БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ
 
1. Требало је да човек обитава поред Божије славе и да има истинску, а не привидну величину. Требало је да буде увеличан силом Божијом, да буде просвећен Божијом мудрошћу и да буде обрадован вечним животом и његовим добрима. Он је, међутим, у себи издао жељу за божанском славом. Надајући се нечему узвишенијем, он је похитао ка ономе што није могао да добије, изгубивши и оно што је могао да има. Смиреноумље је, стога, његово највеће спасење, лек за болест и средство да се врати у првобитно стање. Он треба да се одрекне маштања да ће се сам од себе обући у неку славу. Напротив, он треба да тражи славу од Бога. На тај начин ће исправити грешку, исцелити болест и вратити свештеној заповести, коју је напустио. Међутим, ђаво (који је човека поразио надом на лажну славу) не престаје да га подстиче истим побудама и да смишља безбројне замке. Он му указује да је велико да се окружи новцем како би се величао и како би се о њему бринуо. Међутим, [речено] нимало не води ка слави, него у велику опасност. Јер, стицање новца јесте показатељ лакомости и не води ка доброј слави. Напротив, оно непотребно ослепљује и узалудно изазива надменост, стварајући у души страст сличну отеклини. Тежина отечених тела није ни здрава, ни корисна, него, напротив, – болесна и штетна. У њој је почетак опасности и узрок пропасти. Нешто слично је и гордост за душу. Надменост се у човеку не рађа само због новца. Људи нису горди само због раскошне хране и одеће које се добијају за новац, што припремају непотребно скупоцену и раскошну трпезу, што се одевају у непотребну одећу, што подижу огромне куће ишаране украсима, што воде са собом мноштво пратеће послуге и безбројне гомиле ласкаваца. Они су посебно горди због изборних достојанстава, [мислећи] да се њима уздижу изнад сопствене природе. Народ их је увео у чин и удостојио неког председавања, својим гласовима им омогућивши узвишено звање. Они, међутим, [мисле] да су се уздигли изнад људске природе и да скоро седе на облацима, људе који су по власти нижи од њих сматрајући [својим] подножјем, поносећи се пред онима који су им дали достојанство и гордећи се пред онима чијим су гласовима почели нешто да значе у сопственим [очима]. Они продужавају дело испуњено безумљем, имајући славу која је непостојанија од сновиђења. Они се облаче у бљештавост која је празнија од ноћних привиђења и која се на знак народа појављује или ишчезава. Сличан је био и неразумни син Соломонов, млад узрастом и још млађи памећу. Народу који је тражио попустљивију владавину он је запретио још суровијом влашћу. И због силе којом се надао да [покаже] своју царственост он најзад беше лишен царства (З.Цар.12,4; 14). Човека може да чини надменим и снага руку, и брзииа ногу и складност тела, премда их уништава болест и исцрпљује време. [У том случају] он не разуме да је свако тело трава и свака слава човекова као цвет пољски: трава се суши и цвет опада (Ис.40,67). И дивови су се хвалисали силом (уп. Пост.6,4). И богоборни Голијат је о самоме себи имао безумно мнење (Ј.Цар.17,4). Сличан је био и Адоније, који се поносио лепотом (З.Цар.1,5), и Авесалом, који се хвалио дугом. косом (2.Цар.14,26).
2. Чини [нам] се да су мудрост и разборитост далеко важније од осталих добара која човек поседује. И оне, међутим, могу одвести ка испразној надмености и припремити лажну висину. Јер, ни они се ни у шта не рачунају уколико нема мудрости од Бога. Ни самом ђаволу не успева мудровање против човека. Оно што је смишљао против човека он је, и не знајући, устројио против себе. Он, наиме, није толико нашкодио ономе кога је хтео да удаљи од Бога и вечног живота, колико је изневерио самога себе отпавши од Бога и будући осуђен на вечну смрт. Поставивши замку Господу, он се сам у њу уловио, будући распет на крсту на коме је мислио да разапне Њега и будући предан смрти којом је хтео да усмрти Господа. Када кнез [онога] света, први, највећи и невидљиви зналац у световној мудрости, бива ухваћен у сопствене замке и пада у крајње безумље, свакако ће и његови ученици и ревнитељи (макар се и хиљаду пута умудрили) утолико пре полудети, премда и говоре да су мудри (Рим.1,22). Фараон је мудровао о замци ради пропасти Израиља. Међутим, његова замка је неочекивано осујећена нечим неочекиваним. Младенац, који је по његовој заповести био осуђен на смрт, беше тајно одгајен у његовом сопственом дому (Изл.2). Он је и уништио његову силу и силу читавог народа, избавивши Израиљце. Погубивши седамдесет правих синова и мислећи да је пронашао мудар начин да трајно завлада царством, Гедеоново недоношче, убица Авимелех је, истина, побио и своје помоћнике у убиствима. Међутим, и они су њега погубили, с обзиром да је ма крају погинуо од женске руке и ударца каменом. Јудејци су смислили погубну одлуку против Господа, говорећи сами у себи: Ако га оставимо тако, сви ће повероеати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ (Јн. 11,48). Они су пострадали баш због одлуке која их је одвела до христоубиства и због идеје да спасу народ и земљу, с обзиром да су били протерани из земље, лишивши се Закона и богослужења. Уопштено, могло би се набројати на хиљаду примера о непостојаној предности људске мудрости, услед чега би се пре могло рећи да је неважна и ниска, неголи велика и узвишена.
3. Због тога нико разборит неће имати високо мишљење о својој мудрости и осталом реченом, него ће поверовати одличном савету блажене Ане и пророка Јеремије: Нека се мудри не хвали мудрошћу својом, нити јаки снагом својом, нити богати богатством својим (Јер.9,23; 1.Цар.2,10). У чему је, међутим, истинска похвала и чиме је човек велики? Него, речено је, онај ко се хвали нека се хвали што разуме и познаје да сам ја Господ (Јер.9,24). Узвишеност, слава и величина човекова се састоји у познању онога што је уистину велико, у привезивању за њега и у тражењу славе од Господа славе. Апостол каже: Ко се хвали нека се Господом хвали. Он нам говори да нам Христос постаде мудрост од Бога и праведност и освећење и избављење, да буде као што је написано: Ко се хвали нека се Господом хвали (1.Кор. 1,3031). Савршена и целовита похвала у Богу присутна је код човека који се не поноси својом праведношћу, који зна да оскудева у истинској праведности и да је оправдан једино вером у Христа. И Павле се хвали презирањем сопствене праведности и тражењем праведности кроз Христа,искањем праведности од Бога на основу вере и познањем Њега и силе васкрсења Његова и удела у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да би како достигао у васкрсење мртвих(Фил.3,911). [У реченоме] пада свака висина гордости. Ништа ти, човече, није остало за похвалу. Твоја похвала и твоја мада састоји у умртвљивању свега свога и тражењу будућег живота у Христу.Ми у себи имамо његове првине, уколико већ овде свецело живимо благодаћу и даром Божијим. Бог је Онај који чини у нама и да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13), својим сопственим Духом откривајући своју мудрост, предодређену за славу нашу (1.Кор.2,7). Осим тога, Бог даје силу и кад се трудимо. Потрудих се више од свију, каже Павле, али не ја, него благодат Божија која је са мном (1.Кор. 15,10). Бог нас избавља из опасности мимо сваког људског очекивања. Сами у себи осуду на смрт доживесмо, каже [свети Павле], да се не бисмо уздали у себе, него у Бога који подиже мртве, који нас је од толике смрти избавио, и избавља,у кога се надамо да ће нас и опет избавити (2.Кор.1.910).
4. Кажи ми, дакле, због чега се надимаш добрима као својим власништвом, уместо да за дарове захвалиш Дародавцу?Шта ли имаш што ниси примио. А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7)? Ниси ти познао Бога кроз праведност, него је Бог по својој доброти познао тебе. Познавши Бога,каже [апостол], или боље, познати од Бога (Гал.4,9). Ниси ти прихватио Христа својом врлином, него је Христос својим доласком прихватио тебе. Стремим не бих ли то достигао, каже [апостол], као што мене достиже Христос Исус (Фил.3,12). Не изабрасте ви мене, каже Господ, него ја вас изабрах (Јн.15,16). Ти, међутим, имаш високо мишљење о себи стога што си успоштован, те милост узимаш као повод за гордост. Познај самога себе, тј. ко си. Познај да си као и Адам, који је протеран из раја, да си као Саул, кога је напустио Дух Божији, да си као Израиљ, који је одсечен од светог корена. Ти вером стојиш, каже [апостол]. Немој се поносити, него се бој (Рим.11,20). Након благодати следи Суд. Судија ће да испита начин на који си употребио даровано. Уколико, пак, не разумеш да си добио благодат, због своје превелике безосећајности претварајући је у свој сопствени успех, знај да ниси достојнији поштовања од блаженог апостола Петра. Љубављу према Господу не можеш превазићи онога који је због силине своје љубави хтео и да умре за Њега. Међутим, и он се надмено изразио рекавши: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити (Мт.26,33). Он је био препуштен људском страховању и пао у одрицање да би се уразумио својом грешком да буде благочастив, да би се научио да сажаљева слабе у вери, да би се добро уверио у сопствену слабост, да би јасно спознао да је у олуји саблазни био у опасности да пропадне због маловерја, те да је био сачуван силом Христовом, као што је и у морским таласима био подржан десницом Христовом, који му је и предсказао шта ће се с њим догодити, говорећи: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А Ја се молих за тебе да вера твоја не престане. И ти, кад се обратиш, утврди браћу своју (Лк.22,3-132). Будући прекорен, Петар је праведно добио помоћ, с обзиром да је био поучен да одбаци гордост и да се сажали на слабе у вери. Неподношљиви и прекомерно горди фарисеј није се, пак, само дрско уздао у себе, него је и клеветао цариника. Због злочина гордости, он је био лишен похвале за праведност, док је цариник отишао оправдан (Лк.18, 14), с обзиром да је прославио Светога Бога, не смејући чак ии да погледа горе и једино молећи за милост. Он је оптуживао самога себе и спољашњим изгледом и ударањем у прса, не тражећи ништа осим опроштаја (уп. Лк.18,11-14). Погледај, дакле, и запамти пример из кога се види величина штете од гордости. Онај ко се погордио изгубио је праведност и онај ко се дрско уздао у себе своју награду. Пред смиреним и грешником био је поинжен онај ко се пред њим величао, сам изневши суд о њему и не сачекавши суд Божији. Ти се, пак, никада немој гордити ни пред ким, чак ни пред највећим грешницима. Смиреноумље често спасава чак и онога ко је починио многе и велике грехе. Немој себе сматрати праведнијим од другога да не би, правдајући самога себе, био осуђен по одлуци Божијој. Ни сам себе не судим, каже Павле, јер не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан. А онај који ми суди јесте Господ (1.Кор.4,34).
5. Да ли сматраш да си нешто добро учинио? Захвали се Богу и немој се гордити пред ближњим, будући да је речено: Сваки нека испита своје дело, и тада ће саму себи имати похвалу, а не у другоме (Гал.6,4). Јер, шта си корисно учинио за ближњег исповедањем вере, будући прогнан ради имена Христовог или трпељиво подносећи подвиг поста? Други није имао користи, него ти сам. Страхуј да се падом не уподобиш ђаволу: он се погордио пред човеком и затим био њиме побеђен, те је предат гажењу одстране згаженог. Сличан беше и пад Израиљаца. Гордећи се пред незнабошцима, које су сматрали нечистима, сами постадоше нечисти, док су се незнабошци очистили. Дела њихове праведности постала су као крпа од нечисте [жене] (Ис.64,6), док су безакоње ибезбожништво незнабожаца изглађени вером. Уопште, сети се истините изреке: Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат (уп. Прич.3,34; 1.Пт.5,5). Свагда имај на уму изреку Господњу: Сваки који себе узвисује понизиће се (Лк.14,11). Немој бити неправедан судија самоме себи и немој испитивати ствари са попустљивошћу према себи. Уколико мислиш да у теби постоји нешто добро, немој га истицати, намерно заборављајући грешке које си починио. Немој се величати успехом који си данас учинио, оправдавајући се за зло које си учинио нешто раније или одавно. Напротив, када се надмеш због садашњег, сети се некадашњег и умирићеш бесмислено распламсавање гордости. Уколико, пак, ближњега видиш у греху, немој се освртати само [на садашњост], него размисли о добру које је он учинио или чини. На тај начин ћеш често, испитујући опште и не судећи о појединачном, открити даје бољи од тебе. Ни Бог не испитује човека по појединачним делима. Ја ћу, каже, сабрати дела њихова и мисли њихове (Ис.66,18).Приговоривши једном Јосафату за скорашњи грех, Он се опоменуо и његових успеха, говорећи: Али се речи благе нађоше у теби (2.Дн.19,3).
6. Сваки пут сличним размишљањима треба да се ограђујемо од гордости, унижавајући се да бисмо се узвисили, подражавајући крајње смирење Господа (који се спустио с неба) и смирењем напредујући до највеће висине. Заиста, ми налазимо да нас читав живот Господњи поучава смиреноумљу. Као новорођенче, Он није био у постељи, него у пећини и у јаслама. Живот је проводио у дому дрводеље и сиромашне Мајке, покоравајући се и њој и њеном заручнику. Учио је слушајући ствари које му нису биле неопходне. Постављао је питања која су својом мудрошћу изазивала дивљење. Потчинио се Јовану, те је Владика примио крштење од слуге. Он се није супротставио никоме од оних који су устали против Њега и није употребио неизрециву власт коју је поседовао, него се повукао пред њима као пред јачима, дозвољавајући привременој власти да испољи своју силу. Стајао је као одговоран пред првосвештеницима, био је одведен код намесника и примио на себе осуду. Иако је могао да разобличи клеветнике, Он је ћутке подносио клевете. Испљували су га робови и најпрезреније слуге. Најзад се предао смрти, и то најсрамнијој пред људима. На тај начин је прошао сва доба људског живота од рођења до краја, да би најзад, након свеколиког смиреноумља, открио славу и заједно са собом прославио и оне који су, заједно са Њим, били лишени славе. Међу њима су први блажени ученици [тј. апостоли], који су у нагости и сиромаштву обишли васељену. Без мудрих речи и без мноштва пратилаца, они су сами, као луталице и усамљеници, прелазили копно и море, трпећи бичевање, каменовање, прогоњење и најзад убијање. [Ми смо навели] отачке и божанствене поуке које се нама [упућују]. Запамтимо их како би нам из смирења заблистала вечна слава као савршени и истински дар Христов.
7. Како ћемо се, дакле, спустити до спасоносног смиреноумља, напустивши погибељну надменост гордости? Ми у њему треба да се подвизавамо свим [снагама], ништа не запостављајући уз изговор да од [изостављања] нећемо имати штете. Душа се уподобљује ономе око чега се стара, попримајући изглед и облик онога што чини. Нека и твој спољашњи изглед, и одећа, и ход, и седење, и храна, и припремање постеље, и дом, и домаће посуде воде благопристојности. И речи, и песме, и општење са ближњим нека буду у већој мери усмерени ка смиреноумљу, неголи ка надмености. Нека у твојим речима не буде софистике [тј. надмудривања], нити неумерене милозвучности у твом певању, нити гордих и надмених речи у твом говору, већ у свему одсецај разметљивост. Буди добар према пријатељу, мек према слузи, незлобив према дрзнику, човекољубив према сиромасима. Утеши напаћене, посети ожалошћене, никога не презирући. Љубазно поздрављај, одговарај светлога лица, према свакоме буди благонаклон. Немој да хвалиш самога себе, немој друге подстицати да говоре о теби, немој прихватати недоличан разговор. Колико год је могуће прикривај своја преимућства. Сам себе оптужуј за грехе и немој чекати да те други разобличе како би постао сличан праведном који први сам себе оптужује (Прич.18,17), и како би се уподобио Јову који се није постидео да пред мноштвом у граду говори о свом паду (уп. Јов 31,34). Немој бити суров у прекорима и немој разобличавати брзо и страсно (тј. са надменошћу). Немој осуђивати неважне погрешке као најстрожи праведник. Оне који су пали у погрешку прихвати и духовно исправљај, по савету апостола, који говори: Чувајући себе да и ти не будеш искушан (Гал.6,1). Труди се да не будеш прослављен од људи онолико колико се други труде да буду прослављени, сећајући се Христа који каже да они који се самовољно показују пред људима и чине добро с намером да их виде људи губе награду од Бога. Јер, каже се: Примили су плату своју (Мт.6,2). Према томе, немој наносити себи штету желећи да те виде људи. Бог је велики посматрач: тражи славу пред Богом, који даје блиставу награду. Међутим, ти си можда удостојен првенства и окружен многим људима који те прославл3ају? Ипак, буди раван са потчињенима, као што је речено: Не као да господарите наследством Божијим (1.Пт.5,3). Немојте подражавати световне старешине, с обзиром да је ономе ко хоће да буде први Господ наредио да свима буде слуга (Мк. 10,44). Укратко речено, стреми смиреноумљу као његов заљубљеник. Воли га и прославиће те (Прич.4.6). На тај начин ћеш прекрасно корачати ка истинској слави, ка слави пред анђелима и пред Богом. Христос ће те пред анђелима признати за свог ученика. Он ће те прославити (уп. Лк.12,8) уколико будеш подражавао Његово смиреноумље, с обзиром да каже: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29). Њему нека је слава и сила у векове векова. Амин.

Comments are closed.