NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

 

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE
 

 
SLOVA, BESEDE, POSLANICE
 
Rad kao socijalni problem
1908
 
Vaše Visokopreosveštenstvo,
Poštovani gosti,
 
Profesorski kolegijum ove škole udostojio me je osobitom pažnjom, izbravši me da danas, u dan sećanja na duhovnog zaštitnika školskog, pred vama, odličnim i izbranim gostima našim, držim uobičajeni govor. Zahvaljujući se profesorskom kolegijumu na lepom i prijatnom odlikovanju, ja sam izabrao za predmet moga govora: rad kao socijalni problem.
Mislim da je sasvim opravdano da se na dan najplodotvornijeg crkvenog, školskog i uopšte narodno-prosvetnog radenika – na dan Svetoga Save – čuje u Bogosloviji govor o radu. Pri izboru teme ja sam ovo i imao u vidu. Ali moram odmah dodati da me je jedan drugi, jači motiv zadržao baš na ovom pitanju.
Pitanje o radu dolazi u red onih suvremenih pitanja koja bude najživlji interes i koja, prodirući u saznanje mase, izvesnim svojim rešenjem izazivaju veliko dopadanje.
Pitanje o radu pitanje je i socijalističko.
Otkako se socijalistički pokret pojavio kao predmet naučnog posmatranja, otkako se on pojavio u ruhu nauke, otada je on počeo da grozi društvenim uređenjima, koja su vekovima stečena i tradicijom osvećena. Moderni socijalizam, ne znajući ni za kakav autoritet, bez svake poštede hoće da poruši unizi i najdragocenije stvari srca i duše naše – on hoće pošto-poto da nas liši najvećih svetinja naših. Opasnost je mnogo veća nego što na prvi mah može da izgleda. Stoga mi, čuvari s neba nam poslatih istina, ne možemo niti smemo sedeti skrštenih ruku, nego po primeru ostalih istaknutijih boraca moramo i mi izaći i boriti se protiv lažnihprincipa modernog socijalizma.
Ali pre nego što budemo ma što preduzimali protiv lažnih učitelja i samozvanih proroka o skorom dolasku zemaljskog raja, mi se moramo upoznati sa osnovnim istinama – principima njihovim. A pošto pitanje o radu dolazi u red osnovnih problema modernih socijalističkih sistema, to ćemo, upoznavši se sa njime, lakše shvatiti i suštinu učenja i tendencije celokupnog modernog socijalizma.
 
+ + + + +
 
Kad god je reč o socijalizmu tada valja razlikovati tri stvari: 1) socijalističke ideje, 2) socijalistički pokret i 3) moderni socijalizam. Ideje socijalističke nisu isto što i socijalistički pokret, a moderni socijalizam je opet nešto treće, i njega treba razlikovati od prvog i drugog.
1) Socijalističke su ideje veoma stare; retka je koja epoha u istoriji čovečanstva protekla gde se i one ne bi mogle konstatovati. Najveći grčki filosof, Platon, u svojim dijalozima često i već veoma opširno govori o ovim idejama! Njegov, kako neki pisci vele „neblagodarni učenik“, veliki filosof i najveći prirodnjak staroga sveta, Aristotelo, takođe tretira pitanja o socijalnom uređenju. Istina je, da je hrišćanstvo, po svojoj suštini, glavni svoj uticaj obratilo na drugu stranu ali je ono ipak posredno dodirivalo pitanja o socijalnom uređenju. Srednji vek, ako i nije baš pokazivao naročito interesovanje za socijalističke ideje, ipak se iz čuvenog dela Tome Mora „Utopia“ (1516) vidi da su one živele u saznanju naprednih ljudi. U velikoj su zabludi dakle ljudi koji smatraju socijalističke ideje uopšte za predvesnike dolaska Antihristova, ili nešto što je „otь lukavago.“
2) Socijalistički pokret našeg vremena i najbližih njemu minulih vekova pokret je jednog staleža – staleža radeničkog; on se datira posredno od velikog pokreta čovečanstva – epohe renesansa, a neposredno od druge polovine XVIII stoleća. Imajući za svoje vođe i podstrekače darovite mislioce i genijalne pisce Monteskija, Didro, Voltera i Ruso, pokret ovaj, zahvativši duboko koren u Francuskoj, francuskom revolucijom rasprostranio se i u ostale zemlje kulturnih naroda.
3) Moderni socijalizam je naučna teorija, jedna naučna disciplina, koja se specijalno zanima izučavanjem socijalnog pokreta, istraživanjem njegovih zakona, ocenjivanjem socijalističkih ideja ranijih vekova i stvaranjem novih, i najzad, naučna disciplina koja radi na popularizaciji socijalističkih ideja i njihova ostvarivanja.
Ako bi uporedili socijalizam ranijih vekova sa socijalizmom našeg doba i minula dva veka, mi bi došli do ovih rezultata: Socijalizam ranijih vekova nije prodirao u saznanje narodne mase i nije se prepletao sa drugim pitanjima života; međutim, sada su nosioci socijalističkih ideja radenici – masa; sva pitanja, i politička i ekonomska i duhovno-prosvetna danas se razmatraju sa tačke gledišta socijalnih interesa. Glavna je razlika između socijalističkog pokreta i socijalizma kao naučne discipline u tome što je socijalni pokret nešto stvarno, realno, i ima svoju osnovu u samoj čovečjoj prirodi i čovečjim ciljevima, a moderni socijalizam je više manje naučna teorija. Socijalni pokret našeg vremena neće se zaustaviti sve dotle dok se u saznanju nosilaca ovoga pokreta, radeničkog staleža, ne bude steklo uverenje da su došli do cilja kome sad teže. Moderni socijalizam pak,[1] kao teorija, kao u naučni sistem obrađene ideje socijalističke, može biti kritikovan, i zbog raznih njegovih tendencija osuđivan.
 
+ + + + +
 
Prelazeći na pitanje o radu, ja mislim da đe najpodesnije biti ako vas upoznam sa kratkim pregledom teorija o njemu.
Otac narodne ekonomije, Adam Smit (1723-1790), ceneći veliki značaj rada za blagostanje naroda, govori nam dosta podrobno o njemu. Smatrajući da su za ekonomsko razviće i blagostanje jedne zemlje neophodna tri osnovna faktora: rad, priroda i kapital. Smit postavlja na prvo mesto rad. Rad je jedini izvor bogatstva, kad se primeni na sve oblasti privrednog života.
Prvi predstavnik socijalizma[2], koga je zla sudbina 27. maja 1797 godine povela na ešafot, položio je u osnov svog sistema pojam o jednakosti ljudi. Ali, po hronološkom redu drugi borac za socijalističke ideje, grof Sen Simon (1760-1825), osnivač socijalističke škole i prvi, koji je učinio pokušaj da da socijalizmu naučnu osnovu, uzeo je za polaznu tačku celog svog sistema kdeju rada. Sa Sen Simonom i počinje naučni, „moderni“ socijalizam. Primajući za apsolutnu istinu učenje liberalnih učitelja narodne ekonomije, da je rad jedina osnova, jedini izvor vrednosti, Sen Simon je izveo zaključak; rad treba da bude jedino merilo sviju društvenih uređenja; i dalje, radnici će u buduće zauzimati prvo mesto u društvu, a ne poslednje kao dosada. Sem drugih zadataka, zadatak socijalne nauke je, po mišljenju Sen Simona i da radenicima ovo prvo mesto i izvojuje. Sen Simon je bio više teorijski mislilac no praktični radenik; on je malo truda uložio da svoje ideje praktički primeni. Učenik Sen Simonov Afanten (Enfantin), saglašavajući se isto tako sa osnovnim idejama učitelja nacionalne ekonomije, došao je do prvog zaključka: zemlju i kapital treba oduzeti od sviju sopstvenika i razdati onima, koji rade, jer samo rad daje pravo na sopstvenost. Ovo učenje Afantena pojavljivalo se docnije u mnogobrojnim varijacijama – gde kad u oštrijoj, a gde kad u blažoj formi.
Nešto mlađi od Sen Simona – Šarl Furije (1772-1837), bio je treći vidniji predstavnik modernog socijalizma. Furije je učio da se sve težnje i želje koje se javljaju kod čoveka, ne smeju ničim ugušivati, nego se moraju zadovoljavati. Srećan je čovek samo onda, kada se sve njegove želje zadovoljavaju; naprotiv, čovek je nesrećan kada ih ne može zadovoljiti. Rad je, po učenju Furije, jedno od najglavnijih sredstava kojim se mogu zadovoljiti težnje i želje čovekove. Svaki čovek ima pravo na rad, ali svaki treba da radi, da se zanima onim prema čemu oseća naročitu naklonost. Time će, kako je Furije mislio, rad postati pravo zadovoljstvo i uživanje za svakoga.
Da vas ne bih zamarao, istorijskim izlaganjem učenja modernih socijalista o radu, ja sam nameran da se ovde zaustavim. Već i iz ovog kratkog i veoma površnog izlaganja, vi ste mogli uvideti da u svima sistemima rad zauzima gospodareće mesto.
Pristupajući kritičkoj oceni učenja prvih i najvidnijih predstavnika modernog socijalizma, ja ću radi lakšeg pregleda istaći tri glavna pitanja, i poglavito o njima i govoriti.
 
Prvo: koje su osnovne misli, principi modernog socijalizma?
Drugo: da lije samo fizički rad – rad?
I treće: šma vele socijalisti o podeli rada?
 
I
 
I bez osobito ozbiljne studije teorija modernog sodijalizma može se videti da se ove osnivaju na materijalističkom pogledu na svet. Evo šta veli Robert Oven (1771-1858), o čoveku:[3] Čovek je hemijsko jedinjenje i produkat materijalnih uslova i okoline u kojoj živi. Čovek se može – po mišljenju Ovenovu – dovesti u ugodno duševno stanje i kod njega se mogu izazvati kakvi se žele osećaji, samo ako se stvore za to potrebni spoljašnji uslovi. Ovo mišljenje o čoveku ispovedaju i ostali predstavnici i učitelji modernog socijalizma. Njihovi su pogledi ovakvi: Čovek je produkat materijalnih uslova i okoline, a ličnost je produkat društvenog života, i sav duhovni rad (intelektualni, estetički i religiozno-moralni) produkat je mišićnog, fizičkog rada.
Otuda zaključak: fizički je rad jedini izvor i merilo sviju vrednosti; moralni interesi ne samo da su jednaki sa materijalnim interesima nego su im šta više potčinjeni, jer moralni interesi nalaze svoj koren u materijalnim interesima.
Nas, sakupljene pod krov ovog doma, može još interesovati da moderni socijalizam, dotičući se hrišćanstva, vrlo često tvrdi da je ono izvršilo prevrat u istoriji sveta, da je ono najjasnije i sa najvećim ubeđenjem propovedalo jednakost, slobodu i bratstvo svih ljudi, i da su prvi hrišćani i životom svojim po primeru samoga Hrista potvrdili svoju propoved. Ali moderni socijalisti – ovo je važio tvrde da je osnovna ideja u Jevanđelju ideja fizičko grada, t.j. da je osnovni motiv i ovde bio ekonomski.[4]
Učitelji i najviđeniji predstavnici narodne ekonomije i moderni socijalisti, kao što vidimo, stali su na stranu materijalističkog shvatanja istorije vaseljene i roda ljudskog.
Mi se susrećemo dakle, u samome početku našeg poznanstva sa socijalizmom, sa takvim pojmovima koji su za nas ne samo tuđi nego koji izazivaju odmah i naš protest.
1. Ne može se poreći da između društva i ličnosti postoji tesna, nerazdvojna i uzajamna veza. Čovek nosi u sebi začetke – načela i individualnog i socijalnog života. Veza između ličnosti i društva je ne samo spoljašnja – materijalna, kako vele neki socijalisti – nego i unutrašnja – duhovna (intelektualna, estetička i moralna). Usavršavanje, progres društva u mnogome zavisi od ličnosti. Istorija sa nepobitnim dokumentima dokazuje veliki značaj, silu i moć individue. Nisu istorijske epohe – bile one pozitivne ili negativne za kulturno usavršavanje roda ljudskog – stvarale ličnosti, nego je duh po svojoj bogatoj i idealnoj sadržini, pojavljujući se u pojedinim ličnostima, krčio put idenju unapred i stvarao epohe. Pojedine ličnosti, kako nam istorija roda ljudskog priča, zatalasale su i pokrenule na nov rad i ostvarivanje novih ideala, ne samo tu sredinu sa kojom su dolazili u neposredan dodir, nego i mnoge milione ljudi koji njima ni po jeziku ni po običajima nisu bili slični. Veliku je istinu rekao onaj grčki filosof i moralni reformator, koji je bludeći po ulicama Atine, okružen svojim učenicima, i šibajući oštrim rečima sofiste za njihovu pokvarenost govorio da je prvi i najglavniji uslov za sreću i blagostanje kako pojedinaca tako i celog društva samoradnja pojedinaca. Poznaj samoga sebe! Istorija nam dakle tvrdi, da se i usavršavanje čovečanstva uzetog u celini ne može zamisliti bez saradnje pojedinaca. Socijalisti se ne slažu sa ovim očiglednim faktom samo zato što bi se tada morali otkazati od najmoćnijeg i najsvetijeg, po njihovom shvatanju – zakona, zakona evolucije; a ovaj zakon tvrdi da je čovek dobio i dobija sve od društva i da društvo daje impuls svakome stvarnom razviću. Ako se zakon evolucije i potvrđuje mnogim stvarima iz života prirode, ipak on nije jedini zakon i nije takav da bi se on mogao na sav život vaseljene da primeni.
Kad bi društvo zaista davalo ličnosti sve, kad bi ono bilo izvor individualnog života, od kuda bi se mogao kod ličnosti pojaviti pojam o samostalnosti njenoj, i saznanje da ona može po svojoj slobodnoj volji zauzeti ovakav ili onakav položaj prema društvu?
2. Prva hrišćanska zajednica – opština, zaista je vodila računa i o materijalnom stanju svojih članova. Ali ovaj fakat još ne potvrđuje mišljenje socijalističko da u svakoj pojavi čovečjeg života leže ekonomski interesi. Nije pravilno suditi o suštini stvari po posledicama, nego treba tražiti osnov – t. j. uzrok; pogreška je, dakle, kad se ide obratnim putem. Hristos je došao da duhovno preporodi čoveka, da učini prevrat u čoveku, ali ne u ekonomskoj nego u duhovnoj sferi čovečjeg života. Najbolje se vidi ovo iz Spasiteljevih reči: „Ne mnite, яko priidohь vovreщi mirь na zemlю: ne priidohь vovreщi mirь, no mečь.“ Pošto je čovek i duhovno i telesno biće, to je prirodno da njegovi duhovni interesi stoje u vezi sa telesnim – materijalnim. Otuda je prevrat, koji se vršio u duhovnoj sferi čovečjeg života, morao obuhvatiti i telesnu prirodu. Ovo je jak dokaz da se duhovni rad ne može smatrati za produkat fizičkog rada.
Hrišćanstvo nema u svome osnovu ekonomske motive. Novo Carstvo osnovano Sinom Božjim, Spasiteljem našim Isusom Hristom, nije carstvo „otь mira sego“. Zadatak hrišćanskog vaspitanja je spremanje podanika ne toliko za blaga ovog sveta koliko za blaga toga Carstva, koje nije „otь mira sego „. Ali da dođemo u Carstvo koje je Hristos zasnovao radi našeg spasenja, mi moramo prethodno proći kroz carstvo zemaljsko – carstvo socijalnih nejednakosti. Stoga ne treba da se klonimo ni od rada za usavršavanje u nami ležećeg individualnog i socijalnog instinkta, i to utoliko više, što je ovaj poslednji još veoma nerazvijen, te smeta pravilnom razvijanju međusobnih odnosa.
 
II
 
Još u veoma stara vremena znali su za deobu rada na fizički i duhovni. Radom fizičkim zanimali su se niži slojevi društva, a duhovnim viši slojevi.
Najveći učenik Sokratov, genijalni Platon, u svom dijalogu „Republika“ veoma nisko ceni fizičke radenike. Privredni radovi, po njegovom mišljenju, zanati i trgovina, čine čoveka nesposobnim za više državne poslove. Podelu na gospodare i robove, koja se osnivala na tome što su se prvi zanimali duhovnim a ovi drugi fizičkim radovima, Platon smatra za pravičnu. Sama priroda daje jednima pravo slobodnih građana a drugima ropstvo. Oni tamo gore pa Olimpu, bogovi naši, veseli su i zadovoljni pored ostalog još i zbog toga što su slobodni od fizičkog rada! – tako je mislio Grk Homerova vremena o blaženstvu svojih bogova. Najveći prirodnjak staroga sveta i veliki filosof, Aristotelo, isključuje iz učešća u državnim poslovima one koji se bave fizičkim radom. Fizički je rad nedostojan slobodnog čoveka. Ljudi, koji se zanimaju fizičkim poslovima – robovi, nisu ništa drugo već proste stvari; i oni mogu biti bogastvo – bogastvo slobodnih ljudi. Aristotelo je mislio, kao i Platon, da se deoba na slobodne i robove osniva na samoj prirodi ljudi. U ljudskoj rasi – govori Aristotelo – ima stvorova, koji po svojoj prirodi zauzimaju niže položaje u društvu. I Ciceron se pridržava gledišta grčkih filosofa kad kaže da Rimljani ne treba da se bave trgovinom, jer oni vladaju. Za njih – Rimljane – rade pokoreni narodi.
Uopšte se može reći da je stari, dohrišćanski svet cenio čoveka mahom po radu. Fizički su radnici robovi ili unekoliko slobodni, a duhovni radnici su pravi gospodari. Moderni socijalizam stoji u kontrastu sa starim gledištem, kad traži da baš radnici zauzmu prvo mesto u društvu, i kad se svom snagom upinje da ovo i ostvari. Hrišćanstvo je osudilo grubu prevlast duhovnih radenika, vlastele i bogataša nad fizičkim radnicima, ali ono se ne slaže ni sa osnovnim učenjem i tendencijama socijalizma, pošto ne odgovaraju jevanđelskom učenju. Ma da su misli sinova zemlje o apsolutnoj jednakosti ljudi i potkrepljavana argumentima, ipak je nepobitni fakat da baš nejednakost ljudi ovde na zemlji umnogome uslovljava hod istorije čovečanstva unapred. O nejednakosti njihovoj govori nam i božansko Otkrivenje. Sam Bog određuje ljudima razna zanimanja. Ali glavno je ovo. Čovek je stvoren po rečima Sv. Pisma po „obrazu i podobiю“ Samoga Tvorca, i stoga je sasvim opravdano da čoveka pre svega sa ove strane, no ovoj osobini cenimo. Sv. Pismo zaista veli da je samo rad svojina čoveka, jer je Bog, stvorivši čoveka, samo njemu dao zapovest da radi, a drugim životinjama samo da se množe i rastu. Ali odavde je pravilan samo taj zaključak da čovek nije stvoren zato da služi radu; on nije sredstvo zarad, nego cilj sam po sebi i za sebe. Stoga i nije pravilno čoveka kao ličnost ceniti po vrsti rada kojim se zanima. Ličnost ostaje ličnost, pa bilo da zarađuje svoj „nasušnmi“ hleb sa teškim čekićem u ruci, ili lakim perom. Socijalisti padaju u veliku zabludu kad vele da hoće s jedne strane da vaspostave potpunu ravnopravnost sviju na zemlji, a s druge se bore za prvenstvo radenika u današnjem društvu! Ne znači li ovo terati sebe samog u nelogičnost?
Držeći se evolucionističkog pogleda na organski svet, moderni socijalisti uče da i duhovni rad čovekov nije ništa drugo nego samo jedan stupanj u evoluciji osnovnog – fizičkog rada. I zbilja, često možemo čitati ili čuti da se govori ne samo o radu ljudi, nego i o radu mašine ili o radu pčela i drugih životinja. Ako se izjednačavanje ovih pojmova o radu ranije, i to slučajno i bez osobitog razmišljanja, i događalo, danas stoji stvar sasvim drugojače. Ono se danas vrši sa naročitom tendencijom; danas se želi, pošto-poto, da populariše, misao o jednakosti čovečjeg bića sa ostalim bićima u vaseljeni.
Međutim čovečji zdrav razum mora na ovo pitanje gledati ovako. Rad pčela, pa i svih drugih životinja stoji u tesnoj, nerazdvojnoj i unutrašnjoj vezi sa zakonima spoljašnje prirode. Po onim istim zakonima po kojima se vrši kretanje pluća ili cirkulacija krvi – dakle, fiziološki zakoni, po tim istim zakonima upravljaju se i pčele i ostale životinje u radu. Zar se mogu upoređivati n.pr. cirkulacija krvi ili disanje pluća sa mnogobrojnim radovima, koji su u naše vreme poznati i kojima se ljudi bave?
Kaže se da je glavna osobina – atribut – sviju radova čovečjih kretanje. Ali i mašina se kreće dakle i mašina radi. Da ovo mišljenje ne odgovara istini nije teško uočiti. Rad mašine, kao i sama mašina, delo su čovečjih ruku i čovečjeg rada. Mašina je samo sredstvo za rad; ona svojim kretanjem realizira samo čovečji rad. Čovek se kreće i čovek samo radi. Mašina nije subjekat rada, nego je samo sredstvo ili oruđe rada subjektova, t.j. čovekova, jer je samo čovek subjekat rada. Dalje, u svaki svoj rad čovek unosi i saznanje- funkciju svoga duha. Čovek misli. Radenik, stupajući u pogodbu za rad, pre nego što će zaključiti, ocenjuje kakvoću rada i meri svoje sile prema količini radne snage koja je potrebna da se posao izvrši do kraja. Osećajući da količinom radne snage kojom on raspolaže može izvršiti posao, kod čoveka se javlja osećanje moći, jačine; u protivnom slučaju njega muči osećanje slabosti, on oseća svoju nemoć.
U rukotvorini umešnog i iskusnog radenika, kao i u delu genijalnog umetnika, mi gledamo i onaj svet lepoga, koji se skriva u unutrašnjosti, u duši njihovoj. U svome radu čovek se rukovodi i voljom; on može da bude vredan, a isto tako i lenj. Hvaleći vrednoga radenika, mi hvalimo njegovu volju t.j. ono po čemu se uopšte ceni moral čovekov.
Šta vidimo dakle?
Vidimo da je fizički rad, rad mišića, samo jedan elemenat opšteg čovečjeg rada, ali ne vidimo nikako da bi on bio prvi i najglavniji. Mi ne vidimo dakle da bi fizički rad mogao uslovljavati druge duhovne radove, kao svoje elemente. O potrebi fizičkog rada ne treba ni govoriti – on je zaista potreban; ali da ga postavimo na prvo mesto u redu ostalih radova – za to nemamo nikakva razloga. Ovim se daje odgovor i na pitanje da li je zahtev socijalista o prvenstvu fizičkih radenika u društvu opravdan. Najzad, mi vidimo, a i kultura u svome razviću sve većma potvrđuje, da fizički rad ne može služiti kao jedini izvor vrednosti, jer je on sredstvo za umni, duhovni rad.
 
III
 
Pitanje o podeli – deobi, o delenju rada, u ekonomskoj se nauci smatra za veoma važno, jer se, kako vele, na njemu osniva ceo kulturni život.
Već i Platon, koji je, kao što smo videli, mislio da je sama priroda odredila jedne za robove a druge za slobodne građane i gospodare, govori i o podeli rada. Ljudi, kaže Platon, imaju da podmiruju mnoge potrebe, ali oni nisu svi podjednako sposobni, te je potrebno da se po sposobnostima odaju na razna zanimanja; jedan treba da gotovi hranu, drugi da pravi kuće, treći odelo itd. Ovakav način rada mnogo je bolji, nego kad bi se jedan čovek odavao raznim zanimanjima, kada bi sam sebi spremao sve što je potrebno, jer bi se tada gubilo vreme, i predmeti koji bi se izrađivali bili bi lošiji. Adam Smit, a za njim veliki broj vidnih predstavnika narodne ekonomije i modernog socijalizma, takođe su se zaustavljali na ovom pitanju, i starali se da ga, naročito ovi poslednji, reše onako kako bi najbolje odgovarao duhu novog, socijalističkog carstva.
Socijalizam se ne slaže sa tim učenjem – ma da se ono potvrđuje i samom eksperimentalnom psihologijom da se već i u samoj prirodi čovečjoj nalaze dispozicije naklonosti ka jednoj ili drugoj vrsti rada, stoga i smatra dosadašnji princip deobe rada za grub i nasilan.
Engels, jedan od najvećih proroka socijalizma, mislio je da, kad bude stvorena razumna i po tačno utvrđenom planu organizacija rada, kad bude dakle pravičan princip i za rad usvojen, da će tada čovečanstvo učiniti jedan veliki skok, jer će se iz „carstva moranja“ (nasilja) preći u „carstvo slobode“. Na pitanje kako će se ostvariti ova idealna organizacija i kakvu normu treba usvojiti za buduću, podelu rada – Bebel, najvidniji i najpopularniji suvremeni vođ nemačkih socijalista, odgovara: ako bude svaki radio onaj posao koji mu se najviše dopada. Dakle, neka radi svaki onaj posao koji mu najviše zadovoljstva donosi. Uostalom, Bebel nije ovde kazao, nikakvu novu misao jer je još Furije govorio da će rad tek onda biti od velike koristi za čoveka ako prestane da važi kao neka obaveza kao neko moranje koje se ne može izbeći, i kad bude donosio i prijatno raspoloženje – neku vrstu veselja. Da su misli Bebela i njegovog prethodnika neostvarljive, svedoči nam i sama stvarnost koja nas okružava, a i ono što leži u našoj prirodi. Dve su stvari u kojima su svi ljudi gotovo bez izuzetka jednaki kad je reč o radu: prvo, mi svi volimo one poslove koji zahtevaju od nas što manje fizičkog napora, i drugo, mi svi hoćemo i volimo da se zanimamo onim poslovima koji donose veće materijalne koristi. Ako bi bilo svakome dozvoljeno da po volji bira sebi zanimanje, kako što Bebel misli, tada bi bio rezultat da bi mnogi radovi, koji su veoma potrebni za normalno razviće čovečanstva i njegov opstanak na zemlji ostali bez radnika. Osetivši nedostatak svoje teorije, Bebel hoće da opravda sebe time što veli da se netreba bojati da će neki niži radovi ostati bez radenika, jer će se postupnim usavršavanjem elektriciteta, tehnike i raznih mašinerija doći dotle da mnoge, naročito niže poslove, neće morati da radi sam čovek, nego će raditi, razne sprave. Naravno da je i ovo mišljenje i suviše fantastično i naivno. Ma kako se sprave usavršavale, ipak će morati kraj njih biti neko, koji će njima rukovati i čiji će oni rad u stvari samo u većim razmerama ili brže vršiti. Zar će doći vreme kada će se sprave same praviti, ili same sebe prenositi kuda bi čovek poželeo, itd.?
Reči Spasiteljeve da „nestь učenikь nadь učitelя svoego…“ mogu se primeniti i na Marksu kao učitelju i na Bebelu kao njegovom učeniku. Marksova teorija o ovome pitanju i ako ima svojih nedostataka ipak izgleda, bar na prvi mah, da bi se lakše mogla ostvariti nego Bebelova. Marks ovako misli: svaki neka radi ono što odgovara njegovim sposobnostima i potrebama. Ma da izgleda da bi ovaj princip za deobu rada bio pravičan, ipak je teško ostvarljiv. Ako bi se svakome ostavljalo na volju da on sam ceni svoje sposobnosti, tada bi sigurno svi bili sposobni za one poslove koji su, kao što smo već gore spomenuli, najlakši i donose najviše dohotka. Ko je taj među nama smrtnima, koji bi bio kadar da da pravičnu ocenu, svojim sposobnostima? Zar se ne sretamo tako često sa žalbama, kako se njegove zasluge ne cene, kako mu je učinjena nepravda…. On je mnogo uradio… ali mogao bi još više, mnogo više, ali mu se na svakom koraku čine smetnje. Dakle, čisto psihološka pravda zahteva da se mora odrediti sud gde će zasedavati lica i određivati sposobnosti pojedinaca, i prema ovim upućivati jedne na jedan a druge na drugi rad. Da se ovim neće dostići ta idealna sloboda, kojoj teže socijalisti, vidi se već i iz toga što će ovde biti opet jedan vid „carstva moranja“, jer se ličnosti neće dozvoliti da radi što bi ona želela, nego što joj sud većine (masa) po sposobnostima ili čak i po potrebamadruštva bude odredio.
Kaucki, poznat suvremeni borac za ideje socijalističke, nezadovoljan Marksovim i Bebelovim rešenjem pitanja o podeli rada, našao se pobuđen da sam da jedno rešenje, koje bi moglo sve zadovoljiti, i čije ostvarivanje ne bi došlo u opreku sa socijalističkim principima. Treba naći, veli Kaucki, jednu ravnotežu između niže i više vrste rada. Kako ćemo je naći? Tako ako onim radenicima, koji se bave nižim poslovima, damo veće nagrade – naravno materijalne – nego onima koji se bave višim poslovima, jer se ovi poslednji sa manjim naporom vrše i ne unižavaju čoveka. Kaucki misli da će se ovom normom postići da će na svima poslovima, pa i najnižim, biti potpuno dovoljan broj radnika. Ali ni ovo rešenje pitanja o podeli rada ne može se smatrati za zadovoljavajuće. Baš i kad bi se usvojilo pravilo da, ukoliko je rad niži, utoliko radenik više novaca dobije, još je pitanje da li bi baš radenici time postali zadovoljeniji; da li bi svi osećali da su slobodni i jednaki. Biti matelijalno obezbeđen, još ne znači osećati se i slobodan i srećan. Ako bi se teorija Kauckog privela u praktiku, došlo bi se dotle da bi čistač ulica imao veću platu ne samo od onoga koji je određen da vodi nadzor o čistoći ulica, nego i od odbornika, kmetova pa i samog predsednika varoši! To bi bilo štetno i po napredak i blagostanje naroda, jer su čovečanstvo vodili i vode unapred ne fizički već duhovni radnici, i sigurno je da bi tada broj ovih poslednjih bio sve manji i manji.
Samo još nekoliko reči o ovom pitanju.
Bebel se nada da će u socijalističkom raju svi ljudi biti sposobni za sve radove, i da će se zbog toga i pojam o višim i nižim radovima da izgubi. Poslove pak za koje se ne bude pokazao dovoljan broj radnika, vršiće radenici iz one vrste rada u kojoj će oni biti manje potrebni. Da li će ljudi tada osećati da su srećni, zadovoljni i jednaki? Mi sumnjamo da bi pri današnjem stanju zanata jedan čovek mogao njih nekoliko savršeno da zna, a i da ne govorimo o svima ostalim radovima.
Istorija kulture uči nas da se sa umnožavanjem potreba čovečjeg života umnožavaju i radovi koji su nužni za njihovo zadovoljavanje. Kao što se nauke sve većma i većma množe tako isto i broj fizičkih radova postaje sve veći i veći; dakle i potrebe čovečje se namnožavaju. Dakle i broj fizičkih radova može poslužiti kao dokaz o kulturi. Davno je minulo vreme kada je čovek bio u stanju da sam svojim radom zadovolji sve svoje potrebe. Želeti to što Bebel i njegovi drugovi žele, da se naime dođe do takvog savršenstva da jedan čovek bude sposoban za otpravljanje sviju poslova, znači želeti videti opet čovečanstvo na onom stupnju kulture, kada je jedan čovek bio za to zaista sposoban!
 
+ + + + +
 
Prelistavajući istoriju čovečanstva mi ćemo između ostalog zapaziti i ovo. Bilo je vreme kada je jedan neznatan deo ljudi važio kao slobodan, a drugi kao rob. Slobodni su bili gospodari ne samo fizičkog rada, nego i ličnosti potčinjenih im robova. Dugo je rob vodio borbu za slobodu svoje ličnosti i svoga rada. Najzad je nešto uspeo. Vaploćenjem Sina Božjeg podjarmljeni čovek dobija nebesnu silu i njome oslobođava svoju ličnost. Gospodari nisu smeli više da smatraju ličnost potčinjenih za bezuslovnu svojinu, i ako su na rad ličnosti imali još potpuno pravo. U nizu dugih vekova potčinjeni su uspeli da nad svojim gospodarima održe još jednu pobedu za svoja prava. Oslobodili su i jedan deo svoga rada. Nama izgleda da je pravda današnjeg socijalnog pokreta u oslobođavanju još onoga što se oseća da je neslobodno, vezano, podjarmljeno. Čovek hoće da je potpuno slobodan i u radu. Sloboda ličnosti i rada uslovi su za stvaranje dostojne egzistencije.
Iz svega ovog dosad mogli smo videti da moderni socijalizam, stojeći na lažnoj osnovi, neđe, i ne može dati ljudima ono što će ih povesti sreći. Šta treba mi da činimo? Jesmo li i mi nemoćni da pomognemo čoveku koji viče za pomoć? Nama se čini da smo mi dužni da učinimo ono što je u našoj vlasti.
U ovom pokretu kao i u svemu što se čovečjim naziva ima naravno, nelogičnosti i zabluda. Ali zbog njih mi nismo u pravu da mu okrenemo leđa. U suvremenom socijalnom, pokretu mi vidimo unekoliko težnju za zadovoljenjem ne samo čovečanske nego i moralne – više pravde. Težiti ka slobodi jeste i moralni dug čovekov. Rob može želeti slobodu i radi zemaljskih blaga, ali i radi toga što ceni blaga duhovnog života. Niko nije ljudima jasnije govorio o pravoj slobodi, i niko im, nije jasnije pokazao plodove slobodnog života od Raspetoga iz Nazareta – našeg Spasitelja Isusa Hrista.
Mi se približujemo kraju našeg govora a u isto vreme i rešenju pitanja mučnog za naš naraštaj. „Ne nadaйtesя na knйzi i na sini čelovečeskiя“. – jer vam oni neće dati spasenja! Ona ista Sila, Sila ne ljudska, Sila ne zemaljska, koja je pre dvadeset vekova pritekla u pomoć izgubljenome Izrailju i zamorenome državljaninu gordoga Rima i osvežila ih nebesnim mirom i rešila jedan slični problem – Sveto Jevanđelje, treba i može i danas da bude najbolji rukovođa.
Sa Njime, sa svetim Jevanđeljem ne samo u ruci nego i u srcu, pođimo ka rešavanju socijalnih problema![5]
 
Sinđel Dositej
 
Literatura:
 
Fr. A. M. Weiss, Soziale Frage und soziale Ordning I T. 4te Aufl. 15-ter Vortrag. 1904.
Fr. Julius Stahl D. Philosophie des Rechts. 5-te. AufL 1878.
W Sombart, Sozialismus und soziale Bewegung, 5-te Aufl. 1905.
V. Cathrein S. J. Der Sozialismus, 9-te Aufl. 1906.
Milić Radovanović, predavanja iz Narodne Ekonomije.
P. P. Linickiй, lekcii izь Metafiziki (pribeleške).
G. Maier; Soziale Bewegingen und Theorien bis zur modernen Arbeiterbewegind, 3te Aufl. Aus Natur und Geisteswelt. 1906. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Gde god se pojavio socijalizam u poslednje vreme, on je svuda demokratskog karaktera, otuda se pojmovi socijalizam i socijalna demokratija, smatraju za identične.
  2. Francois Noel Babeuf (1700-1797), sa čijim se učenjem u mnogome slaže i Aug. Bebel.
  3. Oven je bio veoma čuven socijalist iz Newtowna u Walesy. Kao praktični socijalist on je radio u svojoj tkačkoj radnji u Nev-Lanarku. Poznat je i kao osnivač nekih dobrotvornih ustanova, a pomoću svojih spisa obratio je pažnju publike na žalosno stanje fabričkih radnika.
  4. Istu misao propoveda Kaucki u svojoj najnovijoj knjizi: Der Ursprung des Christentums. Stuttgart, 1908.
  5. Izveštaj o Bogosloviji Sv. Save za školsku 1908-1909 g., Beograd 1909. g, str. 316.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *