ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ

 

ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ
 

 
СЛОВА, БЕСЕДЕ, ПОСЛАНИЦЕ
 
Поздрав Краљу на Чегру
1927
 
Ваше Величанство, љубљени Краљу,
 
Душа првосвештеника ове епархије испуњена је данас радошћу. Он се радује што се данас навршава један дуг, јер ово сматрам као скуп оних који су били дужни. Има од тада равно 118 година, кад је четвртог дана по светој Тројици ово исто место на коме стојимо било освећено крвљу. Стеван Синђелић је Вас, Ваше Величанство и љубљени Краљу наш, овде довео и нас искупио. За мене је данашњи дан дан радости и као првосвештенику и као председнику одбора.
Друга радост не мања је што овога светога дана видим Вас, љубљени Господару и Краљу наш, коме је Бог дао славу и моћ, благодарност и величину коју је мало који владар имао. У Вашем доласку видимо одобравање наших намера. Тиме нам Ви рекосте: Синови моји, ево и ја својим присуством одобравам ваше признање јунацима нашим. Дубоко захвални ми Вас молимо да верујете у најтоплија и најсрдачнија осећања захвалности наше. Ви сте Величанство нама указали част, а Вама нека Господ Бог да срећу и дуг живот, Бог силни који Вас нама даде.
После речи епископа Краљ узима и на споменик полаже диван ловоров венац од кованог сребра на коме је урезан натпис:
 
Онима који себ’ прегорјев највише су могли.
– Синђелићу и његовим Ресавцима.
 
Александар.
 
Над засвођеним улазом у унутрашњости споменика металним старим српским словима исписано је:
Слава бесмртном војводи Стевану Синђелићу и његовим друговима палим овде за Отаџбину 19. маја 1809. г.
Затим су положени безбројни венци, богати и скромни, велики и мали и неколико кита свежих ружа и пољског цвећа.
Левим каменим степеницама, које се као два крила спуштају од средине споменика на обе стране, Краљ се пење на средњи балкон одакле присуствује реконструкцији чегарске борбе.
 
Реконструкција Чегарске Битке
 
Претходно генерал г. Живан Ранковић, са истог балкона, тумачи значај и по историским податцима описује развој борбе не Каменици. Краљ врло пажљиво прати погледом места која генерал Ранковић показује редом при сваком значајном моменту свога излагања.
Величанство, каже најзад г. Ранковић, на овоме месту био је положај Стевана Синђелића. Синђелић је имао 3000 пешака и 3 топа. Коњице није имао.
А кад је генерал г. Ранковић завршио свој говор одјекнуо је један пуцањ. То је био знак. Са свију страна отпочела је пушчана паљба. Од Каменице, Матејевца и Сврљига поред винограда испод споменика реконструисан је Синђелиђев шанац. На њему је чудна фигура у оделу прошлог века са огромном кубуром у руци. То пешадијски поручник г. Жижовић представља последње часове Стевана Синђелића. У пољани види се како непријатељска коњица наступа. Ресавски кнез храбри своје људе. Најзад видећи да је у смрти једини излазак он ватром своје кубуре диже у ваздух цео шанац.
Један блесак, један густ облак дима и ужасни пуцањ. За час се цео тај свет пренео за цео век уназад у време кад се народу могло служити својом крвљу. Једна троспратна пирамида од војника за час се подигла. Са њеног врха један редов пушта искићено јато пет белих голубова који одлећу преко долине кроз коју се час пре разлегла паљба. Али већ тренутак касније планински дах растерао је дим. Прасак пушака је умукао и кроз народ који у слободи ужива благодети мира пролази Краљ са осмехом задовољства на лицу[1].“
 
Педесет година слободе
1928
 
Говор епископа Доситеја на прослави педесет година ослобођења Ниша од Турака
 
После свршеног црквеног обреда епископ г. Доситеј са необичним полетом обратио се је својој пастви овим речима:
 
„Господине генерале – заступниче Њ. В. Краља, браћо и пријатељи, град великог Константина данас се сећа веома радосног дана. Град Немање славнога који је улазак у њега обележио победом над Византинцима и зидањем цркве Пантелејмонске, наш Ниш сећа се данас великих догађаја:
Пре педесет година на овоме месту где си сада видите свога владику стајао је деда Виктор и после службе говорио побожнима: „Паство моја, мила и премила. Данас је освануо, дан слободе. Пођимо cви ми свештеници и духовници, чорбаџије и занатлије горе ка Cв. Николи, ка Габровцу, тамо нас очекују ослободиоци наши „. И пође стари деда Виктор и свештеници и духовници и васцели народ српски. Беше цича, зима, али је свима њима било топло као да је сијало најтоплије сунце јер им дође слобода мала. Девојке са пешкирима и шимширом,јер је зима остало зеленило покрила снегом, пођоше ка цркви Ce. Николе да се тамо поклоне дичној војсци, да виде славног Лешјанина и Бучевића, да пољубе руке које су раскидале петвековне ланце.
Колико је важан био oвaj догађај показује само мало историја наша и cви напори да се дође до Ниша. Сетимо се Карађорђа и свих патриота, који су радили да се до Ниша дође. Сетимо се нашег Стевана Синђелића. Он је 18. маја у вече рекао да ђе сутра дан 19. маја ући у Ниш. 19. маја не уђе Синђелић у Ниш, али он нам створи Термопиле. Његово име је лепше од Леониде. Он је показао шта је срце јуначко и прославио име Србиново.
 
Затим је Епископ г. Доситеј подсетио на судбину владике Мелентија, који је 1821. године, са истог места у старој цркви где је данас држан помен, после службе Божије од турских низама био одведен са протом Стојаном. А о туторима и о ономе што је било даље казује онај мали споменик код градске ћуприје. 1872. Краљ Милан је узео власт у своје руке а 1875. имамо већ херцеговачки устанак. Млади Краљ Милан знао је да треба имати добру војску. 1876. године образована је краљевска влада са Стевом Михајловићем у којој је био министар спољних послова Јован Ристић, са задатком да учини што треба, и објавише владаоцу да је крајње време дошло. Знамо како је прошла 1876. Даље је епископ г. Доситеј говорио о ослобођењу Ниша и о ономе срдачном дочеку српске војске која је пре 50 година била засута цвећем и даровима. Затим се је дотакао тешких дана од 1915-1918. године и потсетио да је Ниш тих дана био поприште свију зала и невоља, али је Ниш и овога пута показао издржљивост и веру у Бога и оружје српске војске. И Ниш се данас с поносом сећа тих хероја и молећи се за њихове животе, ми смо се исто тако молили Богу данас и за наша два велика ослободиоца: љубљеног Краља Петра и Краља Милана, који нам пружише слободу да можемо слободно певати: како је диван и славан Бог у творевини Његовој.
Ово није мали догађај и ми ћемо га се најбоље сећати, да не би нас Господ Бог заборавио и сви ћемо се заветовати да ћемо положити и животе своје за веру и отаџбину. Слава и хвала ослободиоцима. Нека је слава живима и нека их Господ поживи на многа лета.[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преглед Цркве епархије нишке, број 6, Ниш јун 1927, стр. 193-195.
  2. Преглед Цркве епархије нишке, број 1, Ниш јануар 1928, стр. 39-40.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *