БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА О ТОМЕ ДА СЕ НЕ ТРЕБА ПРИВЕЗИВАТИ ЗА ЖИТЕЈСКО И О ПОЖАРУ КОЈИ СЕ ДЕСИО ИЗВАН ЦРКВЕ
 
1. Обраћајући сваки пут ка вама оштрицу беседе, помишљао сам, љубљени, да ћу вас ожалостити с обзиром да показујем извесну прекомерну смелост, каква не доликује придошлици и човеку који је подложан недостацима. Међутим, изобличења су вас подстакла на благонаклоност, док су ране које сам вам задао својим језиком постале разлог да се распламсате већом чежњом. И није чудно с обзиром да сте мудри у духовним [стварима]. Изобличи мудрог и заволеће те (Прич.9,8), каже Соломон негде у својим списима. Стога, браћо, и сада приступам истом савету, желећи да вас на сваки начин удаљим од ђаволских замки. Свакога дана, љубљени, непријатељ истине води са нама силну и разнолику битку. Он, као што знате, наше жеље претвара у стреле окренуте против нас и стално хоће да нам шкоди крадући нам снагу. Будући да је Владика многе његове снаге свезао ненарушивим законима, не допустивши му да једним налетом уништи људски род на земљи, завидљивац нас лоповски побеђује користећи се нашим безумљем. Лукави и лакоми људи имају само једно дело и једно произвољење, тј. да се обогате туђим. Међутим, пошто немају силе да смело изврше отимачину, они обично постављају заседе на путевима. Уколико у близини виде неко место испресецано дубоким јаругама или осенчено густим растињем, они се сакривају [и чекају]. Због прикривености [коју пружа место] путници нису у стању да их примете издалека. И они изненада нападају на њих. Путници, дакле, не могу да примете опасне замке све док не упадну у њих. И он [тј. ђаво], који је из древности непријатељски и ратоборно расположен према нама, притиче под сенком световних наслада. На путу живота оне по природи у себи могу сакрити разбојника и учинити да нашој пажњи промакне погубни непријатељ. Према томе, уколико желимо безбедно да прођемо животним путем који је пред нама, да Христу представимо душу и тело слободне од срамних рана и да добијемо победничке венце, свагда треба да имамо будне душевне очи и да подозриво гледамо на све што је угодно, без оклевања пролазећи поред њега и ни за шта не привезујући своју мисао, макар нам се чинило да злато лежи у гомилама и да је спремно да пређе у руке оних који га желе (будући да је речено: Богатство ако тече, не прилагајте (му) срце – Пс.61,11), макар из земље израстале разнолике сладости и макар нам се нудила скупоцена обитавалишта (с обзиром да је наше живљење… на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил.3,20), макар нас очекивали плесови, забаве, пијанчење и обеди праћени музиком (јер – таштина над таштинама, све је таштина – Проп.1,2), макар нам била понуђена телесна лепота у којој живе порочне душе (јер, мудри каже: Бежи од лица жене као од лица змије – Сир.21,2), макар нас очекивала власт и царско достојанство и гомиле гардиста и ласкаваца, узвишени и блистави престо, који нам народе и градове предаје у добровољно ропство (Јер је свако тело као трава, и свака слава човечија као цвет травни: осуши се трава и цвет њен отпаде – 1.Пт.1, 24). Јер, у свему пријатном што смо навели крије се заједнички непријатељ, мотрећи хоћемо ли, прелешћени видљивим, скренути са правог пута и упасти у његову заседу. Постоји, наиме, велика опасност да ћемо, неопрезно приступивши реченоме и не сматрајући штетном пријатност наслађивања, приликом првог окушања прогутати удицу лукавства која је у њима сакривена. Потом ћемо се већ њеним посредством вољно или невољно привезати за њих. И уживање ће нас већ неприметно повући у страшну пећину разбојника, тј. у смрт.
2. Због тога је свима нама, браћо, неопходно и корисно да, припремивши се као путници или тркачи и смисливши све начине да олакшамо души на путовању, без застрањивања пожуримо ка крају пута. Нека нико не помисли да измишљам нова имена, будући да сам људски живот сада назвао путем. И пророк Давид је слично називао живот говорећи на једном месту: Блажени су непорочни на путу, који ходе у закону Господњем (Пс.118,1). На другом месту он узвикује свом Владици: Пут неправде удаљи од мене и законом твојим помилуј ме (Пс.118,29). Опевајући брзу помоћ Божију против непријатеља и са уживањем певајући уз лиру, Давид такође каже: И које Бог осим Бога нашега. Бог који ме опасује снагом и постави непорочан пут мој (Пс. 17,3233). Он са правом мисли да на свим крајевима земље човеков живот, било да је рђав или достојан дивљења, треба назвати путем. Они који прелазе неки краћи пут лако долазе до његовог краја уколико непрестано померају напред стопала ногу, која се надмећу међу собом. Стопало које се најпре утврдило на земљи остаје позади због брзог премештања другог. И они које је Творац привео у живот од самог почетка корачају у раздобљима: период који је био испред њих остављају иза себе и најзад долазе до његовог краја. Зар и вама садашњи живот не изгледа као непрекидан пут или путовање, које је подељено животним добима као станицама? Као почетак пута, он свакоме предочава материнске патње [при рађању], а као крај указује на обитавање у гробовима, у које приводи свакога, неког пре, а неког касније. Неки, наиме, прођу све животне узрасте, а неки не ступе ни у прва раздобља живота. Ми можемо да се удаљимо од одређених путева, тј. путева који воде из града у град, и можемо да не идемо путем којим не желимо. Међутим, ми не можемо да одложимо путовање чак и кад бисмо хтели: пут, наиме, насилно захвата оне који се на њему налазе и одвлачи их ка граници коју је одредио Владика. Онај ко се једном приближио вратима што воде у живот, љубљени, и ступио на пут, не може а да не дође до његовог краја. Чим напусти мајчину утробу, свако од нас бива захваћен бујицом времена која га одвлачи све даље. Ми остављамо за собом проживљени дан и немамо могућности, чак и кад бисмо хтели, да вратимо оно што је било јуче. Ми се, међутим, веселимо кад идемо напред и мењамо узраст. Ми се радујемо као да нешто добијамо и сматрамо блаженим када дете постаје зрео човек и зрео човек – старац. Ми губимо из вида да сваки пут од живота губимо онолико колико смо проживели. Ми не осећамо губљење живота, премда га увек меримо прошлим и минулим. Ми не помишљамо да нам је неизвесно колико времена хоће да нам да Онај ко нас је и послао на путовање, нити када ће сваком од путника отворити врата уласка. Ми не помишљамо да би свакога дана требало да будемо спремни да изађемо одавде и да широм отворених очију очекујемо знак Владике. Јер, речено је: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк.12,35-36).
3. Ми нећемо да марљиво размотримо која бремена су нам лака за пут, која могу да носе они који су их сабрали, која постају власништво оних који су их задобили и која ће будући живот учинити радосним. Ми нећемо да видимо ни која су бремена тешка, неугодна и прикована за земљу, која по природи људи не могу за свагда присвојити и која, осим тога, својим поседницима не допуштају да прођу кроз тесна врата. Напротив, ми напуштамо оно што би требало сабирати, а сабирамо оно што би требало презрети. Ми на оно што се може сјединити с нама и постати стварни украс сродан души и телу не обраћамо пажњу, а настојимо да саберемо оно што нам заувек остаје туђе и што нас једино може постидети, напрежући се и мучећи у узалудном труду налик на онога ко, заваравајући самога себе, хоће да напуни буре без дна. Мислим да и сва мала деца знају да ниједна од наслада овога света, због којих већина људи губи главу, није заиста наша, нити бива по природи. Она свима остаје подједнако туђа, како онима којима се чини да се њоме наслађују, тако и онима који јој се уопште не приближују. Понеки [људи] су у овом животу сабрали небројено мноштво злата. Међутим, оно неће заувек остати њихово власништво, ма колико га чврсто стезали са свих страна: оно ће им утећи и прећи код јачега, или ће их пред смрт напустити, не хотећи да следи свог власника. Напротив, Оним ко насилно раздваја душу од јадног тела вучени на неизбежни пут, они често обраћају поглед на новац и оплакују труд који су од младости улагали да би га задобили. Богатство, међутим, прелази у туђе руке, њима остављајући само трагове напора приликом његовог сабирања и прекор због лакомости. Чак и да стекне хиљаде десетина земље, велелепне куће и стада разних животиња и да.га људи окруже свим могућим господствима, човек се не би довека њима наслађивао. Он за кратко постаје знаменит због реченога, да би његова добробит потом прешла другоме. Њега самог ће, пак, прекрити само прегршт земље. Често се дешава да и пре смрти, тј. пре пресељења одавде, он види како његово богатство прелази другима, можда чак и његовим непријатељима. Зар не знамо мноштво имања, домова, народа и градова који су још за живота својих поседника добили имена других господара? Колико је само оних који су некада били слуге, па су се уздигли до престола начелства? Колико је оних који су се називали господарима и владарима да би потом радо стали у исти ред с потчињенима и приклонили главе пред својим слугама пошто су се прилике преокренуле, као код коцке која се [у игри] окрене на другу страну?
4. Да ли икад може постати наше власништво све оно што смо изумели за јело и пиће, као и све што је мимо потребе измислило надмено богатство за насладу незахвалне утробе (која ништа не може да задржи, чак и кад бисмо је непрестано пунили)? Од оног што једемо, чуло укуса накратко осећа неко мало уживање. Међутим, убрзо ће се од њега осетити неугодност као од нечега оптерећујућег и сувишног, услед чега ћемо се потрудити да га што пре избацимо напоље. Јер, уколико га дуго задржимо у утроби бићемо изложени опасности да изгубимо живот. И заиста, презасићеност је многима узроковала смрт и учинила да се више ничим нису могли наслађивати. Зар није очигледно да су неумерени сношаји, нечиста грљења и сви остали поступци помамне и махните душе јасно оштећење природе? Зар се не ради о губитку, отуђењу и умањењу онога што је свакоме најсвојственије, будући да се тело општењима исцрпљује, а његови удови бивају лишени најистинскије и најкрепкије хране? У свакоме ко се ваља у разврату јавља се извесно кајање због неуздржања непосредно после чина, тј. пошто увене телесни занос и пошто се ум, достигавши крајњу границу нечистоте, прибере као након пијанства или буре и размисли до каквог је одвратног краја дошао. Наиме, осећа се да је тело постало слабије, да оклева са извршењем неопходних послова и да је сасвим немоћно. Схвативши речено, учитељи телесних вежби су за своје борилиште саставили закон целомудрености, према коме тела младића остају недоступна уживању. Током телесних борби њима се не допушта чак ни да гледају лепе облике, уколико желе да њихове главе буду овенчане. Јер, неуздржање током борбе не доводи до венца, него до подсмеха.
5. Поред свега [наведеног] треба проћи склопљених очију као поред нечега потпуно туђег и непотребног, што никад не може да постане наше. Међутим, неопходно је и да се побринемо за оно што је уистину наше. А шта је заиста наше? Истанчана и умна душа којом живимо, која нема потребе ни за чим тешким, као и тело, које јој је Творац дао као превозно средство за живот. И ето човека: ум који је тесно повезан са телом које му доликује и одговара. Њега премудри Уметник свега саздаје у мајчиној утроби. Он га у време рођења из мрачних одаја изводи на светлост.Човеку је намењено да начелствује над свим на земљи. Пред њим се распростире васцела творевина као вежбалиште врлине. Њему је дат закон према коме ће се по својим могућностима уподобљавати Творцу и на земљи изобразити небеско устројство. Међутим, по позиву, он се пресељава одавде, стаје пред престо Бога који га је послао. Њему се суди и одређује награда за учињено у овдашњем [животу]. Може се приметити да су и врлине наша својина, уколико су брижљиво уткане у нашу природу. И док се мучимо на земљи оне нас неће оставити, изузев уколико их сами вољно не протерамо увођењем рђавога. Оне ће предњачити испред нас кад кренемо онамо, сврставајући са анђелима оне који су их стекли и вечно блистајући пред очима Створитеља. Томе насупрот, богатство, господство, гордост, наслађивање и сав сличан жамор, који свакодневно умножавамо својим безумљем, није са нама ступио у живот, нити ће са нама изаћи из њега. Оно што је у древна времена рекао праведник остаје непромењиво и важи за сваког човека: Наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу и отићи (Јов 1,21).
6. Према томе, онај ко себи жели добро стараће се о души колико год је могуће, свим силама се трудећи да је очува искреном и изворном. На тело се, међутим, он неће много обазирати,без обзира да ли се мучи глађу, да ли се бори са мразом или са жегом, да ли страда од болести или трпи нечије насиље. Он ће у свакој невољи наводити и изговарати Павлове речи: Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана удан (2.Кор.4,16). Видевши да се приближавају опасности које угрожавају живот, он неће показати бојазан, него ће с надом рећи самоме себи: Знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима (2.Кор.5,1). Онај ко хоће да поштеди тело као јединствену својину коЈа је неопходна души и која јој садејствује у овоземаљском животу, показаће незнатну бригу о његовим потребама. Он ће га само подржати и кроз умерено старање очувати здравим како би служило души, не допуштајући му да подрхтава од презасићености. Уколико увиди да се тело распламсава од жеље да добије више и да пређе границе кориснога, он ће му подвикнути и уразумити га Павловим речима: Ништа не донесмо на свет, јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,7-8). Непрестано му понављајући и подвикујући речено, он ће га учинити покорним и увек лаганим за небеско путовање, а уједно и сатрудника у предстојећим [напорима]. Уколико му, пак, допусти да услед здравља буде разуздано и да се свакодневно преједа као неукроћена звер, и сам ће, пошто га његови снажни нагони привуку ка земљи, лежати и бескорисно уздисати. Када буде приведен пред Владику и кад му се затраже плодови хођења по земљи, он ће горко заплакати, с обзиром да неће моћи ништа да пружи. И обитаваће у свагдашњој тами, силно се прекоревајући за наслађивање и његову прелест, која га је лишила времена за спасење. Тада, међутим, неће више бити никакве користи од суза. Јер, Давид каже: У аду ко ће те исповедати (Пс.6,6).
7. Ми, међутим, што пре побегнимо, да не бисмо својевољно погубили сами себе. Онај, пак, ко је још одавно прелешћен, напрашивши се прашином неправедног богатства и ум свезавши бригама о њему, ко је своју природу оскрнавио тешко избрисивом гнусобом разврата, и ко се преиспунио другим преступима, нека сада, док је још време и док још није дошао до потпуне пропасти, збаци са себе већи део бремена и нека, подражавајући веште морепловце, пре потапања лађе избаци од свога терета све што је недолично сабрао. Уколико се догоди да се на мору подигне снажна бура и да лађи притиснутој теретом запрети опасност од потапања, морепловци ће, што је могуће пре, уклонити већи део терета, па чак и оно неопходно. Они ће беспоштедно избацити товар у море да би се лађа уздигла изнад таласа и да би, уколико је могуће, макар сопствену душу и тело избавили од опасности. Ми далеко више од њих треба да размислимо о реченоме и да га чинимо. Ма шта да одбаце, они га се истог тренутка лишавају и њих убудуће окружују невоље сиромаштва. Међутим, уколико уклонимо рђаво бреме, ми ћемо за душу сакупити још веће и још боље богатство. Уколико се одбаци, разврат и све што му је слично – више не постоји, будући поништен сузама. На његово место долазе светост и праведност, тј. лагане ствари које не могу потопити никакви таласи. Међутим, имовина која је добро избачена не пропада за оне који су је избацили и уклонили. Напротив, пошто се пребаци у друге, поузданије лађе, тј. у утробе сиромаха, она се спасава и стиже у луку, сачувавши се за оне КОЈИ су је одбацили не као опасност, него као украс.
8. Одлучимо, према томе, љубљени, нешто човекољубиво према самима себи. Уколико желимо да бреме богатства преобратимо у своју добит, поделимо га многима. Они ће га радосно понети и дати на чување у неуништиву ризницу, у наручје Владике, где ни мољац не квари, и где лопови не поткопавају и не краду (Мт.6,20). Дајмо слободу богатству које хоће да се прелије потребитима. Немојмо проћи поред Лазара који и сада леже пред нашим очима и немојмо жалити мрвице са своје трпезе које су довољне да се они насите. Немојмо подражавати каменосрдног богаташа да не бисмо заједно с њим пошли у паклени огањ. Иначе ћемо преклињати Авраама и све оне који су добро живели, премда нам вапаји неће нимало користити. Јер: Брат неће избавити, хоће ли избавити човек (Пс.48,8). Тада ће нам сваки од њих гласно рећи: „Немој тражити човекољубље кад га ниси показао према другоме. Немој мислити да ћеш добити велико кад си жалио и за малим. Наслађуј се оним што си за живота сакупио. Лиј сузе сада с обзиром да се ниси смиловао на брата видевши га да плаче“. Ето шта ће нам рећи, и то сасвим праведно. Ја се, међутим, плашим се да ће нас напасти још горчим речима с обзиром да ми, као што знате, својом злобом превазилазимо оног богаташа. Ми, наиме, не само да пролазимо поред браће која леже на земљи, жалећи своје богатство, и не само да затварамо уши пред искањем сиромашних, чувајући богатство за своју децу или рођаке, него га и расипамо на нешто рђаво, показујући великодушност према порочнима. Наиме, око стола неких богаташа окупљају се многи мушкарци и жене. Онога ко приређује гозбу једни привлаче изговарањем срамних речи, док други недоличним погледима и изгледом распаљују пламен неуздржања. Једни покушавају да ономе који их је позвао измаме осмех заједљиво се шалећи једни с другима, а други га обмањују лажним похвалама. И они немају корист само од обилног гошћења. Напротив, они одлазе и са рукама пуним богатих дарова научивши од нас да им је далеко корисније да упражњавају и чине наведена дела неголи врлине. [Дешава се] да пред нас стане сиромах, који готово не може ни да говори од глади. Ми се, међутим, одвраћамо од оног који има исту природу као и ми, гнушамо га се и ужурбано пролазимо, као да се плашимо да ћемо, уколико га спорије мимођемо, постати учесници у истој несрећи. Уколико он, стидећи се своје недаће, обори главу ка земљи, ми кажемо да је лицемеран. Уколико нас, принуђен суровом глађу, одважно погледа, ми ћемо га назвати бестидником и силеџијом. Уколико је, опет, случајно одевен у добру одећу, коју му је неко дао, ми га удаљујемо од себе као незаситог и заклињемо се да је његово сиромаштво притворно. Најзад, уколико је прекривен иструлелим дроњцима, ми га поново удаљујемо као смрдљивог. И премда својим молбама додаје и име Творца, те иако се непрестано моли да не доспемо у исти положај, он никако не може да промени наше немилосрдно произвољење. Стога претпостављам да ће паклени огањ за нас бити тежи, неголи за оног богаташа. Кад би ми време дозволило и кад бих имао снаге, ја бих вам о богаташу изнео читаву повест која се наводи у Писму. Међутим, време је да вас отпустим будући да сте се већ заморили. Оно што сам ја можда пропустио услед слабости мисли и језика, ви сами уобличите и као неки лек положите на душевне ране. Писмо каже: Пружи повод мудроме и постаће још мудрији (Прич.9,9). Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром делу (2.Кор.9,8).
9. Премда је беседа, као што видите, већ доведена до пристаништа, неки од браће је поново позивају на пут поучавања, подстичући ме да не изоставим да кажем да је Владика јуче учинио чудо, да не прећутим победу коју је Спаситељ јуче извојевао над ђаволском јарошћу и да вам дам повод за ликовање и појање химни. Као што знате, ђаво је опет према нама испољио своју махнитост: наоружавши се пламеним огњем он је напао на ограду Цркве. Међутим, наша заједничка мајка је опет победила и замке нашег непријатеља окренула против њега самог. На тај начин он ни у чему није успео, осим што је отворено испољио своје непријатељство. Благодат се супротставила непријатељским нападима и храм је остао неоштећен. Бура коју је непријатељ подигао није била у стању да поколеба камен на коме је Христос саградио тор за своје стадо. И сада је уз нас стао Онај ко је у древна времена угасио пећ у Вавилону. Шта мислите колико данас стење ђаво с обзиром да се не наслађује својим подухватом као што је желео? Непријатељ је распалио ватру у непосредној околини цркве како би поништио наш напредак. Пламен који се свуда раздувао његовим снажним дахом разлио се по читавој околини, прождирући оближњи ваздух и присиљавајући га да се приближи храму, те да све нас баци у велику несрећу. Међутим, Спаситељ је учинио да се ватра обрати на онога ко ју је и запалио, заповедивши му да своју махнитост задржи у себи самом. Непријатељ је припремио злонамерни лук, али је спречен да одапне стрелу. Боље речено, он је стрелу већ бацио, али се она окренула ка његовој глави. Он сам је добио горке сузе које је нама припремао. Учинимо, браћо, да рана коју је добио непријатељ буде још болнија и увећајмо његов плач. Ја ћу вам рећи начин да наведено учините, а на вама је да извршите. Постоје неки које је Творац истргао из надмоћности огња и којима нису преостала никаква средства за живот, с обзиром да су само душу и тело избавили од опасности. Ми који нисмо окусили невољу треба да са њима поделимо своју имовину. Отворимо своје наручје за браћу која су се једва спасла и нека један другоме каже: Беше мртав и оживе; и изгубљен беше и нађе се (Лк.15,24). Покријмо себи сродно тело. Непријатељским насртајима супротставимо своју утеху. На тај начин штеточина неће моћи да мисли да нам је много нашкодио. Нека кавгаџија буде онемогућен да било кога покаже као побеђеног и нека уништитељ имовине наше браће буде побеђен нашом великодушношћу.
10. Ви, браћо, који сте избегли опасност, немојте дуго жалити због невоље која се догодила. Немојте се колебати у мислима, него збаците са себе помрчину жалости. Укрепљујте душе чинећи [ваше] мисли одважнијим и оно што вам се догодило претварајући у повод за добијање венаца. Уколико останете непоколебиви, показаћете да сте још искуснији у вери, с обзиром да ћете заблистати из огња као племенито злато, још више увеличавајући срамоту непријатеља који својим замкама није могао ни сузу да вам измами. Сетите се Јовове постојаности и сами себи реците оно што је он говорио: Господ даде, Господ узе. Како Господ одлучи, онако и би (Јов 1,21). Нека нико оним што је преживео не буде подстакнут да расуђује и говори да нема промисла који руководи нашим делима, окривљујући Владичин домострој и суд. Напротив, нека свако гледа на овог подвижника, чинећи га саветником за боље. Нека он редом наброји све подвиге којима се одликовао Јов. Иако га је ђаво погодио мноштвом стрела, он није добио ниједну смртоносну рану. Ђаво му је одузео породично благостање и мислио да га порази постепеним вестима о несрећама. Чим би му један гласник саопштио вест о једној несрећи, дошао би други носећи још страшнију вест о још горем. Невоље су непрекидно следиле једна за другом и несреће су постале сличне налетима таласа. Пре него што би престале да теку сузе због једног, појављивао се повод да се поново плаче. Међутим, праведник је стајао као стена и прихватао налете буре, претварајући у пену стремљења таласа и узносећи ка Господу благодарне речи: Господ даде, Господ узе. Како Господ одлучи, онако и би. И ништа од онога што му се догађало он није удостојио суза. Тек када је дошао један од весника и рекао да је снажан ветар порушио дом весеља, у коме су пировали његови синови и кћери, Јов је подерао своју одећу и показао саосећање природе, посведочивши својим поступком да је био чедољубив отац. Па ипак, поставивши границу и меру туговању и украсујући оно што му се догодило најпобожнијим речима, он говори: Господ даде, Господ узе. Како Господ одлучи, онако и би. Он заправо као да говори: „Називао сам се оцем онолико колико је желео Онај ко ме је и учинио оцем. Њему је било угодно да ми одузме венац потомства и ја му не оспоравам Његово власништво. Нека надвлада оно што је Владици угодно. Он је Творац људског рода, а ја сам оруђе. Због чега треба да се, будући слуга, бескорисно огорчујем и да прекоревам одлуку коју не могу изменити“. Таквим речима је праведник поражавао ђавола.
11. Међутим, када је увидео да Јов опет побеђује и да га ничим не може поколебати, непријатељ је почео да га куша кроз само тело. Бичујући његово тело неизрецивим ранама, довео га је до стања да из себе избаци мноштво црва. Збацивши га са царског престола, он га је посадио на ђубриште. Међутим, иако погођен страшним страдањима, Јов је остао непоколебив. Док се његово тело распадало, он је у скривницама душе очувао недирнуто благо побожности. Не знајући више шта да ради, непријатељ се сетио свог древног злоумиљшаја. Он је женски разум привукао безбожној и богохулној одлуци, покушавши да њеним посредством поколеба подвижника. Преморена дуготрајним [болом], она стаје пред праведника. Сагнувши се и склопивши руке због призора, она је [почела] да се руга плодовима његове побожности, описујући некадашњи процват њиховог домаћинства и указујући на садашње несреће. [Истичући разлику] садашњег и ранијег живота, она се [изругује] награди коју је добио од Владике за мноштво својих жртава. Она је непрестано понављала речи које, додуше, приличе женској малодушности, али које би могле да збуне сваког човека и поколебају и најодважнији разум: „Ја лутам као скиталица и служавка. Од царице сам постала слушкиња и приморана сам да гледам у руке својих слугу. Некада сам многе хранила, а сада једва да и сама могу да нађем храну код других. За тебе би било добро и корисно да, употребивши безбожну реч и изоштривши мач Створитељевог гнева, нестанеш са земље, уместо да и себи и својој сажитељки продужаваш напоре подвига, истрајавајући у несрећи“. Њега су њене речи огорчиле више неголи све претходне несреће. Гневног погледа он се обраћа жени као непријатељу и говори јој: „Због чега говориш као неразборита жена (Јов 2,10). Остави се, жено, саветовања. Докле ћеш слично говорити и вређати наш заједнички живот? Противно мојој жељи, ти клеветаш моје понашање као погрешно. Говорећи на тај начин, ти кудиш и мој живот. Сада увиђам да сам једном својом половином безбожан. Нас двоје је брак од начинио једним телом, а ти богохулиш. Добро смо примали из руке Божије. Зар зло нећемо претрпети (Јов 2,10)? Сети се добара која си имала. Упореди добро са рђавим. Ниједан човек нема у потпуности блажен живот. Једино је Богу својствено да је свагда блажен. Уколико те жалости садашње, утеши се прошлим. Сада плачеш, али си се раније смејала. Сада си сиромашна, а раније си била богата. Пила си из бистрог извора живота, а сада трпељиво пиј и из мутнога. Ни речне струје нису увек чисте. Наш живот је, међутим, као што знаш, једна река која непрестано тече и буја од таласа што следе један за другим. Један њен део је већ протекао, а други још увек тече. Један њен део већ је избио из извора, а други тек избија. Сви ми хитамо према заједничком мору смрти. Добро смо примали из руке Божије. Зар зло нећемо претрпети? Зар ћемо приморати Судију да нам увек даје истоветна добра? Зар ћемо ми учити Владику како да устроји наш живот? Он има власт над својим одлукама и уређује наша дела како сам хоће. Он је, међутим, мудар и слугама својим даје оно што им је од користи.
12. Немој разматрати Владичин суд. Ти треба да волиш оно што устроји Његова мудрост. Оно што ти Он да прихвати са уживањем. У несретним околностима покажи да си била достојна пређашње радости“. Изговоривши речено, Јов је одбио и тај напад ђаволски и потпуно га постидео као побеђеног. Шта се потом десило? Болест га је убрзо напустила, као што се изненада и појавила. Тело се подмладило, а живот се опет испунио сваким добром. Богатство његовог дома се удвостручило: са једне стране, да ништа не би изгубио, а са друге – као награда праведнику за постојаност. Због чега се, међутим, удвостручио број коња, и мазги, и камила, и оваца, и обрађених поља, и свих наслада иметка, док је број новорођене деце био једнак броју умрле? Стога што су бесловесне животиње и целокупно трулежно богатство у потпуности пропали, док су деца и након смрти била жива бољим делом своје природе [тј. душом]. Будући да га је Творац украсио другим синовима и кћерима, он је [пород] имао удвостручен. Једна деца су била уз родитеље да би им увесељавала живот, док су друга предухитрила оца. Сви они ће окружити Јова када Судија људског живота сабере свенародну Цркву и када труба, која означава долазак Цара, громогласно одјекнувши у гробовима затражи [предати] улог тела. Тада ће и они које сада сматрамо мртвима, пре живих стати пред Створитеља свих. Због тога је, мислим, Онај ко је Јову удвостручио остала богатства одлучио да се сада задовољи једнаким бројем деце као и раније. Видиш ли колико је добара праведни Јов задобио трпљењем? Према томе, уколико ти се десила нека недаћа због пожара који су покренули злонамерни демони, претрпи своју тескобу и ублажи је бољим мислима, према написаноме: Пренеси на Господа бригу своју и Он ће те прехранити (Пс.54,23). Њему приличи слава у векове векова. Амин.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *