NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 6
ALFA I OMEGA

Otkrivajući istine o budućnosti Hristovog naroda, Crkve i o svršetku vremena, Gospod apostolu i proroku otkriva još jednu istinu o Sebi: ,Ja sam alfa i omega, govori Gospod Bog, koji jeste i koji beše i koji dolazi, svedržitelj“ (Otk. 1,8). Nazivom prvi i poslednji Gospod Bog otkrio se proroku Isaiji: „Ja, Gospod, prvi i poslednji, ja isti“(Is. 41.4); „Ja sam prvi i ja sam poslednji i osim mene nema Boga“ (Is. 44,6); ,Ja sam prvi, ja sam i poslednji“. (Is, 48,12). Pogledajmo o kome Sveto pismo na isti način govori: „Ja sam prvi i poslednji i živi; i bijah mrtav i evo živ sam u vjekove vjekova, i imam ključeve od smrti i od pakla.“ (Otk. 1 17-18). Iako se iz samog konteksta opisanog događaja vidi da se govori o Gospodu Isusu Hristu to je jasno i iz reči: „bijah mrtav i evo živ sam „, jer Gospod umre i vaskrse. Na isti način apostol Jovan u Otkrivenju kaže: „Tako Govori prvi i poslednji koji beše mrtav i ožive“ (Otk. 2,8). No , pogledajmo sada kako Gospod govori o sebi: „I reče mi: svrši se! Ja sam alfa i omega, početak i svršetak. Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života. Koji pobedi naslediće sve ovo, i biću mu Bog, i on će mi biti sin“ (Otk. 21,56). Ovde Gospod Isus Hristos u potpunosti koristi iste nazive za sebe koje koristi i Bog, a pored toga sam za sebe kaže „i biću mu Bog“. U poslednjoj glavi Otkrivenja Gospod kaže: „Evo dolazim uskoro, i plata moja samnom, da dam svakome po delima njegovim. Ja sam alfa i omega, prvi i poslednji, početak i svršetak“ (Otk. 22, 12-13). U tekstu „Alfa i omega: kome ova titula s pravom pripada?“[1] Jehovini svedoci kažu

1. da se u Otk. 1, 8 govori da je Bog nosilac titule alfa i omega.
2. navode da pogledamo Novi svet prevod 1984, u vezi umetanja imena Jehova.
3. Otkrivenje 21, 6, 7 upućuje da će hrišćani koji su duhovni pobednici biti „sinovi“ onoga koji je poznat kao alfa i omega. To nije nikada rečno za odnos duhom pomazanih hrišćana sa Isusom Hristom. Isus je o njima govorio kao o svojoj „braći“ (Jev. 2,11; Mat. 12,50; 25,40).
4. U otkrivenju 22, 12, TEV (jedan od prevoda Svetog Pisma) stavlja ime Isus da bi izgledalo da se ukazivanje na alfu i omegu u 13. stihu primenjuje na njega itd.
5. U Otkrivenju 22, 13 za alfu i omegu se takođe kaže da je „prvi i poslednji“, a taj se izraz primenjuje na Isusa u Otkrivenju 1, 17, 18. Slično tome izraz „apostol“ se primenjuje i na Isusa Hrista i na neke od njegovih sledbenika. Ali, zar to dokazuje da su oni ista osoba ili da su na istom položaju? (Jev. 3,1). Dokazi, dakle, vode zaključku da je naslov „alfa i omega“ primenjen na Svemogućeg Boga, Oca, a ne na Sina.

Razmotrimo koliko su valjani ovi zaključci. Pošto primedba br. 1 samo konstatuje šta se nalazi u navedenom stihu, a primedba br. 2 daje uputstvo koje je za naše razmatranje nebitno, odmah ćemo preći na primedbu br. 3:
Jehovini svedoci skreću pažnju sa stiha 6 (koji i ne razmatraju) na ono što je rečeno u sedmom stihu. Iz samog konteksta 6. stiha vidimo da se radi o Gospodu Isusu Hristu. Naime, reči: Svrši se! (Otk. 21, 6) su reči koje je Gospod izrekao stradajući na krstu: „A kad Isus okusi ocat reče: Svrši se!“ (Jn. 19,30). Kao što je Hristovom smrću na krstu došao kraj starom čoveku i čovečanstvu, a njegovim vaskrsenjem čovek postaje u Hristu novi čovek, i svet nikada više neće biti isti, jer će svetlost Jevanđelja zauvek obasjavati sve one koji prihvate Gospoda i koji u njemu pronalaze utočište. Rečima „Svrši se!“ zapečaćeno je iskupljenje sveta. Isto tako ulazak sveta u večni život, u večni Jerusalim, u Carstvo nebesko označeno je rečima: „Svrši se“ (Otk. 21,6). Time se iz vremena stradanja ulazi u večno blaženstvo. Tim rečima Gospod simbolički označava kraj suda nad satanom i smrću, kraj tiranije čovekovih i Božijih neprijatelja.
Gospod u 6. stihu 21. glave Otkrivenja kaže: „Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života“ (Otk. 21, 6). Ovde takođe, Gospod ponavlja iste reči koje je izrekao u razgovoru sa Samarjankom: „Kad bi ti znala dar Božji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, ti bi tražila od njega i dao bi ti vodu živu“ (Jn. 4,10) i: „koji pije od vode kom ću mu ja dati neće ožedneti doveka nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni“ (Jn. 4,14). Znamo da pod „vodom života“ Sveto Pismo podrazumeva blagodat Duha Svetog, koja preobražava čoveka i uvodi ga u istinu i život večni. Blagodat o kojoj Gospod govori Samarjanki otkriva čoveku istinu Jevanđelja, a to je ista blagodat koja će izobilno biti data u Carstvu nebeskom: „I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire od prestola Božijeg i jagnjetovog“ (Otk. 22, 1). Pored toga, iz konteksta 21. glave Otkrivenja vidimo da je onaj za koga se kaže da je „alfa i omega, početak i svršetak“ u stvari Gospod Isus Hristos. Npr. u 5. stihu stoji: „i reče onaj što sedi na prestolu: evo sve činim novim“ (Okt. 21, 5). Ko sve čini novim? Sveto pismo kaže da je to Gospod Isus Hristos: „Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, Gle sve novo postade“ (2 kor. 5, 17); „Jer u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego nova tvar“ (Gal. 6,15). Imajući ovo u vidu, Apostol Jovan i ne precizira, navođenjem imena, o kome govori u Otk. 21, 6, kao o „alfi i omegi, početku i svršetku“.
Iz četvrte glave vidimo da na prestolu, koji u viziji vide Apostol Jovan, sedi Bog. Pogledajmo šta stoji u Otk. 4, 9: „I kada živa bića dadoše slavu i čast i hvalu onome koji sedi na prestolu, koji živi u vekove vekova.“ Tako stoji i u narednom stihu: „… i pokloniše se onome što živi u vekove vekova…“(Otk. 4,10)
A sada pogledajmo šta kaže Gospod Isus Hristos za sebe: „I bijah mrtav i evo živ sam u vekove vekova… „ (Otk. 1, 18). Dakle, opet imamo slučaj da Gospod sebe naziva onako kako je nazivan Bog. Može li neko ko nas je podučavao i podučava najvećoj i apsolutnoj istini, ko je sam istina da uzima iste one nazive kojima se naziva Bog i da ih primenjuje u potpuno identičnom kontekstu kao što su primenjene kada Sveto Pismo govori o Bogu, ako on sam nije Bog?
Razmotrimo deo primedbe Jehovinih svedoka da Gospod nikada o hrišćanima nije govorio kao o sinovima, no samo kao o braći. Da bi nas spasao, Gospod postaje jedan od nas, podoban nam u svemu osim u grehu (Jev. 2, 12-18), zato je On naš brat po telu, ali i sve one koji tvore volju Božiju naziva, takođe, svojom braćom. Međutim, On je nazvan i Ocem večnim u Isaiji 9, 6. Kao što je Avram otac svih pravovernih (Rim. 4, 12, 16), tako je i Gospod otac svih onih koji su pobedili, koji su izneli svoj krst do kraja. Kao što je Avram bio rodonačelnik pravovernih, tako je i Hristos rodonačelnik spasenih. Tako ni ovo mesto u 21. glavi Otkrivenja nije sporno, niti opovrgava da se u ovim stihovima (5, 6 i 7) govori o Gospodu Isusu Hristu. Zašto Jehovini svedoci ovde ne citiraju Is. 9, 6 mislim da nije potrebno objašnjavati.
U primedbi broj 4) Jehovini svedoci kažu da jedan prevod (Tev) stavlja u Otk. 22, 12 ime Isus kako bi izgledalo da se ukazivanje na alfu i omegu u 13. stihu primenuje na njega. Da li je potrebno umetanje imena Isus da bismo zaključili da navedeni stihovi govore o Gospodu? Ne! Iz samog konteksta jasno je o kome se radi. Pogledajmo o kome govori 12. stih: „Evo dolazim uskoro, i plata moja samnom, da dam svakome po delima njegovim“. O čijem dolasku govori Otkrivenje? Ko treba da dođe uskoro da da svetu po delima njegovim? Znamo da je u Svetom Pismu jedna od najznačajnijih i najključnijih istina drugi dolazak Hristov kojim će zauvek okončati robovanje grehu, đavolu i smrti, kao i da taj dolazak sam po sebi predstavlja početak suda nad svetom. Evo kako to kaže Apostol Pavle: ,Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u telu činio, ili dobro ili zlo“ (2. kol. 5,10). Najjasnije o tome govori sam Gospod: „A kad dođe sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na prestolu slave svoje i sabraće se pred njim svi narodi i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca“ (Mt. 25, 3132).
Zašto Jehovini svedoci uporno izbegavaju da priznaju da se u 13. stihu govori o Gospodu, i da, uopšte, Otkrivenje naziva Gospoda „alfa i omega“? Odgovoriću vam zašto: zbog stiha koji kaže: „Ja sam alfa i omega, govori Gospod Bog … Svedržitelj (Otk. 1, 3: kurziv naš). Kada bi ste prihvatili da Sveto Pismo i za Gospoda Isusa Hrista kaže da je „alfa i omega“ morali bi prihvatiti i da je Gospod Svedržitelj, što se kosi sa vašim učenjem. No, u suštini, sam pristup ovom problemu, od strane Jehovinih svedoka, je apsurdan. To proizilazi iz smisla koji ima naziv „alfa i omega“. Šta on znači? Bog za sebe kaže da je alfa i omega da bi pokazao da njime sve počinje i završava, jer kao što znamo a je prvo, a ?2 poslednje slovo grčkog alfabeta. Kada Sveto pismo kaže „alfa i omega“ onda se podrazumeva da se radi o početku i kraju. Naziv „alfa i omega“ korišten je kao metafora za početak i kraj. Stoga je besmisleno i bepredmetno praviti razliku između naziva „alfa i omega“ i naziva „prvi i poslednji“ ili „početak i svršetak“, jer svim ovim nazivima Bog izražava svoju apsolutnost nad tvorevinom, kao i to da joj je on uzrok i da će njime i završiti, ali ne postojanje, već da će preći u večno obitavanje u Bogu. Nabrajanje naziva u Otk. 22, 13: ,Ja sam alfa i omega, prvi i poslednji, početak i svršetak“ ima za cilj da naglasi apsolutnost Boga i zavisnost svega što postoji od njegove volje, jer sva tri naziva su sinonimi. Uzgred, Jehovini svedoci nam i ne navode zašto bismo trebali praviti razliku među ovim nazivima. Njihov zaključak je baziran na sopstvenom učenju o Gospodu Isusu Hristu, a ne na činjenicama iz Svetog Pisma! Da bi izbegli mogućnost da i Gospod Isus Hristos bude nazvan Svedržiteljem, prave razliku između naziva, koji su u stvari sinonimi, a to je apsurd[2].
Analizirajmo i poslednju primedbu Jehovinih svedoka pod brojem 5. Pošto Otkrivenje naziva Gospoda Isusa Hrista „prvi i poslednji“, a isto tako i Boga, Jehovnni svedoci pokušavaju da nam dokažu kako je taj naziv primenjen na isti način baš kao i kada Sveto Pismo za Gospoda kaže da je „apostol“ (Jev. 3, 1). Međutim, između ova dva slučaja postoji ogromna razlika. Grčka reč apostol znači poslanik.
Tako je Gospod nazvan apostolom, ali je njegovo apostolstvo ipak drugačijeg karaktera. Naime, Gospod je pored propovedi i dela koja je učinio prevashodno došao radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Apostoli su propovedali rečju i delom i svojim životima, ali vidimo da je postojala razlika u poslanstvu Gospoda i poslanstvu apostola. Gospod kaže: „kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas“. (Jn. 20, 21) Apostolstvo je u stvari funkcija ili tačnije služba. Pošto je Gospod poslan od Oca nazivamo ga i apostolom (Jev. 3, 1). Apostolom, dakle možemo nazvati svakoga ko poseduje poslanstvo, mada se uvrežilo da kada se kaže „apostol“ prevashodno mislimo na dvanaest apostola, čiji je značaj za širenje Jevanđelja neprocenjiv. Apostol je opšti pojam koji je samo zbog izuzetnog značaja dvanaestorice apostola dobio i svoje posebno značenje.
Sasvim drugačiji smisao imamo u slučaju naziva „prvi i poslednji“. Kao što smo već naglasili, kada govorimo o Bogu uvek treba imati na umu Njegovu apsolutnost. Tako kada za Boga kažemo da je Ljubav znamo da je On – apsolutna ljubav, ljubav koja nije samo osobina nego On sam. Kada o Bogu kažemo da je Dobar ili da je Istina, znamo da svi ti atributi jedino u Bogu imaju apsolutnost. Neko može da kaže za sebe da je ljubav, pa čak i da zaista poseduje hrišćanski idealnu ljubav, ali za takvoga ne možemo reći da je – Ljubav. Zašto? Zato što čovek nikada ne može dostići toliku visinu i čistotu u vrlinama da bi te vrline postale on sam, nikada tvorevina ne može posedovati atribute koji isključivo pripadaju Bogu. Tako za čoveka, ili čak za anđela, možemo reći da je dobar, ali ta dobrota ni kod jednog ni kod drugog nije apsolutna. Ona je apsolutna jedino u Bogu.
Kada Sveto Pismo Boga naziva „alfa i omega“, „prvi i poslednji“, „početak i svršetak“ onda time ističe Njegovu božansku apsolutnost, potpunu različitost od tvorevine. Time Sveto pismo ukazuje da je Bog uzrok svemu i da bez njega nema ništa što bi moglo postojati. Kao i da njegovim sudom sve završava. Dakle, nazivi koje upotrebljava Sveti Jovan jevanđelist u Otkrivenju su metafora za atribut božanske apsolutnosti, za nešto što je u apsolutnoj instanci isključivo božanska osobenost.
Simptomatično je da u ovoj primedbi Jehovini svedoci ne navode stihove iz Svetog pisma u kojima Bog naziva sebe „prvi i poslednji“: ,Ja, Gospod, prvi i poslednji, ja isti“ (Is. 41,4) ,Ja sam prvi i ja sam poslednji i osim mene nema Boga“ (Is. 44,6), ,Ja sam prvi i ja sam poslednji“. (Is. 48,12). Ovi stihovi nedvosmisleno ukazuju da je naziv „prvi i poslednji“ Gospod Isus Hristos primenio na sebe u potpuno istom smislu kao i Bog, u gore navedenim stihovima. Gospod kaže: ,Ja sam prvi i poslednji i živi; i bijah mrtav …“ (Otk. 1, 17-18); „Tako Govori prvi i poslednji, koji beše mrtav i oživi“ (Otk. 2, 8).
Može bilo ko za sebe da kaže da je ljubav, ali znamo da je apsolutna Ljubav jedino Bog; može neko za sebe da kaže da je dobar, ali znamo da je apsolutno Dobar jedino Bog. Slično može neko da kaže da je „prvi i poslednji“, ali znamo da neapsolutnost tvorevine opovrgava njegove reči. Samo Apsolutni može za sebe da kaže da je „prvi i poslednji“. Kada bi bilo ko sebe imenovao „prvi i poslednji“ znali bismo da taj pokušava da prisvoji nešto što nikada ne može biti, pa makar to učinio i najsavršeniji od anđela.
Ponovimo sada već postavljeno pitanje: Da li bi Gospod Isus Hristos koji ne samo da je govorio istinu već je Sam Istina, prisvojio naziv kojim sebe naziva Bog? „Prvi i poslednji“ je atribut Boga i zato ga Gospod Isus Hristos, koji je istiniti i ovaploćeni Bog, i koristi. Stoga, stihovi iz Otkrivenja, koje smo analizirali u ovom pismu, nedvosmisleno potvrđuju ono što govori i celokupno Sveto Pismo, a to je da je Gospod Isus Hristos – Bog.
U pokušaju da trivijalizuju snagu argumenata koje smo razmatrali, Jehovini svedoci vrše poređenje načina na koji se primenjuje naziv „prvi i poslednji“ potpuno potvrđujući mogućnost da je Gospod Isus Hristos sebe nazvao nazivom koji mu ne pripada, direktno dovodeći u pitanje istinitost sopstvenih reči. Ako napravimo kratak osvrt na nama već poznat zaključak Jehovinih svedoka, i uporedimo ga sa navedenim, otkrićem još jedan apsurd. Na str. 151. Raspravljanja na temelju Pisma, Jehovini svedoci kažu: „Da li bi bilo prikladno Isusov zapovjednički poziv pripisati nekom ko je manji po vlasti? Razumljivo je dakle, da je Mihailo Isus Hrist“. Jehovini svedoci zaključuju da nije prikladno, ako se Gospodov glas opisuje kao glas arhanđela, taj glas pripisati nekom ko je manji po vlasti od Gospoda. Dakle, glas tvorevine ne možemo pripisati drugoj tvorevini, ako je ova manja po vlasti. Međutim, po vama, sasvim je prikladno i ništa neobično da tvorevina sama sebi pripisuje atribut koji poseduje isključivo Tvorac – da se naziva imenom kojim i sam Bog!


NAPOMENE:

  1. Raspravljanje na temelju Pisma, str. 400.
  2. Opet imamo slučaj izričitog insistiranja na potpunoj razlici pojmova koji su sinonimi, dok s druge strane znamo da Jehovini svedoci potpuno identično shvataju pojmove koji prikazuju suštinske razlike, npr. Jedinorođeni sin koji je prvi stvoren.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *