NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 15
O SVETOM PISMU

Poštovani prijatelju,

Biblija ili Sveto Pismo, koju sačinjavaju knjige Starog i Novog Zaveta, jeste zbirka knjiga koje su napisane po nadahnuću Svetog Duha. Glavni predmet Svetog Pisma jeste Božije Otkrivenje, tj. vanredni ulazak Boga u ljudsku istoriju (od Mojsija do silaska Svetog Duha na apostole i dalje), a vrhunac tog Otkrivenja je dolazak Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista.
Apostol Pavle nam kaže: „Sve je pismo bogonadahnuto“ (2. Tim. 3,16). Ono je reč čoveku upućena od Boga, ili kako blaženi Avgustin (+430) kaže: „U Svetom Pismu kroz čoveka, na ljudski način govori Bog“, a o vezi između Starog i Novog zaveta, kaže: „Novi zavet skriva se u Starom zavetu“. Stari zavet predstavlja istoriju izabranog naroda prožetu savezom između Boga i Jevreja i on nas vodi ka Novom zavetu, zavetu između Boga i novog izabranog naroda – hrišćana. Ovaj novi zavet zapečaćen je krvlju Hristovom. Zbog toga je Sveto Pismo prevashodno hristocentrična knjiga. I Stari i Novi Zavet ostvaruju se u Hristu, svi biblijski putevi vode ka Hristu.
Da li je Sveto Pismo – Biblija oduvek izgledala onako kako izgleda danas? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo se vratiti u daleku prošlost i početi istraživanje od samog izvora nauke Svetog Pisma. Pošto Jehovini svedoci sebe, takođe, nazivaju hrišćanima, usredsredićemo se više na Novi Zavet, jer je u njemu data i otkrivena istina kroz Gospoda Isusa Hrista, nauka koju, kao autentično svoju, prisvajaju Jehovini svedoci.
Knjige Novog Zaveta nastajale su u drugoj polovini prvog veka, a krajnji oblik sačinjen je od 27 knjiga podeljenih na Evangelion i Apostolos; a analogno podeli Starog Zaveta dele se na: istorijske (4 Jevanđelja i Dela apostolska), poučne (14 poslanica Svetog Apostola Pavla i 7 Sabornih poslanica) i proročke (Otkrivenje Jovanovo).
Na 162. str. knjige „Da li je Biblija stvarno reč Božija“, Jehovini svedoci navode ovu podelu Svetog Pisma. Takođe, navode da su Sveto Pismo pisali bogonadahnuti ljudi, kao i to da su bogonadahnuti bili i prepisivači knjiga Svetog Pisma. Zanimljivo je da, i pored toga što navode 27 knjiga Novog Zaveta, Jehovini svedoci ni jednu jedinu reč ne kažu o tome kako smo došli do tih knjiga, tj. zašto baš tih 27 knjiga sačinjavaju Sveto Pismo. Ova pitanja mogu izgledati suvišna, ali ako iole pokušamo da govorimo o Svetom Pismu moramo prvo odgovoriti na njih. Ljudi koji se danas susreću sa Svetim Pismom obično ne razmišljaju u tom pravcu, jer se ono, samo po sebi, čini datim takvo kakvo jeste i obično biva prihvaćeno kao monolitna celina koja ne ovisi ni o čemu. Međutim, upravo ovakvo viđenje Svetog Pisma predstavlja koren prve zablude u koju odvodi nedovoljno poznavanje istorije njegovog nastanka.
Govoreći o Novom Zavetu, mislim da nije potrebno osobito naglašavati da je prvo postojala Hristova nauka preneta apostolima, a od apostola prenošena dalje, usmeno ili pismeno. Svaki drugi zaključak odveo bi nas do apsurda kao što su: da je Sveto Pismo nastalo kao stenogram neposrednim zapisivanjem (što Sveto Pismo osporava) ili da je prvo nastalo Sveto Pismo, a zatim su se odigrali događaji (što je apsurdno i besmisleno). Naime, sam Novi Zavet nam potvrđuje da su postojali ne samo usmeni putevi prenošenja hrišćanske nauke, nego i pismeni, i to pre pojave kanonskih Jevanđelja. Tako Apostol Luka piše: „Budući da su mnogi pokušali izložiti kazivanje o događajima koji su se odigrali među nama, kao što nam predadoše oni koji su od početka bili očevici i sluge reči“ (Lk. 1, 12). Dakle, pre nego što je Apostol Luka počeo da piše Jevanđelje, postojali su pokušaji da se uobliči i izloži kazivanje o Isusu Hristu, kao i sama njegova nauka. Samim tim očigledno je da je Sveto Pismo Novog Zaveta kasnijeg datuma od same pojave hrišćanskog učenja.
Da li je Sveto pismo pisano automatskim diktiranjem od strane Boga čoveku koji ga je zapisivao bez vlastitog učešća u stvaranju? Ovu dilemu nam razrešava jevanđelist Luka: „Namislih i ja, ispitavši tačno sve od početka …“ (Lk. 1, 3) Apostol Luka je ispitivao izvore koji su govorili o Gospodovom životu i učenju, što znači da je aktivno učestvovao u stvaranju Svetog Pisma. To i nije ništa neobično, jer odnos Boga i čoveka je uvek bio dijalog, aktivno učešće i Boga i čoveka, čime Bog pokazuje neizmerno poštovanje integriteta ličnosti i njene slobode. Sveto Pismo je bogočovečanski dijalog, susret Boga i čoveka u Hristu, a ne moralisanje i Božiji monolog. Ono je reč života, istine i slobode, ono je reč koja oslobađa. Zbog toga je svaki pokušaj da se iz stvaranja Svetog Pisma isključi čovek u stvari bogohulstvo, jer omalovažava Božiju ljubav prema čoveku, ljubav koja se najjasnije očituje u poštovanju ljudske slobode. Osim toga bilo bi apsurdno i zamisliti da hrišćansku nauku nisu prenosili učenici apostola bez obzira da li pisanom rečju ili u obliku predanja, što znači da Sveto Pismo ima svoj izvor u hrišćanskoj nauci, a ne obrnuto.
Kada Apostol Pavle kaže da je sve „pismo“ od Boga nadahnuto, posmatrano iz današnje perspektive, pred očima imamo Stari i Novi Zavet, kakav danas poznajemo. No, u vreme Apostola Pavla ili, tačnije u vreme pisanja druge poslanice Timoteju (Rim, 67. g.) neke od novozavetnih knjiga nisu bile ni napisane, a o kanonu nije bilo ni pomena. Osim toga, u to vreme nije bio formiran čak ni Starozavetni kanon. Naime, 90. godine u Jamniji (Jabneu) 58 km zapadno od Jerusalima, održan je veliki sabor na kome se raspravljalo o kanoničnosti pojedinih knjiga. (Ovo je bio sabor jevrejskih poznavaoca Svetog Pisma). Dakle, u vreme Apostola Pavla ni Jevreji nisu imali strogo definisan kanon Starog zaveta, koji je utvrđen tek krajem drugog i početkom trećeg veka. Ono što zaključujemo iz navedenih činjenica jeste da u vreme Apostola Pavla Sveto Pismo nije shvatano na onaj način na koji smo mi danas skloni da ga shvatamo. Apostol Pavle nije mogao govoriti o Starom i Novom Zavetu kao celini prosto zato što oni u to vreme nisu ni postojali kao celina. Stoga je potpuno pogrešno razmišljati o Svetom Pismu kao monolitnoj celini nepromenjenoj od nastanka do danas. Ono danas jeste uobličeno, ali to nije bilo u prvom veku Hrišćanstva.
Osim toga pisci Novog zaveta su u citiranju Starog zaveta koristili mnogo više septuagintu (prevod sedamnaestorice nastao u periodu od III veka do 130. g. pre Hrista) koja obuhvata i defterokanonske knjige (drugokanonske, koje protestanti smatraju apokrifima) tako je od 350 mesta u Novom Zavetu koja citiraju Stari Zavet, 300 je citirano prema septuaginti (LXX). Kako to nije izričit dokaz da treba koristiti širi kanon (Srpska Pravoslavna Crkva koristi jevrejski (uži) kanon kao i protestanti), to nam samo dokazuje da je Sveto Pismo imalo istorijski put na kome nije bilo monolitni sistem već jedan živi dodir Boga i čoveka. To nam dokazuje da je Sveto Pismo donekle menjalo spoljašnju formu. Možda ovaj zaključak naizgled nije značajan, ali neretko nepoznavanje gore navedenih činjenica izaziva potpuno pogrešne predstave o Svetom Pismu.
Pomenuo sam već kako sam imao priliku da se uverim da Jehovin svedok ne zna da Jevreji ne priznaju Novi Zavet i da u njihovom shvatanju Svetog Pisma za Novi Zavet nema mesta. Naime, taj Jehovin svedok se zapitao kako Jevreji i pored toga što imaju Sveto Pismo (dakle i Stari i Novi zavet) ostaju slepi za istinu. Ovakva pogrešna predstava potiče upravo od nepoznavanja istorije nastanka Svetog Pisma kao i istorije kanona, i od shvatanja Svetog Pisma kao monolitne celine. Dakle, za Jehovinog svedoka Sveto Pismo je oduvek bilo ovakvo kakvim ga danas poznajemo. Pitanje koje samo od sebe izlazi na površinu jeste: zašto Jehovini svedoci ne znaju ove činjenice i zašto njihova literatura nigde ne govori o tome? Odgovor na ovo pitanje biće dat u poglavlju o kanonu. Neke protestantske sekte čak idu dotle da kažu da je original Svetog Pisma na nebu, a sva sveta pisma na zemlji su samo kopije.
Postoji još jedan dokaz da je Sveto Pismo prošlo kroz izvestan preobražaj do konačnog uobličenja. Taj dokaz su knjige koje se pominju i u Starom i u Novom zavetu, ali ih nema, jer su izgubljene. Mišljenja o ovim knjigama su podeljena, tako da su neki Oci iz prvih vekova hrišćanstva smatrali da knjige koje su bogonadahnute ne mogu biti izgubljene (blaženi Avgustin[1]) dok su drugi dopuštali tu mogućnost kao Origen (in cant. proleg.) i sveti Jovan Zlatousti (Omilija na 1. Kor.) i ova varijanta je verovatnija. Moguće je da je u ovim knjigama sadržaj bio vezan za neke konkretne i privremene uslove koji kada su nestali, izgubila se i potreba za tom knjigom. Pogledajmo koje su to knjige u Starom Zavetu: „Knjiga o ratovima Gospodnjim“ (Br. 21,14); „Knjiga istinitoga“ (Is. Nav. 10, 13); „3000 priča Solomonovih“ (1. Car. 4, 32); „1005 pesama Solomonovih“ (1. Car. 4, 32); „Solomonova knjiga o prirodi“ (1. Car. 4, 33), „Knjiga dela Solomonovih“ (1. Car. 11, 41) „Knjiga Samuila Vidioca“ (1. Dn. 29, 29); „Proročanstvo Ahije Siloamljanina“ (2. Dn. 9, 29); „Viđenje Ida Vidioca (2. Dn. 9, 29); „Knjiga proroka Semaje“ (2 Dn. 12, 15); Knjiga Juja sina Anenijeva (2. Dn. 20, 34); „Dela Ozijina“ od proroka Isaije (2. Dn. 26, 22); „Jeremijin plač za Josijom“ (2. Dn. 35, 25).
Da je druga teza verovatnija svedoči slučaj sa još jednom knjigom Starog Zaveta. Evo kako o tome svedoči Sveto Pismo: „I kad iznošahu novce donesene u dom Gospodnji, nađe Helkija sveštenik knjigu zakona Gospodnjega danog preko Mojsija“[2] (2. Dn. 34, 14). Ono što je opisano u 34. gl. druge knjige Dnevnika jeste Josijino revnovanje za veru i sređivanje hrama koje je naredio. Pri sređivanju pronađena je do tada nepoznata knjiga zakona. O kojoj knjizi je reč? Reč je o knjizi koja danas zauzima punopravno mesto u kanonu Starog Zaveta, a to je knjiga „Ponovljenih zakona“ (peta Mojsijeva knjiga). Knjigu su doneli Leviti iz Samarije neposredno pre njenog pada (721. g.) i pohranili je u Jerusalimski hram. Period od pada Samarije pa do dolaska na vlast cara Josije u Judeji (640. god. pr. Hr.) bio je karakterističan po čestom otpadanju od vere ne samo jevrejskog naroda već i careva koji su neretko sami bili inicijatori otpada. U tim periodima jerusalimski hram pretvaran je u idolište, a samim tim narod je gubio dodir sa svojom verom. Zato je i knjiga „Ponovljenih zakona“ prepuštena zaboravu i dugo je bila u riznici hrama potpuno zaboravljena. Dakle, imamo primer da je jedna bogonadahnuta knjiga bila bukvalno izgubljena i niko za nju nije znao sve do sređivanja, riznice u vreme cara Josije. Nakon otkrića izdata je u obliku Mojsijevog govora i ovo prvo izdanje postalo je povelja reforme cara Josije, a obuhvatalo je deo koji odgovara poglavljima od 528 današnjeg „Ponovljenog zakona“. U vreme robovanja u Vavilonu (587-38. g. pr. Hr.) knjiga je prerađena, uz dodatak još dva Mojsijeva govora, a dodata prva četiri poglavlja govore o osvajanju obećane zemlje. Još mnogo šta možemo saznati iz istorije „Ponovljenog zakona“ i njegove strukture, ali za naše istraživanje to nije neophodno. Na sličan način možemo proučiti istoriju nastanka svake knjige Svetog Pisma.
Pitanja koja moramo postaviti, ukoliko želimo uistinu i u potpunosti upoznati Sveto Pismo, jesu: Kako i kada je nastalo Sveto Pismo kakvo mi danas poznajemo? Ko, kada i kako je odredio koje knjige treba da sačinjavaju Sveto Pismo?
Na ova pitanja dobićemo odgovore ako se upoznamo sa istorijom kanona i samim kanonom, o čemu ću vam podrobno pisati u idućem pismu,

Ostajte mi zdravo


NAPOMENE:

  1. De civitate Dei (O Božanskoj državi 18,38; Salmeron, prolog IV, 4)
  2. 2. Car. 22,8-10.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *