20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 3
КО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС?

Драги пријатељу,

знајте да је питање које Господ Исус Христос упућује Апостолима: „А ви, шта велите ко сам ја?“ (Мт. 16,15; Мк. 8,29; Лк. 9,20), питање упућено свим људима. Одговарајући на ово питање сваки човек чини најсудбоноснији избор: између васкрсења и вечног живота, са једне и смрти и – вечне пропасти, са друге стране; избор између Царства Небеског и таме најкрајње! Одговор на ово питање покушавали су кроз историју да дају многи, тако да их можемо грубо разврстати у две целине: одговори које дају они ван Хришћанства (јудеји, незнабошци, мухамеданци… све до данашњих дана) и одговори које дају они поникли из хришћанске средине (то су углавном истовремено и носиоци јереси и раскола, и њихов историјски пут можемо, такође, пратити до данас).
У првој групи налазимо оне који су са Хришћанством повезани органски (Јевреји) или географско-историјски (незнабоштво, мухамеданство итд.), а чији је одговор неретко био условљен схватањем које им је установљено религијским или философско-научним убеђењима. Прво су одговор дали Јевреји одмах након распећа: „… сјетисмо се да онај варалица (Исус) каза још за живота …“ (Мт.27,63). Међутим, ово није и једини одговор који дају Јевреји. Потоње одговоре налазимо у светим књигама новојудаизма (Талмуд, Зохар, Шулханарух), а ти одговори не само да су неосновани, већ су гомила најгнуснијих лажи и клевета, у којима се материјализовала сва мржња којој је био изложен Господ од стране Јудеја. Пошто такве лажи није умесно ни изговорити, а камо ли писати, оставићемо их тамо где јесу.
Сукоб Хришћанства и многобоштва се одиграо на два поља: религијском и философско-научном. Наиме, многобошци су имали сусрет са монотеистичким јудаизмом, али тај сусрет није прерастао у отворен сукоб, јер је јудејски монотеизам ипак остао у оквиру националне религије. Међутим, оно што је Хришћанство донело са собом јесте васељенска вера која не познаје границе држава и нација, оно је вера „Новог Израиља“, вера свих оних који повероваше у Јеванђеље о Исусу Христу. Из свега овога је проистекла многобожачка реакција на Хришћанство. Изгубивши веру у богове римске многобожачке религије, интелектуална елита римске империје, главни ослонац против Хришћанства, пронашла је у философији. Зато су и припадници разних философских праваца покушавали да дају свој одговор на питање: „Ко је Исус Христос?“. Пошто су сви они, у главном, сматрали Хришћанство за сулуду веру, тако су и њихови одговори били углавном слични. Стојици, не разматрајући уопште хришћанско учење, одбацују гa са свом гордошћу свог философског знања. За њих је довољно то што је оснивач Хришћанства дрводеља, а не високошколовани философ, да Хришћанство буде презрено.
Међу првима који је покушао да да неку систематичнију критику Хришћанства, био је епикурејац Келс, који у свом спису, написаном против хришћанства „Истинита реч“, у ствари не износи ни једну аргументовану критику, већ само понавља клевете и лажи које су против Христа износили Јевреји. Поред Келса, од епикурејаца који покушавају да критикују Хришћанство, је и сатиричар Лукијан Самосатски, који у својој сатири „Перегрин Протеј“ исмева хришћане, а Господа назива варалицом.
Озбиљнији противник Хришћанства је неоплатоничар Порфирије (233-304)[1] који, поред систематичније критике, показује и много боље познавање хришћанског учења од ранијих критичара.
Неоплатоник Јерокло је далеко испод Порфирија у познавању Хришћанства, и у својим критикама само понавља исте клевете и лажи којима се користио и Келс.
Готово седам векова од рођења Спаситеља, јавља се нова монотеистичка религија на историјској сцени ислам. Пошто је ислам мешавина старозаветног јудејства, неких хришћанских учења и арапске многобожачке религије, самим тим је дошао у ситуацију да да одговор на питање: ко је Исус Христос. Ислам за Господа, каже да је од свих пејгамбера (пророка), које је Алах слао као претече највећем пророку Мухамеду, највећи Иса пејгамбер, син Маријин. По исламској науци, Иса (Исус) је само човек, али рођен на чудесан начин. Занимљиво је да Куран[2] говори о Господу без мржње коју налазим у у Талмуду.
Ово нису једина мишљења нехришћана о Господу. Низ одговора можемо пратити до данас, а наведени одговори су дати у првим вековима Хришћанства, и чине мишљења првог окружења хришћанске вере, које је често било непријатељски расположено.
Следећој групи припадају сви они који су изникли из самог Хришћанства, као и они који су за основу свог учења узели хришћанске идеје. То су углавном носиоци главних јереси и раскола, који су отпадали од Цркве најчешће дајући одговор на постављено питање. Тако се први јеретици појављују још у апостолско време поникли из јудеохришћанске[3] средине. Многи, који су прелазили из Јудејства у Хришћанство, нису раскидали са обредном страном Јудаизма. Они су и даље испуњавали старозаветни Мојсијев закон и, неретко су, наглашавањем важности старозаветног закона, смућивали и збуњивали хришћане који су прелазили из многобоштва. Говорили су да је и за хришћане неопходно да се обрезују и да држе јудејске обичаје. Ова питања била су повод сазивања Апостолског сабора 51. r. у Јерусалиму, на коме је донета одлука да незнабошци који прелазе у Хришћанство, нису обавезни да држе Мојсијев закон. Треба да се чувају крви, удављеног и блуда.[4]
Многи јудеохришћани били су незадовољни одлукама Сабора и почињу одвајања од хришћанске заједнице. Тако су настали Евионити – секта јудејствујућих хришћана. Њихово коначно издвајање било је након разарања Јерусалима од стране Тита (око 70. г.), а томе је кривац Тетубис, незадовољан што није изабран за епископа. Евионити уче да је Господ само пророк сличан Мојсију, одбацују Његово божанство, као и Његово натприродно рођење. Христов рад своде на разјашњење и допуну старозаветног закона. Строго држе суботу, обрезање, итд.
Очекују да ће Господ покорити читав свет и осигурати власт Јудејима кроз хиљадугодишње царство. Поред Евионита ту су и ЕвионитиГностици који јудејском учењу додају много незнабожачких елемената, а о Господу кажу да је божанствени дух који се јавио у лику Исуса Христа, чија је мисија да обнови старо учење дато малом броју изабраних.[5]
Наведимо и гностицизам који се јавља у хришћанском облику, већ у апостолско време. Гниостицизам је скуп разних учења, конгломерат свега онога што су гностици сматрали занимљивим и прихватљивим. Зато се јавља као веома жилав противник, јер није био непријатељски настројен према Хришћанству, напротив, али након присвајања неких хришћанских идеја, често тежи да себе прикаже као оригинално учење. Због те особине, прилагођавања и синкретистичког присвајања, гностицизам се задржао веома друго на историјској сцени, а када говоримо о њему као о противнику Хришћанства треба га превасходно схватити у оквиру учења. Дакле, као духовног противника. Оно што гностицизам каже о Господу углавном се не разликује међу правцима. Гностицизам сматра да је Господ еон (виша духовна суштина), а разлике се углавном односе на начин и разлог доласка Господа у свет, циљ мисије, начин сједињења са човеком, итд. За гностике, Господ је човек на којег је сишао виши еон ради поучавања људи, а не ради искупљења. Приликом страдања, еон је или напустио човека Исуса, или је привидно страдао у стварном или привидном телу.
Колику је опасност гностицизам представљао показује и то да су сами апостоли писали против гностика. Гностичка учења могла су лако да одврате човека са истинског хришћанског пута. Међу првим гностицима је Симон Гатар,[6] за којег Свето Писмо каже да се издавао за „неког великог“ (Д.ап. 8, 8). Против гноситика докета[7] (грч. докеоизгледати) Апостол Јован пише у 1. Јов. 4, 2- 3 и у 2. Јов.7. Против антиномиста[8] (Николаити) Апостол Јован пише у Откривењу и назива их валамитима Новог Завета (Отк. 2, 1415). Осим њих, апостол Јован водио је борбу и против Керинта[9] који почиње са својим учењем у Палестини за време Домицијана (81-96.), а после прелази у Ефес. Његово учење је мешавина гностицизма и евионства. У Ефесу је Апостол Јован водио посебно бригу да хришћани не буду привучени његовим учењем. Против гностичког учења пише Апостол Павле у посланицама: 1. Тим. 6,20 и Кол. 2,8; 16-18.
Осим поменутог Керинта познати гностици су Василид Сиријац, који је 125. г. у Александрији основао своје друштво. Затим Валентин, александријски Јеврејин који је углавном радио на Кипру (умро око 160. r). Представници сиријског гностицизма су Сатурнин, савременик императора Адријана (117-138.), и Татијан. За разлику од представника сиријског и александријског гностицизма, који су прописивали најстрожу аскезу, антиномисти су учили да морал спутава духовну слободу, а њихови представници су Карпократ и син му Епифан, који је у 17. години умро од разврата.
Можемо поменути и маркионство,[10] које је засебан гностички систем, по коме се Господ није родио од Дјеве Марије, већ је једноставно сишао у капернаумску синагогу. Маркионство учи да је Господ дошао да подучи људе како се могу ослободити Демијургове[11] владавине и одржати пуну победу духа над материјом. По њему је Демијург старозаветни бог, док је Хришћанство потпуно независно откривење од Старог Завета. Оно што га одваја од гностика је његов покушај да се прикаже као чист хришћанин. Маркион користи искључиво канонске књиге, али је према канону сувише слободан и сам преправља. Јеванђеље по Луци, које једино прихвата, као и посланице Св. ап. Павла.
Поред наведених, постојала је и јерес звана манихејство, чији је оснивач Манес убијен у граду Гандизапуру 277. г. Манихејство има много примеса сиријске дуалистичке религије, зороастризма (парсизма) и много фантастичних описа. По Манесу Христос је првочовек – еон светлости, који силази у царство таме и ступа у борбу са демонима помоћу пет чистих сила.

* * * * *

Ово је био кратак историјски осврт на прва три века постојања Хришћанства у којима се јављају покушаји да се одговори на питање ко је Исус Христос. Пошто се каснији одговори не разликују посебно од наведених, није потребно да наставимо излагање све до данашњег времена. Треба рећи да нека учења, проистекла из Хришћанства, имају изузетно високе захтеве моралног живота и дисциплине. У томе је била највећа опасност по хришћане, јер су многи могли бити привучени високоморалним квалитетима неког од учења. Међутим, Хришћанство није само морални систем, већ целовити живот у истини, тако да и високоморални и аскетски живот без истине, која је Христос, не уводи у живот вечни.
Постоји нешто што је идентично за све ове одговоре, било да у њима стоји да је Господ варалица, обичан човек, учитељ, пророк сличан Мојсију, било да кажу да је Он еон-виша духовна суштина, да је духовно биће, итд. – а то је, да су сви ови много мање одговори, а много више оповргавање божанства Господа Исуса Христа. Сва ова учења за основ имају тврђење да Господ Исус Христос није истинити Бог, Творац, Искупитељ и Спаситељ света.
Наиме, улазећи у свет са науком о Богу који је постао човек да би спасао људе од греха, зла и смрти, Хришћанство је негирало потребу за било чиме што није Христос и што није охристовљено. У светлости Хришћанства постаје излишна потрага философа за смислом и циљем живота, јер је у свет дошао Онај који даје живот. Излишно је постало трагање за истином, јер је сама Истина дошла у свет. Овим, дакле, престаје и свака потреба за философским умовањем[12] а то је имало огромне последице за философе који су гордо, са висина своје философске учености, гледали на Хришћанство. Зато је за њих оповргавање Христовог божанства постало од животне важности, јер се тиме подривала и сама апсолутност хришћанске истине.
Јудеји би, признавањем Господа за Месију, изгубили своје дугоочекивано царство на земљи.
Многобожачка религија морала би да призна своју заблуду и да се преко ноћи одрекне пантеона божанства, којима су посвећивани велелепни храмови.
Многи самопрокламовани учитељи морали би да се одрекну свог посланства и да својим следбеницима признају сопствену заблуду.
Због свега овога, одрицање божанске природе Господа Исуса Христа било је од пресудног значаја за све њих, а као што видимо разлози су углавном субјективне природе.


НАПОМЕНЕ:

  1. Оригенов ученик, али је неосновано мишљење да је био хришћанин, у ствари је био еклектичар.
  2. Сура 3. ајет 40-47. Поред овог места Куран помиње Господа и Дјеву Марију на још неколико места из којих је очигледан утицај гностицизма на ислам.
  3. Први хришћани су били махом Јудеји.
  4. Описано у Делима Апостолским 15. 1,29.
  5. Типично гностичко учење
  6. О учењу Симона гатара сазнајемо из дела св. Иринеја Лионског.
  7. Учили су да је тело које је Господ имао било привидно.
  8. Антиномисти су гностици који су одрицали морал и разврат су сматрали једним од путева за ослобађање од окова материје.
  9. Очувано је предање по коме је св. Јован са ученицима дошао до јавног купатила у коме је био Керинт и, видевши га, апостол рече ученицима: уклонимо се одавде да сводови не падну на нас, јер је овде Керинт, непријатељ истине.
  10. Основао га Маркион кога је његов отац епископ сам одлучно од цркве због јеретичког учења.
  11. Демијург, божанство уредитељ, спона између апсолутног бога и творевине, по грчкој философији, посебно код Платона.
  12. Не философским мишљењем, већ философским спекулацијама у вези проблема који су решени у хришћанству.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.