НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » 20 писама јеховином сведоку

20 писама јеховином сведоку

ПИСМО БР. 15
О СВЕТОМ ПИСМУ

Поштовани пријатељу,

Библија или Свето Писмо, коју сачињавају књиге Старог и Новог Завета, јесте збирка књига које су написане по надахнућу Светог Духа. Главни предмет Светог Писма јесте Божије Откривење, тј. ванредни улазак Бога у људску историју (од Мојсија до силаска Светог Духа на апостоле и даље), а врхунац тог Откривења је долазак Спаситеља, Господа Исуса Христа.
Апостол Павле нам каже: „Све је писмо богонадахнуто“ (2. Тим. 3,16). Оно је реч човеку упућена од Бога, или како блажени Августин (+430) каже: „У Светом Писму кроз човека, на људски начин говори Бог“, а о вези између Старог и Новог завета, каже: „Нови завет скрива се у Старом завету“. Стари завет представља историју изабраног народа прожету савезом између Бога и Јевреја и он нас води ка Новом завету, завету између Бога и новог изабраног народа – хришћана. Овај нови завет запечаћен је крвљу Христовом. Због тога је Свето Писмо превасходно христоцентрична књига. И Стари и Нови Завет остварују се у Христу, сви библијски путеви воде ка Христу.
Да ли је Свето Писмо – Библија одувек изгледала онако како изгледа данас? Да бисмо одговорили на ово питање морамо се вратити у далеку прошлост и почети истраживање од самог извора науке Светог Писма. Пошто Јеховини сведоци себе, такође, називају хришћанима, усредсредићемо се више на Нови Завет, јер је у њему дата и откривена истина кроз Господа Исуса Христа, наука коју, као аутентично своју, присвајају Јеховини сведоци.
Књиге Новог Завета настајале су у другој половини првог века, а крајњи облик сачињен је од 27 књига подељених на Евангелион и Апостолос; а аналогно подели Старог Завета деле се на: историјске (4 Јеванђеља и Дела апостолска), поучне (14 посланица Светог Апостола Павла и 7 Саборних посланица) и пророчке (Откривење Јованово).
На 162. стр. књиге „Да ли је Библија стварно реч Божија“, Јеховини сведоци наводе ову поделу Светог Писма. Такође, наводе да су Свето Писмо писали богонадахнути људи, као и то да су богонадахнути били и преписивачи књига Светог Писма. Занимљиво је да, и поред тога што наводе 27 књига Новог Завета, Јеховини сведоци ни једну једину реч не кажу о томе како смо дошли до тих књига, тј. зашто баш тих 27 књига сачињавају Свето Писмо. Ова питања могу изгледати сувишна, али ако иоле покушамо да говоримо о Светом Писму морамо прво одговорити на њих. Људи који се данас сусрећу са Светим Писмом обично не размишљају у том правцу, јер се оно, само по себи, чини датим такво какво јесте и обично бива прихваћено као монолитна целина која не овиси ни о чему. Међутим, управо овакво виђење Светог Писма представља корен прве заблуде у коју одводи недовољно познавање историје његовог настанка.
Говорећи о Новом Завету, мислим да није потребно особито наглашавати да је прво постојала Христова наука пренета апостолима, а од апостола преношена даље, усмено или писмено. Сваки други закључак одвео би нас до апсурда као што су: да је Свето Писмо настало као стенограм непосредним записивањем (што Свето Писмо оспорава) или да је прво настало Свето Писмо, а затим су се одиграли догађаји (што је апсурдно и бесмислено). Наиме, сам Нови Завет нам потврђује да су постојали не само усмени путеви преношења хришћанске науке, него и писмени, и то пре појаве канонских Јеванђеља. Тако Апостол Лука пише: „Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се одиграли међу нама, као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге речи“ (Лк. 1, 12). Дакле, пре него што је Апостол Лука почео да пише Јеванђеље, постојали су покушаји да се уобличи и изложи казивање о Исусу Христу, као и сама његова наука. Самим тим очигледно је да је Свето Писмо Новог Завета каснијег датума од саме појаве хришћанског учења.
Да ли је Свето писмо писано аутоматским диктирањем од стране Бога човеку који га је записивао без властитог учешћа у стварању? Ову дилему нам разрешава јеванђелист Лука: „Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка …“ (Лк. 1, 3) Апостол Лука је испитивао изворе који су говорили о Господовом животу и учењу, што значи да је активно учествовао у стварању Светог Писма. То и није ништа необично, јер однос Бога и човека је увек био дијалог, активно учешће и Бога и човека, чиме Бог показује неизмерно поштовање интегритета личности и њене слободе. Свето Писмо је богочовечански дијалог, сусрет Бога и човека у Христу, а не моралисање и Божији монолог. Оно је реч живота, истине и слободе, оно је реч која ослобађа. Због тога је сваки покушај да се из стварања Светог Писма искључи човек у ствари богохулство, јер омаловажава Божију љубав према човеку, љубав која се најјасније очитује у поштовању људске слободе. Осим тога било би апсурдно и замислити да хришћанску науку нису преносили ученици апостола без обзира да ли писаном речју или у облику предања, што значи да Свето Писмо има свој извор у хришћанској науци, а не обрнуто.
Када Апостол Павле каже да је све „писмо“ од Бога надахнуто, посматрано из данашње перспективе, пред очима имамо Стари и Нови Завет, какав данас познајемо. Но, у време Апостола Павла или, тачније у време писања друге посланице Тимотеју (Рим, 67. г.) неке од новозаветних књига нису биле ни написане, а о канону није било ни помена. Осим тога, у то време није био формиран чак ни Старозаветни канон. Наиме, 90. године у Јамнији (Јабнеу) 58 км западно од Јерусалима, одржан је велики сабор на коме се расправљало о каноничности појединих књига. (Ово је био сабор јеврејских познаваоца Светог Писма). Дакле, у време Апостола Павла ни Јевреји нису имали строго дефинисан канон Старог завета, који је утврђен тек крајем другог и почетком трећег века. Оно што закључујемо из наведених чињеница јесте да у време Апостола Павла Свето Писмо није схватано на онај начин на који смо ми данас склони да га схватамо. Апостол Павле није могао говорити о Старом и Новом Завету као целини просто зато што они у то време нису ни постојали као целина. Стога је потпуно погрешно размишљати о Светом Писму као монолитној целини непромењеној од настанка до данас. Оно данас јесте уобличено, али то није било у првом веку Хришћанства.
Осим тога писци Новог завета су у цитирању Старог завета користили много више септуагинту (превод седамнаесторице настао у периоду од III века до 130. г. пре Христа) која обухвата и дефтероканонске књиге (другоканонске, које протестанти сматрају апокрифима) тако је од 350 места у Новом Завету која цитирају Стари Завет, 300 је цитирано према септуагинти (LXX). Како то није изричит доказ да треба користити шири канон (Српска Православна Црква користи јеврејски (ужи) канон као и протестанти), то нам само доказује да је Свето Писмо имало историјски пут на коме није било монолитни систем већ један живи додир Бога и човека. То нам доказује да је Свето Писмо донекле мењало спољашњу форму. Можда овај закључак наизглед није значајан, али неретко непознавање горе наведених чињеница изазива потпуно погрешне представе о Светом Писму.
Поменуо сам већ како сам имао прилику да се уверим да Јеховин сведок не зна да Јевреји не признају Нови Завет и да у њиховом схватању Светог Писма за Нови Завет нема места. Наиме, тај Јеховин сведок се запитао како Јевреји и поред тога што имају Свето Писмо (дакле и Стари и Нови завет) остају слепи за истину. Оваква погрешна представа потиче управо од непознавања историје настанка Светог Писма као и историје канона, и од схватања Светог Писма као монолитне целине. Дакле, за Јеховиног сведока Свето Писмо је одувек било овакво каквим га данас познајемо. Питање које само од себе излази на површину јесте: зашто Јеховини сведоци не знају ове чињенице и зашто њихова литература нигде не говори о томе? Одговор на ово питање биће дат у поглављу о канону. Неке протестантске секте чак иду дотле да кажу да је оригинал Светог Писма на небу, а сва света писма на земљи су само копије.
Постоји још један доказ да је Свето Писмо прошло кроз известан преображај до коначног уобличења. Тај доказ су књиге које се помињу и у Старом и у Новом завету, али их нема, јер су изгубљене. Мишљења о овим књигама су подељена, тако да су неки Оци из првих векова хришћанства сматрали да књиге које су богонадахнуте не могу бити изгубљене (блажени Августин[1]) док су други допуштали ту могућност као Ориген (ин цант. пролег.) и свети Јован Златоусти (Омилија на 1. Кор.) и ова варијанта је вероватнија. Могуће је да је у овим књигама садржај био везан за неке конкретне и привремене услове који када су нестали, изгубила се и потреба за том књигом. Погледајмо које су то књиге у Старом Завету: „Књига о ратовима Господњим“ (Бр. 21,14); „Књига истинитога“ (Ис. Нав. 10, 13); „3000 прича Соломонових“ (1. Цар. 4, 32); „1005 песама Соломонових“ (1. Цар. 4, 32); „Соломонова књига о природи“ (1. Цар. 4, 33), „Књига дела Соломонових“ (1. Цар. 11, 41) „Књига Самуила Видиоца“ (1. Дн. 29, 29); „Пророчанство Ахије Силоамљанина“ (2. Дн. 9, 29); „Виђење Ида Видиоца (2. Дн. 9, 29); „Књига пророка Семаје“ (2 Дн. 12, 15); Књига Јуја сина Аненијева (2. Дн. 20, 34); „Дела Озијина“ од пророка Исаије (2. Дн. 26, 22); „Јеремијин плач за Јосијом“ (2. Дн. 35, 25).
Да је друга теза вероватнија сведочи случај са још једном књигом Старог Завета. Ево како о томе сведочи Свето Писмо: „И кад изношаху новце донесене у дом Господњи, нађе Хелкија свештеник књигу закона Господњега даног преко Мојсија“[2] (2. Дн. 34, 14). Оно што је описано у 34. гл. друге књиге Дневника јесте Јосијино ревновање за веру и сређивање храма које је наредио. При сређивању пронађена је до тада непозната књига закона. О којој књизи је реч? Реч је о књизи која данас заузима пуноправно место у канону Старог Завета, а то је књига „Поновљених закона“ (пета Мојсијева књига). Књигу су донели Левити из Самарије непосредно пре њеног пада (721. г.) и похранили је у Јерусалимски храм. Период од пада Самарије па до доласка на власт цара Јосије у Јудеји (640. год. пр. Хр.) био је карактеристичан по честом отпадању од вере не само јеврејског народа већ и царева који су неретко сами били иницијатори отпада. У тим периодима јерусалимски храм претваран је у идолиште, а самим тим народ је губио додир са својом вером. Зато је и књига „Поновљених закона“ препуштена забораву и дуго је била у ризници храма потпуно заборављена. Дакле, имамо пример да је једна богонадахнута књига била буквално изгубљена и нико за њу није знао све до сређивања, ризнице у време цара Јосије. Након открића издата је у облику Мојсијевог говора и ово прво издање постало је повеља реформе цара Јосије, а обухватало је део који одговара поглављима од 528 данашњег „Поновљеног закона“. У време робовања у Вавилону (587-38. г. пр. Хр.) књига је прерађена, уз додатак још два Мојсијева говора, а додата прва четири поглавља говоре о освајању обећане земље. Још много шта можемо сазнати из историје „Поновљеног закона“ и његове структуре, али за наше истраживање то није неопходно. На сличан начин можемо проучити историју настанка сваке књиге Светог Писма.
Питања која морамо поставити, уколико желимо уистину и у потпуности упознати Свето Писмо, јесу: Како и када је настало Свето Писмо какво ми данас познајемо? Ко, када и како је одредио које књиге треба да сачињавају Свето Писмо?
На ова питања добићемо одговоре ако се упознамо са историјом канона и самим каноном, о чему ћу вам подробно писати у идућем писму,

Остајте ми здраво


НАПОМЕНЕ:

  1. De civitate Dei (О Божанској држави 18,38; Салмерон, пролог IV, 4)
  2. 2. Цар. 22,8-10.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *