NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 1
O ISTORIJI HRIŠĆANSTVA

Dragi prijatelju,

Iz ličnog istraživanja zvaničnog stava Jehovinih svedoka o ranohrišćanskoj istoriji, zaključio sam da vi ne poznajete tu oblast. Za vas je ona ovakva: Apostoli su širili Hrišćanstvo, a nakon njihove smrti ono se kvari, primajući paganske elemente. Crkva je pala i postaje leglo nazovi-hrišćanskih učenja. Obezglavljeno truplo crkve trune u privezanosti za ovaj svet, a dolaskom cara Konstantina ona potpuno pada u ruke ovozemaljske vlasti, koja je pod direktnim sataninim nadzorom. Korupcija, hedonizam, sekularizam i želja za svetovnom moći vladaju onima koji sebe nazivaju Hrišćanima. Tminu, koja vlada više od 1500 godina, s vremena na vreme, probije poneki zračak svetlosti oličen u pojedincima, koji su jedini u istoriji shvatili Bibliju na pravi način i jedini ispravno verovali (među tim pojedincima je, svakako, i jeretik Arije), a koje je pala Crkva kinjila nečuvenim progonima. Dok u 19. veku, u Americi, tračak svetlosti nije postao izlazeće sunce u liku trgovca Rasela i njegove organizacije Jehovinih svedoka! Time Hrišćanstvo, prečišćeno i Bogom blagosloveno, nakon više od 1500 godina ponovo izlazi na istorijsku scenu.
Oprostite, ali ovo je prilično naivno, što predosećate i sami, samo nećete javno da priznate, jer istinska istorija Hrišćanstva, koju poznaje i osnovac, nikako ne ide u prilog doktrini organizacije Jehovinih svedoka. Počećemo redom trudeći se da ne zapadnemo u preopširnost, jer je tema veoma kompleksna.

1) Hrišćanstvo u kolevci jevrejskog hrama

Najdragocenije i najznačajnije podatke o ranohrišćanskoj istoriji nalazimo u samom Svetom Pismu. ,Dela apostolska“nam govore o nastanku same Crkve, o pentekostu (duhovi, pedesetnica) i počecima njenog života: „I svaki dan bijahu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hleb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca“ (Dela 2, 46). Ovde možemo zapaziti nekoliko veoma značajnih momenata iz hrišćanskog života. Prvi hrišćani su bili Jevreji koji su smatrali da su Hrišćanstvom ostvarene sve nade i obećanja o Mesiji naznačene u Starom Zavetu. Tako su jerusalimski hram doživljavali više kao svoj, nego kao hram starozavetnog judaizma. Zato Apostol Luka i kaže da „bijahu svaki dan istrajno i jednodušno u hramu“ (kurziv naš). Preko hrama Hrišćanstvo prima bogosluženje koje, takođe, rani hrišćani smatraju više svojim nego judejskim. No, ne ograničavajući se samo na hram, poučeni Hristovim razgovorom sa Samarjankom, proširuju svoja bogosluženja i na privatne domove. Zato je prvi oblik građenja hrišćanskih hramova bazilika, koja ima oblik tadašnjih svetovnih kuća sa centralnom velikom odajom.
Hrišćani su, takođe, „lomili hleb“[1] svakodnevno, tj. pričešćivali su se, što je obavljano u sklopu agapa večera ljubavi, na kojima su delili zajedničku trpezu. U Svetom pismu ne postoji precizan opis tih bogosluženja, zato što je ono bilo organski deo Hrišćanstva, svakodnevica poznata svakom pojedincu, o čemu nije bilo potrebe posebno pisati. Ali, već u drugom veku, postoje zapisi o tačnom poretku Liturgije (bogosluženja, grč. javna služba) koja je sadržavala molitve, psalmopojanja i himne Hristu, o kojima Apostol Pavle govori u Efescima 5, 19 i 2. Tim 2, 11-13, (gde je dat odlomak himne koja je kasnije postala poznata kao himna Klimenta Aleksandrijskog, a sačuvana je do danas).
Rascep i definitivni razlaz Hrišćanstva i Judejstva počinje otvorenim progonom hrišćana od strane tradicionalnih Jevreja predvođenih farisejima i književnicima. Prva žrtva tog progona je mladi arhiđakon i prvomučenik Stefan, koji strada 37. g. Od tada Crkva postaje samosvesna, sa posebnim identitetom i prizivom, vaseljenska (skidajući tradicionalne i nacionalne okove) i s misijom propovedanja Evanđelja s kraja na kraj sveta. Prvi koraci Crkve u svetu zapečaćeni su krvlju Mučenika Apostola, ali i mnogobrojnim čudima koja je Gospod činio preko svojih izabranika.
Ideja vaših Jehovinih svedoka da je Crkva umrla dok se niste pojavili, protivreči ne samo hrišćanskoj nauci, već i rečima Gospoda Isusa Hrista: ,Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka“ (Mt. 28, 20). Iako se spekuliše i ovom izjavom, krvava i mučenička istorija se ne može promeniti, kao ni činjenica da je Hristos glava Crkve (Dela 20, 28), uvenčane krvlju mučenika i verom vernih, tako da do današnjih dana Crkva nije, niti može biti, bez svoje Glave Gospoda, niti je Glava bez tela Crkve!
Dakle, na Apostolskom saboru, 51. g. u Jerusalimu, hrišćanska Crkva raskida sa judejskim tradicionalizmom i odlazi u svet.

2) Početak progona i mučeništva

Pročitali ste mi odlomak iz knjige Jehovinih svedoka „Čovečanstvo u potrazi za Bogom“ (str. 260, odelj. 37) gde se govori o progonu hrišćana od strane Rima, ali se ne navode imena postradalih. Vaš argument za to izostavljanje je da ljude ne treba uzdizati i obožavati. Ali takva izjava se kosi sa zapovešću iz Svetog Pisma: „sećajte se svojih nastavnika, koji vam propovedaše reč Božiju; gledajte na svršetak njihova življenja i podražavajte veru njihovu“ (Jev. 13, 7). Ima li bolje propovedi od stradanja za Hrista? Ima li silnije vere od vere onoga koji ju je svojom krvlju potvrdio? Ima li veće ljubavi od one koja odlazi u smrt radi Hrista? Pitam vas, zar je obožavanje učenje na takvim primerima? Zar je obožavanje proslavljanje onoga koga je Bog proslavio?
Da ironija bude veća, u istoj vašoj knjizi našao sam više podataka o Raselu, nego o stradanjima i mučenicima u prva tri veka, što jasno pokazuje ko je zapravo zaslužan za postojanje Jehovinih svedoka. Ipak, blagodareći Gospodu, sećanje na ranohrišćanske mučenike do danas je sačuvano u krilu Svete Apostolske Crkve, tako da znamo imena i opis stradanja mnogih mučenika. Postoje hrišćanska dela koja govore o stradanjima, ali i izveštaji sa procesa i suđenja vođenih protiv hrišćana, koja su sastavljali nehrišćani. Jedan od prvih takvih izveštaja je o stradanju Antipe episkopa Pergamskog, 92. g. kojeg pominje apostol Jovan u Otkrivenju 2, 13.
Pa, tako znamo i kako su postradali Apostoli: Sveti Apostoli Petar i Pavle postradli su u Rimu za vreme Neronovog gonjenja (67.); Apostol Jakov, brat Gospodnji, ubijen je još ranije od strane Jevreja (62.); Apostol Andrej je raspet na krst u Patrasu (Grčka); Jakov Zavedejev postradao je od mača Iroda Agripe (44.); Apostol Juda postradao je u Jermeniji; Apostol Vartolomej je skončao, takođe, u Jermeniji tako što je živ odran; Apostol Toma skončao je u Indiji izboden strelama; Apostol Marko je mučenički skončao u Egiptu; Apostol Luka je obešen o maslinovo drvo, itd…
Mučenička smrt je mnogo više od same propovedi, ona je potvrda hrišćanske vere, jevanđelje na delu („ko se ne odrekne sebe nije mene dostojan“).
Nakon stradanja Apostola upravljanje Crkvom preuzimaju episkopi (grč. Επισκοπος nadzornik) postavljeni od samih Apostola. Neki od njih poznati su nam iz Jevanđelja, kao na primer, Zakhej (Lk. 19, 2) koji je nakon obraćenja sledovao Apostolu Petru, a ovaj ga postavio za episkopa u Kesariji; Lazar, kojeg je Gospod vaskrsao nakon četvorodnevne smrti, bio je episkop na Kipru; Timotej, po Pavlovoj smrti, odlazi u Efes kod Apostola Jovana i , po njegovom zatočenju na Patmos, postaje episkop Efeški (ubijen je od strane neznabožaca, oko 93. godine); Tit je bio Krićanin, vaspitan u grčkom duhu, ali čuvši za Hrista odlazi u Jerusalim, gde je lično video Spasitelja. Kasnije postaje učenik Apostola Pavla, koga je i sahranio nakon stradanja. Vratio se iz Rima na Krit gde je upravljao crkvom do kraja života… Pomenuli smo samo nekolicinu episkopa, uglavnom one koje pominje Sveto Pismo.
Nakon Nerona (54-68.) i Domicijana (81-96.), koji nisu razlikovali Hrišćanstvo od Judejstva, sledeći veliki gonitelj hrišćana je Trajan (98-117), koji i te kako razlikuje ovo dvoje. U njegovo vreme postradao je Ignjatije Bogonosac (grč: Θεοφορος) episkop antiohijski, koji je bio učenik Apostola Jovana, a na antiohijskom episkopskom mestu zamenio je Apostola Petra. Trajan je pred pohod na Jermeniju i Persiju, boravio u Antiohiji gde je vodio razgovor sa Ignjatijem, nagovarajući ga da mu se pokloni i prizna ga za Boga. Kada je ovaj to odbio bio je bačen zverima, u Rimu. Time je Trajan umilostivio boginju Rima pred pohod i zabavio Rimljane. Ignjatije je bio osuđen kao „otac svih hrišćana“ (tako su nazivani episkopi Oci svetogrdnika, tj. hrišćana) i krenuo je, pod pratnjom, za Rim. U toku putovanja pisao je crkvama koje su se nalazile u gradovima kroz koje je prolazio, upozoravajući ih na jeresi koje su počele da se pojavljuju. Poslanice koje je tada napisao su sačuvane do danas: poslanica Rimljanima, Efescima, Magnežanima, Tralijancima, Filadelfijcima, Smirnjanima i Polikarpu episkopu smirskom. Ignjatije je, kao i njegov učitelj Apostol Jovan, vodio žestoku borbu protiv jeretika evionitagnostika (odricali božanstvo Gospoda Isusa Hrista) i doketa (učili da je Gospod imao samo prividno telo i da su stradanja samim tim bila prividna). Tema svih poslanica je: „svedočenje o Hristu“. Hristos je za Ignjatija bio „ovaploćeni Sin Božiji, Bog istiniti javljen u istinskom telu, rođen kao čovek sa telom od svete Djeve Marije i Duha Svetoga, koji je jedini Spasitelj i Iskupitelj, On vera i ljubav, krst i vaskrsenje, život i spasenje, hleb i krv večnoga života; predvečna Reč Božija i ljubav Božija, novina besmrtnosti i nepropadljivosti za rod ljudski i svu tvorevinu Božiju…“[2]
Budući da je bogoslovlje o Svetoj Trojici (u poslanici Efescima 9, 12 opisuje odnos Ipostasi Svete Trojice prema čoveku) veoma izraženo kod Ignjatija, u literaturi Jehovinih svedoka o njemu nećete pronaći ništa bez obzira što je on učenik Apostola Jovana postradao za veru Hristovu 107. godine u rimskom koloseumu, u vreme carevanja Trajana.
Kritikujući hrišćanski dogmat o Svetoj Trojici u brošuri „Da li treba verovati u Trojstvo?“ citirate donikejske Oce Crkve koji po vama nisu verovali da je Gospod Isus Hristos – Bog. Na strani 7. pomenute brošure citirali ste sv. Justina Filosofa mučenika, sv. Irineja episkopa Lionskog, sv. Klimenta episkopa Aleksandrijskog, Tertulijana, sv. Ipolita episkopa Rimskog i Origena, ali vaši citati svedeni su na dve do tri reči i ništa više! Nigde ni pomena odakle su citati uzeti, ni jedno jedino delo nekog od Otaca nije navedeno. Zašto? Prvo, zato što vaša tvrdnja da donikejski Oci nisu verovali u Boga u tri ipostasi nije tačna! Drugo, neka se svaki Jehovin svedok zapita: ako uči o Bogu onako kako su učili ranohrišćanski Oci Crkve, zašto mu nisu dostupna za proučavanje dela tih Otaca? Zar je „Kula stražara“ bitnija za hrišćansku nauku od dela neposrednih apostolskih učenika i njihovih učenika? Pošto bi svaki Jehovin svedok, proučavajući delo bilo kojeg od navedenih Otaca, ubrzo shvatio da je ranohrišćanska nauka potpuno drugačija od one koju propoveda nisu navedeni naslovi citiranih dela. Izlaganje bogoslovlja svakog od Otaca ponaosob zauzelo bi mnogo prostora, zato sam izabrao da upoznate ukratko bogoslovlje i ličnost sv. Irineja Lionskog.
U kom delu Sveti Irinej Lionski govori da je predljudski Isus egzistirao odvojeno od Boga i bio podređen, nije navedeno u brošurici Jehovinih svedoka, ali oni tako tvrde. Sačuvana dela Sv. Irineja Linskog su: Razobličavanje i pobijanje lažnog znanja (grč. Ελεγχος και ανατροπη τηςψεθδονομον γνωσεως ili skraćeno, Protiv jeresi), Izlaganje apostolskog učenja (grč. Επιδειξιξι του αποστολκου κηρυλματος), kao i brojni fragmenti. Poznato je da je napisao i: O znanju (Περι εποσμημης), O monarxiju ili o tome da Bog nije tvorac zla, O ogdoadi (O osmorici) i O raskolu.
U bogoslovlju Svetog Irineja Lionskog, Bog u odnosu prema svetu jeste Tvorac, a naše znanje o Bogu dolazi kroz Logos. Evo šta on kaže u delu Protiv jeresi 4, 38: „Sin je mera Oca, zato što on sadrži Oca“, tj. u Sinu je Otac potpun (,jer u njemu obitava sva punoća božanstva telesno“, Kol. 1, 9 što je za svakoga Oca i hrišćanina značilo i znači da je Gospod Isus Hristos BOG). U istom delu dalje se kaže: „Bog je postao čovek, Gospod je taj koji je spasio čoveka“, kao i sledeće: „da nam spasenje nije došlo od Boga, ne bi nam ono bilo sigurno. Da čovek nije sjedinjen sa Bogom čovek ne bi mogao da postane učesnik besmrtnosti…“. U nastavku, Sveti Irinej izlaže pravoslavno učenje o bogočovečanskoj prirodi Gospoda Isusa Hrista (Protiv jeresi: 3, 21; 3, 18; 4, 20; 5, 1).
Sveti Irinej se ubraja u najveće bogoslove Crkve, a naročito su značajna njegova učenja o Svetoj Trojici i Logosu, kao stecištu Boga i čoveka, učenje o jedinstvu bića Božijeg (dakle, da nisu tri Boga, nego jedan u tri ličnosti), učenje o Ovaploćenju, eklisiologija (učenje o Crkvi), učenje o Svetom Predanju i Svetom Pismu, itd…
Sveti Irinej Lionski[3] bio je učenik Svetog Polikarpa Smirskog (učenika Svetog apostola Jovana), koji ra je poslao u Lion da pomogne tadašnjem episkopu Potinu. Kada je Potin postradao 178. r. Irinej ga je zamenio u predvođenju lionske crkve. Postradao je mučenički, zajedno sa hiljadama svoje duhovne dece, 202. g., za vreme surovog gonjenja Septimija Severa.
Sveti Irinej Lionski je u potpunosti pisao onako kako Pravoslavlje i danas uči, te bi bilo zanimljivo kada bi nam vaši Jehovini svedoci naveli, potkrepljeno izvorima, koji su to Oci prvih vekova učili ono što oni danas ispovedaju. Razmislite, zar ne bi krunski dokaz protiv, kako vi nas nazivate „nazovihrišćanstva“ i „nazovi-hrišćanskih“ ideja i dogmata bila upravo ranohrišćanska književnost, da je u njoj izložena vera kakvu vi nudite? Zašto se ne latite posla i proučite ranohrišćanska dela? Zar su današnji naučnici koje citirate u literaturi važniji autoriteti od onih koji su hrišćansku nauku slušali od apostolskih učenika?
Dakle, zašto u brošuri Jehovinih svedoka, prilikom citiranja Svetih Otaca, nisu navedena dela odakle su uzeti citati? Sam ću vam dati odgovor na ovo pitanje: zato što vodeće telo vaših Jehovista i te kako zna sadržaj ranohrišćanskih dela koja direktno opovrgavaju njihovo učenje, te stoga rađe svojim sledbenicima preporučuju čitanje „Kule stražare“, nego dela npr. Svetog Irineja Lionskog, oca svih hrišćana“ (naziv kojim su neznabošci nazivali episkope).

3) Treći vek: vek otpada ili ispovedništva

Šta me je to, po ko zna koji put u literaturi vaših Jehovinih svedoka, zgrozilo?
U prepravci Svetoga Pisma koju Jehovini svedoci nazivaju Novi Svet (NW)[4] prevod, na strani 1436, stoji: „sredinom trećeg veka naše ere crkve su ili odstupile od nekih nauka hrišćanske vere ili ih izvrnule. Da bi se povećao prestiž otpadničkog crkvenog sistema, u crkve su primani pagani bez potrebe da budu duhovno preobraćeni verom, i bilo im je dopušteno da zadrže svoje paganske oznake i simbole“.
Verujte mi, čoveku mnogo teže pada otvorena laž od prećutkivanja. Ta laž možda i ne bi bila toliko gorka da nije izrečena protiv pravednika i stradalnika, protiv onih koji su, trpljenjem mučenja i stradalnom smrću, dokazali svoju privrženost Hristu. Zapanjujuće je sa koliko hladnoće i prezira bivaju od ljudi poniženi oni koje je Bog uzvisio.
Želeo bih da vas upitam, kao i sve vaše Jehovine svedoke, da li ste ikada pokušali da saznate nešto iz hrišćanske istorije toga vremena? Da li je ikada i jednom Jehovinom svedoku palo na pamet da pročita šta se zaista dešavalo polovinom trećeg veka? Očigledno da nije, jer bi se u suprotnom zastideo reči napisanih u dodatku „Novi svet“ prevoda, maločas citiranog.
Polovinom trećeg veka, u vreme vladavine imperatora Dekija Trajana (249-251.), po prvi put sama država goni hrišćane. Krajem 249. ili početkom 250. Trajan izdaje edikt koji je imao užasne posledice po hrišćane, a kojim se naređivalo gonjenje hrišćana u celoj imperiji. Poučena primerima ranijih gonjenja, vlast se nije trudila da vrši trenutne masovne pokolje koji su služili samo učvršćivanju i širenju Hrišćanstva, jer, po rečima Tertulijana, hrišćanska krv bila je seme za nove hrišćane. Ovaj put, vlast se opredelila za dugotrajna i žestoka mučenja, čime su želeli da slome veru u pojedincu i time daju primer ostalima. Mnogi hrišćani su trunuli po tamnicama neprekidno izlagani mučenjima. Osim toga, bilo je zapoveđeno da se svaki hrišćanin javno odrekne Hrišćanstva tako što bi prineo žrtve idolima. Iako je ovo gonjenje bilo kratkotrajno, ono je ostavilo Crkvu u razvalinama. Strašna mučenja su mnoge nagnala da se posredno ili neposredno odreknu vere, ali je bilo pojedinaca neustrašivih u svom mučeništvu i ispovedništvu[5] kao što su: Favijan Rimski episkop, Vavila episkop Antiohijski, Aleksandar episkop Jerusalimski i mnogi drugi znani i neznani. Jesu li na stotine hiljada mučenih i postradalih taj „otpadnički crkveni sistem“ o kome govore Jehovini svedoci? Ko su ti otpadnici, i šta su to promenili ili izvrnuli, i od čega hrišćanskog odstupili? Hrišćanska istorija tog vremena je poznata, zašto nam onda, po imence, ne rekoše ko su ti otpadnici, nego uopštavaju, govoreći Crkva? Koja Crkva? Crkva može biti, i jeste, jedna jedina, apostolska, od nastanka, do danas, zapečaćena krvlju mučenika!
U pomenutom gonjenju jeste bilo otpadništva pojedinaca, ali nije Crkva ta koja je otpala od nauke hrišćanske i udomila se u ovozemaljskom carstvu, kao što želite da prikažete. Mnogi su otpali od Crkve zato što nisu mogli izdržati progone! Sveti Kiprijan episkop Kartaginski, stub hrišćanske vere toga vremena, ovako piše o tome: „Bilo je takvih koji nisu čekali poziv da se popnu na kapitol, niti pretnje da bi se odrekli… Sami su trčali na forum, žurili u zagrljaj smrti, kao da su već odavno to želeli… i vrhunac zločina! roditelji su vukli decu da u najranijem uzrastu izgube ono što su dobili na pragu života“ (Kiprijanova pisma). Da li je Sveti Kiprijan taj otpad o kome govore Jehovini svedoci? Hrišćani koji su bili slabiji u veri prinosili su žrtve idolima da bi spasli goli život i time su se odricali Hrista , ali progon su podnosili oni jači i utvrđeniji u veri. I baš o tom periodu, Jehovini svedoci nam kažu kako je Crkva „gubila prestiž“ i primala u svoje redove neznabožce koji su, mlaki i za svoje idolopokloništvo, prihvatali Hrišćanstvo menjajući ga po svojoj meri, kvareći ga! Kakva gnusna laž!!! Ta, zamislite kako, zbog progona, od Crkve otpadaju oni koji su bili hrišćani, dok u vrtlogu mučenja, u Crkvu stupaju neki neznabošci, koji su sinkretistički prihvatali sve ono što im se svidi, između ostalog i „palo hrišćanstvo“, zbog kojeg bi se doveli u opasnost da budu i sami ubijani i mučeni. Besmislica i laž!
Žalosno je sa koliko se samouverenosti bruklinska kuhinja oslanja na neznanje svojih sledbenika, ne stideći se ni krvi mučenika koji nakon 1500 godina bivaju nanovo klevetani i progonjeni![6]

4) Car Konstantin

Ono što istinski poražava u literaturi Jehovinih svedoka jeste odnos prema caru Konstantinu. Ne postoji knjiga ove organizacije, koja govori o uopštenim temama, a da se u istoj ne iznosi mnoštvo „dokaza“ protiv Konstantina. On je za njih mnogobožac, paganin, koji nije shvatao Hrišćanstvo te ga je iskvario i sunovratio u ovosvetske zamke.
Šta god da je bio car Konstanstin, treba znati jednu činjenicu: on je taj koji je zaustavio trovekovno besmisleno prolivanje nevine krvi hrišćana. Prezirući upravo Konstantina, Jehovini svedoci preziru nevinu krv mučenika. Iz svojih udobnih prostorija bruklinske centrale dele packe stradalnicima koje je Konstantin spasao daljih progona i mučenja. S druge strane, ne libe se da citiraju cara Julijana (361-363), (kod Jehovista Julije)[7], Konstantinovog bratanca, koji je u sećanju Crkve ostao poznat kao Apostata, tj. Otpadnik. Spis „Protiv hrišćana“ ovog zlosrećnog cara, Jehovini svedoci koriste kao dobar argument za potvrđivanje svojih hipoteza i navodne istine bez „nazovi-hrišćanskih“ primesa tj. bez onoga što je Crkva propovedala od nastanka. To je licemerno koliko bi bilo napisati delo pod nazivom „Pouke Ante Pavelića Srbima o milosrđu“ pošto je Julijan bio surovi progonitelj hrišćana. Za Jehovine svedoke nije bitno s kim će se naći u društvu, bitno je samo da taj neko prezrivo gleda na Crkvu[8].
Za većinu kritičara cara Konstantina njegovo krštenje pred kraj života govori o mlakosti i ravnodušnosti za Hrišćanstvo. Kao po pravilu svi gube iz vida da je u vreme cara Konstantina bilo daleko više mnogobožaca nego hrišćana. Da se Konstantin otvoreno deklarisao kao hrišćanin brzo bi bio svrgnut, a samim tim otpočelo bi i gonjenje Crkve (zato je zbog simpatije za Hrišćanstvo Konstantin premestio prestonicu u Konstantinopolj). Izgleda da je iz današnje perspektive lakše osuđivati, nego opravdavati.
Dok je car Konstantin bio jedan od prvih inicijatora stvaranja novozavetnog Kanona, dotle je Julijan prezirao ne samo novozavetnu nauku, već je i Stari Zavet smatrao samo jevrejskom mitologijom. Konstantin je podizao hramove širom carevine posvećene Jednom Istinitom Bogu, a Julijan mnogobožačka idolišta u kojima je i sam prinosio žrtve. Konstantin je umro kao hrišćanin, kršten u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, a Julijan kao mnogobožac, koji je obredom zvanim tavrobolija „sprao“ krštenje sa sebe, odrekavši se Hrista! Ovo su samo neke razlike između ova dva cara. Ali niko ne želi da tvrdi, suprotno istini, da car Konstantin nije imao pogrešnih poteza, katkad i krupnih, što ne čudi, no ni jedan se istorijski period ne može posmatrati u generalno crno-belom svetlu. Ono što nas interesuje jeste da li je, kako tvrde Jehovini svedoci, dolaskom cara Konstantina na vlast Hrišćanstvo potpuno palo i apsorbovalo paganstvo? Za odgovor na ovo pitanje treba znati samo jednu činjenicu, a to je da Milanski edikt[9] nije, kako mnogi smatraju, davao veća prava Hrišćanstvu, već samo slobodu veroispovedanja, čime je sprečen dotadašnji progon Crkve. Po Jehovinim svedocima Konstantinova uloga je u stvaranju dekadentnog hrišćanstva, ali to nije tačno, jer neposredno pred Konstantinov dolazak na vlast carstvom je besnilo Dioklecijanovo svirepo gonjenje koje je uticalo na učvršćivanje Crkve u veri. Tako je teško mogao jedan čovek, makar bio i sam car, da prekaljenu Crkvu baci u sunovrat.


NAPOMENE:

  1. Ranohrišćanski spisi jasno razlikuju večeru ljubavi agapu od lomljenja hleba evharistije.
  2. Dela apostolskih učenika, 1999., str. 66, prevod sa uvodima i komentarima ep. Atanasije Jevtić.
  3. O svetom Irineju i njegovom bogoslovu opširnije videti u knjizi Na putevima Otaca 2, Beograd,1991. ep. Atanasije Jevtić.
  4. Jehovini svedoci, hrišćanska verska zajednica, Beograd, 1999., izdanje na srpskom.
  5. Ispovednicima su nazivani oni koji su izlagani mučenjima, ali nisu ubijeni.
  6. Preporučujem čitanje dela Svetog Kiprijana, i to: „Pismo Donatu“, „O koristi trpljenja“, „O ljubomori i zavisti“, „O smrtnosti“, „O dobročinstvu“, „Sofistu Demetrijanu“ (apologija), „O ništavilu idola“, „Svedočanstvo protiv Judeja“, „O palima“, „Devojkama“, „O jedinstvu Crkve“ i 65 pisama koja su izuzetno dragocena bogoslovsko-istorijska građa za upoznavanje crkvene prakse toga vremena.
  7. Čovečanstvo u potrazi za Bogom, str. 266.
  8. Slično ovom ortačenju je i jedan događaj novijeg datuma. Nekolicina sekti (Munov pokret, Sajentolozi i Međunarodno društvo za svesnost Krišne), među kojima i Jehovini svedoci, podneli su zajedničku tužbu protiv Ruske Pravoslavne Crkve i Aleksandra Dvorkina, ruskog stručnjaka za pitanja sekti. Sudski proces je završen 25. maja 1997. Jehovini svedoci su se uortačili s onima kojima ne pripadaju ni po čemu, osim po preziru prema Pravoslavnoj Crkvi. Čini se da je to sasvim dovoljno (Beogradski dijalog, str. 6, 1997).
  9. Tekst Milanskog edikta nije sačuvan u originalu, već samo Likinijev raskript iz 313. godine. Na srpskom prevod edikta u „Vaseljenski Sabori“ R. Popovića.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *