БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА ИЗГОВОРЕНА У ВРЕМЕ ГЛАДИ И СУШЕ
 
1. Кад лав рикне, ко се неће бојати? Кад Господ каже, ко неће пророковати (Ам.3,8)? Започнимо своју беседу пророчким речима и узмимо за сатрудника у предстојећем делу богоносног Амоса(који је лечио страдања слична злу које и нас мучи), износећи своје савете и ставове о ономе што је корисно. У древна времена, када је народ напустио отачку побожност, погазио тачност Закона и посрнуо у идолослужење, овај пророк је био проповедник покајања, саветујући их да се обрате и претећи казнама. Ја бих желео да донекле извучем корист из ревности [какву видим] у древној повести, премда не бих желео да видим исход који је уследио за оним што се догађало. Јер, непокорни народ се, сличан дивљем и неукроћеном ждребету које гризе узде, није окренуо корисном,него је скренуо с правог пута, необуздано јурећи и бунећи се против коњаника све док, сурвавши се у понор и провалију, није претрпео пропаст достојну своје непокорности. Не бих желео се нешто слично деси и вама, чеда моја, коју сам родио Јеванђељем(1.Кор.4,15) и повио благословима руку својих. Нека ваш слух буде благонаклон и душа поверљива како би кротко прихватили савете. Нека се она потчини проповеднику као восак ономе ко утискује печат како бих ја од [ваше] усрдности убрао слатке плодове свога труда, а ви похвалили савет у време кад се недаћа удаљи.Шта је, заправо, оно што беседа хоће да назначи, премда оклева са објављивањем очекиваног, надом на слушање ваше душе још држећи у неизвесности?
2. Видимо, браћо, да је небо затворено, чисто и без облака,стварајући тужну јасноћу ваздуха и жалостећи нас чистотом коју смо толико желели раније, док је током дугог времена било покривено облацима, остављајући нас у тами и лишавајући нас сунца. Земља је у крајњој мери исушена и непријатно ју је погледати. Она је јалова и неплодна. На њој су се створиле пукотине којесветле зраке пропуштају у дубину. Обилни и непресушни извори сада су осиромашили, а бујице великих река су пресахнуле. Деца газе преко њихових плићака, а жене их прелазе носећи терет.
Многи од нас немају шта да пију, будући лишени онога што је најнеопходније за живот. Као новим Израиљцима, нама је неопходан нови Мојсије и његов чудотворни штап како би се ударањем у камен задовољила потреба жедног народа и како би чудни облаци излили необичну храну сличну мани. Ми треба да страхујемо да нас глад и казна не учине новом причом за потомке. Видео сам засејана поља и много плакао због њихове неплодности. Излио сам сузе с обзиром да се на нас није излила киша. Нека семена су се исушила и пре него што су проклијала с обзиром да су остала у браздама [у истом стању] у коме су била кад их је плуг покрио. Друга су донекле проклијала и нарасла, да би потом жалосно увенула од жеге. Сада бисмо могли преокренути јеванђелску изреку и рећи да је посленика много, али да је жетве мало (уп. Лк. 10,2). Земљоделци седе на њивама обухвативши рукама колена (што је уобичајен положај за оне који јадикују и оплакују свој узалудни труд). Они погледају на нејаку децу и почињу да јецају, управљају поглед ка женама и одмах проливају сузе. Они кидају и чупају суво лишће пресахлих изданака и гласно ридају, слично очевима који су изгубили синове у цвету младости. Нека стога и нама проговори пророк кога смо поменули недавно, на почетку беседе: Ја вам устегох кишу три месеца пре жетве. Ја пустих кишу на један град, а на други не пустих. Један се крај накваси, а други крај се посуши, јер на њега не паде киша. И два и три града иђаху у један град да пију воде. И не могаху се напити, јер се не обратисте мени, говори Господ (Ам.4,78). Научимо, дакле, да нам је Бог задао ударце због удаљавања од Њега и због нашег немара. Он нема намеру да нас уништи, него се стара да нас поправи, као што и добри очеви поправљају своју немарну децу. Они се гневе и устају на млађе да би их од детиње немарности и грехова младости привели марљивости, а не што би помишљали да им нанесу неко зло. Погледајте како је мноштво наших грехова и саму климу лишило природних особина, довевши до необичних промена у годишњим добима. Протекавши без снегова и киша, зима услед суше није имала уобичајену влажност, премда је све заледила и исушила влагу. Иако је показало нека од својих обележја, тј. топлоту, ни пролеће није донело влагу. И жега и студен, рђаво се сагласивши да нам нашкоде, лишавају људе хране и живота, прешавши на незапамћен начин границе које им је одредила природа. Шта је, дакле, узрок нереда и пометње? Одакле потичу новине у времену? Испитајмо речено као умна бића. Расудимо као словесни. Зар не постоји Управитељ васељене? Зар је најсавршенији Уметник, тј. Бог заборавио на домострој? Зар је Он лишен власти и моћи? Или, пак, поседује исту силу и власт, али је према нама постао суров, највећу благост и старање о човеку претворивши у човекомржњу? Здравомислећи човек неће моћи да се сагласи са реченим. Напротив, очигледни су разлози због којих се нама не управља на уобичајени начин. Сами узимамо, а другима не дајемо. Хвалимо доброчинство, али га не указујемо онима којима је неопходно. Када од слуга постанемо слободни, ми немамо штедрости према сличним слугама. Када смо гладни, ми се насићујемо, пролазећи поред онога ко оскудева. Имајући уз себе неоскудног Дароватеља и Ризничара, ми смо постали шкрти, отуђивши се од сиромашних. Наше овце су плодне, али је нагих више него оваца. Оставе су нам притешњене обиљем онога што се у њима чува, али ми немамо милости према оном ко уздише. Због тога нам и прети праведан суд. Бог не отвара своју руку стога што смо ми укинули братољубље. Њиве су суве стога што је охладнела љубав.
3. Глас оних који праве литију узалудно се шири и расипа по ваздуху с обзиром да ни ми нисмо слушали оне који су од нас тражили. Најзад, каква је наша молитва и наше мољење? Мушкарци се, изузев неколицине, баве се трговином, док им жене саслужују у раду за мамона. Малобројни остају са мном на молитви. И они, међутим, осећају вртоглавицу, зевају, непрестано се осврћу и гледају хоће ли псалмопојац ускоро завршити стихове и хоће ли се ускоро отпустити из цркве као из тамнице и од невоље молитве. Недорасла, пак, деца, која су оставила књиге у школама и која се моле заједно са мном као да налазе предах и разоноду, те нашу жалост претварају у празник с обзиром да се на неко време ослобађају досадног учитеља и брига о предавањима. Мноштво људи, најзад, зрелог доба и народа који је свезан гресима безбрижно, слободно и весело шета по граду, иако у ствари у својим душама носе узрок зла, иако су привукли и изазвали несрећу. На исповедање се журе и окупљају неосетљива и непорочна дечица која нису узроковала жалост и која немају ни знања ни способности да се моле како је уобичајено. Стани, напротив, у средину ти који си оскрнављен гресима. Ти падај на колена, плачи и уздиши, а дечици препусти да раде оно што је својствено њиховом узрасту. Зашто се скриваш, оптужени, и доводиш на исповест онога ко није одговоран? Зар мислиш да ћеш обманути Судију уколико уместо себе покажеш друго лице? И дете је требало да дође, премда не само, него с тобом. Зар не видиш како су Ниневљани умилостивљавали Бога покајањем и оплакивањем грехова које је, [избавивши се] мора и утробе кита, разобличавао Јона. Они за покајање нису одредили само децу, него и одрасле. Они нису наставили да живе у наслађивању и гостећи се, него су се посту најпре потчинили очеви, који су и сагрешили. Казна је пала на очеве, али су принудно плакала и деца с обзиром да је жалост обузела сваки узраст, тј. и свесне и несвесне [греха], једне по произвољењу, а друге по нужности. Видевши њихово смирење и решеност да се свенародно осуде на прекомерна злопаћења, Бог се смиловао над њиховим страдањем, повукао казну и подарио радост онима који су осетљиво плакали (Јон.3,3-10). О, марљивог ли покајања. О, мудре ли и згуснуте жалости. Ни бесловесне животиње нису биле изузете од казне: и њих су приморали да завапе услед нужде. Теле је раздвојено од краве, јагње је отргнуто од мајчинског вимена, одојче које је сисало није било у крилу своје родитељке. У посебним стајама су се налазиле мајке, а у посебним младунчад. Једни другима су одговарали и одазивали се жалосним гласом. Гладна деца су тражила изворе млека, док су мајке, потресане природном жалошћу, самилосним гласом призивале своја чеда. Младунчад су на сличан начин гладовала, кидала се од снажног плача и дрхтала, а мајкама је природан бол пробадао унутрашњост. Богонадахнута Реч је у писаном облику сачувала [њихово] покајање да би постало општа поука за живот. Старац је плакао, кидајући и чупајући своје седе власи. Још снажније је ридао младић у најлепшем добу. Сиромашни су уздисали, а богати су заборавили на наслађивање, учећи се злопаћењу као целомудрени. Њихов цар је своју блиставост и славу заменио за срамоту, скинувши венац и главу посувши пепелом. Скинувши са себе царску одежду, он се обукао у врећу. Напустивши узвишени и раскошни престо, он се жалостан вукао по земљи. Он беше напустио достојанство које доликује царском чину и плакаше заједно са народом. Када је видео да се расрдио заједнички Владика, он је постао један од обичних људи.
4. Ето размишљања осетљивог слуге. Ето покајања оних који су обузети грехом. Ми смо марљиви када треба да чинимо грех, али лењиво и немарно прихватамо покајање. Ко је од нас, молећи се, изливао сузе како бисмо правовремено добили кишу и орошење? Ко је, подражавајући блаженог Давида, сузама квасио одар свој (Пс.6,7) да би изгладио грех? Ко је опрао ноге странцу и очистио му путну прашину како би умилостивио Бога у време кад иште да престане суша? Ко је нахранио сироче без оца да би и Бог нама данас одгајио жито које, ударано суровошћу ветрова, личи на сироче? Ко је помогао удовици, мученој животним недаћама, да би сада као награду добио неопходну храну? Поцепај неправедну обвезницу да би био разрешен и твој грех. Поништи обавезу плаћања високе камате да би земља рађала као и обично. Јер, када бакар и злато и оно што је неплодно против природе рађа, земља, која је по природи способна за рађање, постаје јалова. Да би се казнили они који на њој живе, она бива осуђена на неплодност. Нека поштоваоци лакомости, који су сабрали преко мерно богатство, покажу каква ће бити сила или корист од њихових ризница уколико расрђени Бог и даље продужи казну. Ускоро ће жући од злата постати они што га гомилају уколико не буду имали хлеба, који су јуче и јутрос презирали с обзиром да су га лако набављали. Замисли да нема трговаца и да у житницама нема жита. Каква ће бити корист од дубоких новчаника? Кажи ми зар ће те неће заједно са њим сахранити? Зар злато није земља? Зар оно као бескорисна глина неће лежати на глини твога тела? Све си задобио, али немаш нешто неопходно, тј. могућност да прехраниш самога себе. Од целог свог богатства начини макар један једини облак, измисли начин да створиш неколико кишних капи, подстакни земљу да доноси плодове. Прекрати несрећу својим гордим и скривеним богатством. Можда ћеш позвати у помоћ некога од побожних [људи] (сличног Илији Тесвићанину – уп. З.Цар.18,45) да ти молитвама подари избављење од несреће, убогог и слабуњавог човека, без обуће, без крова, без огњишта, сиромашног, прекривеног једним огртачем, у овчијој кожи попут Илије, кога је одгајила молитва и отхранило уздржање. Уколико ти успе да од њега добијеш тражену помоћ, зар се нећеш подсмехнути богатству које захтева много брига? Зар нећеш презрети злато? Зар нећеш као нечисто одбацити и сребро које си раније називао свемоћним и многољубљеним, спознавши да је слаб помоћник у нужди? Због тебе смо осуђени на ову несрећу. Јер, кад си имао ниси давао, будући да си пролазио поред гладних. Ти се ниси обазирао на уплакане будући да ниси давао онима који су ти се клањали. Због неколицине долазе несреће на читав народ и народ се кажњава због злодела једног човека. Ахан је украо освештане [ствари] и био је кажњен читав пук (Нав.7,1). Замврије је починио прељубу с Мадијанком, а био је кажњен Израиљ (уп. Бр.25).
5. Преиспитајмо [начин] нашег живота, и личног, и народног. Посматрајмо сушу као васпитача који свакога од нас опомиње на његове грехе. Саосећајно изговоримо речи одважног Јова: Дотаче ме рука Божија (Јов 19,21), те своју несрећу превасходно припишимо гресима. Уколико треба још нешто да додамо, рећи ћемо да се сличне несреће понекад шаљу на људе ради испитивања душа, тј. да би се у тешким приликама открили искусни људи, без обзира да ли су сиромашни или богати. И једни и други се, наиме, поуздано испитују кроз трпљење. У то време се нарочито показује да ли је [богати] дружељубив и човекољубив и да ли је [сиромашни] благодаран или, напротив, хулитељ, тј. да ли у животним недаћама брзо мења размишљање. Ја људе нисам упознао по чувењу, него помоћу сопственог опита. Стога знам да многи, иако не савршено, ипак у сваком случају посредно, исповедају своју благодарност Доброчинитељу све док живе у благостању и док им, како каже изрека, дува повољан ветар. Међутим, уколико ствари пређу у супротно стање, тј. уколико од богатих постану сиромашни, уколико болест замени телесну снагу, а стид и бешчашће – славу и знаменитост, они постају незахвални, изругују хуле и занемарују молитву. Они се жале на Бога као на дужника који оклева уместо да му се обраћају као расрђеном Владици. Међутим, ти протерај сличне мисли из својих помисли. Уколико видиш да ти Бог не даје оно што ти је обично давао, помишљај у себи: „Зар је Бог немоћан да ми да храну? Да ли је могуће? Он је Господ неба и васцеле творевине, мудри Устројитељ доба и времена, Управитељ свега, који је одредио да годишња доба и њихове узајамне промене следе једне за другим, слично увежбаном хору, те да својом разноликошћу удовољавају нашим различитим потребама, тј. да се правовремено појављује влага, а затим да наступа жега, како би и хладноћа имала своје место у току године и како не бисмо били лишени ни неопходне суше“. Бог је, дакле, свемоћан. И ако већ исповедамо да је свемогућ, зар ће му недостајати благост? Ни таква реч не може опстати. Јер, шта би онога ко није благ уверило да на почетку створи човека? Ко је могао да натера Творца да узме прах и да од глине начини такву лепоту? Ко је могао да га присили да човеку подари словесност по свом образу, како би имао одакле да црпи снагу за изучавање разних вештина и да навикне да мудрољубиво [расуђује] о горњим [стварима] које се не достижу чулима? Уколико размишљаш на сличан начин, открићеш да Богу благост припада по суштини и да ни до сада није у њој оскудевао. Кажи ми шта би иначе спречавало да суша коју гледамо не постане потпуни пожар, те да због мале измене уобичајене путање сунца и због његовог приближавања земаљским телима у једном тренутку изгори све видљиво? Шта би спречавало да с неба не пада огњена киша, што се већ и догађало приликом кажњавања грешника? Дођи себи, човече, и сабери своје мисли. Немој да се понашаш као безумна деца која, пошто их учитељ казни, кидају његове књиге или цепају одећу оца који им ради користи привремено не даје храну или, пак, ноктима гребу мајчино лице. Кормилара показује и испробава бура, борца борилиште, војсковођу битка, великодушног несрећа, а Хришћанина искушење. Недаће испитују душу као што огањ испитује злато. Да ли си сиромашан? Немој очајавати, с обзиром да прекомерна клонулост постаје узрок греха. Када преплави ум, туга пометњом изазива вртоглавицу, а недоумица у помислима рађа неблагодарност. Ти се, међутим, уздај у Бога. Зар Он не гледа твоју тескобу. У Његовим рукама је твоја храна, али ти је не пружа како би испитао твоју постојаност и како би упознао твоје расположење, тј. [увидео да случајно] не подсећа на неуздржљиве и неблагодарне. Наиме, док им је храна у устима, они хвале, ласкају и величају. Међутим, уколико се накратко уклоне од трпезе, они се као камењем хулама бацају на оне којима су се донедавно због уживања клањали као Богу. Прочитај Стари и Нови Завет. И у једном и у другом ћеш пронаћи да су многи били храњени на различите начине. Висока, ненасељена и пуста Кармилска гора је била гостољубива према Илији пустињаку. Праведнику је душа била читаво богатство и нада у Бога – једина залиха за живот. И поред таквог живота, он није умро од глади. Напротив, храну су праведнику доносиле најхалапљивије и најграбљивије птице, служећи му за трпезом. Они који по навици обично отимају туђу храну, по заповести Господњој мењају своју природу и постају верни чувари хлеба и меса. Према томе, из духовне историје смо научили да су гавранови доносили храну човеку (уп. З.Цар.17,46). Осим тога, вавилонска јама је држала младог Израиљца [тј. Данила], који је услед невоље био заробљеник, премда душом и размишљањем беше слободан. Да ли је младић претрпео неко зло од лавова? Не. Противно својој природи, лавови су запостили, док је хранитељ младића, Авакум, дошао по ваздуху. Наиме, анђео је носио човека заједно са јелом, како праведник не би страдао од глади. Током врло кратког временског периода пророк је био пренет преко читавог пространства земље и мора, које се налази између Јудеје и Вавилона.
6. Шта је, пак, било са народом у пустињи, који је предводио Мојсије? Како је он устројавао њихов живот током читавих четрдесет година? Тамо не беше човека сејача, ни вола да повуче плуг, ни гумна, ни точила, ни житнице. Па ипак, они су имали храну и без сејања и без жетве. Камен им је дао изворе који раније нису постојали и који су потекли због нужде. Нећу исцрпно набрајати дела промисла Божијег, која су више пута очински објављена људима. Покажи мало трпељивости у недаћама слично одважном Јову, немој се повијати пред олујом и немој лако одбацивати бреме врлина. Нека твоја душа очува благодарност као драгоцени завет, те ћеш за захвалност добити удвостручену сладост. Сети се апостолске изреке: На свему захваљујте (1.Сол,5,18). Можда си сиромашан? Несумњиво је, међутим, да има и сиромашнијих од тебе. Ти можда имаш хране за десет дана, а други има само за један дан. Као добар и благодаран човек, свој вишак уступи убогоме. Немој оклевати да даш од малог и у заједничкој несрећи немој гледати само на своју корист. Уколико ти пред врата стане просјак у тренутку када ти за храну преостане само један хлеб, донеси га из оставе и, положивши га на руке, подигни поглед према небу изговарајући жалосне, али истовремено и благодарне речи: „Ја, Господе, као што видиш, имам један хлеб, а опасност је очигледна. Ето, ја твоју заповест стављам изнад себе и од малога дајем брату који гладује. Подај, дакле, и ти слуги свом који је у опасности. Ја знам твоју благост и надам се у твоју силу. Ти не одлажеш дуго указивање своје милости, него расипаш своје дарове кад ти је угодно“. Уколико кажеш и учиниш [на наведени начин], хлеб који си дао у времену оскудице постаће ратарско семе, донеће богате плодове, биће залог храњења и узрочник помиловања. Изговори и ти речи сидонске удовице, у сличним околностима благовремено се сетивши њене повести: Жив је Господ. Само [једну шаку брашна] имам у кући за прехрану себе и деце (З.Цар. 17,12). И уколико даш од остатка и ти ћеш имати крчаг уља који ће изливати благодат и зделу брашна која неће оскудевати (З.Цар, 17,14; 16), с обзиром да је благодат Божија према вернима слична бунарима који никада не пресушују, иако их непрестано празне. Уосталом, она је великодушнија с обзиром да даје удвостручено. Сиромашни, позајми богатоме Богу. Имај поверења у Онога ко увек лично прима оно што се даје несретнику и узвраћа доброчинствима од сопствених добара. Јемац је достојан поверења с обзиром да поседује богате ризнице које се распростиру на све делове земље и мора. И уколико за време пловидбе затражиш своју позајмицу, насред пучине ћеш са главницом добити и прираст, с обзиром да Он великодушно даје прекомерно.
7. Глад је болест онога ко гладује. Она је страшна болест. Глад је страшнија од свих људских несрећа, а смрт од глади је најтежа смрт. Друге опасности или оштар мач узрокују брзу смрт. Јарост огња тренутно гаси живот, док звери, тргајући зубима најважније делове тела, не допуштају да се човек мучи дуготрајном патњом. Глад је, међутим, споро зло и дуготрајна болест. Смрт која се притајила и прикрила унутар човека прети сваког минута, али ипак оклева. Она троши влагу која постоји по природи, хлади топлоту, смањује тежину и постепено исцрпљује снагу. Тело се као паучина припија за кости, а кожа губи боју с обзиром да руменило ишчезава услед недостатка крви. Нема више ни белила будући да површина коже тамни услед исцрпљености. Тело постаје сиво с обзиром да се услед страдања сливају бледило и црнило, стварајући тужан призор. Колена не држе тело, него се принудно повијају. Глас постаје танак и слаб, а очи болују у својим дупљама, остајући бескорисне, сличне исушеним плодовима у љусци. Стомак се празни и скупља, губи облик и тежину. Утроба више нема природну испупченост, привезујући се за кости леђног дела. Каквих је казни достојан онај ко презре такво тело? Да ли се може наћи нешто суровије? Зар он није достојан да се приброји дивљим зверима, те да се сматра злочинцем и човекоубицом? Биће праведно да буде осуђен упоредо са убицама онај ко има моћ да исцели зло, али одлаже [помоћ] услед лакомости. Страдање од глади је често присиљавало многе да наруше природне законе. Дешавало се, наиме, да људи једу своје рођаке, или да мајка своје дете, које је изнела из утробе, опет рђаво врати у утробу. Јудејска историја, коју је написао знаменити Јосип[1], износи низ жалосних догађаја у време кад је страдање погодило Јерусалимљане, који су праведно кажњавани због свог безбожништва пред Господом. Примети да је и Бог наш остала страдања често остављао неисцељеним. Гладнима је, међутим, увек милосрдно састрадавао. Јер, је речено: Жао ми је народа (Мт.15,32). Стога ће и на Последњем суду, када Господ призове праведнике, прво место припасти дарежљивима. Они који су хранили друге имају већу част пред осталима. Онај ко је удељивао хлеб призива се пре осталих. Добар и дарежљив преводи се у живот пре осталих праведника. Међутим, недружељубив и шкрт [човек] биће предат огњу пре осталих грешника (уп. Мт.25,3446). И само време те призива мајци свих заповести. Нарочито се побрини да ти време вашара и трампе не прође узалудно. Време, наиме, пролази и не чека онога ко оклева. Дани журе и пролазе поред лењивца. Речна бујица се не може зауставити, осим уколико се вода не искористи као што приличи, будући пресечена при првом сусрету и првом налету. Не може се задржати ни време које пролази у складу са својим неизбежним периодима. Осим тога, оно не може да се врати пошто је прошло. Могуће је једино предупредити оно што тек долази. Због тога држи и испуњавај заповест као нешто што измиче. Испуњавај је и одасвуд је чврсто држи у свом наручју. Дај мало да би стекао много. Избави се првообразног греха давањем хране. Адам нам је рђавим окушањем предао грех. Ми ћемо, пак, поправити порочно окушање уколико удовољимо потребама и глади брата.
8. Чујте, народи. Пажљиво слушајте, Хришћани, шта говори Господ. Он, додуше, за обнародовање [своје воље] не употребљава свој глас, него као оруђе користи гласове својих слугу. Ми, словесна [створења], не треба да дозволимо да се покажемо суровији од бесловесних. Оно што на земљи по природи израста [животиње] користе као нешто заједничко. Стада оваца пасу на једној истој планини, а мноштво коња налази себи храну на истој равници. Животињске врсте једна другој допуштају неопходно наслађивање оним што је потребно. Ми, међутим, грабимо у наручје оно што је заједничко и сами располажемо оним што припада многима. Застидимо се онога што се прича о човекољубљу [старих] Јелина. Код неких од њих закон је човекољубиво прописивао један сто и заједничку храну, при чему је многољудни народ готово чинио једну породицу. Оставимо, међутим, спољашње [тј. ванцрквене] и окренимо се примеру три хиљаде (Дап.2,41-42). Будимо ревносни као заједница првих Хришћана. Њима све беше заједничко: живот, душа, сагласност, заједничка трпеза, нераскидиво братство, нелицемерна љубав која је од многих тела чинила једно тело, усаглашавајући различите душе у једномислију. И у Старом и у Новом Завету имаш много примера братољубља. Уколико видиш гладног старца, позови га и нахрани, као Јосиф Јакова. Уколико видиш да је твој непријатељ у оскудици, гневу којим си обузет немој додавати и освету, већ га нахрани, као што је Јосиф нахранио своју браћу, који су га продали. Уколико сусретнеш угњетеног младића, заплачи по узору на Јосифа који је ридао због Венијамина, сина старости. Можда ће те лакомост искушавати, као Јосифа госпођа [тј. Пентефријева жена]. Можда ће те повући за одећу како би занемарио заповест и како би више заволео њу (златољубиву и светољубиву), неголи заповест Господњу. Када дође помисао противна заповести и када здравомислећи ум почне да привлачи среброљубљу, силећи те да занемариш братољубље и држећи те уз себе [као у примеру], ти са себе баци одећу и гневно се удаљи, остајући веран Господу, као Јосиф Пентефрију. Опскрби се [за оскудицу] током једне године, као што су се они опскрбили за седам година. Немој све жртвовати уживању, већ дај нешто и души. Замисли да имаш две кћери: овдашње благостање и живот на небесима. Уколико нећеш све да даш бољој, барем удели једнаке половине и целомудреној и неуздржљивој. Пази да се у тренутку кад буде требало да станеш пред Христа и да се сусретнеш са Судијом овдашњи живот не покаже као пребогат, а други, тј. врлински, који има лик и звање невесте – обнажен и одевен у дроњке. Немој пред Женика изводити унакарађену и неукрашену невесту. Иначе се може [десити] да Он, погледавши је, окрене лице и да је, видевши је, омрзне, одричући се свезе са њом. Напротив, обуци је у доличну одећу и очувај је благообразном до времена одређеног за брак, како би и она запалила светиљку заједно са мудрим девојкама, имајући неугасиви огањ знања и не оскудевајући у јелеју постигнућа. На тај начин ће се на делу потврдити богоносно пророштво и на твојој души ће се остварити изрека: Предста царица с десне стране теби, у одећи позлаћеној огрнута, украшена. Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје… и пожелеће Цар лепоту твоју (Пс.44,10-12). Псалмопојац је говорио о целини, предсказујући лепоту целог тела [тј. Цркве]. Наравно, у правом смислу речено ће доликовати и свакој души, с обзиром да је Црква свеукупност појединаца.
9. Промишљај словесно и о садашњем и о будућем. Немој будуће издати због срамне користи. Напустиће те тело, које је обележје садашњег живота. На појаву Судије (кога очекујемо и који ће несумњиво доћи), ти ћеш се искључити из доделе почасти и небеске славе. Напротив, уместо дугог и блаженог живота, ти ћеш отворити неугасиви огањ, геену, мучења и горчину паћеничких векова. Немој мислити да те плашим лажним страшилиштима, слично мајци или дадиљи које измишљају приче желећи да ућуткају малу децу која дуго и неутешно плачу. Међутим, не ради се о бајци, него о беседи која ју одавно проповедао истинити глас. Знај да, по јеванђелској изреци, неће нестати ни најмањега словца (Мт.5,18). Устаће тело које се нестало у гробу. И душа која се са смрћу разлучила са телом, поново ће живети у њему. Настаће исцрпно разобличавање онога што смо у животу учинили. И неће сведочити други, него наша сопствена савест. Праведни Судија ће свакоме измерити према достојанству [тј. према учињеном]. Њему доликује слава, сила и поклоњење у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јосип Флавије, О јудејском рату, 7,8, прнм. прев.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *