NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 13
O DRVETU ŽIVOTA ILI KRSTU

I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.
Plodovi drveta života bili su živonosni za prvobitnog čoveka, ali ih ne treba shvatati samo u fizičkom, već i u mnogo dubljem, duhovnom smislu. Sve ono što čoveka približava Bogu približava ga i večnom životu, jer je sam Bog večan. „Budite dakle savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski“ (Mt. 5, 48). Kako mi postižemo to savršenstvo? Iako ga nikada ne možemo dostići, ipak naš trud je taj koji nas menja. Dakle, plodovi našeg truda daju nam život bliže Bogu, i to su plodovi drveta života.
Održavanje duhovne čistote omogućilo je prvom čoveku da jede plodove koji daju život. Rajsko drvo je imalo fizičku i duhovnu dimenziju, jer je njime oživotvoravano telo i duh čoveka. Nakon pada, čovek lišava sebe plodova života, narušavajući prvobitnu čistotu. Drvo života ostaje van domašaja čoveka, jer da je mogao jesti plodove nakon pada, onda bi to ovekovečilo prvi greh. Čovek bi ostao u vlasti smrti i bio bi najočajnije stvorenje na svetu da nije bilo drugog ploda – samog Hrista.
,Ja sam hleb života. Ocevi vaši jedoše manu u pustinji i pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb živi koji sađe s neba; koji jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću dati za život sveta.“ (Jn. 6, 48-51). „A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tela sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, nećete imati život u sebi.“ (Jn. 6, 53)
Gospod na još mnogo mesta o Sebi govori kao o izvoru večnog života. Kada Gospod govori o hlebu u molitvi: „Hleb naš nasušni daj nam danas“ (Mt. 6, 11) prevashodno misli na hleb večnoga života. Dakle, na ono što čoveku daje večni život, a to je On Sam. Satana kuša Gospoda tvarnim hlebom, koji zadovoljava samo fizičku glad, a Gospod mu odgovara: „ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Mt. 4, 4). Reč Božija donosi život, a ne tvarni hleb.
Telo Hristovo je, dakle, ekvivalent plodovima rajskog drveta života koje isceljuje ljudsku ogrehovljenu prirodu i daje život u samim nedrima carstva smrti. No, kako je sve to ostvareno?
Smrt na krstu je bila najstrašnija i najsramnija kazna za teške prestupnike u rimsko doba. Zato je i krst bio omražen. No, Spasitelj, izbavljajući svet od greha i smrti, čak i omraženo, ozloglašeno drvo preobražava. Od drveta smrti i muka, krst postaje drvo večnog života, jer na njemu kao plod zasija telo Hristovo, telo koje daje večni život. Hleb večnog života. Da nije bilo stradanja na krstu, ne bi bilo ni spasenja, zato krst nije više simbol straha i smrti, već radosti i života. Preobražen Gospodovom smrću, krst, kao i sva tvorevina, vaskrsava sa Gospodom u novi život.
Vi, pak, kažete da je krst paganski simbol i to: kako možete da koristite za simbol nešto na čemu je Gospod mučen i raspet? Vi se zgražavate nad takvom hladnoćom i tvrdokornošću i u svom pijetističkom maniru, gnušate se krsta. Tobož, duboko saosećajno iznosite svoj prezir prema krstu kao strašnom oruđu, pitajući se da li bi neko kome je sin ubijen pištoljem, obesio taj pištolj oko vrata? Da nije bilo krsne smrti, ne bi bilo ni spasenja.
Da li bi tada bolećiva osećajnost bila zadovoljena? Nešto slično je i Apostol Petar mislio kada je odvraćao Gospoda koji je predskazivao stradanje (Mt. 16, 21). „I uzevši ga Petar poče Ga odvraćati Govoreći: Bože sačuvaj! to neće biti od tebe“ (Mt. 16, 22). Apostol Petar reaguje upravo ljudski, on je zabrinut za Gospoda, ali je stradanje Gospodovo bilo spasonosno, ne samo za ljudski rod, nego za celokupan svet i celokupnu istoriju. Zato Gospod odgovara Petru: „A on obrnuvši se reče Petru: idi od mene sotono; ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko“(Mt. 16, 23).
Da je Gospod stradao i umro, a da nije vaskrsao, krst bi bio zaista strašno oruđe na kojem je svirepo ubijen, ne samo nedužan, već i savršen. Međutim, vaskrsenje baca svetlost i radost večnog života na čitav svet, a krst postaje oruđe spasenja. Apostol Pavle kaže: „Jer mnogi, za koje vam mnogo puta govorih, a sada i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i slava u sramoti njihovoj, oni misle ono što je zemaljsko“ (Filp. 3, 18-19).
Vidimo da i Apostol Pavle krst Hristov koristi kao sinonim za spasiteljno stradanje. Tako i za neprijatelje krsta kaže da misle ono što je zemaljsko. Kako može bilo ko sebi da da za pravo da prezire krst, ako kaže da je sledbenik Gospoda? Taj misli ono što je ljudsko.
Na drugom mestu Apostol Pavle kaže Jer me Hristos ne posla da krštavam nego da propovedam Jevanđelje, ne mudrim rečima, da se ne obesnaži krst Hristov. Jer je reč o krstu ludost onima koji ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo“ (1. Kor. 2, 1718). Ako Apostol Pavle o krstu govori na ovaj način, zašto bismo mi drugačije govorili, ako smo hrišćani? Oni koji ne vide u reči o krstu silu Božiju i kojima je ona ludost, neka dobro razmisle da li će se spasiti ili će poginuti.
Novo drvo života je krst, a njegov plod je sam Gospod. Gospod je na krstu žrtvovao sebe za spasenje sveta, a kao novi plod večnog života dao je čoveku svoje telo, jer je Gospod hleb života, koji je sišao s neba. Ko se ne pričešćuje telom i krvlju Hristovom, kao novozavetnim plodovima života, neće imati život večni. „I da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom telu krstom ubivši neprijateljstvo na zemlji“ (Ef. 2:16). Ubivši smrt na krstu sopstvenom smrću, Hristos daruje svetu večni život. Novo drvo života biće u centru novog Jerusalima: „i nasred trga njegova i sa obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakog meseca svoj rod, i lišće od drveta bijaše za lečenje naroda“ (Otk. 22, 2). „Onome ko pobedi daću mu da jede od drveta života koje je u raju Boga moga“ (Otk. 2, 7).
Čitava istorija čovečanstva je raspeta između ova dva drveta života iznad bezdana smrti. Da nema novog drveta – krsta Gospodnjeg, istorija čovečanstva bi završila u ambisu smrti. Onaj ko se sa Gospodom raspinje, ko umire s Njim, sa Njim i vaskrsava. Zato i mi možemo reći rečima Apostola Pavla: „A ja Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razape svet i ja svetu“ (Gal. 6, 14). Slava Gospode vaskrsenju tvome i krstu tvome časnome!

* * * * *

Da ne bismo ulazili u lingvističke i filološke analize same reči σταυρος – krst, (a takve analize navode Jehovini svedoci u Novi Svet – prevodu, na kraju, u dodatku pod nazivom „Krst“), kao ključni argument, daćemo pre svega jedan istorijski prikaz i jednu analizu sa komentarom onoga što Jehovini svedoci navode kao argumente.
Kada Sveto Pismo govori o krstu, govori li u stvari o „mučeničkom stubu“ kako stoji u Novi Svet prevodu? Prevod grčke reči σταυρος, glasi kolac, i kolac na kojem se plasti seno, i stub itd. Po tvrđenju Jehovinih svedoka ona ne znači i krst! Međutim, Sveto pismo svedoči drugačije.
Poznavanje istorije Hrišćanstva je veoma bitno, jer mnoge nejasnoće, konkretno istorijske, u Svetom Pismu time mogu biti otklonjene. Onaj ko misli da istorija Hrišćanstva završava Svetim Pismom i da hrišćanske istine van Svetog Pisma nema, dolazi u situaciju da mu mnoge stvari ostaju nejasne, što opet otvara veliki prostor za vlastitu spekulaciju.
Pitanje koje će baciti svetlost na to da li je krst zaista krst, jeste: kako je skončao svoj zemni život Apostol Petar? U Svetom Pismu to nije opisano, ali je Gospod to Petru prorekao: „Zaista, zaista ti kažem: kada si bio mlađi, opasivao si se sam i hodao si kuda si htio; a kad ostariš, raširićeš ruke svoje i drugi će te opisati i odvesti kuda ne želiš. A ovo reče ukazujući kakvom će smrću proslaviti Boga“ (Jn. 21, 18-19). Da se radi o proricanju kraja života Apostola Petra sam Apostol potvrđuje u 2. Pet. 1,13-15. No, ako želimo da saznamo kako je Apostol Petar skončao moramo zaviriti u istoriju Hrišćanstva.
Apostol Petar je postradao mučenički u Rimu 67. ili 68. za vladavine Nerona, a postradao je onako kako mu je Gospod i prorekao: raširivši ruke svoje bi raspet na krst. Hrišćanska istorija nam govori da je hodeći na gubilište i videvši da će biti raspet, umolio dželate da ga raspnu strmoglavce, jer nije dostojan da postrada kao Gospod (time je još jednom iskazao pokajanje za odricanje Gospoda)[1]. Apostol Petar postradao je raspet na krst strmoglavce. Širenje ruku o kojem je Gospod govorio ne bi bilo moguće da Petar nije raspet na krst.
Sledeća, prosta činjenica jeste da kažnjavanje raspinjanjem na krst, potiče iz Persije, a kasnije su ra primenjivali Rimljani i Kartaginjani. Međutim, Jehovini svedoci navode mišljenja nekih naučnika koji filološkim putem pokušavaju da dokažu da je krst u stvari stub. Pored toga, navode i neke istorijske podatke. Sve ovo ćemo malo podrobnije da proučimo.
Navodno, dokaz o tome da hrišćanski krst vodi poreklo iz paganizma jeste što simbol boga Dumuzija (u sumerskoj verziji) odnosno Tamuza (u akadskoj verziji) čini početno slovo njegovog imena, „T“ (tau grčko). Naime, Jehovini svedoci tvrde da je taj simbol unesen u „pale“ hrišćanske crkve koje su, da bi povratile prestiž, listom primale sve koji su hteli da im se priključe dozvoljavajući im da unose elemente svoje mnogobožačke religije u Hrišćanstvo[2]. Eto tako je krst postao simbol nazovi-hrišćanstva, a sve se odvija polovinom III veka (to je jako bitno). Pošto ovde imamo ne istorijsku neistinu, već notornu laž, ovoj tvrdnji posvetićemo posebno razmatranje.
Vratimo se slovu „T“ i krstu. Istina je da se u prvim hrišćanskim katakombama – kimitrijama, nalaze i prikazi krsta gde je krst predstavljen ili u obliku slova „T“ ili u obliku kotve. Međutim, znači li to da automatski krst potiče od simbola boga Tamuza? Kada bi to bilo tako, posledice takvih insinuacija bile bi velike. Mnogi naučnici koji se bave istorijom i istorijom religije znaju da u različitim religijama postoje gotovo identični delovi mitova ili se radi o potpuno identičnim božanstvima. Ova podudarnost obično nastaje iz geografske povezanosti naroda, ili iz nasleđivanja tj. preuzimanja celokupne religije jednog naroda od drugog, ali ne mora uvek biti tako. Bilo kako bilo postoje naučnici koji sve religije povezuju i svode na jedan arhetip. To su obično naučnici anti-teisti koji religiju smatraju primitivnom. Oni veličaju nauku i smatraju da je jedino nauka istinita. Takvi naučnici prosto kao da se utrkuju ko će više paganskih otisaka da pronađe na Hrišćanstvu. Međutim, takav pristup je tendenciozan i krajnje nepošten, a posebno je napredovao u racionalizmu XVIII i XIX veka.
Tom logikom i Jehovini svedoci dovode u vezu Tamuzov simbol „T“ i krst. No, zašto Jehovini svedoci onda nisu dosledni do kraja? Ako za krst kažu tako, ako za Djevu Mariju kažu da je, u stvari, hristijanizovana Artemida, ako kažu da su i u ranijim religijama postojala trojstva božanstava i to sve navode kao dokaz kako su „otpale“ crkve zatrpane naplavinama paganizma, zašto ne budu dosledni, pa tako ne objasne Hrista, krštenje itd… Naime, to naučnici koji veru u Boga smatraju primitivizmom i čine. Kada bi Jehovini svedoci bili dosledni sami sebi i nastavili insinuacije i povezivanje mnogobožačknh elemenata sa Hrišćanstvom, morali bi to da učine sa mnogim starozavetnim motivima, kao i sa hrišćanskim učenjem. Uzmimo npr. krštenje. Naučnici, koji imaju negativan ili indiferentan stav prema Hrišćanstvu, krštenje tumače kao inicijaciju tvrdeći da je krštenje, kao inicijacijski postupak, preuzet iz mnogoboštva. Ako tome pridodaju i tumačenje simbolike vode u paganizmu, itd. dobijaju naizgled potpuno jasnu sliku. Međutim, da li to zaista dokazuje da hrišćansko krštenje potiče iz mnogobožačke sredine? No, bilo kako bilo hrišćansko krštenje ima za cilj da se sa Hristom pogrebemo da bismo sa Hristom i vaskrsli. Krštenje može da podseća na inicijaciju u mnogobožačkim religijama, ali to ne znači da potiče od nje, ili da je ona sama.
Zanimljivo je da ovakvi pristupi mogu odvesti do takvih tendecioznih i krajnje zlonamernih zaključaka da se u njima čak direktno huli na Gospoda Isusa Hrista.[3] S druge strane dešava se da se na ličnim spekulacijama i tendencioznim tumačenjima gradi čitava jedna pseudonauka[4]. Ono što je zajedničko, i za jedne i za druge, je da sve što iznose ostaje u domenu pretpostavki, manje ili više, ubedljivih. Mi znamo da Jovan krštava i ispoveda na Jordanu vodom, i da sam svedoči da će onaj koji dolazi za njim krštavati Duhom Svetim. Nekome može da izgleda kako krštenje ima sličnosti sa paganskim sličnim obredima, ali hrišćansko krštenje ima svoje starozavetne praslike. Pre samog stvaranja Duh stajaše nad vodom. Time počinje praslika krštenja celog sveta. Kada Mojsije izvodi Izrailj iz Egipta i prelazi preko Crvenog mora, to, takođe, predstavlja hrišćansko krštenje: izlazeći iz zemlje ropstva, u hrišćanskom značenju – grehovnog života, progonjeni Egipćanima mučiteljima; u hrišćanskom značenju – gresima; po dnu Crvenog mora koje nakon izlaska Jevreja na drugu obalu potapa Egipćane; u pogruženju u vodu spira sa nas grehe; Jevreji izlaze na slobodu; hrišćani ulaze u novi život u slobodi u Hristu Isusu itd.
S druge strane, inicijacija je uvek gnostičkog-gnoseološkog karaktera dok je krštenje ontološkog karaktera. Krštenjem čovek ulazi u sveopšti božanski plan spasenja, a to je za svakog čoveka pitanje života ili smrti, ali ontoloških okvira života i smrti. Zato krštenje nije podizanje mnogobožačkih inicijacijskih postupaka na viši nivo. Pre bih rekao da su inicijacijski postupci paganskih religija (prelazak preko reke ulazak u svet smrti i izlazak iz njega) koji podsećaju na krštenje u stvari arhaični fragmenti sećanja čoveka na prvo krštenje Duhom Božijim, koje u čoveka unosi život. Tako čak ni hronološki inicijacija ne prethodi krštenju.
Na sličan način mnogi naučnici pokušavaju da objasne i ličnost Gospoda Isusa Hrista. Njihov pristup ide od toga da vaskrsenje kao novi život nije ništa novo i da u mnogobožačkim religijama imamo tako nešto – umiranje i oživljavanje daleko pre hrišćanskog vaskrsavanja. Najomiljeniji primer za to je sigurno Oziris, jedan iz plejade mladih bogova koji umire da bi dao život svemu. Oziris biva ubijen, ali ga oživljava Horus pri čemu je on oživio kao duhovna osoba i životvoreća energija. Čak su u njemu videli uzor oni koji su se nadali da će pobediti smrt. U svemu ovome mnogi žele da prepoznaju arhetip za vaskrsenje u Hrišćanstvu propušten kroz monoteističku prizmu[5]. Da li fragmenti koji podsećaju na Hrišćanstvo znače da je hrišćansko učenje o vaskrslom Hristu kopija i prerađeni mit adaptiran monoteizmu? Naravno da ne!
Možda je još simptomatičniji slučaj sa Tamuzom. Naime, i on pripada bogovima koji umiru s tim što on biva svakih šest meseci pušten iz donjeg sveta i tada svet biva nanovo oživljen (ovim se objašnjavala periodična smena godišnjih doba toliko važna za ratare mesopotamskog podneblja). Svake godine svet je umirao, a sa izlaskom iz carstva smrti Tamuz ga ponovo oživljava. Dakle, i ovde imamo sličnu situaciju kao i u prethodnom slučaju. Ako tome još pridodamo da je simbol Tamuza sličan hrišćanskom krstu, onda je lako, za one koji to žele, da u Hristu prepoznaju „modifikovanog“ Tamuza. I opet postavimo pitanje: da li ovaj arhetip bogova koji umiru da bi sve oživeli, znači da je automatski preslikan u ličnosti Isusa Hrista? Bože, sačuvaj!
Razlika između elegičnih bogova i Isusa Hrista je u tome što Hristos vaskrsava i apostoli su svedoci toga. Opipavši ga i čuvši pouke, po vaskrsenju, mnogi su postali svedoci vaskrsenja kojim je Hristos otvorio čoveku vrata u Carstvo Nebesko. Oziris i Tamuz su mrtvi idoli mrtvih kultova. Zašto Jehovini svedoci selektivno primenjuju povezivanje paganizma i mnogoboštva sa Hrišćanstvom, nije teško pogoditi. Zlonamernost ovog pristupa crpena je upravo iz samih napora onih obezboženih naučnika, koje Jehovini svedoci uglavnom citiraju, a koji su se upinjali da na sve moguće načine dokažu da je Hrišćanstvo samo mnogoboštvo obasjano monoteističkim svetlom.
No, u svom tvrđenju da je hrišćanski krst u stvari Tamuzov simbol, Jehovini svedoci previđaju jednu činjenicu, a to je vremenska i istorijska distanca između Tamuza i perioda u kom datiraju unošenje krsta u hrišćanstvo (polovina III veka). Širenje Tamuzovog kulta srednjim Istokom desilo se širenjem Vavilona. U Jez. 8,14 opisuje se kako Jevrejke obredno oplakuju Tamuza. Inače, u knjizi proroka Jezekilja vidimo opšti pad Izrailja u idolopoklonstvo, zbog čega bivaju kažnjeni. Širenjem vavilonske države došlo je i do širenja kulta boga Tamuza, ali kao što znamo vavilonska država veoma brzo je ustupila mesto Persiji (krajem VI i početkom V veka p. n. e).
Sve od doba Ahemenida (688-330. g. pr.Hr.) do dinastije Sasanida (226-651. g. posle Hr.) u Persiji je državna religija zaratustrizam (parsizam) s tim da je njeno opadanje bilo u vreme Aleksandra Velikog. Ova religija bila je dualistička, a samim tim i bliža monoteizmu. U Persiji se na svaku drugu religiju, pa i na Hrišćanstvo, ali i na mnogoboštvo, gledalo kao na potencijalnu opasnost po državu. Pošto je Persijsko carstvo obuhvatalo celokupan Vavilon, i to vekovima, teško da se Tamuzov kult održao do pojave Hrišćanstva.
Međutim, do najvažnijeg preokreta u tada poznatom svetu dolazi osvajanjima Aleksandra Makedonskog u IV veku p.n.e. Ta osvajanja Grčku kulturu, umetnost i religiju odnose daleko van granica Jelade. Grčka kultura postaje kultura svih onih koji žele da učestvuju u savremenom životu tog vremena. Grčka umetnost postaje uzor lepote i savršenstva. Ekspanzija grčke države donosi značajne promene u shvatanju ljudi tog vremena. Na scenu izlaze nova božanstva grčke mnogobožačke religije. Međutim, možda je bitnije istaći uticaj grčke kulture i jezika koji su unosili ideju kosmopolitizma u tadašnji svet. Tako imamo, već oko 200 godina pre Hrista, slučaj da se starozavetne knjige prevode na grčki, i to za Jevreje u Aleksandriji, kojima je bliskiji bio grčki jezik, nego maternji (aramit). Dakle, imamo potpun preporod starog sveta. Sa grčkom religijom vremenom dolaze misterije i kultovi raznih božanstava, koji su se kroz rimsku religiju zadržali čak i do VVI veka n. e.
Nakon stvaranja Rimske imperije i grčko-rimske kulture, grčki bogovi bivaju transkribovani u rimske kojima Rimljani dodaju bezbroj kućnih bogova (setimo se da su Rimljani imali boga dovratka, boga koji prati dete u školu i drugog koji ga je pratio iz škole, itd.). Vremenom, sami Rimljani prestaju da veruju u sopstvene bogove, i dovoljno je bilo da građani jednom godišnje prinesu žrtve kao dokaz odanosti državi, dok su u svakodnevnom životu mogli verovati u šta su hteli i kako su hteli.
Čemu sva ova priča? Nakon svega navedenog teško da su Tamuz i njegov kult uopšte i postojali u vreme polovine III veka, a ako su i postojali onda je to bilo u malom krugu ljudi. Prvo kult bi morao biti mnogo masovniji da bi simbol kulta bio prihvaćen od strane hrišćana, a on to nije bio (posebno ne polovinom III veka). Stoga je neodrživa i hipoteza da je Tamuzov simbol hrišćanski krst.
Drugo, polovinom trećeg veka je buktalo gonjenje hrišćana od strane Dekija Trajana (249-251.) i u tom periodu teško da su mnogobošci koji zaista nisu bili spremni da, kao hrišćani, istog momenta podnesu najstrašnije muke i smrt, uopšte i pomišljali da postanu hrišćani (o čemu smo govorili u prvom pismu), a posebno ne pripadnici nekog kulta koji su po prikazu Jehovinih svedoka, sinkretisti. S druge strane, ako proučimo doktrinu crkve tog vremena videćemo kakav je odnos ona imala prema „palima“(oni koji su se u gonjenju odrekli Hrista i hrišćanske Crkve). Posebno možemo da razmotrimo odluke sabora u Kartagini 251. g. koji je sazvao ep. Kartaginski sv. Kiprijan koji će u gonjenju od strane narednog imperatora Valerijana (253-260.) mučenički skončati.
Tekst o krstu u „Novi svet“ prevodu, propraćen je gravurom iz šesnaestog veka na kojoj je prikazan čovek prikovan za stub. To je, po Jehovinim svedocima, još jedan dokaz da je mučenje bilo uobičajeno na stubu, a ne na krstu (iako je vremenska distanca od raspeća Gospoda do nastanka gravure malo veća i iznosi oko 16 vekova). Međutim, ono što privlači pažnju jeste natpis ispod gravure koji glasi: CRUX SIMPLEX. I u samom tekstu Jehovini svedoci koriste taj naziv, ali ga prevode isključivo kao – krst. To je njima dokaz da je krst u stvari samo stub, bez poprečne grede. No, ono što oni ne prevode u ovom nazivu jeste reč SIMPLEX, koja na latinskom znači: prost, jednostavan. Prema tome pravi prevod ovog naziva bi bio prost stub a ne samo stub. Kako onda izgleda složeniji stub? Na latinskom se za krst kaže samo CRUX. Očigledno da postoji razlika između CRUX i CRUX SIMPLEX koju Jehovini svedoci prećutkuju. CRUX je krst kakvim ga hrišćanstvo poznaje i prikazuje od nastanka do danas. Zašto Jehovini svedoci prave ovakav lapsus, nije teško zaključiti.
Činjenica da u mnogobožačkoj religiji i filosofiji nailazimo na izvesne podudarnosti sa Hrišćanstvom ne znači da su automatski od strane Hrišćanstva preuzeta mnogobožačka učenja, već da je čovek od svoga pada nosio duboko u sebi sećanje na istinu i Boga. Tako, kroz istoriju filosofije i religije možemo pratiti i mestimične pojave tog sećanja kroz ideje i nauku kako pojedinca tako i filosofskih ili religijskih sistema. Naravno, to ne možemo prihvatiti kao hrišćansko učenje, ali nam to ukazuje na pokušaj palog čoveka da dosegne izgubljeno. Zato brzopleto i tendenciozno upoređivanje i zaključivanje ne vodi istini.
Zašto apostoli nazivaju krst drvetom?
„Bog otaca naših vaskrse Isusa, kojega vu ubiste obesivši na drvo.“[6] Dap. 5, 30; „… njega ubiše, obesivši na drvo“ Dap. 10, 39; „Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo, jer je napisano: proklet svaki koji visi na drvetu“ (Gal. 3, 13).
To što apostoli kažu da je Gospod obešen na drvo ne znači da se ne radi o krstu. Ovim izrazom apostoli samo žele da naglase sa kolikim su se prezirom ljudi koji su pogubili Gospoda ophodili prema Njemu. Apostoli žele da naglase sramotu koju su ljudi hteli da nanesu Gospodu kaznivši ga na tako ponižavajuće stradanje. S druge strane, krst je bio od drveta, tako da nije uopšte sporno da se tako nazove, jer opisano u kontekstu stradanja jasno je o čemu se radi. Na strani 1459. Novi svet prevoda, pod „krst“ navedeni su citati koji treba da nam potvrde učenje Jehovinih svedoka. Tako stoji da: „hrišćani moraju nositi stub (u verziji NW) kao sramotu“. Uz ovo su dati citati Mt. 10, 38 i Lk. 9, 23. No, razmotrimo šta kažu navedeni stihovi:
„I koji ne uzme krst svoj u ne pođe za mnom, nije mene dostojan“ (Mt. 10, 38). „Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide“ (Lk. 9, 23). Gde se ovde navodi da hrišćani moraju nositi stub kao sramotu? Ovde je krst sinonim stradanja i iskušenja kroz koja čovek prolazi idući za Gospodom (i vidimo da samo onaj koji uspe da ga iznese do kraja biva dostojan Gospoda), a ne sramote.
Na istom mestu (NW str. 1459.) pod b. stoji: „ne treba da se obožava“ Jehovini svedoci navode citate koji ukazuju da krst ne treba obožavati. A ja vas pitam: ko obožava krst? Obožavanje pripada jedino Gospodu. Ovo je još jedan slučaj gde Jehovini svedoci brkaju pojmove obožavanje i poštovanje, i to namerno, da bi one koji ne misle poput njih prikazali idolopoklonicima, pokazujući, po ko zna koji put, da im nije jasan pojam idolopoklonstva. Pošto je po Jehovinim svedocima „pokazivanje Isusovog stuba (krsta) sramota“ oni uz tu izjavu iznose stihove koji to treba da potvrde: „pa kad su otpali, ponovo vraćati na pokajanje, pošto oni sa svoje strane opet raspinju i ruže sina Božijeg“ (Jev. 6, 6). O čemu nam govori ovaj stih? Jehovini svedoci tvrde da se radi o dokazu da krst ne treba obožavati i o tome da je ukazivanje na krst sramota. U kontekstu je pomenut krst u navedenom stihu? Po njima, pošto je Gospod izrugan na krstu onda je krst simbol Gospodove poruge. Krst u ovom stihu nije ni pomenut, već raspinjanje. „Opet raspinju“ nam ne govori o omalovaženosti krsta. To nam govori da oni koji su čuli za istinu jevanđelsku, a zatim greše, „ponovo raspinju“ Hrista i ruže Ga. Šta to znači? To znači da oni svojim grehom omalovažavaju iskupiteljsku žrtvu Hristovu. To nam naime, i govori čitava šesta glava Poslanice Jevrejima. Ovde je ponovo raspinjanje uzeto kao metafora za otpadništvo od vere. No, Jehovini svedoci i ovaj stih postavljaju u kontekst koji njima odgovara. Drugi stih koji navode je:
„… podsmevajući se govorahu: druge spasava a sebe ne može da spase. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo verovati u njega.“ (Mt. 27, 41-52). Ovde vidimo da Fariseji ismevaju Gospoda. Kakve veze ima pominjanje krsta u ovom stihu sa idolopoklonstvom? Za Fariseje krst i Hristovo stradanje jesu bili sramni ali hrišćanima je to stradanje spasonosno, a krst je simbol tog spasonosnog stradanja.
U nastavku teksta Jehovinih svedoka imamo navedeno: „upotreba krsta u obožavanju je idolopoklonstvo“, Izl. 20, 45 Jer. 10, 35. Izlišan je komentar, jer, opet, ko obožava krst? i opet: očigledno je da Jehovini svedoci ne razumeju pojam idolopoklonstva.
I poslednja stavka kaže: „Isus je duh, nije i dalje na stubu“, 1. Ti. 3,16 1. Pe. 3,18. Prvo, Jehovini svedoci žele da iznesu svoje učenje o vaskrslom Gospodu i drugo, na sarkastičan način žele da kažu: Isus nije više na krstu, pa nema razloga da svoje obožavanje usmerite ka krstu, a ako to činite vi ste idolopoklonici Isusa Hrista (iako je za njih idolopoklonstvo i obožavanje Gospoda).
Očigledno Apostol Pavle nije mislio na način Jehovnih svedoka kada je govorio: „a ja, bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Xpusta, kojim se meni razape svet i ja svetu“ (Gal. 6, 14). „Jer mnogi, za koje vam mnogo puta govorah, a sada i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova …“ (Filip. 3, 18-19) „i da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom telu krstom. Ubivši neprijateljstvo na njemu“. (Ef. 2, 16) „jer je reč o krstu ludost onima koji Ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo“ (1. Kor. 2, 17-18).
Krst je metafora Hristovog stradanja i u tom kontekstu se i pominje u navedenim stihovima, ali reč stradanje nije korištena, već baš σταυρος, tako stoji i u Jev. 12, 2: „koji umesto predstojeće mu radosti pretrpi krst – σταυρος“. Hrišćani odvajkada poštuju krst upravo kao sinonim Hristovog spasonosnog stradanja, a poštovanje i obožavanje su dva različita pojma. No, kao što možemo ustanoviti Jehovini svedoci često brkaju smisao određenih pojava.
Slava krstu Tvome časnome Hriste, koji, neka bi dao Bog, postane i vaša hvala i sila.


NAPOMENE:

  1. Mt. 26:69-75; 14: 67-72; Lk.22:5-62; Jn. 18:25-27;
  2. NW – Novi Svet, prevod; dodatak: krst, str. 1436. izdanje na srpskom, 1999. godina
  3. Mnogi u Hrišćanstvu često ne razlikuju hrišćansko učenje i hrišćanski dogmat od onoga što se dodaje hrišćanstvu u vidu raznih nehrišćanskih običaja.
  4. Deniken i njemu slični.
  5. Setimo se samo pokušaja (promašenog) Sigmunda Frojda da dokaže kako judejski monoteizam ima temelje u egipatskoj religiji (pogrešno povezan judaizam sa propalom reformom Amenofisa IV).
  6. Kao što Jehovini svedoci odriču krst, pogrešno tumačeći Sveto Pismo, tako čine i Nazareni koji na osnovu ovog stiha zaključuju da je Gospod u stvari obešen na vešalima.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *