БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА О ТОМЕ ДА БОГ НИЈЕ УЗРОЧНИК ЗЛА
 
1. Постоје многи видови учења које нам је кроз свештеног псалмопојца Давида показао [Свети] Дух, који је дејствовао у њему. Пророк је понекад описивао своја сопствена страдања и храброст са којом је подносио оно што му се догађало у животу, кроз сопствени пример нам остављајући јасно учење о трпљењу, као када каже: Господе, што се умножише они који ме угњетавају (Пс. 3,1). Понекад нам он указује на Божију доброту и брзину помоћи коју пружа онима што га уистину траже, као када каже: Кад те призивах, услишио си ме, Боже правде моје (Пс.4,1). Речено има исту снагу као и [изрека] пророка, који говори: Још док говориш, Он ће рећи: Ево ме (Ис.58,9). Наиме, [човек] још није ни престао да призива, а слух Божији је већ чуо крај молитве. Приносећи молитве и мољења Богу, најзад, он нас учи начину на који грешници треба да умилостивљавају Бога: Господе, немој ме јарошћу својом покарати, нити ме гневом твојим казнити (Пс.6,1). У дванаестом Псалму, он дуготрајност искушења описује речима: Докле ћеш ме, Господе, заборављати до краја (ст. 1). Током читавог Псалма он нас поучава да у невољама не губимо храброст, него да очекујемо Божију доброту, знајући да нас по нарочитом домостроју предаје скорбима, шаљући нам по мери вере и меру искушења. Након што је рекао: Докле ћеш ме, Господе, заборављати до краја? Докле ћеш одвраћати лице своје од мене, он одмах прелази на зло безбожника. Не подносећи тешке околности у животу, они тек што претрпе неко огорчење одмах почињу да се колебају у разуму, [питајући се] да ли се Бог брине о овдашњем свету, да ли надзире дела сваког човека и да ли свакоме праведно даје оно што је заслужио. И када виде да њихов непријатан положај дуго траје, они прихватају лукаво мишљење и у свом срцу одлучно говоре да нема Бога: Рече безумник у срцу своме: Нема Бога (Пс.13,1). Онај ко је умом прихватио [речено], изобилно прихвата и сваки грех. Уколико нема надзорника, уколико нема онога ко свакоме даје сагласно са оним што учини у животу, човека ништа не спречава да угњетава убоге, убија сирочад, усмрћује удовице и пролазнике и осмели се на свако неприлично дело, скрнавећи се нечистим и мрским страстима и свим животињским жељама. Као последицу мисли да нема Бога, он је додао: Распадоше се и згадише се у поступцима (својим) (Пс.13,1). Не може, наиме, скренути с правог пута онај чија душа није оболела од заборава Бога.
2. Због чега су незнабошци били предати у покварен ум, тј.да чине што је неприлично (Рим.1,28)? Зар не стога што су рекли:“Нема Бога“. Због чега су пали у срамне страсти, а жене њихове претвориле природно употребљавање у неприродно, док су мушкарци са мушкарцима чинили срам (Рим.1,26-27)? Зар не стога што заменише славу бесмртнога Бога подобијем… четвороножних животиња и гмизаваца (Рим.1,23)? Безуман је онај ко говори да „нема Бога“: он као да је уистину лишен ума и разборитости. Њему је близак и у безумљу сличан и онај ко говори да је Бог узрочник зла. Сматрам да је њихов грех подједнако тежак, с обзиром да се и једни и други подједнако одричу Благог. Једни говоре да Бога уопште нема, а други тврде да Бог није добар. Јер, уколико је Бог узрочник зла, очигледно је да није добар. Стога и једни и други одричу Бога. „Одакле, говоре, потичу болести? Одакле потиче превремена смрт? Зашто се уништавају градови, зашто се дешавају бродоломи, ратови, заразе? Све наведено је зло, настављају,и све је дело Божије. Кога ћемо изузев Бога сматрати одговорним за оно што се догађа“. Пошто смо се већ дотакли питања које се често понавља, повешћемо беседу ка неком општеприхваћеном начелу. Брижљиво размотривши предложену тему, покушаћемо да јој дамо разговетно и јасно објашњење.
3. У свом разуму треба најпре да утврдимо једну ствар. Наиме, уколико смо творевина доброг Бога, и уколико се налазимо под влашћу Онога ко све устројава за нас (и мало и велико),ми ништа не можемо претрпети без воље Његове. Чак и ако нешто претрпимо, неће нам бити на штету, нити бисмо могли смислити нешто боље. Наравно, смрт је од Бога. Међутим, смрт уопште није зло, изузев уколико [човек] мисли на смрт грешника.Јер, за њега прелазак одавде означава почетак мучења у аду. И опет, Бог није узрок зла у аду, него ми сами, с обзиром да је начело и корен греха наша слобода и самовласност. Јер, да смо се уздржали од зла, не бисмо трпели никакву несрећу. Међутим, пошто нас је уживање уловило у грех, можемо ли изнети било какав оправдан доказ да нисмо сами себе учинили узрочницима несреће? Постоје две [врсте] зла: једно је само у нашим осећањима, а друго – по природи. Зло по природи [тј. право зло] зависи од нас и представља – неправду, разврат, безумље, бојажљивост, завист,убиства, тровања, сплеткарење и остале њима сродне страсти које, оскрнавивши душу створену по образу Творца, обично помрачују њену лепоту. Злом називамо и оно што је тешко и болно за наша осећања, тј. телесну болест, телесне повреде, оскудицу,бешчашће, оштећење имовине, губитак сродника. Међутим,мудри и благи Владика нам наведено шаље ради наше користи.
Он богатство одузима од оних који га рђаво употребљавају, уништавајући оруђе њихове неправде. Он даје болест онима којима је корисније да имају везане удове, неголи да несметано стреме ка греху. Он смрт шаље онима који су достигли крајњу границу живота, од почетка постављену по праведном суду Божијем, који издалека прозире шта је корисно за свакога од нас. Глад, суша и обилне кише јесу заједничке ране које погађају градове и народе. Њима се кажњава прекомерно зло. Лекар је доброчинитељ стога што узрокује муке и страдања на телу, борећи се са болешћу, а не са болесником. И Бог је добар стога што појединачним несрећама устројава спасење целине. Ти не кривиш лекара што неке [делове тела] сече, неке спаљује, а неке потпуно уклања, него му дајеш новац и називаш га спаситељем, с обзиром да је болест која се појавила на малом делу зауставио пре него што се раширила на читаво тело. Међутим, када видиш да се због земљотреса град обрушио на житеље или да се на мору разбио брод са људима, ти се не плашиш да свој хулни језик покренеш против истинског Лекара и Спаситеља. Требало би, међутим, да разумеш да код умерених и излечивих болести људи имају користи и од саме бриге о њима. Када се, међутим, покаже да се болест не повлачи пред лечењем, неопходно је да се повређено место уклони. Иначе ће болест, ширећи се, прећи и на осетљиве делове. За сечење и паљење, међутим, није крив лекар, него болест. На исти начин се и Бог ослобађа сваког прекора за уништење градова, с обзиром да га је проузроковала прекомерност греха.
4. „Уколико Бог није узрочник зла, неко ће рећи, због чега је онда речено: Ја сачињам светлост и стварам мрак, чиним мир и саздајем зло (Ис.45,7). Осим тога, речено је: Сиђе зло од Господа до врата јерусалимских (Мих.1,12), и: Нема зла у граду које не учини Господ (Ам.3,6). У великој песми Мојсијевој [се каже]: Видите, видите сада да сам ја сам и да нема Бога осим мене. Ја умртвљујем и оживотворавам, ја рањавам и исцељујем (Пон.32,36)“. За онога, међутим, ко разуме смисао [Светог] Писма, ниједно од наведених места не садржи оптуживање Бога као узрока и творца зла. Онај ко је рекао: Ја сачињам светлост и стварам мрак, у ствари обзнањује да је Створитељ твари, а не зла. Он се назива Створитељем и Изумитељем онога што се у творевини чини противним како се не би помислило да је један узрочник светлости, а други таме, и да се не би почео тражити један створитељ ватре, а други воде, један створитељ ваздуха, а други земље. Наиме, изгледа да су [наведени састојци] противни једни другима услед својих супротних особина. Некима се поменуто уистину и догодило, због чега су се окренули многобоштву. Чиним мир и саздајем зло. Он особито чини мир у теби када добрим учењем успокојава твој ум и укроћује страсти које су се побуниле против душе. Саздајем зло. Заправо, Он пресаздава зло и води ка бољем како би, прекративши се, постало причесно природи добра. Срце чисто саздај у мени, Боже (Пс.50,12), тј. не да га сада створиш, него да обновиш остарело од греха. Да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека (Еф.2,15). Да сазда не значи да приведе из небића, него да преобрази оне који већ постоје. Ако је ко у Христу, нова је твар (2.Кор.5,17). Још је Мојсије [говорио]: Није ли Он отац твој који теје задобио, који теје створио и саздао (Пон.32,6). Реч „саздао“, стављена након речи „створио“ јасно учи да се често употребљава у значењу побољшавања. Саздати, наиме, има многа значења. Према томе, „чинити мир“ значи градити мир кроз саздање зла, односно кроз његов преображај и привођење ка бољем. Под речју „мир“ ти можеш подразумевати ослобађање од ратова и злом можеш звати тешкоће које прате ратнике, односно походе ван граница отаџбине, напоре, бдење, немир, проливање зноја, ране, убијање, заузимање градова, поробљавања, одвођење у ропство, тужан изглед заробљеника и, уопште, све жалосне последице рата. Међутим, све речено се дешава по праведном суду Божијем, који ратовима шаље казне на оне који су достојни кажњавања. Или би можда хтео да Содом није био спаљен након његових неприличних дела и да Јерусалим није био разрушен и његов храм опустошен након страшног безумља Јудејаца против Господа? И како би се другачије речено праведно извршило ако не рукама Римљана, којима су Јудејци, тј. непријатељи сопственог живота, предали Господа нашег? Понекад је праведно да зло, које настаје услед ратова, буде послато на оне који су га достојни. Речи: Ја умртвљујем и оживотворавам, схвати, ако хоћеш, у њиховом непосредном значењу, с обзиром да страх назиђује најпростодушније. И речи: Ја рањавам и исцељујем је корисно да схватимо у дословном значењу, с обзиром да рањавање улива страх, а исцелење подстиче на љубав. Међутим, у реченоме можеш да нађеш и нешто више: Ја ћу умртвити због греха и оживотворити због правде. Јер, уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља (2.Кор.4,16). Треба разумети да Он не умртвљује једног, а другога оживотворава, већ једног и истог оживотворава оним чиме га умртвљује, исцељујући га оним чиме га рањава, сагласно Причи, у којој се каже: Ударивши га штапом, ти ћеш његову душу избавити од смрти (Прич.23,14). Дакле, рањава се тело да би се исцелила душа, умртвљује се грех да би живела праведност. Речи: Сиђе зло од Господа до врата јерусалимских су саморазумљиве. Какво „зло“? Шум кола и коњаника (Мих.1,13). Чувши: Нема зла у граду које не учини Господ, схвати да изрека под речју „зло“ подразумева несреће које се шаљу на грешнике ради исправљања прегрешења. Јер, речено је: Мучих те и глађу те морих… да бих ти добро учинио (Пон.3,8; 16), заустављајући неправедност пре него што се безмерно рашири, као што се речна струја обуздава неком чврстом браном и преградом.
5. Услед тога, болести у градовима и народима, суша у ваздуху, неплодност земље и несреће какве свако сусреће у животу пресецају нарастање зла. Свако слично зло потиче од Бога ради отклањања узрока истинских зала. И телесна страдања и спољашње несреће смишљени су ради обуздавања греха. Према томе, Бог уништава зло, а не да зло проистиче од Бога. Лекар не уноси болест у тело, него је уништава. Разарање градова, земљотреси, поплаве, пораз војске, бродоломи и истребљење великог броја људи било од земље, мора, ваздуха, ватре или неког другог узрока, дешава се да би се уразумили остали, будући да Бог свенародне пороке уразумљује народним бичем. Грех је, дакле, главно зло и зависи од наше воље. И једино њему приличи назив зла. Од нас зависи да ли ћемо се уздржати од злоће или ћемо бити порочни. Остала зла могу бити или повод да се покаже одважност (као код Јова који је у једном тренутку остао без деце, био лишен читавог богатства и прекривен гнојавим ранама), или као повод за исцелење од учињених грехова (као код Давида, који је претрпео осрамоћење царског дома као казну за незакониту жељу). Знамо и за страшне казне друге врсте, које шаље праведни суд Божији, како би они што се лако приклањају греху постали разумни. Датана и Авирона је, на пример, прогутала земља, повукавши их у провалије и поноре који су се под њима отворили (уп. Бр. 16,31-33). Наведеним начином кажњавања, наравно, нису поправљени они сами (јер, како би било могуће да се поправе они који су сишли у ад), али су својим примером уразумили остале. На сличан начин је и фараон био потопљен са свом својом војском. На сличан начин су истребљени и они који су претходно насељавали Палестину. Њих апостол на једном месту назива сасудима гнева, који су спремљени за пропаст (Рим.9,22). Међутим, ми не треба да помислимо да је фараон неки рђави сасуд (с обзиром да би у том случају кривица праведно падала на његовог саздатеља). Напротив, када чујеш „сасуд“, схвати да је свако од нас створен за нешто корисно. У великом дому један сасуд је од злата, други од сребра, један од глине, а други од дрвета (уп. 2.Тим.2,20). (Уосталом, од наше воље зависи наша сличност са одређеним вештаством: чист у понашању и незлобив човек јесте златан сасуд; нижи од њега по достојанству јесте сасуд сребрни; онај ко размишља о земном и који је погодан за уништење јесте глинени сасуд; онај, пак, ко се лако скрнави грехом, постајући вештаство за вечни огањ јесте дрвени сасуд). Према томе, „сасуд гнева“ је онај ко је у себе, као у посуду, обухватио сво ђаволско дејство и ко, услед смрада што се развио од нечистоте у њему, не може бити употребљен, него је достојан једино уништења и пропасти.
Будући да је због своје прекомерне порочности постао неисцељив и будући да је требало да буде погубљен, разборити и мудри Домостројитељ душа је уредио да постане славан и свима познат како би својом несрећом донео корист другима. Својим дуготрпљењем и оклевањем да га казни, Бог га је учинио још суровијим, допустивши да се његов грех увелича. Он је хтео да се на њему открије праведност суда Божијег када његово зло нарасте до крајње границе. Стога је и почео од мањих удараца, да би затим непрестано умножавао и појачавао несреће. Међутим, његова непокорност се није ублажила. Напротив, открило се да он презире Божију дуготрпељивост и да се привикао на несреће које су послате на њега. Па ипак, Бог га ни након реченога није предао смрти, све док није сам себе утопио, с обзиром да се у надмености срца осмелио да иде путем праведних, помишљајући да ће преко Црвеног мора прећи као и народ Божији. Будући да си сада спознао који видови зла долазе од Бога, будући да си почео да их разликујеш у себи и будући да знаш да је право зло заправо грех (чији је крај пропаст) и да оно што само изгледа зло услед болног осећања у ствари има силу добра (с обзиром да патње које се подносе ради обуздавања греха као плод доносе вечно спасење душа), ти треба да престанеш да се огорчујеш због домостроја Божијег, те да не сматраш Бога узроком постојања зла. Осим тога, немој замишљати да зло има своје самостално постојање. Злоћа није нешто што постоји, као што постоји нека животиња, и њену суштину не треба да замишљамо као нешто самопостојеће. Јер, зло је недостатак добра. Очи су створене, а слепило је дошло услед губитка очију. Према томе, кад очи не би биле пропадљиве природе, ни слепило не би постојало. На тај начин, ни зло не постоји по себи, него се јавља услед оштећења душе. Оно није нерођено, као што кажу безбожници, који добру природу чине равночасном са злом, и једну и другу називајући беспочетном и узвишенијом од рађања. Међутим, зло није ни рођено. С обзиром да све потиче од Бога, зар би оно могло да потекне од Благог? Ружно не потиче од лепог, као што ни порок не потиче од врлине. Прочитај повест о постању света и видећеш да [на почетку] све беше веома добро (Пост. 1,31). Зло, дакле, није створено истовремено са добром. Ни мислена твар, која је потекла од Створитеља, није призвана у биће имајући у себи примесу зла. Уколико, дакле, телесна [творевина] у себи нема укорењено зло, утолико пре је немогуће да мислена творевина, која се одликује чистотом и светошћу, има заједничко постојање са злом? Зло, међутим, постоји и његово дејство показује да је разливено по целом свету. „Како, дале, оно постоји, рећи ће [неко], када није ни беспочетно, ни створено“.
6. Онима који истражују наведено и ми ћемо поставити питање: „Одакле болест? Одакле телесне повреде“. Болест, наиме, није нешто нерођено, а није ни створење Божије. Животиње су створене са грађом каква им по природи доликује, будући уведене у живот са савршеним удовима. Оне, пак, бивају болесне када се удаље од онога што је за њих природно. Оне се лишавају здравља или услед рђаве исхране или услед неког другог узрока болести. Дакле, Бог је створио тело, али не и болест. Бог је створио душу, али не и грех. Душа се злопати с обзиром да се удаљила од свог природног [стања]. Шта, пак, беше њено претходно добро? Боравак у близини Бога и сједињење с Њим кроз љубав. Отпавши од Њега, она је почела да се злопати услед многих и разноликих болести. Зашто, међутим, у њој постоји пријемчивост за зло? Услед њене самовласне тежње, која уосталом приличи словесној природи. С обзиром да није везана никаквом нужношћу и да је од Створитеља добила самопроизвољни живот, и будући створена по образу Божијем, она схвата добро, зна да се њиме наслађује и обдарена је власношћу и силом. И уколико обитава у сагледавању лепог и у наслађивању мисленим, она може да сачува живот који јој је природан. Она, међутим, има власт да се понекад одрекне лепог. Речено јој се догађа када се презасити блаженом сладошћу и отпадне од вишњег оптеретивши се неком дремљивошћу и помешавши се са телом ради уживања у срамним насладама.
7. Адам је некада био горе, не по месту, него по произвољењу. Примивши душу и погледавши на небо, он се обрадоваооним што је видео. Он је заволео Доброчинитеља који му је даровао наслађивање вечним животом, успокојио га усред рајских сладости, дао му начелство слично анђелском, учинио га сатрапезником арханђела и слушаоцем Божанственог гласа. Налазећи се под Божијом заштитом и наслађујући се Његовим добрима, Адам се брзо заситио. Упавши у надменост због презасићености, он је мисленој лепоти претпоставио оно што се телесним очима учинило сладосним, испуњење утробе претпоставивши духовној наслади. Нашавши се одмах изван раја, тј. изван блаженог живота, он није постао зао из нужности, него из нерасудности. Сагрешивши услед рђавог произвољења, он је умро услед греха. Јер, плата за грех је смрт (Рим.6,23). Колико се удаљио од живота, толико се он приближио смрти, с обзиром да је Бог живот, док лишавање живота представља смрт. Удаљујући се од Бога, Адам је самоме себи уготовио смрт, као што је написано: Који себе удаљују од тебе, пропашће (Пс.72,27). Бог, дакле, није створио смрт, него смо је ми сами привукли својом рђавом вољом. Ипак, Он није ни спречио нашу пропаст из наведеног разлога, односно да болест у нама не би постала бесмртна, као што ни грнчар не ставља у ватру глинену посуду из које истиче вода док прерадом не исправи њен недостатак. „Због чега нам, кажу неки, при самом стварању није дата безгрешност, при којој, чак и да желимо, не бисмо могли да грешимо“. Стога што ни ти не сматраш да су ти слуге привржене уколико их држиш свезане, него уколико видиш да добровољно извршавају своје дужности. Због тога ни Богу није угодно оно што се чини из нужности, него оно што се чини по врлини. Врлина се, пак, не чини из нужде, него из произвољења. Произвољење зависи од онога што је „у нама“, а оно што је „у нама“ јесте самовласност. Онај, дакле, ко прекорева Створитеља стога што нас није створио безгрешне, у ствари словесној природи претпоставља бесловесну и делатној природи која је обдарена произвољењем – непокретну и нечежњиву. Иако успут, ипак је било неопходно да кажемо речено како ти се не би догодило да, падајући у бездан помисли, са губљењем значајног, упоредо изгубиш и Бога. Престанимо, дакле, да исправљамо Мудрог. Престанимо да иштемо нешто боље од онога што је Он створио. Иако је од нас скривен смисао појединих Његових одлука, нека у нашим душама постоји правило: Од Благога не бива никакво зло.
8. Према редоследу појмова, уз наведено питање долази и друго, тј. питање о ђаволу. „Одакле ђаво, уколико зло не происходи од Бога“. Шта бисмо да кажемо? За наведено питање ће нам бити довољно расуђивање које смо понудили и о човековом злу. Због чега је, наиме, човек зао? Због свог произвољења. А зашто је зао ђаво? Из истог разлога. И он је имао самопроизвољни живот. И он је у себи имао власт да [одлучи] да обитава с Богом или да се отуђи од Њега. Гаврило је анђео и свагда предстоји Богу. И сатана је био анђео, али је у потпуности отпао од свог чина. Првог је произвољење одржало на висинама, док је другог са њих збацило хтење самовласности. Наравно, и први је могао да постане отпадник, и други је могао да не отпадне. Међутим, једнога је спасла незасита љубав према Богу, док је другога удаљавање од Бога учинило одбаченим. Отуђивање од Бога и јесте зло. Незнатно окретање очију учиниће или да будемо на сунчаној страни или да будемо на страни своје сенке. За онога ко погледа право припремљено је просвећење, док је за оног ко одврати поглед неизбежно помрачење. И ђаво постаје лукав, имајући лукавство по свом произвољењу, а не стога што му је природа противна добру. Због чега он, дакле, води борбу са нама? Поставши сасуд сваке злоће, он је у себе примио и болест зависти, услед чега нам је позавидео на части. Њему је био неподношљив наш живот у рају без туге. Он је обмануо човека подмуклошћу и лукавством. Употребивши као средство за обману човекову жељу да се уподоби Богу, он му је показао дрво, обећавши му да ће, уколико окуси његов плод, постати сличан Богу. Он је рекао: Кад окусите од њега… постаћете као богови и знаћете шта је добро, а шта зло (Пост.3,5). Он није створен као наш непријатељ, већ га је завист учинила нашим непријатељем. Видевши да је сам избачен из [арх]анђелског чина, он није могао равнодушно да гледа како се земљани напредовањем узвисује до анђелског достојанства.
9. Ђаво нам је, дакле, постао непријатељ. Стога је Бог у нама очувао непријатељство према њему када је, упутивши претњу њему самом, рекао звери која му је послужила као оруђе: Полажем непријатељство између тебе и њеног семена (Пост.3,15). И заиста, штетно је зближавање са злом. Осим тога, закон пријатељства природно доводи до сличности оних који се друже. Стога је правилно речено: Зли разговори кваре добре обичаје (1.Кор. 15,33). И незнатно удисање ваздуха у нездравим местима неприметно изазива болест. И рђаво дружење уноси у душу велико зло, премда се штета не осећа одмах. Отуда и потиче непомирљиво непријатељство са змијом. Кад је и оруђе достојно толике мржње, колико тек треба да буде непријатељство према оном ко делује преко њега? „Зашто се у рају налазило, рећи ће неко, дрво помоћу кога је ђаво могао успети у својим злим намерама против нас“. Јер, да није имао примамљиву замку, он нас кроз непослушност не би увео у смрт“. Требало је, међутим, да постоји заповест ради испитивања наше послушности. Биљке које су рађале прекрасне плодове постојале су да бисмо ми, избегавајући угодно, показали превасходство уздржања и праведно се удостојили венаца за трпљење. За окушањем плодова није уследила само непослушност, него и познање нагости, с обзиром да је речено: Окусите и отворише им се очи и видеше да су голи (Пост.3,6; 7). Није требало да они познају нагост како се човеков ум, измишљајући одећу и заштиту од голотиње, не би расејавао у бризи за оно што недостаје и да се старањем о телу не би удаљио од стремљења ка Богу. „Због чега му, међутим, одећа није начињена одмах након стварања“. Стога што она није требало да буде ни природна, ни вештачка. Природна одећа је својствена бесловесним животињама. [Њу сачињавају] перје, длака и груба кожа, која може да заштити од хладноће и да поднесе жегу. У том погледу ниједна животиња нема преимућство у односу на другу, с обзиром да су све једнаке по достојанству природе. Човеку је доликовало да због љубави према Богу добије другачија добра. Бављење разним занатима створило би бриге. Њих је, пак, као штетне за човека, требало избећи. И поново нас призивајући на рајски живот, Господ искорењује бригу из наших душа, говорећи: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити, ни телом својим у шта ћете се оденути (Мт.6,25). Према томе, човеку није доликовало да има нити природне, нити вештачке покриваче. Напротив, да је показао врлину, њему би били уготовљени другачији покривачи. Они би по Божијој благодати украсили човека и почели на њему да сијају у виду светлих одежди, сличних анђелским, превазилазећи шаренило цветова и светлост и блиставост звезда. Човеку није одмах дата одећа, с обзиром да је требало да му буде награда за врлину. Међутим, ђаволска злоба човеку није дозволила да је задобије. Ђаво је постао наш противник због нашег древног пада, који се догодио под његовим погубним утицајем. Господ је устројио да ми с њим водимо борбу да бисмо га надвладали послушањем и да бисмо добили венце за победу над противником. Било би добро да он није постао ђаво и да је остао у чину у који га је на почетку поставио Чиноначелник. Он је, међутим, постао отпадник, непријатељ Бога и непријатељ људи, створених по образу Божијем. (Он је човекомрзац стога што је богоборац: он нас мрзи као створења Владике и као подобије Божије). По својој мудрости и промислу Домостројитељ је искористио његову злобу да би извежбао наше душе, као што лекари користе змијски отров да би припремили спасоносни лек. „Ко је, дакле, ђаво? Какав је његов чин? Какво је његово достојанство? Због чега се назива сатаном“. Он је сатана стога што се супротставља добру. Такво је, наиме, значење јеврејске речи, као што нам је познато из Књига о царевима, где је речено: Подиже Господ сатану [тј. противника] Соломону, Адера, цара сиријског (З.Цар. 11,14). А ђаво је стога што је наш сатрудник и наш опадач у греху. Он се радује нашој пропасти и наша дела износи на поругу. Његова природа је бестелесна, према речима апостола, који каже: Не ратујемо против крви и тела него… против духова злобе (Еф.6,12). Он је имао достојанство поглавара, јер је речено: Ратујемо… против поглаварстава, и власти, и господара таме (Еф.6,12). Он је поглавар у ваздушном пространству, као што говори исти апостол: По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења (Еф.2,2). Кнезом света назива се он стога што је његово старешинство у надземаљском простору. И Господ каже: Сад је суд овом свету, сад ће кнез овога света бити избачен напоље (Јн.12,31) и опет: Долази кнез овога света, и у мени нема ништа (Јн.14,30).
10. С обзиром да се за ђаволске војске каже да су духови злобе у поднебесју (Еф.6,12), треба знати да Писмо небом обично назива ваздух, као на пример: Птице небеске (Мт.6,26) и: Уздижу се до небеса (Пс.106,26), тј. уздижу се високо у ваздуху. Стога је и Господ видео како је сатана пао са неба као муња (Лк.10,18), односно, како је збачен са свог старешинства и свргнут доле, да га газе они што се уздају у Христа. Јер, Он је својим ученицима дао власт да стају на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк.10,19). Будући да је збачена његова злобна тиранија и да су надземаљски простори очишћени спасоносним страдањем Онога ко је помирио оно што је на земљи и оно што је на небесима (Кол.1,20), нама се проповеда Царство небеско. Јован је говорио: Приближило се Царство небеско (Мт.3,2), а Господ је свуда проповедао Јеванђеље Царства (Мт.4,23). Још раније анђели су огласили: Слава на висини Богу и на земљи мир (Лк. 2,14), док су они који су се радовали уласку нашег Господа у Јерусалим клицали: Мир на небу и слава на висинама (Лк.19,38). Уопште, постоје хиљаде победничких гласова који сведоче о коначном збацивању непријатеља, услед чега нама није преостала никаква борба и никакав подвиг у висинама. Нико нам се не противи и нико нас не удаљује од блаженог живота, услед чега без туге можемо задобити наслеђе и увек се наслађивати дрветом живота, у чему нас је на почетку спречило лукавство змије. Јер, Бог беше поставио пламени мач да… чува пут ка дрвету живота (Пост.3,24). Окончавши несметано пут, ми ћемо ступити у наслађивање добрима у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове. Амин.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *