20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 10
ЉУБАВ И ПАКАО

Поштовани пријатељу,

направимо кратак осврт на још један апсурд који проистиче из жеље Јеховиних сведока да докажу властито учење. Наиме, Јеховини сведоци нам приповедају како је њихов оснивач Расел као младић постављао многа питања о традиционалним учењима цркава „кршћанства“. Па је, након „дубинског“ разматрања, закључио: „Бог, који би своју моћ користио за стварање људских бића којима је предвидио и предодредио вечно мучење, не може бити ни мудар, ни праведан, а нити пун љубави. Његова би мерила била нижа од мерила многих људи“[1]. Но, из самог закључка Раселовог видимо колико је „дубински“ познавао учење о паклу, као и само Свето Писмо. Ви, као његови следбеници, пратите га у стопу, па кажете: „Шта бисмо мислили о родитељу који држи руку свог детета над ватром да би га казнио због неке погрешке? „Бог је љубав“ (1. Јов. 4:8). Да ли би он учинио нешто што ниједан разуман родитељ не би? Ни у ком случају!“[2]
Размотримо неколико примера који произилазе из учење Јеховиних сведока:
Шта бисмо мислили о родитељу који једно дете узме да живи с њим у кући, а друго да у Дом за незбринуту децу. Иако тај Дом има сву потребну удобност, да ли би показао родитељску љубав одвојивши од себе једно дете? Да ли би Бог „учинио нешто што ни један разуман родитељ не би? Јеховини сведоци уче да ће са Господом „на небу“ бити само 144 000 људи, док ће сви остали живети на Земљи. Замислите како дете чезне за родитељем који га је сместио у Дом. Да ли то приличи љубави?
Замислимо да се запали кућа, у којој остане једно дете, а отац и друго дете стоје испред куће. Отац узме дете и баца га у ватру да би оно извукло брата који је у кући. Да ли је то родитељска љубав? Не, свакако. Сваки отац би сам потрчао у ватру да избави дете. „Бог је љубав“ (1. Јн. 4,8) „Да ли би он учинио нешто што ни један разуман родитељ не би?“ Међутим, по вама, Он је учинио управо то: Господ Исус Христос је, како тврдите, створење као остала друга створења, Син Божији, први створен, али ипак створен. Да би избавио палу творевину од чељусти греха, зла и смрти, Бог свог најстаријег сина узима и баца у муке, страдања и смрт да би избавио посрнулу децу. Јеховини сведоци кажу да је Син Божији то сам захтевао. Замислите како дете ван запаљене куће моли оца да оно ускочи у огањ да би избавило брата, а отац каже: „Да, наравно, ускочи, а ако ти се нешто деси, ја ћу да тугујем“. Да ли је то родитељска љубав? Након свега, отац каже да је он тај које је избавио дете из огња преко свог старијег сина. Отац остаје неопрљен, а син који је спасао брата бива опечен огњем, гушен димом, и повређен рушевинама. Овакву слику добијамо о спасењу ако је реконструишемо на основу учења Јеховиних сведока. Но, ово оповргава сам Бог речима: „Ја сам, ја сам Господ, и осим мене нема спаситеља“ (Ис. 43,11). Ове речи могу бити испуњене само ако је Господ Исус Христос БОГ, у противном, оне су неистините (у том контексту треба схватити и Јуду 25).
По Јеховиним сведоцима, Бог Који је љубав не може дозволити да се његово створење мучи у паклу. Међутим, исти тај Бог, који је љубав, има личног егзекутора: „Оно што је важно, Библија не пружа датум када ће се ово кратко време и навршити и када ће Христос деловати као егзекутор Божијих непријатеља у Армагедону“[3]. Видимо да је, за вас, много хуманије да преступници буду смакнути егзекуцијом него да се муче у паклу, што је нехумана метода која не приличи Богу. Брзом егзекуцијом Бог спречава патње. Да ли све то приличи Богу, који је љубав? Наравно да не.
Овде нам је јасно да је хришћанско учење о паклу тенденциозно изврнуто. Довољно је, међутим, констатовати следеће: по хришћанском учењу пакао није створио Бог, и он није, од Бога, одређено мучилиште (види текст „о паклу“). Стога, Бог, Који је љубав, није творац пакла. По учењу Јеховиних сведока, Бог Који је љубав има личног егзекутора, кога је сам именовао. За Јеховине сведоке је то потпуно разумно.
Но, овде се ради о претераној жељи за егзекуцијом оних који не мисле као Јеховини сведоци, па из те жеље произилазе исхитрени закључци. Пошто Јеховини сведоци себе сматрају правовернима, а остале мрзитељима Бога, они стога кажу: „Мрзитеље Бога и народа његовог треба мрзити, али то не значи да ћемо ми искористити било коју прилику да им нанесемо физичку озледу у духу злобе и пакости, јер и зло и пакост припадају ђаволу, док чиста мржња не. Морамо мрзити у истинском смислу те речи; то јест осећати крајњу делатну одбојност, која се састоји у сматрању тако нечега одвратним, гнусним, поганим. Сигурно да мрзитељи Бога нису достојни да живе на његовој дивној земљи. Земља ће бити ослобођена од покварењака и ми ни прстом не морамо мрднути да бисмо их физички повредили, али морамо имати исправан став када су ови непријатељи у питању. Божије име значи узвраћање непријатељима. Јеховини непријатељи познају се по снажној одбојности коју осећају према народу његовом, и делу које тај народ твори. Они би да га прекину и да све Јеховине сведоке осуде на затвор или конц-логор кад би то могли. Не зато што имају нешто лично против сведока, него због њиховог делања. Они објављују богохулне лажи и грде свето име Јехова. Зар да не мрзимо оне који мрзе Бога? Не можемо волети ове мрзитељске непријатеље јер су они достојни једино уништења.“[4]. У наставку Јеховини сведоци цитирају (Пс. 74, 1011; Пс. 59, 4-16; 1113; Пс. 93, 918) и моле Јехову „да више не оклева и да покаже гнев свој“.
Видимо како изгледа схватање хришћанске љубави од стране Јеховиних сведока. Но, колико то схватање заиста има везе са хришћанском љубави: „А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас Гоне“ (Мт. 5, 43-44).
Овим богата ризница апсурда у учењу Јеховиних сведока није ни изблиза исцрпљена, али и наведени примери сасвим довољно илуструју неке од метода за замагљивање и извртање истине, које користе ваши Јеховини сведоци.

Понизни љубитељ Бога Љубави



НАПОМЕНЕ:

  1. Човечанство у потрази за Богом, стр. 350.
  2. Расправљање на темељу писма, стр. 280.
  3. Пробудите се, 8. окт.’95. год. наслов Можете ли веровати божјим обећањима, стр. 8, поднаслов Никакав задати датум.
  4. Кула стражара, годишњак 1951. стр. 733; цитирано из „Библија без Бога хришћанство без Цркве“ стр. 138..

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.