ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ

 

ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ
 

 
СЛОВА, БЕСЕДЕ, ПОСЛАНИЦЕ
 
Први Васкршњи поздрав Цркви загребачкој
1933
 
Доситеј,
 
Српски православни митрополит Богом чуване епархије загребачке, шаље свој браћи у Христу – духовенству, најближим сарадницима у винограду Господњем и верној деци Цркве православне, очински, архипастирски благослов, а поводом највећег празника Христове Цркве и поздравља их са:
 
Христос Воскресе!
 
Господу Богу угодно је било да мене, Свога скромног слугу, а после двадесетогодишњег служења у чину епископском преведе из епархије нишке у новоосновану епархију загребачку, са достојанством митрополита.
Прошле свете недеље – на Цвети, када је наша света Црква празновала свечан улазак Исуса Христа Спаситеља нашег у град Јерусалим, ја сам у катедралном храму моје нове резиденције устоличен био, уведен у трон митрополитски. Устоличењем овим ја сам примио на се тешку и пуну одговорности дужност епархијског архијереја – све бриге и сво старање о оним душама које су ми од Господа поверене.
Ја говорим о тешкој и пуној одговорности дужности на првом месту, јер човек баш наших дана мање мисли о дужностима него ли о части и власти, о правима са којима су везани положаји чиновнички. У Цркви Христовој многе ствари друкчије се посматрају и оцењују него ли код уређења од „овога света“. Уколико се налазим на већем положају утолико имам и више права, већу власт па и да захтевам већу част и да рачунам на веће спољашње благостање – говоре људи нашега века. „Уколико се налазиш на већем положају утолико имаш веће и теже дужности, утолико узимаш на себе већу одговорност“ – вели Хришћанин. Хришћанин мора да је увек свесан да не само за своја дела него и за своје помисли има да да одговорност пред судом Господњим, који је много страшнији од свију судова земаљских. Нико га избећи не може. Добио си много, много ће се од тебе и тражити. Количина добивених таланата одређује и количину потраживања. Ваљда је баш у томе трагедија многих у наше дане, што се мало мисли о правилном схватању своје дужности као и о правилном разумевању својих права – власти и части и спољашњег благостања. Међутим, разумно схватање једног и другог као и преимућство једнога над другим, врло је важно за успех у раду па и за духовни мир многих.
Разумећете браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу, из Ниша, као и из епархије нишке, и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле-кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука, и у топличком и јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити, него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати.
Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију видео и чуо. Искрени, срдачни и одушевљени поздравни говори најотменијих представника, нарочито при доласку у резиденцију нове епархије, мноштво народа – браће, сестара и драге ми деце, која су ме дочекала на станици лепог, белог Загреба, друге престонице наше простране Краљевине, града истакнутог лепим врлинама душе и пребогатог културним тековинама, ма да под врло тешким условима живота стеченим, као и приликом устоличења јачају ме, храбре ме, уверавају ме, а са тврдом надом у Бога, да ћу се и са вама ускоро духовно сродити. Верујем да ћемо ускоро бити своји и најрођенији.
Носим вам, драга браћо, честити и побожни синови, славне и вредне сестре и децо моја златна, чисто срце и најбољу вољу, да вас учиним што срећнијим у Господу и да у свему будете од Бога благословени. Дошао сам међу вас не ради славе своје, него ради славе Онога, Који ме је изабрао и к вама послао. Нека је слава Господу Богу; Ономе на небеским висинама, царству Kojera краја нема! Дошао сам међу вас, да као скромни слуга Божји послужим свима вама, па и најмањем међу вама. У срећи, у благостању и духовном богатству вашем хоћу да стварам своју срећу и да припремам спасење души својој, али све са Божјом помоћи.
Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће у Христу, најближих сарадника, код браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав.
 
*
 
Ове моје прве братске, очинске и првосвештеничке речи, ја вам упућујем радосног и великог дана, у дан Празника над празницима, кад се усхићени чудом свију чуда, којим нас Господ обдари, поздрављамо са:
 
Христос Воскресе!
 
Поздравом овим ми исповедамо, потврђујемо нашу веру да је Господ и Спаситељ наш Исус Христос ради нас и нашега спасења сишавши с Неба, страдао, разапет био на Голготи, погребан био и трећи дан васкрснуо.
Поздравом овим ми се захваљујемо Господу Богу за Његову неизмерну, превелику љубав према нама грешницима. Злом вољом човек је раскинуо везу између себе и Творца свога. Бог Отац наш, Бог љубави није хтео до краја да остави децу своју да страдају и пропадају. Ради човека, ради његовог спасења, Он шаље Сина Свога у помоћ грешноме, паломе човеку.
Поздравом овим, најзад, ми исказујемо и нашу велику радост, велико усхићење. Поздравом овим ми честитамо један другоме. Честитамо јер је наш Господ и Спаситељ Својим васкресењем нама, деци Својој, донео праву срећу, ослободио нас прародитељског греха и његове последице, смрти грешника. Измирени смо са Богом. Врата раја отворена су за нас. Туга наша, жалост наша за умрлим милим и драгим, није више неутешна. Речи очајника: „За навек ожалошћени“, или: „Неутешни и до гроба уцвиљени“, које се, нажалост, врло често чују и понављају, прави хришћанин не сме изговорити ако заиста верује у Христово васкресење, јер се овим речима потврђује неверовање у основну, најглавнију истину наше свете вере. А како је души, која се преселила из овога привременога живота у вечни живот? Да ли речи неверника олакшавају њену судбину? Напротив. Она је у сталном немиру јер она је брижна не само за своју судбину на страшном суду Господњем, него и за судбину неверника, очајника, па ма колико јој он близак и рођен био.
Сви, без разлике радујемо се и веселимо и дајмо мира душама наших милих и драгих, који су оставили овај земаљски, времени живот. Овим душама потребне су наше срдачне молитве и добра дела, а не сумња, или, не дај Боже, одрицање страдања, смрти и васкрсења нашег Господа Спаситеља и Искупитеља. Верујмо до краја наших дана и у реални живот оних душа, од којих смо се само привремено растали; верујемо да је – како то нарочито свети апостол Павле, јасно и убедљиво исповеда – за славно, светло Васкрсење Христово везана судбина сваке душе. Благословен и срећан је онај који у страдању и смрти Христовој припрема себи вечни покој, вечни мир у Господу. Страдајући и умирући са Христом, верујући у Њега ми се припремамо за наследнике вечних блага, која нам је Христос донео са неба и туда вратио.
И тако, браћо моја, пријатељи моји и децо моја духовна, јачајмо у вери у Бога, јачајмо у захвалности за Његову љубав према нама и за превелику милост, коју нам показа овога за нас најсветијег дана; радујемо се, честитајмо један другоме, поздрављајмо се јер смо заиста ослобођени од највећег зла и непријатеља нашег. Радујмо се, јер смо васкрсењем Христовим примирени са Богом, и отворена су нам врата раја.
Честитајући свима вама најсветији празник наше свете Цркве, ја призивам на вас Божји благослов. Богу се молим да нарочито радосно расположење овога Празника над празницима, остане увек у вашим душама. Сви се ви позивате за наследнике вечитих небеских блага; сви сте одређени за вечно спасење, јер је
 
Христос заиста Васкрснуо![1]
 
Ускрс 1933. год.
Загреб
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преглед Цркве епархије нишке, број 4, Ниш април 1933, стр. 34-37.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *