20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 2
КЕЛС И ЈУЛИЈАН
Ауторитети за Јеховине сведоке

Поштовани пријатељу истине,

Пошто је у описивању Константиновог периода од стране Јеховиних сведока изнешено мноштво полуистина и неистина питање које треба размотрити јесте ваљаност кориштених извора. Но, довољно је прелистати литературу Јеховиних сведока да бисмо видели које изворе користе у критици „назови хришћанства“ тј. нас.
Цитирајући Вила Дјуранта, они кажу да је: “ Целзо (Келс) саркастично приметио да су хришћани подељени на толико фракција да сваки појединац жели имати властиту странку“[1]. Ко је у ствари Келс? Био је философ епикурејац, дакле, фуби материјалиста, а самим тим љути противник Хришћанства. У свом спису „Истинита реч“[2] пуном мржње, посеже за јеврејским лажима о Господу и Богородици, а које не наводим јер такву хулу не могу да испишем (можете их пронаћи у „светој“ књизи новојудаизма Талмуд/ сабат 104 б/ и у Токдош јежу и Сахар). У спису Келс доказује бесмисленост Хришћанства исмевајући ниско порекло Господа Исуса Христа као и Апостоле, док хришћане имева због њихове искрености и нижих положаја у друштву. Његова „саркастична“ опаска о подељености Хришћанства је у ствари злурада неистина, јер оно што је Келс видео као хришћанске фракције су у ствари јереси које је Црква осудила и изопштила (иначе већина тих јереси је данас саставни део доктрине Јеховиних сведока). То што су неки од њих хтели приказати себе као аутентичне хришћане (нпр. Маркион) никакав је аргумент за Келсову примедбу, јер тако имамо и данас мноштво оних који себе називају хришћанским заједницама, али само је једна истинска и апостолска Црква. Жалосно је да неко ко себе назива хришћанином као „ауторитет“ може навести и цитирати Келса.
На стр. 266 горе поменуте књиге Јеховиних сведока, у посебно истакнутом делу текста, као „ауторитете“ у критици Хришћанства, Јеховини сведоци наводе Порфирија и већ поменутог Јулијана „римског цара и противника Хришћанства“. Текст говори о томе како су Порфирије и Јулијан потакли питање „јесу ли Исусови следбеници, а не сам Исус одговорни за особит облик хришћанске религије“. По речима Јеховиних сведока ова двојица су на темељу Новог Завета доказали да Исус себе није називао Богом, а да су „његови следбеници одбацили његово учење и на своју руку увели нов начин обожавања у којем је Исус предмет обожавања и клањања“.
Пошто смо о Јулијану нешто већ рекли само ћемо разјаснити где и како Јулијан пише о Хришћанству. Јулијан је своју критику Хришћанства насловио: „Против хришћана“, где у седам књига покушава да докаже противречје хришћанског учења. Зашто Јеховини сведоци не наводе из којег су дела преузели Јулијанову критику? Зато што се у том делу наводи који су то „следбеници“ изменили учење о Господу и прогласили га за Бога. Јулијан каже да Исус себе није сматрао Богом па то не чине ни Матеј, ни Марко, ни Лука, већ га Богом назива само „добри Јован“ (Апостол Јован нап. аут.) и то када је сазнао да га многи људи у Грчкој и Шпанији тако зову. Овако Јулијан говори о Апостолу који је био „љубљени ученик“ Христов, којем је поверио Господ Мајку на чување, којем је открио будућност света и Цркве (Откривење). По Јулијану баш тај ученик не зна ко је Господ. Док
Апостола Јована у подсмешљивом тону назива „добри“, о Господу Исусу Христу у истом делу каже да је његова проповед била безначајна и да је њоме задобио неколико наивних жена и робова. Хришћани су за Јулијана глупи, јер су мртваца признали за Бога, а мртвим остацима (тј. Господу) и данас указују поштовање. Овако Јулијан говори у свом спису „Против хришћана“.
Оно што Јеховини сведоци прећуткују јесте да је Јулијан под следбеницима Исуса Христа који су га признали за Бога искључиво подразумевао Апостоле, а посебно Апостола Јована. То чине да би смо стекли дојам да су ти Христови следбеници „назовихришћани“ тј. Црква. Док цара Константина који је међу првима покренуо иницијативу новозаветног канона, називају паганином и многобожцем, дотле Јулијана, Јеховини сведоци, цитирају као зналца Светог Писма. Сваки коментар је излишан.
Друга „ауторитет“ поред Јулијана за Јеховине сведоке је Порфирије. Порфирије је био неоплатоник, дакле, више многобожачки богослов него философ. Он, као и Јулијан, трага за противречју између Старог и Новог Завета као и у учењу самих Апостола. Његов спис је као и Јулијанов, насловљен „Против хришћана“ где у петнаест томова износи „аргументе“ против Хришћанства. Порфирије тврди да су следбеници Христови који нису разумели његову науку, Апостоли, а то поткрепљују неспоразумом Апостола Петра и Павла (Гал. 2,11) намерно прећуткујући да тај неспоразум није довео ни до промене ни до разлике у учењу Апостола. Порфирије за Господа каже да је променљива и нестална личност иако, за разлику од Келса, као аргумент не износи најгнусније лажи. Порфирије је дубоко презирао хришћане, а као синкретиста присвајао је неке хришћанске идеје.
Порфирије и Јулијан су под следбеницима који нису разумели Христову науку подразумвали искључиво Апостоле желећи тиме да пољуљају саме темеље Хришћанства. Но, Јеховини сведоци су тај детаљ прећутали. Оно што је застрашујуће јесте чињеница да мајстори бруклинске кухиње и те како знају одакле су цитирали Јулијана и Порфирија, што значи да знају све што у тим списима стоји, али износе само оно што им одговара.
Трагично је да неко као познаваоце Светог Писма наводи његове љуте противнике, а да трагедија буде потпуна наслов текста у којем Јеховини сведоци износе закључке Порфирија и Јулијана гласи: „хришћанство против назовихришћанства“ (Човечанство у потрази за Богом, стр. 266).
Коме је оваква манипулација полуистинама и неистинама потребна најбоље да се запитају сами Јеховини сведоци.

* * * * *

Пошто бисмо о односу Јеховиних сведока према Васељенским саборима могли много шта рећи, овде ћемо изнети њихово мишљење о Првом Васељенском сабору као пример типичне примене полуистине.
Желећи да прикажу Први Васељенски сабор као нелегитиман и да минимизирају његов значај, Јеховини сведоци наводе како је на том „нерепрезентативном концилу“[3] било око 300 учесника, „а то је свега трећина бискупа (епископа нап. аут.) тадашње цркве“.[4]
Оно што Јеховини сведоци или не знају или намерно пропуштају да кажу јесте да један сабор постаје Васељенски када одлуке важне за Цркву у целини прихвате све помесне Цркве. Дакле, није потребно да епископи свих помесних цркви присуствују сабору, већ да прихвате његове одлуке. На првом Васељенском сабору који је сазван ради Аријеве јереси (коју исповедају Јеховини сведоци) нису учествовали сви епископи, јер су многи од њих већ раније осудили и Арија и његову јерес (нпр. Архиепископ Александар Александријски, Светитељ и велики богослов) и само су чекали да и формално прихвате одлуке сабора.
Инсинуације Јеховиних сведока о томе да је цар Константин на сабор довео само оне епископе, који су прихватали његово виђење Хришћанства, остају у домену хипотетике. Оно што пренебрегавају не само Јеховини сведоци већ и многи историчари, који су антихришћански настројени, јесте чињеница да су многи од епископа који су учествовали на сабору носили ожиљке не тако давно окончаног Диоклецијановог гоњења. По Јеховиним сведоцима ти епископи су трпели мучења, страдања и прогоне да би на крају издали и Христа и Хришћанство, осудивши Арија.
Ко су жртве оваквог манипулисања истином, историјом и чињеницама просудите сами.


НАПОМЕНЕ:

  1. Човечанство у потрази за Богом, стр. 279
  2. Сачувана у одломцима у Оригеновој апологији Против Келса
  3. Човечанство у потрази за Богом, стр. 276.
  4. Публикација Да ли треба веровати у Тројство?, стр. 8.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.