БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА ПРОТИВ САВЕЛИЈАНАЦА, АРИЈА И АНОМИЈАЦА
 
1. Јудаизам је противан јелинизму, али су обоје противни Хришћанству, као што су Египћани и Асирци били међусобни непријатељи, али и непријатељи Израиљу. И код порока се дешава нешто слично: бојажљивост и дрскост су противни и међусобно, али и храбрости. Слична је и битка која се са две стране води против исправног исповедања, тј. с једне стране је Савелије, а са друге они који проповедају несличност [тј. аномијци]. Ми смо, међутим, утекли од Јелина [тј. од паганизма] и одвратили се од лукавог идолопоклонства, осудивши њихово многобоштво као безбожништво. Исто тако смо утекли и од хуле Јудејаца, који одричу Сина Божијег, с обзиром да се плашимо претње: Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10,33). Утекнимо сада, као што приличи, и од оних који су, противно смислу истине, пронашли нешто сродно са [наведеним] измишљотинама. Будући мудар у творењу зла, ђаво је видео да се Хришћани отуђују од Јелина и Јудејаца и да сама њихова имена у нама изазивају непријатељство. Придавајући наше име и једнима и другима, он се труди да поново уведе јудејско одрицање и јелинско многобоштво. Једни, наиме, тврде да је Јединородни Божије дело и творевина. Међутим, потом му се клањају и богослове о Њему, те својим обожавањем твари, а не Творца поново уводе јелинска [учења]. Поричући Бога од Бога и исповедајући Сина само по имену, иако на делу и уистину одбацују Његово постојање, други опет обнављају јудејство. Исповедајући Слово, они га уподобљују унутрашњој словесности. И називајући га Мудрошћу, они га сматрају сличним стању које постоји у душама образованих. Стога и кажу да су Отац и Син једно лице, као што се и за човека говори да је један, а не раздељен на словесност и мудрост, који постоје у њему. Јеванђелиста, међутим, непосредно на почетку објављује: Бог беше Слово (Јн.1,1), дајући Сину личносно постојање. Уколико је Слово постојало [само] у срцу, како би се могло замишљати Богом? Како Слово беше у Бога! Словесност у човеку није сам човек. И не каже се да је она „у њега“, него да је „у њему“. Јер, она нити живи, нити постоји [сама по себи]. Међутим, Слово Божије је живот и истина (уп. Јн.14,6). Наша реч ишчезне чим је изговоримо. Шта, међутим, Псалам каже о Слову Божијем? До века, Господе, Слово твоје остаје на небу (Пс.118,89).
2. Ето битке са једне стране. Каква је и које је врсте, пак, борба против истине са с друге стране? Они допуштају постојање Сина и сагласни су да Син има посебно лице, а посебно Отац. Међутим, они уводе несличност природе. Речима допуштајући назив Сина, они га у стварности своде на творевину, не стидећи се речи Господа, који је ономе ко жели да види Оца указао на себе: Које видео мене, видео је Оца (Јн.14,9). Оне који исправно мисле, наведене речи ограђују и од једне и од друге хуле. Он самога себе не назива Оцем. Говорећи: Које видео мене, Он сасвим јасно раздваја Лица, тј. указује на сопствено Лице. Речи, пак: Видео је Оца, односе се на Лице Оца. Њима га Он очигледно разликује од себе. Са друге стране, говорећи: Када бисте мене знали и Оца мога бисте знали (Јн.14,7), Он не истиче сливеност Лица, него описује истоветност Божанства. Нека наведену реч чују и противници. Њоме се каже да онај ко се удостојио заједнице са Сином није лишен ни заједнице са Оцем. Родитељ, наиме, није родио другачијег, него истог какав је и сам. Чујте аномијани: Ја и Отац једно смо (Јн.10,30). Чуј и ти, Савелије: Изиђох од Оца… и идем Оцу (Јн. 16,28). Нека сваки од вас исцели своју рану јеванђелским учењем. Ти сагледај јединство у истоветности природе, а ти из речи: Изиђох од Оца… и идем Оцу [схвати] различитост Лица. Сагласимо се и измиримо [међусобно], те прекинимо дуготрајну битку против благочашћа. Одбацимо наоштрено оружје нечастивости и раскујмо копља на српове, а мачеве на раонике (Ис.2,4). Ти немој говорити о једном, него следи Онога ко каже: Нисам сам него ја и Отац који ме посла (Јн.8,16), с обзиром да је друго Отац који је послао, а друго Син који је послат. Он опет [каже]: Ја сам онај ко сведочим за себе, и сведочи за мене Отац који ме посла (Јн.8,18) и: У Закону вашем стоји написано даје сведочанство двојице људи истинито (Јн.8,17). Уколико хоћеш, преброј Лица. Ја... сведочим, [односи се] на једно, а: Сведочи за мене Отац који ме посла, на друго [Лице]. И нисам ја онај ко смело збраја, него ме сам Господ поучава, говорећи: У Закону вашем стоји написано даје сведочанство двојице људи истинито. И ти који богоборствујеш другом врстом нечастивости, говорећи да Син по природи није сличан Оцу, не допуштајући једнакост и доводећи до раздвајања живота, застиди се Павла који каже: [Син] је икона Бога невидљивога (Кол.1,15). Допусти, наиме, живом образу истоветност са праобразним животом. Исповеди Синовог Оца, а не створитеља творевине. У истинском исповедању Оца укажи Рођеноме исту част, сећајући се сведочења Јеванђеља: Бога називаше својим Оцем градећи се једнак Богу (Јн.5,18). Једнакост са Родитељем треба разумети у односу на природу, а не на меру телесне величине. Како Он није сматрао за отимање то што је једнак са Богом (Фил.2,6) уколико му, по твојој хули, никада није био једнак? Како је Он обличје Божије уколико му, сагласно твојим речима, није сличан?
3. Ето битке која се против нас подигла и са једне и са друге стране. Шта је, међутим, истина? Немој се плашити да исповедиш Лица, него именуј Оца, именуј и Сина. Немој давати два имена истој ствари, него се од сваког имена научи посебном појму. Неприхватање поука Господњих јесте страшна неблагодарност. Он нам, наиме, јасно разликује различитост Лица: Ја ћу умолити Оца и послаће вам другог Утешитеља (уп. Јн.14,16). Према томе, Син моли, Оца моле, а Утешитељ се шаље. Није ли твоја бестидност отворена с обзиром да о Сину чујеш – „Ја“, о Оцу – „Он“,а о Утешитељу – „Други“, па ипак све мешаш, све сливаш и сва имена односиш на исту ствар? Са друге стране, различитост Лица немој узимати као повод за нечастивост. Јер, Двојица по броју се не раздељују по природи. Наиме, онај ко каже „два“ не уводи отуђење. Бог је један. Он је Отац. Један Бог је и Син. И не ради се о два бога, с обзиром да је Син истоветан са Оцем. Ја, наиме,не гледам у Оцу једно Божанство, а у Сину друго, нити је једно природа Оца, а друго природа Сина. Како би боље [разумео] особеност Лица, посебно рачунај Оца, а посебно Сина. Ипак, да не би пао у многобоштво, исповедај једну суштину у Обојици. Тако ће и Савелије пасти и аномијани бити поражени.
4. Када ја поменем једну суштину, ти немој замишљати дасе једно разделило на двоје, него да Син постоји из начела Оца.Поред тога, немој помишљати да су Отац и Син од неке више суштине. Јер, ми не именујемо браћу, него исповедамо Оца и Сина. Суштина је иста с обзиром да је Син од Оца. Он није настао заповешћу, него је рођен од природе. Он се није оделио од Оца,него је савршено заблистао од Онога ко је остао савршен. Ви,пак, који или уопште не пратите оно шта је речено или сте, опет,дошли с намером да нас искушате, не тражећи да од нас позајмите нешто корисно, него гледајући да се ухватите за нешто од реченога, немојте журити да кажете: „Он проповеда два бога и објављује многобоштво“. Не постоје два бога, нити постоје два оца.Онај ко уводи два начела у ствари проповеда два бога. Такав је Маркион и они који су му блиски по својој нечастивости. Осим тога, и онај ко тврди да се Рођени по суштини разликује од Родитеља, именује два бога и несличношћу суштине уводи многобоштво. Јер, ако је једно Божанство нерођено, а друго – рођено, ти проповедаш многобоштво. Уколико је суштина Оца нерођеност,а суштина Сина – рођење и уколико говориш да је нерођено противно рођеном, ти отворено прихваташ противне суштине. На тај начин, не само да прихваташ два бога, него и супротност међу њима. И што је најстрашније, ти им не приписујеш раздор на основу произвољења, него на природном нивоу, који никада не може прећи у миран споразум. Међутим, учење истине је избегло противуречности и једне и друге стране. Где је једно начело и један који је из начела, где је један праобраз и један образ не нарушава се појам јединства. Будући да је рођен од Оца и да природно изображава Оца, Син као образ јесте истоветан са Њим и као рођени остаје једносуштан с Њим. Онај ко на тргу гледа цареву слику и каже да је на слици изображен цар, не признаје два цара, тј. лик и онога ко је насликан. Уколико укаже на онога ко је изображен на слици и каже: „Ето цара“, он праобраз неће лишити царског имена. Тачније речено, признавањем слике он потврђује част коју указује цару. Уколико лик представља цара, утолико је пре цар онај ко је послужио као повод за [настанак] слике. У [наведеном случају] дрво, восак и вештина живописца стварају пропадљиву слику и подражавају пропадљиву [ствар]. Она је, дакле, дело вештине оног ко ју је створио. Међутим, када [у вези са Божанством] чујеш реч „образ“, ти подразумевај „одблесак славе“. О каквом се, дакле, сјају и о каквој слави ради? Сам апостол одмах тумачи, додавши: Обличје бића [ύποστάσεως] Његовог (Јев.1,3). Ипостас је истоветна са славом, а обличје са одблеском. Према томе, одблесак савршено происходи и слава остаје савршена, ни у чему се не умањујући. Уколико богодолично прихватимо појам образа, бићемо приведени јединству Божанства. Овај [тј. Отац] је у Ономе [тј. Сину], као што је и Онај у Овоме. Овај је онакав какав је и Онај и Онај је онакав какав је Овај, На тај начин два пребивају у јединству. Они се не разликују с обзиром да Сина не треба поимати у другом виду и у страном обличју. И опет кажем: „Један и један“, премда је природа нераздељива и савршенство без недостатака. Један је Бог, с обзиром да се у Обојици сагледава један изглед. Он се, наиме, васцело показује у Обојици. Ја, међутим, одавно примећујем да нисте задовољни беседом. Осим тога, чини ми се да чујем како ме прекоревате стога што се заустављам на ономе што сви исповедају, не дотичући се питања која су подстакла многе препирке. Сада је слух свакога од вас управљен ка слушању учења о Светом Духу. Ја сам једноставно примио [учење] и неизвештачено поверовао. Стога бих највише желео да на сличан начин предам слушаоцима. Да не бих увек био одговоран за исте [ствари], нека они који су научени поверују једино исповедањем. Будући да ме у већој мери окружујете као судије, неголи као ученици и будући да желите да ме испитате уместо да сами тражите да нешто [корисно] узмете, неопходно је да, као у судници, продужимо одговор. Мени су увек постављали питања. Услед тога ћу и ја рећи шта сам примио. Вама, пак, саветујем да не тражите да на сваки начин од мене чујете оно што бисте желели, него оно што је Богу угодно, што је сагласно с Писмом и што не противуречи оцима. Оно, дакле, што сам рекао о Сину, тј. да треба да га исповедамо као посебно Лице, морам рећи и о Светом Духу. Дух није исто што и Отац, премда је речено: Бог је Дух (Јн. 4,24). Исто тако, Син и Дух нису исто Лице, иако је речено: Ако, пак, неко нема Духа Христова, он није Његов… Христос је у вама (Рим.8,910). Неки су на основу реченога погрешно [тврдили] да су Христос и Дух једно исто. Шта ћемо, међутим, рећи? Из реченога се пројављује сродност природе, а не сливеност Лица. Постоји Отац, који има савршено биће и ни у чему не оскудева, корен и извор Сина и Светога Духа. Постоји и Син, живо Слово у пуном Божанству, Пород Очев, који такође ни у чему не оскудева. Потпун је и Дух. Он није део нечега другог, него је савршен и целовит и сагледава се сам по себи. Син је нераздељиво сједињен са Оцем, као и Дух са Сином. Не постоји ништа што би разграничавало или пресецало вечно сједињење. Између Њих се не протеже никакав век. Наша душа не допушта мисао о раздељености, тј. да Јединородни није свагда сапостојао са Оцем или да Свети Дух није сапостојао са Сином.
5. Када, дакле, сједињујемо Тројицу, ти немој замишљати три [дела] нераздељиве ствари (што представља нечастиву помисао), него прихвати нераздељиво сапостојање Тројице бестелесних и савршених. Где је присутан Свети Дух и Христос долази. Где је, пак, Христос, очигледно је назочан и Отац: Не знате ли да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама (1.Кор.6Д9) и: Ако неко разори храм Божији, разориће њега Бог (1.Кор.З,17). Када се освећујемо Духом, ми примамо Христа који обитава у нашем унутрашњем човеку, а са Њиме примамо и Оца, који у достојнима твори заједничку обитељ. Наведено јединство показује и предање крштења, као уосталом и исповедање вере. Кад би Дух по природи био туђ, зашто би им се прибројавао? Кад би Оцу и Сину био касније прикључен у времену, зашто би се присаједињавао вечној природи? Они који Духа раздељују од Оца и Сина и прибрајају га твари, и крштење чине непотпуним и исповедање вере недовољним. Јер, Тројица више није Тројица уколико јој се одузме Дух. Међутим, уколико би јој била присаједињена макар и једна творевина, уједно би и васцела твар ушла у прибројавање Оцу и Сину. Шта би нас у том случају спречило да кажемо: „Верујем у Оца и Сина и васцелу твар“. Уколико је благочастиво да верујемо у један део твари, далеко је часније да васцелу твар укључимо у исповедање. Уколико, пак, будеш веровао у васцелу твар, нећеш веровати само у анђеле и у духове за служење, него и у све могуће противне силе, које такође представљају део творевине. На тај начин ћеш и њих укључити у исповедање вере. Према томе, хула на Духа Светога те доводи до нечастивих и недозвољених учења. Чим си о Духу рекао оно што не треба одмах си обележен напуштањем Духа. Онај ко склопи очи усваја таму. И онај ко се одвојио од Духа стоји изван Просвећујућег и бива обавијен душевним мраком.
6. Нека те предање застраши да Духа не би одвајао од Оца и Сина. Тако је Господ учио, апостоли проповедали, оци сачували, а мученици потврдили. Довољно је да говориш како си научен. Немој ми износити софизме [тј. надмудривања]: „Он је или нерођен или рођен. Уколико није рођен, Он је Отац, а уколико је рођен, онда је Син. Уколико, пак, није ни једно ни друго, Он је твар“. Ја, међутим, добро знам да је Дух са Оцем, али да није Отац. Ја сам примио Духа са Сином, премда га не називам Сином. Уосталом, ја схватам и Његову сродност са Оцем (будући да од Њега исходи), и Његову сродност са Сином, с обзиром да чујем: Ако неко нема Духа Христова, он није Његов. Јер, ако Дух није Христов, како нас усваја Христу? Ја још слушам и о Духу истине (Јн.14,17), а истина је Господ. Када, пак, слушам о Духу усиновљења (Рим.8,15), ја помишљам на Његово јединство са Оцем и Сином по природи. Јер, како ће усиновљавати оно што је страно и како ће усвајати оно што је туђе? На тај начин ја не измишљам нове речи, нити Духа лишавам достојанства. Ја плачем и јадикујем због оних који се усуђују да Духа називају творевином, будући да ништавним софизмима и лажним надмудривањем себе гурају у пропаст. Они говоре: „Наш ум схвата [наведене] три [могућности као обавезне]. У постојећем нема ничега што не би било подложно таквој подели бића. Све што постоји је или рођено, или нерођено, или створено. Пошто није ни прво, ни друго, [Дух] је, дакле, треће“. Међутим, ваше „дакле“ учиниће да потпаднете под вечну казну. Да ли си све испитао? Да ли си својим помислима све подвео под такву поделу? Можда нешто ниси испитао? Можда нешто ниси обухватио својим умом? Да ли си све укључио у своје умовање? Знаш ли шта је под земљом? Знаш ли шта је у дубини? Демонске ли разметљивости.
„Знам број зрна песка и меру мора“.
Уколико већ много тога не знаш и уколико је онога што ниси спознао хиљаду пута више од онога што знаш, због чега поред свега осталог не исповедиш и начин постојања Дух на начин који те неће [натерати] да се постидиш свог нешкодљивог незнања? Ја немам времена да разобличујем испразност твојих помисли и да доказујем колико је бића промакло њиховом схватању. О реченоме бих, међутим, радо запитао ваше [следбенике]. Осим тога, уверен сам да ћеш се једном покајати због безбожне мудрости којом си Духа Светога назвао творевином. Зар се не плашиш неопростивог греха (уп. Мт.12,32)? Или можда мислиш да је могућа још нечастивија хула? Од једне такве речи, наиме, происходе страшна зла: отуђење од Бога по самој природи, нискост ропства, дужности слуге и лишавање освећености (која му [следствено] не припада по природи, услед чега и Дух мора да учествује у светости само на основу благодатног раздавања, као и све друго што се освећује). Уколико је, дакле, творевина, како мисле духоборци, Дух Свети ће имати удела у освећености [само] у складу са [чињеницом] да се свима даје пројава Духа на корист (1.Кор.12,7) и да се свакоме раздељује по мери вере.
7. Немојмо, међутим, дозволити да остане неразобличено безумље оних који мисле да су својим разумом све обухватили. Нека нам они одговоре шта чини суштину чулног сунца? Да ли један од [основна] четири састојка или нешто што је од њих сложено? [Његова суштина], међутим, није ни земља, ни ваздух, ни вода, ни ватра. Јер, [састојци] се крећу праволинијски, с тим што једно стреми горе, а друго доле. Земља и вода услед своје тежине стреме доле, а ваздух и ватра се због своје лакоће крећу горе. Сунце се, међутим, креће кружном путањом. Стога његова суштина није ниједан од четири састојка. Она није ни нешто сложено од ових елемената. Оно што је сложено састоји се из противних састојака и подложно је замарању с обзиром да они при кретању одвлаче један другога на супротну страну. Кретање сунца је, међутим, неуморно и стога непрекидно. Према томе, сунце није сложено. Свако тело је или нешто просто или нешто сложено. Сунце, међутим, није просто тело с обзиром да се не креће праволинијски. Оно није ни сложено, будући да се у свом кретању не замара. Сунце, дакле, не постоји. Такве су ваше мудре поделе: оне су достојне да им се подсмехне свако ко има очи. И опет, како ми људи видимо? Да ли у себе примамо обличја видљивих [предмета] или, пак, из себе испуштамо неку силу? Ми у себе не примамо изображења видљивог (јер, како би се полулопта неба могла видети у малом пролазу зенице), нити из себе испуштамо било шта (јер, како би испуштано било довољно да се рашири до неба). Уколико, пак, не примамо изображења видљивог и уколико не испуштамо из себе неку силу, следиће да уопште не видимо. Шта, дакле? Да ли да изобличим ваше закључке? Или да вам пожелим да вам изводи буду истинити? Чиме се од наведених закључака разликује ваш извештачен говор [τεχνολογία] о Светом Духу, који износите пред убогим женама или њима сличним ушкопљеницима? Саслушај ме у миру. Уколико Дух исходи од Бога, зашто га ти спушташ до творевине? Или, можда, хоћеш да кажеш да је све од Бога? Христос се назива Божијим иако, за разлику од нас, није творевина. Јер, ми смо Христови, а Христос је Божији (уп. 1.Кор.З,23). Ми се, међутим, називамо Христовим у једном смислу, тј. као слуге Владике, док се Христос назива Божијим у сасвим другачијем смислу, наиме, као Очев Син. Исто је и са Духом. Он није од Бога у смислу у којем је васцела творевина од Бога. Постоје духови за служење (Јев. 1,14). Међутим, Дух Свети им није сличан премда носе [заједничко] име? Једино је Он истински Дух. Постоје многи синова, али је само један истински Син. Исто тако се и о свему говори да је од Бога, али је заиста само Син од Бога и Дух од Бога. Син је изашао од Оца, а Дух исходи од Оца. Међутим, Син је од Оца по рођењу, а Дух је од Бога неизрециво. Погледај, дакле, колико је опасно умањивати славу Утешитеља. Ни Син не прихвата част коју му указујеш уколико се одричеш Духа. Речено је: Он ће мене прославити (Јн. 16,14), али не као слуга, заједно са творевином. Јер, кад би га прославио заједно са свима, онда не би било речено: „Он“. Навођење једног показује да га прославља по превасходству над другима. [Он га, дакле, не прославља] као они који говоре: Слава на висини Богу (Лк,2, 14), него као Онај ко је рекао: Оче… Ја те прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да извршим (Јн.17,4). Као што Отац прославља Сина, говорећи: Прославих, и опет ћу прославити (Јн.12,28), и Син прима Духа у заједницу са собом и са Оцем. Уколико ми неко покаже већу славу ја ћу признати да противници говоре истину. Ко се вас одриче, мене се одриче (Лк.10,16). Зашто? Очигледно због Духа који у њима обитава. Стога онај ко не поштује Духа, не поштује ни Сина, а ко не поштује Сина, не поштује ни Оца (Јн.5, 23). Отуда се види да погрешност у једном од [предмета] вере значи одрицање од васцелог Божанства. Ако је твар, Дух није Божански. Међутим, речено је: Дух Божански створио ме је (Јов 33,4), и: Напуни Бог Веселеила Божанским Духом мудрости и разумности (Изл.35,31). Коме је, по твом мишљењу, ближи „Божански“? Творевини или Божанству? Уколико је ближи творевини, онда и Оца Господа нашег Исуса Христа назови творевином, с обзиром да је о Њему написано: [На створењима се јасно види] Његова вечна сила и Божанство (Рим.1,20). Уколико је, пак, ближи Божанству, ти се одреци хуле и признај достојанство Духа. И бићеш заиста неразуман уколико те наведена беседа не приведе доличном поимању Духа.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *