20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 19
ОКУЛТНО У УЧЕЊУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

Молим Вас, унапред, да се не изненадите овако формулисаном наслову овог писма! Нисмо имали прилике да говоримо о наведеној тематици, зато што је за вас она увек била одбојна, и непримерна за Јеховине сведоке. Али, ако ми дозволите, уверићете се, из онога што следи, у оправданост наслова. За вас, наслов може звучати увредљиво или наликовати несланој шали, али ствар је далеко од шале и крајње је озбиљна. Оно што бих истакао јесте да ваше учење директно не пропагира окултизам, али нека места су обојена окултистичким идејама зато што је ваш оснивач имао додира са окултизмом. Он није био окултиста, већ је само прихватио неке окултне идеје које су му се допале.
Литература Јеховиних сведока осуђује свако бављење окултизмом, што и јесте у складу са Светим Писмом. Један од кључних и најупечатљивијих примера где се окултно бестидно показује као идејна подлога ваше науке, јесте учење о Исусу Христу, заштићено незнањем самих проповедника (вас) који су најдиректније жртве смесе јеретичких, контрадикторних, површних и тенденциозних учења. Ваша пријемчивост, повезана са теолошким лаицизмом, је одлична подлога за сејање свега што споља подсећа на хришћанство какво замишљате, макар то био и сам окултизам.
Да бисмо разумели разлог појаве окултистичких идеја у учењу Јеховиних сведока, потребно је размотрити духовну климу која је владала у време појаве ове организације. Појави окултизма претходи декадентност религије која је резултат антропоцентричности и богоодступништва. Кроз историју, постојала су три таква преиода.
Први, период хеленизма када чак и Демосу опада одушевљење митологијом. У процвату грчке мисли и цивилизације видну улогу одиграло је управо трагање за нечим вишим од пуке митологије. Развој философије доводи до појаве различитих праваца, од којих неки завршавају као темељ онога што је данас познато као окултизам. Посебно се истиче гностицизам који је и Хришћанству задавао велике потешкоће. Од митолошких формулација, кроз орфичку теогонију, преко Питагоре, мистерија, Диониса, повратку египатским мистеријама, херметизма, до хеленистичке алхемије – грчка мисао тражи истинитога Бога, којег упознаје кроз Хришћанство. Кулминација хеленистичког периода јесте слом пуке философске конструкције, безличног и хладног разума.
Други период је средњевековна појава хуманизма и хуманистичких тенденција. Буђење и обнова древних, као и стварање нових култова и паганских форми, следује постепеном одбацивању Хришћанства. Све гласнији просветитељски и хуманистички гласови пре свега су доказ дехристијанизације (посебно тадашње Европе), а на место религије јавља се њен сурогат – окултизам. Европом, тог времена, харају алхемија и многи други облици богоодступног деловања самољубивог човека. У крајњој својој инстанци, тај период има за последицу реваншизам обезблагодаћеног римокатолицизма и потоњег протестантизма, који не успевају да одрже одушевљење народа на потребној висини. Све беспомоћнија пред ударцима хуманистичке мисли, римокатоличка црква посеже за радикалнијим средствима, што за последицу има много дубљи раскол између хришћанског и хуманистичког погледа на свет. Хришћанство тиме неправедно бива етикетирано као мрачњаштво, а наводна прогресивна идеја хуманизма постаје идеална маска за богоборну и антропоцентричну конструкцију новог схватања које крваво кулминира француском револуцијом.
Трећи период, који је за нас и најзанимљивији, јавља се у време индустријализације и техничко-технолошке револуције, чије плодове човек здушно почиње да користи као доказ своје надмоћи над природом, поистовећујући се чак и са Богом. То је период појаве једног новог схватања које своје претпоставке емпиријски доказује, покушавајући тиме да прибави научни легитимитет. Тада се јављају и отворено богоборни философско-спекулативни правци, као што су позитивизам, марксизам, и други. У једној таквој клими, где човек, опијен сопственим резултатима, оптимистички гледа на будућност, нема места Хришћанству.
Човек доживљава себе као апсолутног владара и, у свом гордељивом самољубљу, одбацује Хришћанство које га чини инфатилним. Пошто себе може да постави у нихилистичко „с оне стране добра и зла“, тим категоријама и барата, тако да му Бог више није неопходан. И у овом периоду, такође, на место одбачене религије, долази њен сурогат – окултизам. Јављају се разни окултистички правци различитих извора: теософија, антропософија, спиритизам, и др. Експанзија окултизма у Европи чини да многа реномирана научна имена учествују у експерименталним проверама окултних феномена, док су неки од њих били и сами окултисти.
Као и много пута раније, у трагању за сопственим идентитетом, и Америка прати своју старију сестру, покушавајући да плагијат претстави као оригинал. За чудо, из свог прагматичног тла, успева да изнедри и сопствени оригинални правац окултизма – спиритизам (који је уствари отпочео као трагање за идентитетом три жене – родоначелнице поменутог правца). Расцепканост протестантизма, погрешно схваћена као толерантност, довела је до појаве америчке индивидуе, или тачније, до нације индивидуа, а не до америчке нације. У једној таквој средини, где сваки појединац трага за ма каквим идентитетом, није тешко формирати сопствени правац и учинити га легитимним позивајући се на толеранцију.
Америка тога времена постаје мајка и семениште већине протестантских секти. Окултизам није њихова доктрина и углавном га здушно одбацују. Али, због одсуства сваког дубљег богословља ради вођења пуке философске спекулације, протестантизам није у могућности да заштити и задовољи духовну потребу сопственог припадника. С обзиром да протестантизам даје одговоре који задовољавају, пре свега, разум, могуће је у конструкцију властите истине уградити све, па и окултно, најчешће из незнања.
Оваква клима је утицала и на религијско схватање утемељивача организације, која је касније постала позната као организација Јеховиних сведока. Оснивач, Чарлс Расел је својим оскудним богословским знањем унео у своје учење низ недоследности, ревитализованих јереси, па и сам окултизам. Млака и јалова протестантска теологија, њен рационализам и склоност спекулацији, не могу да одрже задовољавајући ниво духовног. У многим својим теолошким формулацијама, протестантизам је површан и недоречен, зато је Расел збуњен многим учењима (како пишу Јеховини сведоци у својој књизи „Човечанство у потрази за Богом“ стр. 350, где је дата помало романсирана биографија њиховог оснивача, пуна прећуткивања компромитујућих детаља који су узрочници што га се покаткад одричу. Један од тих компромитујућох детаља јесте свакоко и продавање чудотворне пшенице која се није показала ништа чудотворнија од обичне). Лутајући пустим тлем протестантизма, Расел је најпре био презвитеријанац, а затим конгрегационалиста. Како његов религиозни ентузијазам бива незадовољен, он отпочиње са самосталним проучавањем Библије (вероватно не знајући 2. Петрову 3, 16). На такав двиг подстиче средина у којој је одсутно свако саборно, светоотачко, црквено и апостолско предање, унутар којег је једино могуће сагледавање значаја и величине Светог Писма (о предању: 2. Сол. 2, 15; 3, 6; 1. Кор. 11, 2 и Лк. 1, 2). За протестанте је Библија књига која се проучава, а за православне је Реч која се живи.
Дакле, без богословског образовања, без познавања историје Хришћанства (јер да ју је познавао знао би да су темељ његовог учења давно осуђене јереси), као и без познавања Православља, за чије постојање вероватно, није ни чуо – Расел даје основне темеље учења које ће бити познато као „Јеховини сведоци“. Расел, очигледно пун ентузијазма, приступа тумачењу Светог Писма, најблаже речено, површно, препуно лаичких грешака, спекулативних анализа, полуистина и тенденциозних погледа, при том сматрајући да је открио противречности хришћанског учења које критикује и брзоплето одбацује, не знајући да је многе од његових закључака Хришћанство првих векова већ одбацило, те гради синтезе на квазитеолошком манипулисању, а сопствено незнање и неразумевање прикрива осуђивањем. Ево како изгледа једна од његових формулација: „Истина представљена самим сатаном је једнако истина као и истина коју поставља Бог. Сем што је истина све где год је нашли, без обзира чему се супротставља“ (Zion’s Watchtower, VII 1879). Овде је очигледно потпуно одсуство онтолошког разликовања једне и друге истине. Бог себе често у Светом Писму назива Јединим Истинитим, дакле, апсолутно Истинитим, док Раселова сатанина истина нема онтолошку вредност, а тиме ни истинитост већ је пука лакрдија. Друга бласфемија ове изјаве је у томе што је овде истина представљена као нешто што је изнад и сатане и Бога, јер је универзалнија. За Расела су Бог и сатана лице и наличје једне исте ствари, чиме Бог постаје потчињен. Може ли Бог бити потчињен било чему? Господ Исус Христос каже: ,Ја сам истина, пут и живот „, а на другом месту стоји: „а знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо истинитога; и јесмо у истинитоме, у Сину његовоме Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни“ (1. Јов. 5, 20). Док за сатану у Светом Писму стоји: „…он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; када говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44). Јасно је да Раселова изјава нема темеља у Светом Писму, већ у нечему што се препознаје по прљавим отисцима које оставља у овој изјави – у окултизму. Из окултизма су пренете многе идеје које су се до данас задржале у учењу Јеховиних сведока који и не слуте какво им је порекло. Ово је један од примера, јер је за окултизам карактеристично изједначавање свега са истином и потпуно одсуство онтолошке разлике између Истине Творца и истине творевине (иначе, такво одсуство је присутно у свим многобожачким религијама, пантеистичким и панентеистичким конструкцијама чији су култови највећи подстрекачи окултизма). Дакле, за окултизам је добро и зло једнако истинито, истога извора, али супротног усмерења; Бог је хладни Разум или превртљивац, Абраксас, Бафомет, хладни Демијург, Градитељ и Рушитељ (Шива), све сем Отац.
Релативизација истине, поникла у самољубивом уму који жели да се ослободи сопствене трагике гордошћу, а не смирењем, је изнедрила данашњи свет и данашњег богоборног човека који окултизмом и магијом говори: „нека буде воља моја“. Сатана јесте стваран, али не и истинит што је само једини Бог – узрочник Истине, и сама Истина.
Ово није једино Раселово петљање са окултизмом. Својевремено је владало мишљење да у јеврејској Кабали постоје докази о неким хришћанским питањима, те су Кабалу изучавали многи протестантски и католички теолози. Кабала је, по речима својих присталица, знање које се тајно преносило (готово отрцана фраза свих окултних учења и удружења), а централно место у њеном учењу заузима нарочит однос првих десет бројева и 22 слова јеврејске азбуке који означавају основне силе које све стварају и условљавају. Учење о бројевима је еманација прва три сефирота кабалистичког дрвета живота. Кабала је посебно у средњем веку утицала на развој окултизма, и то његове западњачке гране.
Пред мистиком броја није остао равнодушан ни Чарлс Расел који трага по Библији за скривеним значењем бројева и тумачи их покушавајући да одгонетне годину када ће се догодити Христов долазак и уништење света. Резултат је низ промашених пророчанстава која су постала прави знак препознавања Јеховиних сведока. Међутим, Расел није обесхрабрен. Он, као доказ да су та прорачунавања тачна, наводи односе и пропорције мера ходника велике пирамиде, које су по њему, верификација прорачуна да ће 1914. бити уништење света. Расел је овај став веома ватрено заступао и бранио.
Нумерологија и мистика су централни део Кабале које су у њу унете под утицајем питагорејства. Расел није одолео искушењу да је одушевљено прихвати и примени, због чега је био критикован од стране свог наследника Ратерфорда ради библијског гатања. У Библији стоји: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели, до Отац мој сам „ (Мт. 24, 36). Иако је ове речи изрекао сам Господ, Јеховини сведоци и даље рачунају. (Занимљивоје приметити да Јеховини сведоци, као доказ да Исус Христос није Бог, наводе и то да он није знао час свршетка света, већ само Отац. С друге стране, кажу да је Бог у Светом Писму поставио у бројевима, као неку загонетку, проблем када ће се десити задња времена. Онај који успе то да реши, сазнаће када је то време. Из овога можемо закључити да ће онај који разреши загонетку знати више од Исуса Христа, а Јеховини сведоци тврде да су то они.) Чему ова силна математика? У Светом Писму јасно пише да треба да бдимо над собом а не над бројевима, трудећи се да досегнемо идеал хришћанства. Као и у окултизму, рачунање је потребно ради задовољења сујетне тежње самољубља.
Ипак, Раселово одушевљење пирамидама је било огромно. Тврдио је да их је изградио и поставио сам Бог, поред Светог Писма, као сведочанство о Себи. Није потребно посебно нагласити да је пирамида у окултизму моћан симбол, објект који делује као акумулатор космичке енергије, која се може искористити за онога који то зна, за шта постоје чак и научни извештаји. Као Расел, и окултисти примењују нумеролошка истраживања пирамиде. Иако је пирамида симбол масонерије, тог великог и моћног богоборног апарата, Расел је доживљава као хришћанску, при том, одбацујући хришћански симбол – крст, симбол победе над смрћу и сатаном, „знак Сина човечијег“ (Мт. 24, 30), симбол Христовог страдања и васкрсења.
Тражећи истину по беспућима и пустињама, испуњен духовним фатаморганама, Расел умире разочаран у своје прорачуне и своје квазибиблијске и квазитеолошке претпоставке. На његовом гробу, као сведок једне заблуде, стоји (масонски симбол) пирамида. Христос је рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст мој и за мном иде“ (Мт. 8, 34). Расел је уместо крста, узео пирамиду, – а за ким се иде носећи пирамиду?
Важно је рећи да је Расел првобитно потпао под утицај њујоршког адвентистичког проповедника, Нелсона Барбаре, али уверен у сопствену мисију одбацује неке адвентистичке доктрине. Но, траг адвентизма је очигледан у трагању за годином последњих дана и његово нестрпљиво ишчекивање. У књизи „Човечанство у потрази за богом“ та тежња није ни најмање прикривена: „Истражујући Божију Реч, ти су истраживачи Библије били јако заинтересовани за пророчанства хришћанских грчких писаца која се односе на свршетак света“ (стр. 353.).
Оваква заинтересованост за будуће догађаје не само да је карактеристична за лаички приступ Светом Писму, већ, превасходно за окултистички приступ који последњу књигу Библије, Откривење Јованово, сматра најзанимљивијом.[1] Зато је ова књига једна од најзлоупотребљенијих у Светом Писму, коју и највећи богослови у страхопоштовању тумаче, што не смета јеховистима и окултистима да је сматрају веома једноставном и лако разумљивом. Један од окултиста (тачније сатаниста, претходник Алистера Кроулија), Елифас Леви, „тумачио“ је на свој начин Јованово Откривење. И Јеховини сведоци, на свој надасве површан и баналан начин, дају своје тумачење исте књиге. Оба ова тумачења су далеко од православног, а самим тим и тачног.
Још једна веза окултизма са Јеховиним сведоцима, јесте превод Светог Писма за чији основ Расел узима превод који је сачинила жена Јоханеса Грибера, Раселовог пријатеља. Она је била самозвани окултиста и медијум, а поменути превод добила је под управом спиритуалних гласова.

Гностичке синтезе

Гностицизам се појављује први пут у историји са пропашћу царства Александра Великог. Тада грчка философска мисао пада у песимистички период, који се са теогонских и космогонских размишљања, пребацује на егзистенцијална. Овај гностицизам није био директно опасан по хришћанство, али се под његовим утицајем развио тзв. хришћански гностицизам који је довео до сукоба и отпадништва унутар Хришћанства. Апостол Павле пише против гностика у 2. Кор. 2, 8. Оно што нас интересује јесте учење хришћанског гностицизма о Господу Исусу Христу, које сматра да је Господ својим ученицима пренео неко тајно знање које се даље преноси (гностичким обликом иницијације, посвећења) само унутар уског круга посвећених. За такав круг посвећеника су себе сматрали и витезови темплари (храмовници), а касније и сва окултистичка удружења и организације, сматрајући се наследницима Христових ученика, посвећеника у тајно знање.
Различита су гностичка мишљења о Господу, али најважније за нашу тему јесте оно које каже да Исус Христос није као такав рођен. По њима Исус постаје Христос у одређеном тренутку, у моменту крштења. Исус је био човек у кога се уселило духовно биће – Христос, просветлило га (иницирало) и претворило у Спаситеља. По распећу Исус је умро, а Христос се вратио у своје претходно обитавалиште. Овим учењем се оспорава Оваплоћење које се своди на иницијацију, као и божанство Господа Исуса Христа.
Ово учење је значајно, зато што на суптилан начин уобличено, идентично учење налазимо и код Јеховиних сведока. У књизи „Ти можеш заувек да живиш у рају на земљи“, на стр. 60, стоји: „Тиме што је Јехова излио свој дух на Исуса, помазао га је или одредио за краља будућег краљевства, и тако је Исус постао „Месија“ или „Христ“, јер обе ове речи из хебрејског и грчког језика значе „помазаник“. Постао је, дакле, стварно Исус Христ или Исус, помазаник.“ Питање у доњој маргини, чији се одговор налази у овом пасусу, овако је формулисан чиме се јасно изражава гностичко учење, мало час поменуто: Када је Исус заиста постао Христ и зашто у то време?“
Дакле, по гностицима и јеховистима, Исус није рођен као Спаситељ, већ синтезом и својеврсном иницијацијом таквим постаје, што Га не чини ни по чему другачијим од ма кога ко би исто то покушао. Христос запоседа Исуса, без добровољног пристанка, он је жртва, присиљен на жртвоприношење од стране Христоса. Исус је жртва, али то није и Христос, што је могао бити било ко кога Бог изабере. Да би дали библијску веродостојност и овом мишљењу, Јеховини сведоци у свом лакрдијашком преводу Нови Свет, провлаче то на следећи начин: „Ово је син мој љубљени, кога сам признао“ (Мт. 3, 17). У свим осталим познатим преводима овај стих гласи овако: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи“. Разлика је само наизглед незнатна. По „Нови Свет“ преводу, Бог је Исуса признао као Спаситеља, што значи да му се овај као такав понудио, или га је сам Бог изабрао од множине других. Овим се такође, оспорава божанство Исуса Христа, а затим и Његово рођење као Спаситеља. То објашњава и цитат из Куле стражаре, 15. јун 1998. г, на страни 25, а у поднаслову „Месија се појављује“: „Док се Исус молио отворила су се небеса и свети дух је сишао на њега. Замисли поплаву успомена које су навирале док се присећао безбројних миленијума у којима је служио уз свог Оца као мајстор, говорник, кнез Божије војске и као арханђео Михаило. Затим је био дубоко узбуђен када је чуо Очев глас где Јовану Крститељу каже: Ово је син мој љубљени…“. Прво што можемо запазити јесте то да је Исус био под својеврсном амнезијом. Он се свог пређашњег, анђеоског живота сећа тек у моменту крштења, а до тада као да није знао ко је. Његово сећање припада арханђелу Михаилу, а не Исусу који затим бива осуђен, пати и као човек страда. Његово тело је, по учењу јеховиста, „откупнина“ и бива „дезинтегрисано“ по смрти. Христос, који је у ствари „духовна особа“ као таква и васкрсава и враћа се у првобитно станиште. Сав терет жртве је поднео Исус, а не Христос и то је јерес ГНОстициша, наново оживела у учењу Јеховиних сведока.
Друго, што можемо запазити из наведеног пасуса, јесте, да Јеховини сведоци безобзирно газе сопствене ставове, јер ће сваки члан без изузетка бранити уверење како се они строго и искључиво придржавају Светог Писма, а у овом пасусу траже од нас да замишљамо шта је то Исус видео и осећао приликом крштења, а о чему у Светом Писму нема ни спомена. Већ управо то навођење уводи промену у спаситељску мисију Господа Исуса Христа.
На почетку поднаслова из наведене Куле стражаре стоји: „Са само 12 година млади Исус је почео да схвата да мора бити запослен у обављању задатка свог небеског оца“. Исус слути да се мора нешто догодити, али не зна шта. Тек по крштењу њему бива јасно зашто је ту. Али и овоме се противи само Свето Писмо. У Мт. 3, 1417 налазимо разговор Јована Крститеља и Господа Исуса Христа пред крштење: „А Јован му брањаше говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени? А Исус одговори и рече: остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Га остави“. Из наведеног видимо да Јован зна ко је Исус и пре крштења, што би сазнао по крштењу да му је било непознато. Даље, у Исусовом одговору видимо да је и он веома добро знао ко је, јер да није не би знао ни шта то треба да испуни, што би сазнао тек по крштењу, након „поплаве успомена“, тј. иницијације. Нема сумње да читаво Свето Писмо говори о Исусу као о Христу без обзира на период његовог живота. Да је Исус постао Христос у одређеном тренутку, тада би то била само теофанија (богојављење) Логоса и до тада Исус би био само обичан човек. А то оспоравају следећи догађаји описани у Библији: чудесно зачеће, хорови анђела који су објавили његово рођење, чудесна звезда, поклоњење мудраца са истока, благовести (анђео Гаврило објављује рођење), Јелисавета, мајка Јована Крститеља, која каже: „И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени?“ (Лк. 1, 43). Јелисавета Исуса Христа као нерођеног назива Господом, док би по Јеховиним сведоцима требало то учинити тек по његовом крштењу. Све ово сведочи да се Спаситељ родио као такав, а не да је то постао.
С друге стране, оваплоћење је кеноза, јер Син рађањем преузима целокупну људску природу на Себе, коју носи и којом страда. Он се родио као Спаситељ баш зато да би рођењем понео и спасао целокупну људску природу. Да је постао Спаситељ, не би се разликовао од многих других „пророка“ и „спаситеља“ који су просветљењем то постали, попут Буде, Заратустре, Мухамеда и др.
Оваплоћење Господа је добровољни чин љубави Сина Божијег, а не запоседање тела човека Исуса од стране Христа, који је по Јеховиним сведоцима арханђел Михаило. У наведеном чланку из Куле стражаре, такође, стоји: „Јехова је пренео животну снагу свог љубљеног сина, с небеса у Маријину материцу“. Овде се не објашњава шта је то животна снага. Ако се ради само о животу, онда би Син Божији (архангел Михаил), као личност, морао да умре или утоне у несвесно, док му се та снага не врати (тј. док не изађе из човека Исуса). Али, ако под животном снагом, подразумевају целокупну природу, онда се заиста ради о Оваплоћењу и рођењу Исуса као Христа, Спаситеља. Ово друго Јеховини сведоци оспоравају тврдњом да је Исус постао Христос тек крштењем. Зато вас питам, ако је животна снага, претпоставимо, целокупна природа (што укључује и личност) зашто би арханђел Михаило (који је по вама Исус Христос) имао амнезију од 30 година, јер из овога произилази да личност арханђела Михаила није ни постојала 30 година тј. од момента када је његова „животна снага пренета у Маријину материцу“ па до момента „поплаве успомена“ којима је Исус постао свестан да је архангел Михаило? И шта је са догађајем описаним у Луки 2, 49, где дванаестогодишњи Исус одговара забринутим родитељима: „Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе штоје оца мојега? (тј. у дому Оца мојега)“. Да није знао ко је, не би знао ни ко му је Отац, већ би, вероватно праведног Јосифа сматрао својим правим оцем.
Тврдећи час једно, а час друго, Јеховини сведоци показују да им нису јасне многе ствари, и не само да они не знају ко је Исус Христос, већ тврде да то не зна ни Он сам.
Поред јеховиста и гностика идентично учење налазимо и у антропософији (окултистички правац источњачке основе, основан када се Рудолф Штајнер са многим присталицама одвојио од Јелене Блавацке и теософије). Родоначелник антропософије, Штајнер, у својим предавањима често говори о Исусу Христу као о Исусу у кога је, иницијацијом („поплавом сећања“ по сведоцима), ушло узвишено духовно биће, Христос. По Исусовој смрти, душа читаве планете земље је заблистала, јер ју је Христос просветлио, а затим се вратио у Сунце, чији је он духовни аспект (по антропософији душе имају сва бића, жива и нежива, али су оне на разним духовним нивоима).
Као што гностици имају сопствену верзију „јеванђеља“, тако и Штајнер, путујући „астралним световима“, одлази у прошлост и лично прати Исусов живот. Из тог путовања настаје Штајнерово „пето јеванђеље“. Јеховини сведоци не пишу посебно јеванђеље, али дају свој превод целокупне Библије.

Арханђел Михаило – Исус или егрегор?

Једно од најинтересантнијих учења Јеховиних сведока јесте учење да је Исус Христос у ствари арханђел Михаило, о чему смо више пута говорили. Постоји један облик окултизма (западна грана: масони, спиритисти, розенкројцери, ОТО, и др.) који тврди да заједничке мисли, идеје и воља чланова неке организације или групације у материјалном свету, доводе до формирања бића, у духовном свету, званом астрал. Та астрална бића се називају још и егрегори. Узајамни однос егрегора и његове земаљске организације, је такав да организација својим идејама и убеђењима даје снагу егрегору, а овај, када накупи довољно снаге, доприноси појачаним замасима и достигнућима земаљске ораганизације. Уколико дође до борбе неких организација на земљи, долази и до борбе егрегора тих организација, на астралном плану.
По Кабали (јеврејски облик окултизма) која је основ западног окултизма, постоје и два највиша егрегора који су у непрекидној међусобној борби. То је егрегор злих људи сатана и егрегор добрих – арханђел Михаило! Занимљива је ова аналогија Јеховиста и окултиста где је арханђел Михаило представљен као највише створење добра. Поред мноштва посредних и непосредних доказа у Светом Писму да је Исус Христос Бог, Јеховиним сведоцима је лакше да неким нејасно повезаним цитатима докажу да је он заправо арханђел Михаило, показујући, при том, рефлексију окултних идеја у њиховом учењу. То закључујемо: што и поред недоказивости на основу Светог Писма да су архангел Михаил и Господ иста личност они инсистирају на томе.


НАПОМЕНЕ:

  1. Тако многи од „истраживача“ сматрају да су нас у древна времена посећивала бића из свемира које су људи у својим примитивним условима претворили у богове. По некима, доказе за ову хипотезу можемо пронаћи и у Библији. На пример: виђење славе Божије које је имао пророк Исаија није ништа друго до свемирски брод (чак су неки „истраживачи“ правили и макету тог брода по опису из Библије); излазак Јевреја из Египта такође је вођено свемирским бродом који је поседовао млазни мотор; наиме дању се видео дим (издувни гасови н прашина док се пламен не види код млазног мотора, у току дана) а ноћу огањ (код млазног мотора ноћу се јасно ви-ди пламен у виду млаза док се, природно, дим и прашина не виде). Затим, ковчег Завета није ништа друго до радио станица (ковчег с плочама није ништа друго до батеријска ћелија док су херувими на заклопцу антене), а глас који су Јевреји чули јесте глас ванземаљаца који су издавали упутства Јеврејима док су ови то сматрали за божији глас.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.