БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА НА [СПОМЕН] МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИТЕ[1] И НАСТАВАК РЕЧЕНОГА У БЕСЕДИ О БЛАГОДАРНОСТИ
 
1. Разлог [нашег] сабрања јесте проповед о блаженој мученици. Унапред смо вас обавестили да ће се на данашњи дан вршити спомен великог подвига који је у женском телу најхрабрије претрпела Јулита, најблаженија међу женама, уколико се уистину може назвати женом она која је великом душевном разборитошћу прикрила слабост женске природе. Њен подвиг је изазвао велико запрепашћење свих који су присуствовали призору, као и оних који су касније чули казивање о претрпљеном. Мислим, уосталом, да је највише рањен наш општи противник, који не подноси пораз од жене. Он се хвалио великим делима, говорећи да ће потрести целу васељену, тј. да ће је заузети као гнездо, да ће је шчепати као напуштена јаја и да ће опустошити градове (уп. Ис.10,14). Међутим, показало се да га је победила врлина жене. За време искушења он је намеравао да покаже како она, услед своје природне слабости, неће моћи до краја да сачува веру у Бога. Међутим, он се уверио да је она храбрија од своје природе. Уколико се он више надао да је застрашити, утолико више је она презирала његова застрашивања. Она је имала суђење са једним од градских велможа, лакомим и плаховитим човеком, који се обогатио отимачином и пљачком. Он је и њој одузео много земље, њива, села, стада, слугу и свакаквог животног богатства, присвајајући га себи. Он је и у судницу ступио са клеветницима и лажним сведоцима, подршку судија обезбедивши поткупљивањем. Дошао је дан суђења. Гласник је почео да позива [у присуству] бранитеља који су били спремни. Она је започела да доказује његово насилништво, те да прича како је имање стечено на самом почетку и како му је још од давнина потврђено господство. Потом се пожалила на отимање и лакомост тог човека. Најзад је иступио он и рекао да ствар не подлеже судском поступку, будући да они који се не клањају царским боговима и који се нису одрекли вере у Христа не могу да се користе општим [правима]. Главни судија је сматрао да он правилно говори и да захтева ствари које су по закону обавезне. Одмах су донели тамјан и жар. Потом су парничарима предложили да ће, уколико се одрекну Христа, моћи да се користе законима и погодностима које из њих произилазе. Међутим, уколико се буду упорно држали вере, они неће моћи да прибегавају ни суду, ни законима, ни осталим грађанским [правима], будући да презиру важећа установљења[2].
2. Шта се потом догодило? Да ли је њу уловило богатство? Да ли је презрела оно што је корисно из победољубивости пред неправедним противником? Да ли се уплашила опасности којом јој је претио судија? Ни најмање. Напротив, она говори: „Нека пропадне имање и нека нестане новац. Пре ћу хтети да будем лишена тела, неголи да изговорим нечастиву реч против Бога, који ме је створио“. Гледајући како се судија разјарује због њених речи и како у њему расте гнев, она је благодарила Богу што је, водећи парницу о пропадљивом богатству, потврдила да жели да стекне небеска блага. Лишавајући се, наиме, земље она је задобијала рај, осуђивана за безбожништво она се удостојавала венаца славе, трпећи телесне ударце и лишавајући се привременог живота она је задобијала блажену наду да ће у радостима Царства обитавати са свима светима. На многа питања, она је давала исти одговор, називајући се слушкињом Христовом и проклињући оне који су је саветовали да га се одрекне. Стога је неправедни судија намислио не само да је лиши имања (које јој је неправедно и против закона било одузето), него и самог живота, хотећи да је баци у огањ. Она ниједном животном задовољству није прилазила са радошћу са којом је корачала према пламену, показујући душевно весеље не само на лицу, него и читавој спољашњости. Она је жене које су стајале унаоколо саветовала да не слабе у подвизима вере и да се не изговарају слабошћу природе. Она им је говорила: „Ми смо од исте смесе као и мушкарци. И ми смо, као и они, створене по образу Божијем. Творац је жену украсио истом чашћу као и мушкарца, учинивши је подједнако способном за врлину. Зар нисмо у свему сродне са мушкарцима? За стварање жене није узето само месо, него кост од његове кости (уп. Пост.2,23). Стога смо, исто као и мушкарци, обавезне пред Владиком да будемо чврсте, крепке и трпељиве“. После изговорених [речи], она је ускочила у пламен који је, као нека блистава ложница, у себе примио тело свете, док је душу, као што јој је и приличило, послао у небески простор. Уосталом, њено часно тело он је сачувао неповређено због њених ближњих. Почивајући у прекрасном предверју градског храма, оно освећује и само место и оне који му приступају. Из недара земље, која је благословена доласком блажене, извире најукуснија вода: мученица као да је прихватила да буде заједничка мајка свима који живе у граду, напајајући их заједничким млеком. И вода служи као предохрана за здраве, као извор уживања за оне који живе целомудрено и као утеха за болесне. Благодат коју је [некад] Јелисеј донео становницима Јерихона (уп. 4.Цар.2,1922), света мученица је донела нама. Наиме, слан укус вода које извиру око овог места и које су исте по саставу, она је благословом изменила у сладост, мекост и угодност. Мушкарци, немојте допустити да се у побожности покажете слабији од жене. Жене, немојте пренебрегавати пример, него се без икаквог изговарања придржавајте побожности. Јер, на самом делу се показало да недостатност природе није препрека да задобијете [небеска] добра.
3. Много тога бих желео да кажем о мученици. Међутим, беседа коју смо започели јуче и која је остала недовршена не допушта нам даље одлагање. По својој природи, ја не волим да било шта остављам недовршено. Неугодно је видети и слику која је само делимично доведена до сличности. Бескористан је и напор путовања уколико путник не достигне замишљени циљ или места предвиђена за предах. Добити нешто мало у лову исто је што и не добити ништа. И они који се надмећу на тркалиштима често бивају лишени награде само стога што су заостали за један корак. Подсетивши се, дакле, јуче[3] на апостолске речи и надајући се да ћемо у краткој [речи] сагледати њихов смисао, ми смо више пропустили, неголи што смо рекли. Стога и сматрам да је неопходно да вам одужим оно што сам пропустио. Дакле, апостол је рекао: Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте (2.Сол.5,16-18). О свагдашњој радости ми смо говорили јуче: недовољно за саму тему, али довољно за нас. Ви сте спремни да упитате, међутим, да ли је неопходно да се непрестано молимо и да ли је уопште могућа слична заповест, а ја ћу се по могућности потрудити да подржим речено. Молитва је искање добара које благочастиви упућују Богу. Међутим, слично искање није ограничено на речи. Јер, ми не мислимо да Бога треба подсећати речима: Он зна шта нам је корисно и кад ми не тражимо. Шта, дакле, говоримо? Ми молитву не треба да творимо речима, него расположењем душе и делима врлине. Она треба да нас прате читавог живота, оснажујући молитву. Јер, речено је: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31). Уколико седиш за столом – моли се, уколико окушаш хлеб – заблагодари Оном ко ти га је дао, уколико вином крепиш слабост тела – помени Онога ко ти га је подарио да би развеселио срце и олакшао болест. Да ли је престала оскудица у храни? Нека не престане сећање на Доброчинитеља. Облачиш ли огртач? Захвали Ономе ко ти га је дао. Облачиш ли плашт? Удвостручи љубав према Богу који нам је дао покриваче погодне и за зиму и за лето, који чувају наше тело и прикривају нашу ругобу. Да ли је прошао дан? Заблагодари Оном ко нам је подарио сунце како бисмо могли извршити своје дневне послове и који нам је дао огањ за осветљавање ноћи и за обављање осталих житејских потреба. Нека ти ноћ пробуди и друге поводе за молитву. Када угледаш небо и бациш поглед на лепоту звезда, помоли се Владици свега видљивога и поклони се највећем Уметнику свега – Богу, који је све са мудрошћу створио (Пс.103,24). Када видиш да је сва жива природа обузета сном, опет се поклони Ономе ко нас и и невољно посредством сна ослобађа непрекидности труда, након малог починка васпостављајући крепост наше снаге.
4. Према томе, нека ноћ не буде у потпуности и искључиво удео сна. Немој дозволити да ти половина живота бескорисно прође у неосетљивости коју доноси сан. Напротив, ноћно време подели на сан и на молитву. Нека ти и сами снови буду поучавање у благочашћу. Јер, сновиђења по природи бивају одјек дневних брига. Ми, наиме, по нужности сањамо оно чиме се бавимо. На тај начин ћеш се непрестано молити, тј. молитву нећеш творити само речима. Читавим животним држањем ти треба да се приближаваш Богу како би твој живот био непрекидна и непрестана молитва. Осим тога, речено је и: На свему захваљујте. Међутим, неки ће рећи: „Како је могуће да се душа, која је мучена несрећама и која је рањена осећањем жалости, не преда плачу и сузама, већ да за оно што јој је уистину мрско благодари као за добро? Како да благодарим ако сам претрпео оно што би ми само непријатељ могао пожелети? Смрт је превремено уграбила дете и мајку која пати због љубљеног чеда мучи патња која је тежа од пређашњих [тј. порођајних] мука. Како да она престане да плаче и да изговори речи благодарења? Како“. Уколико буде разумела да је детету, које је родила, Бог још ближи Отац, тј. најразборитији хранитељ и управитељ живота. Због чега разборитом Владици не допуштамо да о својој творевини одлучује како сам хоће, него негодујемо као да смо изгубили нешто сопствено, патећи због умрлих као да им је учињена неправда? Ти мисли да детенце није умрло, него да се вратило Оном ко га је и дао. [Исто тако, мисли] да ти пријатељ није умро, него да је отишао унеколико испред тебе путем којим и ми нужно треба да прођемо. Нека уз тебе увек буде заповест Божија као светлост и озарење када расуђујеш о стварима. Будући да је од раније прихватила надзор над твојом душом и да је изградила истинита мнења о свакој [ствари], она неће допустити да се измениш, ма шта да ти се деси. Напротив, она ће учинити да са спремним разумом и слично стени која се налази поред мора спокојно и непоколебиво поднесеш налете снажних ветрова и таласа. Зашто најпре не навикнеш да о смртном не размишљаш смртно, те да смрт детета не сматраш нечим неочекиваним? [Замисли] да те је неко у тренутку кад су те обавестили о рођењу сина упитао: „Шта се родило“. Шта би друго рекао него да се родио човек? Ако је, дакле, човек, очигледно је да је и смртан. Шта је, према томе, необично што је смртни умро? Зар не видиш да сунце излази и залази? Зар не видиш да месец најпре бива пун, а затим се смањује? Зар се земља не прекрива зеленилом које потом вене? Шта је постојано од онога што нас окружује? Шта је по својој природи непокретно и неизмењиво? Баци поглед на небо и осмотри земљу: ни они нису вечни. Јер, речено је: Небо и земља ће проћи… звезде ће с неба пасти… и сунце ће помрачити… и месец ће своју светлост изгубити (Мт.24,35; 29). Зашто би, дакле, било чудно што и ми, који смо део света, доживљавамо оно што му је својствено? Имајући у виду речено, када и теби дође заједнички удео поднеси га мирно, премда не равнодушно и безосећајно (јер, каква је награда за обамрлост): поднеси га са напрегнутошћу и бескрајним болом. Ипак, буди као храбар борац који своју снагу и одважност не показује кроз поражавање противника, него кроз чврсто подношење њихових удараца. Буди као мудри и непоколебљиви кормилар, који има богату опитност у морепловству, чија душа остаје усправна и непотопљива, превазилазећи сваку непогоду. Губитак љубљеног сина, одане жене или било ког вољеног лика, сједињеног са нама везама благонаклоности, неће бити страшан ономе ко је припремљен, ко има исправно мишљење и ко не живи једноставно по навици. Дешавало се да видим како во у јаслама оплакује смрт другог вола, с којим је пасао и био у истом јарму. Може се запазити да се и остале бесловесне [животиње] снажно придржавају сличне навике. Ти си, међутим, другачије васпитаван и научен. Нема ничег чудног ако пријатељство започне након дуготрајне повезаности и давнашњег познанства. Међутим, потпуно је бесловесно ридати стога што смо се са неким растали након што смо дуго живели заједно. 5. На пример, супруга која је с тобом делила заједницу [брачног] живота, која ти је пружила сва уживања и била узрочница твог весеља, која те је радовала, која је умножавала твоје богатство и одгонила већи део невоља, сада те је напустила с обзиром да ју је смрт неочекивано уграбила. Немој бити озлојеђен у патњи. Немој говорити да се ради о неком случају, као да не постоји Старатељ који управља светом. Немој замишљати неког злог творца, услед прекомерне жалости измишљајући лукава учења. Немој прелазити границе благочастивости. Уколико сте вас двоје у потпуности били једно тело (Пост.2,24), сасвим је оправдано што с болом примаш раздвајање и растављање. Међутим, ти немаш користи да због [бола] размишљаш или говориш нешто недолично. Помисли да је Бог, који нас је створио и одушевио, свакој души дао посебан пут у животу, свакоме поставивши различиту границу изласка из [живота]. Према неизрецивим замислима своје мудрости и правде, Он је за једнога одредио да дуже обитава у телу, а другоме је заповедио да се брже ослободи телесних окова. Од оних који су утамничени неки бивају дуже закључани у тешким оковима, а неки се брже ослобађају злопаћења. И неке душе остају дуго у садашњем животу, а неке кратко, у складу са достојанством сваког и са мудрим, дубоким и несхватљивим предвиђањем нашег Творца. Зар ниси чуо Давида који каже: Изведи из тамнице душу моју (Пс.141,8). Зар ниси чуо да се каже да је светитељу душа „отпуштена“? Шта је изговорио Симеон кад је у наручје примио Господа нашег? Зар није изрекао: Сада отпушташ… слугу свога, Господе (Лк.2,29). За онога који хита ка горњем животу обитавање у телу јесте теже од сваког мучења и тамнице. Стога немој захтевати да и установљења о душама прате твоја задовољства. Напротив, о онима који су се током живота сјединили, да би их потом смрт раздвојила помисли да су слични путницима који иду једним путем и који се, услед непрестаног сапребивања, сједињују по навици. Међутим, пошто прођу заједнички пут и пошто увиде да се пут даље дели, принуђујући их да се раздвоје, путници неће занемарити пут који је пред њима везујући се навиком једно за друго, него ће, сетивши се узрока који их је најпре подстакао на путовање, кренути ка сопственом циљу. Њима су, дакле, циљеви пута били различити и до зближавања је дошло једино услед навикавања током пута. И онима који су међусобно били сједињени супружништвом или неким другим видом заједничког живота биле су одређене посебне границе живота. Предодређени крај живота је нужно раздвојио и разлучио оне који су се међусобно сјединили.
6. Благодарном разуму није својствено да губи стрпљење приликом раздвајања. Напротив, он благодари Ономе ко их је сјединио у претходни [брачни] удео. Ти, међутим, ниси благодарио Дародавцу за постојеће [добро] ни док ти је била жива жена, дете, пријатељ или неко други, због кога сад жалиш. Напротив, ти си роптао због оног што ти недостаје. Уколико си живео само са женом, ти си јадиковао што немате деце, коју си желео. Уколико сте, пак, имали и децу, ти си туговао што се ниси обогатио или што си видео да неки од твојих непријатеља живе у благостању. Гледајмо, међутим, да не учинимо да нам буде неопходан губитак онога што највише волимо стога што смо безосећајни док је уз нас. Потом, тј. кад оде од нас, ми ћемо већ прекомерно туговати. Уколико не благодаримо за добра која нам је Бог дао, неопходно је да нам буду одузета како бисмо стекли осећај. Они не опажају оно што је у њиховој непосредној близини, већ захтевају сразмерно растојање. И незахвалне душе тек након удаљавања добра почињу да осећају минули дар. Они који нису знали ни за какву благодарност Дароватељу док су користили дарове, након губитка ублажавају оно што је прошло. Ниједна животна околност никога од нас не може да онемогући да будемо благодарни. Неопходно је само да хоћемо да са благодарношћу размотримо сваку [ствар]. Живот свакога од нас садржи у себи много предмета за размишљање који, коначно, и нису много непријатни уколико се потрудимо да размотримо и оно што је ниже. Кроз поређење, наиме, са лошијим ми ћемо проценити колико вреди благо које је у нашим рукама. [Рецимо да] си слуга. Међутим, постоје и они који су нижи од тебе. Заблагодари што макар пред једним имаш преимућство, што ниси осуђен да окрећеш млински камен и што не добијаш батине. Међутим, чак ни таквоме неће недостајати повод за благодарност, с обзиром да не носи окове и није везан за дрво. Заточенику је, пак, и сам живот повод за благодарност. Он види сунце и удише ваздух, због чега и благодари. Можда те неправедно кажњавају? Развесели се надом у будући [живот]. Можда си праведно осуђен? Опет благодари будући да ћеш овде поднети казну за оно што си учинио, али ћеш се разрешити грехова који би те привели вечним мукама. Сагласно томе, благодарни ће моћи да узнесе велику захвалност Доброчинитељу за постојеће, за сваку животну околност и за свако дело. Сада, међутим, многи страдају од порока који имају роптачи, не поштујући оно што имају и желећи оно што немају. Не обазирући се на све оне који су ниже од њих, они не исказују благодарност Доброчинитељу за оно што имају, него, напротив, мере оно што је изнад њих и рачунају шта им недостаје. И будући лишени онога што припада другима, они негодују и ропћу као да су ускраћени од свог власништва. Слуга негодује стога што није слободан, онај ко је одгајен као слободан човек зато што није високог порекла, што није знаменитог рода и што не може да уназад наброји седморицу предака који су били блистави одгајивачи коња или су расипали богатство на двобоје. Онај ко је племенитог рода ропће што није богатији, богати тугује и жали што не влада градовима и народима, војсковођа – што није цар, а цар – што не влада над свим што је под сунцем и што постоје народи који се нису потчинили његовом жезлу. Из свега следи закључак да се Доброчинитељу ни за шта не узвраћа благодарношћу. Ми, међутим, одбацимо јадиковање због онога што немамо и научимо да узносимо благодарност за оно што имамо. У тешким животним приликама обратимо се мудром Исцелитељу: Мала нам је твоја казна у невољи (Ис. 26,16). Рецимо: Добро мије што си ме унизио (Пс.118,71), и: Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18), као и: Мало смо кажњени за оно што смо учинили (Јов 15,11). Преклињимо Господа: Карај ме, Господе, али са мером, а не са гневом (Јер.10,24). Јер, кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор. 11,32). Приликом повољног тока у животу говоримо Давидовим речима: Шта ћу узвратити Господу за све што мије узвратио (Пс.115,3). Он нас је из небића привео у биће, почаствовао нас словесношћу и као помоћнике у животу подарио нам разне вештине. Он нам је дао земљу која ствара храну и животиње које нам служе. Због нас постоји и киша и сунце, због нас су устројена брда и равнице, уточишта од планинских врхова. Због нас теку реке, због нас избијају извори. Море нам је отворено за трговину. Постоји толико обиље метала. Са свих страна се наслађујемо. Васцела творевина нам приноси дарове по богатој и неоскудној милости коју Доброчинитељ има према нама.
7. Међутим, зар уопште треба и говорити о неважном? Ради нас је Бог дошао међу људе. Због пропадљивог тела Слово постаде тело и настани се међу нама (Јн.1,14). Доброчинитељ се настанио међу незахвалнима, Ослободилац је дошао код заробљеника, Сунце правде (Мал.4,2) – код оних који су седели у тами (Ис. 9,2). До крста је одведен Бестрасни, до смрти Живот, до ада Светлост. [Он] је палима пружио васкрсење и дух усиновљења. [Он] је разделио дарове, обећао венце и све остало што је тешко чак и набројати и чему одговара пророчка реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је узвратио (Пс.115,3). И опет, не говори се да велики Дароватељ једноставно даје, него да узвраћа, тј. као да није најпре сам указао милост, већ као да награђује оне који су били милосрдни. Он ти даје богатство, али рукама сиромаха од тебе тражи милостињу. Иако узима своје, Он ти узноси највећу благодарност, као да му дајеш нешто што теби припада. Према томе, чиме ћемо узвратити Господу за све што нам је узвратио! Просто не желим да се раставим од речи пророка који је добро изразио своју недоумицу и сагледао своје сиромаштво, тј. видео да не поседује ништа чиме би достојно узвратио Ономе ко нам и поред великих и славних доброчинстава, неупоредивих по свом превасходству, обећава и много више за убудуће: рајску насладу, славу у Царству, равноанђелске почасти и поимање Бога (што за достојне представља највеће благо), које прижељкује свака словесна природа. И ми бисмо желели да га се удостојимо након што се очистимо од телесних страсти. Међутим, неко ће рећи: „Зар ћемо своју дружељубивост и наклоност према ближњем (које је прво и најсавршеније од свих добара, с обзиром да је пунота закона – Рим.13,10) показати уколико одемо код онога кога је задесила велика несрећа и почнемо да благодаримо за оно што се догодило, уместо да са њим плачемо и проливамо сузе“. Благодарно подношење сопственог страдања служи као доказ трпљења и постојаности, док благодарење Богу за туђу невољу значи радост због зла и несреће ожалошћених. Осим тога, и апостол нам заповеда: Плачите са онима који плачу (Рим. 12,15). Шта ћемо, дакле, рећи? Да ли опет да вас подсетим на Господњу реч која заповеда чему треба да се радујемо, а због чега да плачемо: Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима (Мт.5,12) и: Кћери јерусалимске, не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк.23,28). Према томе, Реч Божија заповедила нам је да се веселимо и радујемо са праведнима, да плачемо и тугујемо са онима који проливају сузе покајања, као и да оплакујемо оне који живе безбрижно, не знајући за своју пропаст.
8. Уосталом, не треба сматрати да онај ко оплакује смрт људи и ко јеца са уплаканима испуњава заповест. Ја не могу да похвалим лекара који не помаже страдалницима, него и сам бива заражен болешћу. Ја не могу да похвалим ни кормилара који не руководи онима што плове са њим, не бори се с ветровима, не избегава таласе и не храбри уплашене, него и сам пати од морске болести и губи храброст заједно са онима који не познају море. Сличан је и онај ко долази код уплаканих и не доноси им никакву корист својим речима, него и сам прихвата наказност туђих патњи. Треба, уосталом, жалити због несреће уплаканих људи. На тај начин ћеш саосећати са страдалником, те нећеш показати радост због несреће, нити равнодушност према туђим патњама. Међутим, недолично је да се узбуђујеш више неголи ожалошћени, тј. да јецаш или да плачеш заједно са страдалиицима или да у било чему другом подражаваш онога ко је помрачен патњом, надмећући се са њим. [Неприлично је], наиме, да се заједно са њим затвараш у кућу, да носиш црну одећу, да падаш на земљу или да се не шишаш. Тиме ћеш његову несрећу увећати, уместо да је ублажиш. Зар не видиш да гној који се појави око ране и оток приликом упале само увећава патњу, док лагана рука својим додиром умањује осећање бола? Према томе, немој појачавати страдање својим присуством и немој падати заједно са оним ко пада. Онај ко подиже палог неизоставно мора бити изнад њега. Онај, пак, ко је и сам пао има потребу да га други подигну. Саосећање због оног што се десило и мирна жалост због тужних догађаја душа која састрадава долично ће изразити изразом замишљености и брижне озбиљности на лицу. И кад започнеш говор, не треба одмах да кренеш с подсећањима, слично ономе ко наваљује и напада на оне који леже, с обзиром да су подсећања неподношљива за људе чију душу мучи жалост. Они који страдају тешко прихватају чак и најбестрасније речи, будући да им изгледају неубедљиве и немоћне да их утеше. Када ожалошћеном дозволиш да излије своје празне вапаје и јадиковке, када се зло донекле умањи и утиша, ти се можеш опрезно и укратко дотаћи утехе. Они који обучавају младе коње неће одмах почети са упрезањем и седлањем уколико је коњ тврдоглав, с обзиром да би га навикли на пропињање и збацивање коњаника. Напротив, они му најпре попуштају, препуштајући се и сами њиховој плаховитости. Тек када виде да је коњ у плаховитости и напрезањима исцрпео своју јарост, они га кроте, узимају у своје руке и уз помоћ вештине чине још послушнијим. Нека буде по речи Соломоновој: Боље је ићи у кућу где је плач, неголи у кућу где је пијанка (Проп.7,2). Онај ко кротко и вешто употреби реч и има намеру да болеснику пренесе сопствено здравље [треба да пази] да се и сам не зарази туђом жалошћу као запаљењем очију.
9. Према томе, плачите са онима који плачу. Када видиш да брат јадикује због кајања за грехе, плачи и састрадавај заједно са њим. На тај начин ћеш, поред туђих, исправити и сопствене страсти. Онај ко је због греха свог ближњег излио топле сузе, оплакујући брата исцелио је и самога себе. Сличан је био и онај ко је рекао: Жалост ме обузе због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53). Изливај сузе због греха, који је душевна болест и смрт бесмртне душе. Грех је достојан плача и непрекидних јецаја. Нека се због греха изливају све сузе и нека се не зауставе уздаси који долазе из дубине срца. И Павле је плакао због непријатеља крста Христовог (уп. Фил.3,18). Плакао је и Јеремија због народа који пропада. Како му је понестало природних суза, он је искао извор суза и последње уточиште. Он говори: И сешћу и оплакиваћу народ овај који гине много дана (уп. Јер.9,12). Такав плач и такве сузе Реч [Божија] назива блаженима (уп. Мт.5,4), а не склоност да се препустимо свакој жалости и спремност да плачемо било којим поводом. Виђао сам извесне сластољупце који су се, услед прекомерне склоности према наслађивању, изговарали жалошћу да би се окренули пијанкама и пијанчењу, покушавајући да своје неуздржање оправдају Соломоновим речима: Подајте… вино онима који су у тузи (Прич.31,6). Међутим, пословицом се не допушта опијање, него укрепљење човековог живота. Чак и ако изоставим загонетно значење изреке (које под вином подразумева словесну радост), дословни њен смисао изражава бригу да они који су неутешни и који горко плачу не запоставе храну, будући прогутани жестином туге, те да вином укрепе исцрпљене снаге, као што се и хлебом укрепљује срце оних што су склони потиштености. Винољупци и пијанице не ублажују своју жалост, него једно зло замењују другим и, поставши лукави посредници, замењују болест тела болешћу душе. Подражавајући оне што изједначавају тежину на теразијама, они утолико умањују жалост уколико увећавају сластољубље. Уосталом, сматрам да вино треба да помаже природи.
Једноставно, не треба допустити да се неразблажено [вино] пије [преко мере], тј. да изазове помрачење помисли. Јер, жалост неће проћи са вином, већ ће се у души придодати зло пијанства. У ствари, помисао је исцелитељ жалости. Стога ће пијанство бити највеће зло, будући да [помрачењем помисли] спречава исцелење душе. Подсети се свега реченог и открићеш силу и корист апостолског узакоњења. [Разумећеш] како да се свагда радујеш уколико следиш исправан смисао, како да се непрестано молиш, како да за све благодариш, на који начин да тешиш ожалошћене како би у свему био целовит и савршен уз помоћ Светог Духа и осенчења благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Света мученица је пострадала почетком IV века. Њен спомен Црква врши 31. јула, прим, прев.
  2. Закон који донет при Диоклецијану 303. г., прим. прев.
  3. Видети беседу „О благодарности“, прим. прев

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *