20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 16
О КАНОНУ

1. Канон Старог Завета

Грчка реч канон (χανων) потиче од асирске речи „канну“, а та реч је означавала штап за мерење (6, 5 лаката). Касније та реч добија значење правила, норме, правила морала, а као правило вере Апостол Павле употребљава ову реч у Гал. 6, 16. Од IV века ова реч означава збирку богонадахнутих књига.
Као што сам већ поменуо, докази показују да је канон Старог Завета закључен много касније, од времена када је написана последња књига Старог Завета. На сабору у Јабнеу 90. године н.е. Јевреји су још увек расправљали о каноничности појединих књига што би било излишно да је канон био закључен. Превод на грчки језик – Септуагинта, сачињен је од 250100 г. пр. Хр. а садржи и дефтероканонске књиге којих нема у јеврејском канону, што значи да ни јеврејски канон тада још није експлицитно постојао.
Јеврејски канон називамо и ужи због тога што не садржи дефтероканонске књиге. За разлику од јеврејског (касније палестинског) канона, александријски канон (Септуагинта), који је сачињен за јеврејску заједницу у Александрији, (иначе та заједница била је веома јака, али Јевреји у Александрији много боље су познавали грчки језик од матерњег и зато је Септуагинта превод на грчки, а не зато што је намењена Грцима) називамо шири и он садржи дефтероканонске књиге. То су: књига Варухова, књига о Товији, књига о Јудити, 1. и 2. Макавејска, премудрости Исуса сина Сирахова, премудрости Соломонове као и делови појединих књига Дан. 3, 24-90; 13 и 14 глава и Јест. 10, 416.
Шта су у ствари дефтероканонске књиге? То нису ненадахнуте књиге (иначе се не би налазиле у александријском канону), већ су то књиге које су имале у себи неко спорно место, или једноставно није се знало да ли је писац одређене књиге заиста онај коме се књига приписује (видећемо да таквих књига има и у Новом Завету). Да би избегли да спорна књига буде предмет расправа, Фарисеји су прибегавали ригоризму. Дакле, радије су избацивали књигу из канона, него да она постане предмет расправа. Тако је настао палестински – ужи канон. Међутим, ни палестински Јевреји првих векова хришћанске ере нису одбацили књиге александријског канона, чак их рабински списи називају светима, све до 10. в. н. е. Те књиге су користили и Есени у Кумрану, а Талмуд (вавилонски талмуд, Ерубинова и Баба кама 926) их, такође наводи као свете. Књига пророка Варуха је и у IV в. код Јевреја јавно читана на празник помирења, а 1. Макавејска читала се на празник посвећења храма, итд.
У прва три века ни хришћани ни Јевреји нису имали дефинисан канон Старог Завета. Хришћани више користе Септуагинту тј. шири канон у овом периоду, па је то био разлог више да се Јевреји одлуче за ужи канон, не би ли тим потезом дискредитовали ваљаност и истинитост хришћанског учења. Но, Црква није морала да прихвати канон који су прихватили Јевреји, већ је могла и сама да га дефинише. Превасходно, јер није канон аутоматски преузела од синагоге већ од Господа и Апостола, а испуњена Духом Светим, могла је да препозна богонадахнуте књиге и сама. Користећи Септуагинту, апостоли су у књигама Новог Завета цитирали и дефтероканонске књиге. Ево само неких примера: књига премудрости Исуса сина Сирахова цитирана је у Мт. 6, 14; 6, 7; Јак. 1, 19; књига о Товији у Дап. 8, 2; књига премудрости Соломонове цитирана је у Рим. 1, 1823; 2, 11; 5, 14; 9, 21; Јев. 1, 3; 8, 14; 1. Пет. 1, 6; књига о Јудити цитирана је у 1. Кор. 2, 10; друга књига Макавејска цитирана је у Јев. 11, 34.
Ово су укратко чињенице о Старозаветном канону чије непознавање лако може довести до заблуде у погледу Светог Писма. Да би се о Светом Писму уопште говорило оно мора бити смештено у свој историјски контекст. Оно није дато човеку као копија небеске књиге, нити је одувек било једна целина. Хришћанство није настало из Светог Писма, већ обрнуто: Свето Писмо је хришћанство преточено у књигу. Овде долазимо до места где се са јеврејским схватањем Светог Писма у потпуности размимоилазимо, а то је Нови Завет. Док су Јевреји одбацили Нови Завет, исто као што су одбацили и Христа, дотле је Нови Завет за хришћане испуњење старозаветних обећања која је Бог дао човеку. Као што је Стари Завет имао пут свог настанка, тако гa је имао и Нови Завет.
Занимљиво је да управо они који сматрају себе за најбоље познаваоце Светог Писма (а то су припадници свих протестантских секти) и за наследнике изворног Хришћанства (иако већина њих није ни постојала до XIX в.) користе ужи канон који су Јевреји закључили тек у III в., док одбацују шири канон који су користили хришћани првих векова, називајући дефтероканонске књиге апокрифима[1], а праве апокрифе називају псеудоепиграфи. Данашњи превод Старог Завета на српски језик, начинио је Ђура Даничић са латинског превода јеврејске Библије Имануела Тремелиуса (Франкфурт 1575-79. г.), те стога, овај превод нема дефтероканонске књиге. Но, првобитни старословенски преводи, каснији црквенословенски, су преводи Септуагинте. Први превод на старословенски језик начинили су браћа св. Ћирило (+869. г.) и св. Методије (+885. г.), а вршен је са одличне александријске, Исихијеве рецензије LXX. Пошто је Србима старословенски, као и црквенословенски језик, био прилично разумљив преводи на српски јављају се релативно касно. Еп. бачки Платон Атанацковић оставио је преводе неких књига Старог Завета међу којима и дефтероканонске, а превод је вршен са црквенословенског текста. Иако су мишљења о канону ширем или ужем и у Православној Цркви подељена, не значи да те књиге аутоматски треба избећи.
Пратећи своје протестантско наслеђе у погледу дефтероканонских књига, Јеховини сведоци само понављају оно што су рекли и други протестантски правци. Они који сматрају себе одличним познаваоцима Библије и не помињу дефетероканонске књиге, а још мање помињу да су их сами апостоли, не само користили, већ и цитирали у новозаветним текстовима.

2. Канон Новог Завета

Када данас посматрамо Нови завет, можда и не слутимо колико је било потребно времена, борбе и труда да Нови Завет добије данашњи изглед. Рађање Новог Завета можемо најлакше пратити кроз историју канона. Књиге Новог завета настајале су у другој половини првог века. Међутим, када и како су те књиге спојене у једну? Ко је то учинио?
Пошто је из самог Новог Завета јасно да је хришћанска наука с почетка преношења усмено, као и самим делом (начином живота итд.) није потребно да понављамо да је предање (наука Христова преношена преко апостола) претходило Светом Писму Новог Завета. Временом се јавља потреба за записивањем тог предања, „повереног залога“, и тако настају прве књиге које ће ући касније у канон. Прва књига данашњег канона писана је око 20 година након Господовог страдања, а ради се о Јеванђељу по Матеју. Питање које морамо неминовно поставити, јесте: да ли су 27 канонских књига једина дела хришћанске науке, да ли су први хришћани можда и сами писали нешто о хришћанској науци? Било би бесмислено и помислити да након ширења хришћанске науке нико ништа није записивао. Наиме, хришћанска књижевност првих векова била је изузетно распрострањена, писали су појединац појединцу, појединац цркви или црквама, као и црква цркви. До данашњих дана сачуван је мањи део те књижевности, али изузетно драгоцен. До нас су стигла и најранија дела, а то су дела неких апостолских ученика. Тако су поред канонских књига у исто време настајала многобројна дела која су гoворила о хришћанској науци. Наиме, та дела су у првим вековима (до појаве канона) неретко имала ауторитет светих списа. Да ли је то било погрешно? Није! Зато што ми, из данашње перспективе, Свето Писмо видимо као целину. Међутим, први хришћани Свето Писмо нису тако познавали, за њих је била драгоцена свака реч изговорена ради проповедања Хришћанства. Било би бесмислено тврдити да они који су слушали апостоле како проповедају нису ништа од тога записали. Узгред, Апостол Марко, један од седамдесеторице, је на тај начин записао своје Јеванђеље, слушајући проповеди Апостола Петра. Исти случај је и са јеванђелистом Луком који наводи како је истраживао о догађајима везаним за Господа, а Дела апостолска су у ствари компилација његовог дневника, проповеди и описа дела Апостола Павла. Да ли је могуће да црква цркви није писала, да су седамдесеторица апостола проповедали, а да се не нађе неко да понеку њихову реч запише? Црква је од почетка бујала, нова наука није мењала само људе, она је заувек променила читав свет. Да ли је могуће да људи који су били на самом извору те науке, они који су је преносили другима, не запишу део тога што су проповедали? То је апсурдно и помислити. Не заборавимо да у то време не само да није постојао Нови Завет као такав, већ није постојао ни старозаветни канон.
Тако излагање хришћанске науке далеко превазилази по обиму границе Новог Завета. Данас све то ван граница Новог Завета називамо Свето Предање. Многа драгоцена дела која плене својом непосредношћу, једноставношћу и дубоким одушевљењем хришћанском науком, захваљујући Богу, можемо и данас читати. Једно од њих су посланице Светог Игњатија Богоносца, писане црквама које су се налазиле у градовима кроз које је пролазио приликом спровођења за Рим, где је бачен зверима. Од тих посланица најупечатљивија је посланица римским хришћанима, у којој их моли да не покушавају да га избаве молбама утицајним људима из власти, него да му допусте да страда за Христа. Иначе Свети Игњатије је био ученик Светог Апостола Јована, а Апостола Петра је наследио у старешинству над антиохијском црквом. Ту је и позната посланица Коринћанима св. Климента Римског. Ова посланица написана је поводом спора који се јавио у Коринтској цркви. Климента је крстио Апостол Петар, а свој рад је провео уз Апостола Петра и Павла. Апостол Павле га помиње у Фил. 4, 3. Можемо навести и дело Папија Јерапољског, ученика Апостола Јована и пријатеља светог Поликарпа Смирског, у којем је једино сведочанство о томе да је јеванђеље по Матеју у оригиналу писано арамејским. Поред овог драгоценог податка у истом делу, које носи назив „Речи Господњих објашњења“ дата су исто тако драгоцена сведочанства о Апостолу Марку и како је писао Јеванђеље. Ту је сведочанство и о 1. Јовановој посланици као и Петровој. У овом делу Папије наводи као богонадахнуту књигу и „Откривење Јованово“ што је једно од првих признања да је Откривење богонадахнуто с обзиром да је чак до VI века постојала, код неких, сумња у ваљаност Откривења. Од ранохришћанских списа сачувана је и посланица цркве из Смирне цркви у Филомилији (у Фригији) која описује страдање Светог Поликарпа епископа Смирског, ученика Светог Апостола Јована и учитеља Светог Иринеја епископа Лионског. У овој посланици смирски хришћани описују страдања која је претрпио њихов епископ, чуда која су се догодила за време његовог мучења и смрти, а у целини је похвала Господу који чини велика чуда при страдању Његових мученика. Такође је сачуван и оригинални записник са суђења Светом Јустину који су водили римљани у току процеса. То је, у ствари, документ о снази вере у Христа, који су писали сами противници Хришћанства. Низ ранохришћанских списа могли бисмо наставити са још мноштвом дела, али су и наведена довољна да илуструју живост ранохришћанске књижевности и проповеди.
Поново треба напоменути да је време ранохришћанске књижевности време када Свето Писмо Новог завета, као канон, није постојало. Књиге које су писали апостоли биле су цењеније од осталих, али су и многа дела ранохришћанске књижевности не само сматрана богонадахнутом већ су стављана у исти ранг са апостолским списима (нпр. посланица Коринћанима светог Климента епископа Римског, која је дуго опстала чак као канонски спис). Шта је довело до појаве новозаветног канона?
Поред ранохришћанских списа јавља се и мноштво других списа, који својом садржином и насловом подсећају на канонске списе, али неретко садрже нехришћанске идеје и јеретичка учења. То су списи непознатих писаца, већином настали у 23 в. н. е., а поводи за настанак ових списа били су различити. Реч апокриф (грч. αποκρυφος) код хришћана означава оне књиге које се лажно приписују писцу чије име носе, књиге које су сличне Светом Писму, али им Црква не признаје богонадахнутост, нити је Црква благосиљала њихово читање на богослужењима, и јеретичке књиге које садрже мноштво верских заблуда[2]. Јеретици су писали лажна јеванђеља, лажна дела апостолска, лажне посланице и откривења и подметали их као истините. Данас су апокрифи корисни за проучавање јеретичких учења у првим вековима Хришћанства. Од апокрифних јеванђеља значајнија су:

– Јеврејско јеванђеље: поштовано због сличности са Матејевим. Оригинал је на арамејском језику, а по садржини је прерађено Матејево јеванђеље из 1. в. написано у јудејској средини и признаје Христа само као пророка, а не као Сина Божијег.
– Томино јеванђеље: гностичког порекла и у њему писац, између осталог описује Христова чуда од 5. до 12. године, као и детињство од 5. до 8. године. По њему је Исус као дечак правио врапце од блата који би полетали када би пљеснуо дланом о длан. Писано је без духа побожности.
– Постоје још и евионитско, египатско, Петрово, Филипово, Никодимово и Јаковљево јеванђеље.

Апокрифна дела апостолска:

– дела Петрова: састоје се из два дела; дела Петрова са Симоном и мучење Петрово.
– Постоје још дела Павлова, Јованова, Андрејина, Томина, проповед Петрова.

Апокрифне посланице:

– Најпознатије су: кореспонденција Едеског цара Авгара и Господа Исуса Христа, дописивање Апостола Павла и Сенеке, учење Тацејево, посланица 11 апостола, Павлова посланица Лаодикијцима, 3. посланица апостола Павла Коринћанима.

Апокрифна откривења:

– Најпознатији су: Петрово, Павлово и Томино. Тако већ почетком 2. в. имамо мноштво списа који су говорили о Христу и Хришћанству. Део њих био је хришћански, а део не. Колико су јеретички списи били опасни, види се из чињенице да су сами апостоли писали против тих јеретика и њихових дела. Пошто први хришћани нису имали свест о Светом Писму онакву какву ми имамо, сваки спис који је садржао хришћанску науку био је добродошао и није се доводила у питање аутентичност списа. Тако су могла бити лако прихваћена и наизглед хришћанска дела. Није редак случај да су неки апокрифи били поштовани као Свето Писамо, па су и превођени. Такав је случај са јеванђељем по Јеврејима, које је изузетно поштовано у јудеохришћански срединама, па је доживело свој превод на грчки и латински пошто је оригинал писан на арамејском. Томино јеванђеље, гностичког порекла, доживело је превод на словенски језик, као и сирски и латински, а то само говори о распрострањености његовог утицаја и поштовању које му је придавано. Ови списи могли су лако да изазову забуну, па и заблуду код хришћана, па се јавља потреба да Црква јасно каже који су списи хришћански, а који не. Ако су ови списи могли да доведу до заблуде оне који су већ били хришћани, замислите колико је опасност била већа од ширења апокрифа на терене који још увек нису ни чули за Хришћанство.
Други разлог који је неминовно захтевао потребу за каноном јесу гностички списи и гностичко учење. Због своје моћи да апсорбује све што му одговара, гностицизам је својим учењем искривљавао хришћанске идеје и произвољно их истицао или одбацивао, дајући тиме маха конформизму. Гностички списи били су јако опасни због своје привидне логичности и непристрасности (спајане су идеје чак супротстављених философских и религијских праваца).
Следећи, не мање значајан, разлог за појаву канона јесте јеретик Маркион који је саставио свој канон. Дакле, пре него што је Црква саставила канон, Маркион је имао своју верзију Светог Писма. Она се састојала од прерађеног Лукиног Јеванђеља (преправио га је сам Маркион) и 10 Павлових посланица (без пастирских и Јеврејима). Ово је био разлог више да хришћанска Црква састави канон.
Јеретици монтанисти тврдили су да и даље примају откривења од Духа Светог па су писали списе које су чак поштовали више од апостолских. Колико је њихово учење имало утицаја види се из чињенице да му је подлегао један од највећих ранохришћанских писаца Тертулијан.
Шта је био критеријум за одређивање каноничности неке књиге? Критеријум је био искуство Цркве, тј. да ли се учење књиге слаже са учењем Цркве очуваним у Светом Предању – предању Светих Апосотола. Апостолским предањем Црква је проверавала сваку књигу и препознавала је као своју или не. Такође, ако је књига читана на богослужењима то је био поуздан доказ да је од најранијих времена припадала Цркви. Поред тога, за неке књиге се знало да су их писали апостоли и оне су аутоматски улазиле у канон.
Но, канон није добио свој данашњи изглед све до IV века. Зато што су постојала опречна мишљења о томе да ли неке књиге треба да буду у канону или не. Тако је на тзв. мураторијевом фрагменту сачуван најстарији списак новозаветних књига, написан у Риму у 2. веку од стране Иполита епископа Римског који не помиње посланицу Јеврејима, Јаковљеву и 2. Петрову, а саветује читање Јерминог пастира (не као канонску већ као поучну хришћанску књигу). Ориген је сумњао у каноничност посланице Јеврејима, Јаковљеве, 2. Петрове, 3. Јованове и Јудине, а списе дели на општепризнате (омолугумена) и понегде признате (антилегомена). Занимљиво је да су неки ранији хришћански Оци и ауторитети у Свето писмо сврставали и посланицу Коринћанима светог Климента римског. Ово дело, на крају, није ушло у канон само зато што га није писао неко од апостола, а што је било критеријум каноничности. Међутим, сиријска Црква и дан данас у канону има ово дело које је било изузетно цењено у раној цркви и које је, Богу хвала, дошло и до нас[3].
Варнавину посланицу многи су убрајали у канон, а Ориген је назива саборном (саборне посланице су посланице које није писао Апостол Павле). На крају, ова посланица није ушла у канон зато што писац описује јеврејске обреде на начин који не одговара библијским описима. Што значи да аутор посланице није добро познавао обредну праксу Јудеја, а то се не би могло рећи за Варнаву који је био Левит. Тиме се доводи у питање ауторство апостола Варнаве, па посланица није прихваћена у канон из тог разлога[4]. Пошто знам да има и оних који ће на овом месту рећи да они јако добро знају које су књиге у Новом Завету и да их остале не занимају, такви, поновимо, пренебрегавају чињеницу да Свето Писмо Новог Завета данашњи облик добија тек половином 4. века.
27 књига Новог Завета, које данас познајемо као канонске, први пут набраја свети Атанасије Велики (Александријски) у својој 39oj васкршњој посланици 367. године. За њих каже да је „у њима спасење и побожност“ те да им не треба ништа додавати ни одузимати. Књиге Дидахи и Јермин Пастир препоручио је као корисне за читање. Тако је сачињен канон Новог Завета, а ову посланицу потврдио је и Петошести васељенски сабор (692. г.). Сагласност у вези канона постигнута је у Цркви почетком IV века, а захваљујући ауторитету светог Атанасија Великог овај канон прихватају и на западу. Како постоје појединачне сумње у Откривење, о новозаветном канону сабори су одлучивали на следећи начин: 360 г. Лаодикијски сабор изоставља Откривење Јованово; 382. г. Римски сабор усваја свих 27 књига, а 2. и 3. Јованову посланицу приписује презвитеру Јовану; 397 г. Ипонски сабор ограничава канон на 27. књига; 397. и 419. г. Картагински сабор потврђују и 14 Павлових посланица; 692. г. Пето-шести васељенски сабор потврђује цео новозаветни канон; 1546. г. Тридентијски сабор потврђује свих 27. књига због сумње реформиста у каноничност и апостолско порекло појединих новозаветних књига (Мартин Лутер је произвољно прекрајао канон); 1870. г. Ватикански сабор чини исто што и Тридентијски, из истих разлога. (Последња два важе за римокатолике).
Црква је овим одлукама бранила и одбранила библијско Откривење од свих непријатеља и јеретика који су хтели да искриве хришћанску науку. Новозаветни канон садржи исто оно Откривење које је Црква примила од апостола и брижно га чувала унутар Светог Предања. Критеријум за одређивање канона била је надахнутост одређене књиге, али богонадахнутост може да препозна само онај који је вођен Духом. Према томе, погрешно је мишљење да је Нови Завет, или Библија у целини, темељ вере. Темељ вере је „камен угаони“, темељ вере је „глава цркве“ – Христос. Новозаветни канон настао је из учења Свете и Апостолске Цркве, а не обрнуто. Зато Црква једина и поседује кључ за исправно тумачење Светог Писма. Црква је критеријум истинитости, Светог Писма и Светог Предања. Иако ово може изгледати као умањивање значаја Светог Писма, ипак то није. Свето писмо за хришћанску (православну) веру има кључни значај. Свети Јован Златоуст каже да је порекло свих зала у непознавању Светог Писма (9. Омилија на Посланицу Колошанима), док Свети Јустин мученик показује да је учење Библије обавезно за веру. Сви Свети Оци, као и православна наука данас, Свето Писмо постављају на највише место хришћанског живота. Зато је за православне Свето писмо разумљиво као жива реч Божија у живој Цркви, а не као нека књига која је затворена сама у себе. Колики значај Свето Писмо има у Православљу, говори нам сама Света Литургија која пред нашим очима материјализује све оне истине откривене у Светом Писму, које се схватају једино евхаристијски у литургијској заједници. Свето Писмо сачињава крвоток Цркве који напаја сваки уд понаособ дајући му храну вечног живота. Зато Свети Оци кажу да се Свето Писмо на коленима разумева, тј. разумева се у молитви, у молитвеном, побожном читању.
Иако се чини опширним, овај осврт на историјат канона Светог Писма био је неопходан зато што о томе нећете ништа пронаћи у литератури Јеховиних сведока. Нећете наћи ништа о ранохришћанској књижевности, о историји канона, о борби Цркве са јересима, а понајмање о светом Атанасију Великом који је утврдио канон Новог Завета какав данас познајемо. Зашто? Зато што би Јеховини сведоци убрзо установили да њихова наука нема ништа заједничко са ранохришћанском, као и да је њихово схватање Светог Писма апсолутно погрешно. Нигде у литератури Јеховиних сведока нећете пронаћи о најзначајнијим делима и људима раног Хришћанства. Ништа нећете пронаћи о апостолским ученицима као да они нису ни постојали, као да до Јеховиних сведока нико ништа није знао о Хришћанству. Зашто је то тако? Зато јер свако од дела раног хришћанства говори о науци која је потпуно различита од науке ваших Јеховиних сведока.


НАПОМЕНЕ:

  1. О апокрифима видети у наставку текста.
  2. Писани су да би тенденциозним приступом поткрепили одређене идеје.
  3. На српском превод посланице налази се у Дела апостолских ученика, са грчког изворника превео еп. Атанасије Јевтић, Врњачка Бања, Требиње, 1999.
  4. Иако је апостол могао описивати праксу свога времена која се веома могуће разликовала од првобитне праксе (превод Посланице у Делима апостолских ученика).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.