БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА НА [СПОМЕН] СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАМАНТА[1]
 
1. Није ми непозната важност похвалних беседа поводом славља. Међутим, и поред наведеног знања, ја осећам и своју слабост. Јер, прилика захтева да се каже нешто достојно сабраних, тј. достојно и наде коју имају у односу на мене и самог предмета. Будући да данас празнујемо највећи спомен мученика, сваки разум је напрегнут и сваки слух припремљен, очекујући да се каже нешто достојно мученика. Јер, из љубави према мученику се и саставило сабрање. Заиста, благодарна деца захтевају велике похвале за родитеље и не желе да скромност говорника доведе у опасност величину хваљених. Стога је утолико већа опасност уколико је већа усрдност. Шта ћемо, дакле, чинити? Како и на ваше жеље да одговорим и да и сам не одем одавде без штете? Ја ћу вас све замолити да у свом разуму обновите оно што сте имали на уму кад сте дошли овамо. На тај начин ћете се сами хранити и отићи одавде развеселивши се сопственом залихом. Сетите се мученика сви који сте се наслађивали њиме у својим сновима, који сте долазили на ово место имајући га за сатрудника у својим молитвама, којима је, будући позван по имену, помогао у делима, које је након странствовања вратио кући, које је исцелио од болести, којима је повратио децу са самрти, којима је продужио живот. Сабравши све речено, саставите похвалну беседу од заједничких улога. Нека свако оно што зна саопшти другом који не зна, а сам нека узме оно што не зна од онога ко зна. На тај начин ћете угостити једни друге заједничким приношењем, оправдавши и моју слабост.
2. Похвалу мученику сачињава богатство духовних дарова. Ми не треба да га прослављамо по правилима спољашњих [тј. световних] похвала, нити треба да говоримо о његовим знаменитим родитељима и прецима. Срамно би било украшавати туђим украсима онога ко блиста сопственом врлином. Уосталом, према законима обичаја и речено се укључује у похвалне [беседе]. Међутим, истина захтева да свако добије своју сопствену похвалу. Коња не чини брзим [чињеница] да је његов отац био најбржи, нити пса хвале стога што потиче од најбржих предака. Предност сваке животиње сагледава се у њој самој. И човекова похвала се посведочује његовим личним успесима. Какве користи има син од очеве славе? Ни овај мученик није од других позајмио своју чувеност, него је сам током живота запалио светиљку славе. Од Маманта су [попримили] други, а не Мамант од других. Нека се њиме прославља дете, које се од њега научило побожности. Из њега самог извире врлина. Он није као зимска бујица, која се горди туђим водама које се сливају: он је извор који из сопствене утробе излива красоту. Задивимо се човеку који није украшен туђим украсима, него је славан по својим сопственим. Видиш ли славне укротитеље коња? Видиш ли белину споменика? Међутим, поред тог камења пролазе не обраћајући пажњу? Напротив, због спомена мученика покренула се читава околина и читав град је добио празнични изглед. Не ради се о сродницима који журе на гробове отаца, него о [људима] који долазе на место благочашћа. Сви називају оцем овог начелника истине, а не виновнике својих тела. Видиш ли да се почаст указује врлини, а не богатству? Поштујући претходнике, Црква подстиче оне који су још живи. Немој стремити, говори [апостол], ни богатству, ни мудрости овога века, која је пролазна (1.Кор.2,6), ни слави без страдања. Јер, они ишчезавају заједно са животом. Буди, пак, делатељ благочашћа, које ће те и на небо узнети. Оно ће ти припремити и бесмртну славу [на небесима] и дуготрајну славу међу људима.
3. Онај ко се опомене пастира, не треба да се диви богатству. Уосталом, ми смо се сабрали да бисмо хвалили онога ко није богат. Одлазећи одавде, не треба да се дивиш богатству, него сиромаштву које [складно] иде са благочашћем. Пастирско звање није ни велико, ни мудро. Зар кад се расрдиш нећеш ономе ко те је наљутио уместо псовке рећи: „Чобанине један“. Пастир нема ништа осим свакодневне хране. Он се облачи у врећу, носи штап и дневне залихе, нимало се не бринући о сутрашњем дану. Он је непријатељ дивљих звери и сажитељ кротких животиња. Он избегава тргове, клони се судница, не познаје се с потказивачима, не разуме се у трговину, на зна за богатство и нема сопствени кров. Он живи под заједничким покривачем читавог света, тј. ноћу гледа у небо и по звездама препознаје чудеса Творца. Пастир? Немојмо се застидети истине. Немојмо подражавати спољашње [тј. незнабожачке] митотворце облачећи истину у лепе речи. Истина је нага. Њој нису потребни заштитници: она саму себе показује. Причљивост је унижава, али ћеш у похвали имати чему да се задивиш. Пастир и сиромах – јесу почасни називи Хришћана. Уколико будеш размотрио начелнике поучавања у побожности наћи ћеш рибаре и царинике. Међу њиховим ученицима ћеш, пак, наћи убоге кожаре. Нигде богатог, нигде високоумног. Речено је укинуто заједно са светом. Ето, чији дан празнујемо, ради кога се радујемо, због кога нам се живот преобразио. Ми смо поменули пастира и ти немој презрети наименовање. Да ли си чуо да је Авељ, који је први угодио Богу, био пастир? И ко га је подражавао? Мојсије, велики законодавац, који је избегао гнев фараона и који је ненавидео вероломност својих саплеменика. Он је био пастир на планини Хорив, на којој је и беседио са Богом. Он анђела у купини није видео кад је постао судија. Напротив, он се као пастир удостојио небеске беседе. Ко је дошао после Мојсија? Патријарх Јаков, који је као пастир показао трпљење ради истине и скромним ликом обележио читав живот. Коме је он предао своју ревност? Давиду, који је од пастира постао цар, с обзиром да су царско и пастирско звање рођене сестре, при чему је једном поверено управљање словесним, а другом бесловесним [створењима]. На тај начин звање пастира служи као темељ за више знање. Сјединивши у себи и једно и друго, Господ је и Пастир и Цар. Он је Пастир над бесловеснима, док словесније уводи у надзирање Царством. Хоћеш ли да научиш какво је достојанство пастира? Господ ме напаса (Пс.22,1). На који начин је пастирско [звање] сестра царском? Ко је тај Цар Славе (Пс.23,8)? Онај ко је овде Пастир, тамо је Цар. Немој мислити да само други сведоче о реченоме, док се Он стиди [пастирског] наименовања. Напротив, прећутавши о лажним пастирима, Он је себи присвојио истинско сведочанство пастирства: Ја сам пастир добри (Јн.10,11). Ја јесам и не мењам се (Мал.3,6). И када говори о нечем великом, тј.: Ја сам начинио земљу и разапео небо сам (Ис.45,12; 44,24), и када говори о нечему достојном и богодоличном, Он говори као „Пастир добри“. Он удаљује лажне пастире и о себи говори истину: Ја сам Пастир добри. Ти треба да схватиш ко је пастир, а ко пастир добри. Он сам тумачи: Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце (Јн. 10,11-13).
4. Овде Црква поставља питање: „Уколико је Господ Пастир, ко је онда пастир најамник“. Можда – ђаво? Ако је ђаво пастир најамник, ко је онда вук? Наравно, ђаво је вук, дивља, грабљива, лукава звер и заједнички непријатељ. Нека стога пастир најамник има своје посебно име. Најамницима је Господ називао пастире којима се тада обраћао. И сад има оних којима одговара назив најамника, премда би боље било да их нема. Тада су се издвајали архијереји и фарисеји и све јеврејске странке. Њих је назвао пастирима најамницима, с обзиром да су пастирску власт прихватили ради своје користи, а не ради истине. Најамници су они који се моле из сујетног повода, одузимајући хлеб удовицама и сирочади (уп. Мт.23,14). Заиста су најамници, а не пастири они који служе сопственој користи и брину о садашњем, не марећи за будуће. И сад постоји пуно најамника, који живот посвећују празној слави, и који и данас изазивају раскол у погледу чистих и јасних речи Господњих. На Господње речи међу њима је дошло до раздора. Једни су говорили: У њему је демон, а други: Зар може демон слепима очи отварати (Јн.10,19-21). Видиш ли колико је стара страст према раздорима? Лопата ће, међутим, брзо оделити плеву од пшенице (Мт.З,12). Оно што је лагано и нестално одваја се од храњивога, а оно што је погодно за духовну храну остаје код земљоделца. Због тога је и дошло до раздора, те су једни говорили једно, а други друго. Јудејцима и приличи раздор. Примивши, пак, доламу која није шивена, већ изаткана одозго (Јн. 19,23) и коју су војници сачували од цепања, Црква Божија се обукла у Христа и треба да пази да хитон не буде поцепан. Ја познајем своје и моје мене познају (Јн. 10,14). Јеретик је, међутим, речено шчепао да би сачинио своју хулу. „Ето, каже, речено је: Ја познајем своје и моје мене познају“. Шта, међутим, значи познавати? Схватити суштину, измерити величину или појмити о Божанству оно што разметљиво обећаваш? Међутим, зар ти претходно ниси схватио меру познања? Шта ми знамо о Богу? Овце моје слушају глас мој (Јн. 10,27). Видиш ли како се схвата Бог? Кроз слушање Његових заповести и кроз испуњење онога што се чуло. Познање Бога значи чување Његових заповести. „Шта, зар није испитивање суштине Божије, разматрање надсветског и поимање невидљивог“. Ја познајем своје и моје мене познају. Довољно ти је да знаш да је Пастир добар и да је душу своју положио за овце. То је граница познања Бога. Колики је Бог, колика је Његова мера, какав је у суштини – јесу питања која представљају опасност за онога ко пита и недоумицу за онога ко одговара. Најбољи лек за њих јесте ћутање. Овце моје слушају глас мој, рекао је Он, и не расправљају, тј. нису непослушне и не препиру се. Чуо си: „Син“. Међутим, немој залазити у начин рођења, немој подводити под узрок оно што је неусловљено и немој сечењем раздвајати оно што је јединствено. Због тога те јеванђелиста унапред ограђује. И раније си чуо и сада слушаш: У почетку беше Слово, како не би помислио да је Син рођен на људски [начин] или да је потекао из небића. Он ти је рекао Слово означивши бестрашће. Рекао ти је беше стога што је ванвремен и рекао ти је у почетку, како би Рођеног сјединио са Оцем. Видиш ли како послушна овца слуша глас свог Владике. У почетку, и беше, и Слово. Немој питати: „Како беше“. „Ако беше, онда није рођен, а ако је рођен, онда не беше“. Онај ко говори тако нешто више није овца. Односно, овчја кожа је [споља], док изнутра говори вук. Њега треба сматрати опасним. Овце моје слушају глас мој. Чуо си Сина. Схвати Његову сличност са Оцем. Кажем „сличност“ због немоћи јачих тела. Јер, уистину (не плашим се да ћу прећутати истину) нисам наклоњен клеветама. Рећи ћу и „истоветност“, при чему треба задржавати лична својства Оца и Сина. У ипостаси Сина замисли обличје Оца да би сачувао тачан смисао образа и да би богобојажљиво схватио: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн.14,10). При томе немој [замишљати] сливање суштина, него истоветност црта. Чини се, међутим, љубљени, да се завршило дело само по себи противречно. Наиме, послушност вашег слуха приморала је и моју слабост да каже и прозбори понешто како би се сила Божија знатније открила у слабости оруђа. Можда је моја немоћ и била преобилна да би се прославио Онај ко укрепљује слабе? Онај ко нам је привео наше славље, постављајући границу прошлогодишњим молитвама и започињући наредну годину (јер код нас један исти дан затвара собом протекли круг времена и служи као почетак оном који тек наступа), ко нас је сабрао и подарио дејство будућности, нека нас за њу сачува неоштећенима, неискушанима и неуграбљенима од вука. Нека Он и ову Цркву сачува непоколебивом, ограђену високим стубовима мученика. Нека Он одврати свако лукавство и напад јеретичке махнитости и нека нам подари да се у безмолвију поучавамо Речима Божијим и да се поучавамо благодати коју уручује Дух. Њему нека је слава и сила са Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Његов спомен Црква врши 2. септембра, прим. прев.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *