20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 9
БОГ СИЛНИ И БОГ СВЕМОГУЋИ

Драги мој пријатељу,

Задржимо се на нивоу ваше логике и методологије тако, да нећемо водити дијалог о томе да ли је Господ Исус Христос Бог или не, већ наредни редови треба да покажу још један апсурд у учењу ваших Јеховиних сведока.
На стр. 146. књиге Расправљање на темељу Писма, Јеховини сведоци, кажу: „Исаија 9:6 такође пророчански описује Исуса као „Бога силног“, али не као свемогућег Бога. То што је Господ Исус Христос назван Бог силни, а не свемогући, по Јеховиним сведоцима, је један од доказа да Господ није Бог.
Јеховини сведоци овде инсистирају на терминолошкој разлици између појмова „силан“ и „свемогућ“. По њима, ове две речи нису синоними. Када би за Бога рекли да је свемогућ, моћан, силан, сведржећи итд, када бисмо набрајали у недоглед особине божанске, не бисмо моглн све набројати. Међутим, када бисмо навели само једну од њих било би нам довољно да појмимо оно због чега их употребљавамо, а то је да објаснимо нашим језиком апсолутну разлику између Бога и све творевине. Појмови „силан“ и „свемогућ“ могу у потпуности да се употребе као синоними, но, Јеховини сведоци инсистирају на лингвистичкој и граматичкој прецизности и истанчаности, стога за њих ова два појма не могу бити синоними.
Но, колико су Јеховини сведоци доследни сопственом инсистирању на терминолошкој прецизности, најбоље илуструје реченица: „Јединорођени Син Божији, једини син ког је сам Јехова створио“[1]. Видимо да су, по њима, у овом случају термини „родити“ и „створити“ синоними толико идентични да их користе у једној реченици да би описали порекло Господа Исуса Христа. Колико су заиста ова два појма синоними? Појам „рођен“ нам указује на порекло нечега по природи, а шта то значи? Из свакодневног живота знамо да онај који је рођен може бити само идентичан по природи са оним који га је родио. Тако жена може родити само људско биће, она не може родити ни теле, ни жабу, ни птицу. Жена рађа оно биће које је по својој природи идентично њој самој. Такав је случај и са животињама и са биљкама. Наиме, корњача може да се излеже из јаја које је положила корњача, мачка може окотити само другу мачку, из семена руже може изникнути само друга ружа, итд. Дакле, појам рођења нас упућује на идентитет природе.
Шта је са појмом „створити“? Створити, у овоземаљском смислу, значи преобликовати постојећу материју да бисмо добили нешто друго. Дакле, извршити утицај који ће довести до појаве жељеног предмета. Зато и једна мајка веома добро разликује дете које је родила и које је, по природи, људско биће као и она сама, од сарме коју је створила, од нечега што је, по природи, биљка купус, и меса које потиче од нечега што је, по природи, животиња свиња. Тако можемо узети дрво и обликовати од њега сто, столицу, полицу итд (намерно банализујем). Дакле, ми не можемо створити другу природу. Међутим, Бог ствара „ех nihilo“ ни из чега, и једино Он може тако да ствара. Зато је целокупни створени свет и небо (ангели и духовни свет) и земља (човек и сва природа) творевина Божија. Бог свет (целокупни космос) није родио, Он га је створио из љубави. Дакле, свет по својој природи није идентичан Богу, јер је створен, а не рођен. У томе је разлика између истине о створености света и виђења разних многобожачких религија које су сматрале да су Бог и космос само различите еманације једне те исте природе. Вера у истинитог Бога донела је потпуно другачију слику: читав свет је створење Божије, а самим тим је нешто друго, по природи, од Бога.
Вратимо се сада појмовима „рођен и створен“. Ови појмови су различити управо зато да би нам јасно указали на порекло нечега. Ови појмови никада не могу бити синоними, зато што их користимо да бисмо нагласили разлику у пореклу.
Тако и Господ може бити или рођен од Бога или створен, а никако и једно и друго. Када бисмо рекли да је Господ створен, значи да је он део свеукупне творевине, света и космоса. То Јеховини сведоци и покушавају да наметну, чак и прекрајањем Светог Писма, а ево како то изгледа: „Посредством њега створено је све друго[2]“. Овај израз „све друго“ нам у ствари указује на идентичност природе Господа и створеног света. Зато је овде и искориштен, јер када кажемо „све друго“, тј. сва друга створења, изводимо закључак да је и сам Господ, као први у низу, тих створења ипак само једно од њих, па макар и највеће и најсавршеније, али само створење.
Но, знамо да се управо оваквом учењу супротставља само Свето Писмо, јер је у њему Господ назван јединородним Сином. Дакле, јединим који је рођен од Оца[3]. Размотримо аргументе у Светом Писму о томе да ли је Господ рођен или створен.
Да је Господ јединородни Син Божији каже нам Свето Јеванђеље по Јовану: „Бога нико није видео никада: јединородни син који је у наручју оца, он Га објави“[4]. Ако је Господ јединородни Син Божији, једини рођен од Оца, да ли је могуће да није идентичне природе са Оцем? Управо овде долазимо до недвосмислених доказа о божанству Господа Исуса Христа. Наиме, пошто је рођен од Оца, онда је бесмислено рећи Једнорођени син Божији, једини син ког је сам Јехова створио“ Господ или је рођен или створен, а не може бити и једно и друго.

* * * * *

Јеховини сведоци један од доказа да Господ није идентичне природе са Оцем изводе на основу следећег стиха: „Који је икона Бога невидљивога, прворођени пре сваке твари“ (превод Синода); „Који је обличје Бога штосе не види, који је рођен пре сваке твари“ (превод Даничића); „Он је слика невидљивога Бога, прворођени свег створења (превод НС, Јеховиних сведока). Коментаришући овај стих, они наводе: „Тринитарци кажу да „прворођенац“ овде значи први, најузвишенији, најистакнутији; тако се Христос не би сматрао као дело стварања…“[5] Овде се истиче шта кажу тринитарци (тј. Православни), али не и зашто то кажу. Пропуст је намерно учињен, јер се схватање појма прворођенац код „Тринитараца“ заснива на Светом Писму или, тачније, на првенаштву онако како га описује Свето Писмо.[6] (Ово није једини случај да значење овог појма погрешно представљају да би потврдили своје учење). Наиме, Стари Завет нам говори о закону првенаштва, то је закон по коме првенац наслеђује укупну власт над породицом и имањем. Првенац не мора да буде хронолошки првенац (мада је у већини случајева било тако), већ се првенац односи пре свега на наследника, мушког потомка који је носилац одређених права и дужности. Погледајмо шта каже Стари Завет о томе: „А синови Рувима првенца Израиљева, јер он бијаше првенац, али кад оскврни постељу оца свога, дано би његово првенаштво синовима Јосифа сина Израиљева, али не тако да се броји првенац, јер Јуда би најсилнији међу браћом својом и од њега је вођ, али првенаштво доби Јосиф“ (1. Дн. 5,12). Првенаштво је могло и да се прода: „а Јаков му рече: продај ми данас првенаштво своје“. (1. Мој. 25, 31), што јасно показује да првенаштво не подразумева да је његов носилац и хронолошки првенац.
Дакле, Господово првенаштво не значи да је он првостворени, да је прво створен Он, па све друго. Првенаштво и овде има онај смисао који му даје Свето Писмо, а то је: поседовање врховне власти, преимућство над свима осталима, као и супериорност, односно оличење идеала. Тако имамо случај да Бог за израиљски народ каже: „… Израиљ је син мој, првенац мој“ (2. Мој. 4,22), а ово је речено, јер је носилац праве вере, Авраам, из јеврејског народа, а Месија Спаситељ, такође долази из тог народа, а не зато што је то народ којег је Бог првог створио. Када Јаков благосиља Рувима каже: „Рувиме ти си првенац мој, крепост моја и почетак силе моје; први Господством и први снагом“ (1. Мој. 49,3) и овде се првенаштво схвата као право власти, као достојанство и узвишеност, а не као временски појам.
Зашто за Господа кажемо да је „прворођени“? Размотримо стих: „И он је Глава тела, цркве, који је почетак, прворођени из мртвих, да у свему он буде први“ (Кол. 1,18); као и стих: „И од Исуса Христа, који је сведок верни, првенац из мртвих, и Господар над царевима земаљским“ (Отк. 1,5). Видимо да оба стиха за Госпоад кажу да је „првенац из мртвих“. Да ли то значи да је он први васкрсао? Не. Да бисмо схватили зашто се Господ назива „првенац из мртвих“ морамо да знамо зашто је Господ дошао у свет. Он је дошао у свет да би спасао свет од највећих непријатеља човекових: греха, зла и смрти.[7] Сагрешивши, човек је почео чинити зло што гa је одвело у смрт, јер је смрт плата за грех. Тако смрт постаје део пале природе. Међутим, Господ васкрсењем побеђује смрт, а шта нам то говори? Да природа Господа Исуса Христа није била подложна ни греху, ни злу, ни смрти. Господ је узео на себе људску природу да би је избавио, да би као што је људском природом умро, исту васкрсењем подигао из смрти. Господ је васкрсењем показао апсолутну власт над људском природом, до те мере да је победио и смрт. Тако Господ постаје носилац и обличје савршене људске природе и даје јој могућност да кроз њега победи и смрт. Управо то апостол Павле и каже: „Који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе његове, по сили да може све себи покорити“(Фил. 5,21), и радује се речима: „… победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?“ (1. Кор. 15, 55-56).
Знамо да је Господ као човек био и уморан, и гладан, и жедан, и подложан сну, али су све то слабости које саме по себи нису грех. Узевши и те слабости на себе, Господ преузима сваки аспект људске природе. Но, као што Апостол Јован каже да је Господ: „… и Господар над царевима земаљским“ (Отк.1,5) а „цареви земаљски“ су греси који владају „земаљским човеком“[8] не само што им није подложан, већ им је господар, дакле, може својом влашћу да их укида и тиме избавља човека који је подложан робовању гресима: „а ако је Христос у вама, онда је тело мртво за грех“ (Рим. 8,10).
Тако „прворођени из мртвих“ не значи онај који је први васкрсао, већ онај који влада смртном природом, а самим тим и смрћу, јер је она део смртне природе. Човек не може васкрснути сам, јер је смрт саставни део његове пале природе. Но, у Христу који је победио смрт можемо и ми то учинити или тачније: Христос у нама побеђује смрт, ако га ми прихватимо безусловно.
У истом контексту треба схватити и појам: „Прворођени пре сваке твари“ (Кол. 1,15). Господ је називан „прворођеним пре сваке твари“, јер је сва творевина њему потчињена, али не као да је он први од те творевине хронолошки, већ да јој предходи као узрок. Да је то тако потврђује и то што се за Христа користи израз „αρχη“ што значи начело, почетак по узроку, а не израз „πρωτοξ“ што значи први у низу, дакле, у овом случају први по редоследу стварања, што покушавају да докажу Јеховини сведоци. Зато и Апостол Павле користи израз „прворођени“ (прототокос), а не првостворени (протоктиоти).
Јеховини сведоци наводе да је појам „прворођени“ увек употребљен са значењем – „прворођени је део групе,“ вероватно мислећи да је и Господ део „групе“, односно творевине. Али, Свето Писмо нам на много места недвосмислено говори о далеко већем достојанству Господа, и не само то, већ да је Сам Господ саздатељ творевине[9], самим тим Господ је по природи сасвим нешто друго од творевине. Управо због те разлике Он и има моћ над природом творевине, док анђели, иако савршенији од људи, ипак могу пасти. Да ли је кроз такву творевину, кроз ангелску природу, све постало? Не, јер Христос је узрок и анђелима: „Јер њиме (Христом) би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је њиме и за њега саздано“. (Кол. 1,16) Оно што је битно приметити у овом стиху јесте да је „све њиме саздано“, а није „све њиме рођено“. То нам управо говори о различитости природе Господа Исуса Христа и природе творевине, па чак и анђелске која је, такође, творевина. Господ јесте истинити Бог и истинити човек, али он није постао човек да би себе унизио, већ да би својим унижењем човека узвисио.
Ослањајући се на своје тумачење, Јеховини сведоци постављају питање: „… Ако је наука о тројству истинита, зашто се за Оца и Свети Дух исто не каже да су прворођенци свакога створења?“[10] Зато што је Христос узео на себе природу пале творевине да би ову страдањем искупио а васкрсењем обновио и из стања пада уздигао: ,Јер свукосте старог човека са делима његовим, и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику онога који Га је саздао“, (Кол. 3, 910) ,Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар“ (Гал. 6, 15). Господ је постао састрадалник човеков да би нас преко Христа Отац усиновио. Кроз првенаштво Христово људска природа бива уздигнута до Оца. Зато Апостол Павле пише: ,јер које унапред позна, унапред и одреди да буду саобразни лику сина његова, да он буде прворођени међу многом браћом“ (Рим. 8, 29). Господ је назван „прворођени“, јер је узео обличје слуге, створене природе, која је у Њему спасена и Он се тиме показао као њен и Господар – али носилац.
Господ Исус Христос има свој почетак, али не у времену као што тврде Јеховини сведоци већ у Оцу, а пошто је Отац беспочетан, беспочетан је и Син. Пророк каже: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће изаћи који ће бити господар у Израиљу, које му су изласци од почетка, од вечнијех времена“ (Мнх. 5, 2).
Видели смо да Јеховини сведоци инсистирају на разликовању појмова „силан“ и „свемогућ“ који могу да буду синоними, док за појмове „рођен“ и „створен“ тврде да су идентични. Иако они јасно указују на различитост у пореклу по природи, Јеховини сведоци грубо игноришу смисао тих појмова ради поткрепљења свог учења. Зашто се овде изгубио перфекционизам у разликовању појмова није потребно посебно истаћи.
Никео-Цариградски символ вере каже: „Верујем у једнога Бога Оца … и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова… рођеног, а не створеног…“ То је оно у шта верује сваки православни хришћанин, а то је, на крају крајева, оно чему нас учи и Свето Писмо. Бог каже: „Еда ли ја, који отвара материцу, не могу родити? вели Господ: еда ли ћу ја, који дајем да се рађа, бити без порода? вели Бог твој“. (Ис. 66, 9). Јеховини сведоци својим учењем о првоствореностп Исуса Христа негирају речи самог Бога.


НАПОМЕНЕ:

  1. Исто. , стр. 142. Исус Христ, дефиниција.
  2. Расправљање на темељу Писма, стр. 142.
  3. Јн. 1, 18;1.Јн. 4, 9
  4. Јн. 1, 18
  5. Исто стр. 396. Да ли Библија учи дa је све зашто се каже дa је дeo Тројства вечно, дa нема почетак?
  6. Публикација Шта Бог захтева oд нас, 1996. стр. 6 пише: Он је био божије прво створење и зато је назван прворођени син Божији. Исус је једини син кога је створио сам Бог.
  7. Јев. 2:14.
  8. 1 Кор. 15:47
  9. Јн. 1, 3
  10. Расправљање на темељу писма, стр. 396.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.