ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ

 

ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ
 

 
СЛОВА, БЕСЕДЕ, ПОСЛАНИЦЕ
 
Рад као социјални проблем
1908
 
Ваше Високопреосвештенство,
Поштовани гости,
 
Професорски колегијум ове школе удостојио ме је особитом пажњом, избравши ме да данас, у дан сећања на духовног заштитника школског, пред вама, одличним и избраним гостима нашим, држим уобичајени говор. Захваљујући се професорском колегијуму на лепом и пријатном одликовању, ја сам изабрао за предмет мога говора: рад као социјални проблем.
Мислим да је сасвим оправдано да се на дан најплодотворнијег црквеног, школског и уопште народно-просветног раденика – на дан Светога Саве – чује у Богословији говор о раду. При избору теме ја сам ово и имао у виду. Али морам одмах додати да ме је један други, јачи мотив задржао баш на овом питању.
Питање о раду долази у ред оних сувремених питања која буде најживљи интерес и која, продирући у сазнање масе, извесним својим решењем изазивају велико допадање.
Питање о раду питање је и социјалистичко.
Откако се социјалистички покрет појавио као предмет научног посматрања, откако се он појавио у руху науке, отада је он почео да грози друштвеним уређењима, која су вековима стечена и традицијом освећена. Модерни социјализам, не знајући ни за какав ауторитет, без сваке поштеде хоће да поруши унизи и најдрагоценије ствари срца и душе наше – он хоће пошто-пото да нас лиши највећих светиња наших. Опасност је много већа него што на први мах може да изгледа. Стога ми, чувари с неба нам послатих истина, не можемо нити смемо седети скрштених руку, него по примеру осталих истакнутијих бораца морамо и ми изаћи и борити се против лажнихпринципа модерног социјализма.
Али пре него што будемо ма што предузимали против лажних учитеља и самозваних пророка о скором доласку земаљског раја, ми се морамо упознати са основним истинама – принципима њиховим. А пошто питање о раду долази у ред основних проблема модерних социјалистичких система, то ћемо, упознавши се са њиме, лакше схватити и суштину учења и тенденције целокупног модерног социјализма.
 
+ + + + +
 
Кад год је реч о социјализму тада ваља разликовати три ствари: 1) социјалистичке идеје, 2) социјалистички покрет и 3) модерни социјализам. Идеје социјалистичке нису исто што и социјалистички покрет, а модерни социјализам је опет нешто треће, и њега треба разликовати од првог и другог.
1) Социјалистичке су идеје веома старе; ретка је која епоха у историји човечанства протекла где се и оне не би могле констатовати. Највећи грчки философ, Платон, у својим дијалозима често и већ веома опширно говори о овим идејама! Његов, како неки писци веле „неблагодарни ученик“, велики философ и највећи природњак старога света, Аристотело, такође третира питања о социјалном уређењу. Истина је, да је хришћанство, по својој суштини, главни свој утицај обратило на другу страну али је оно ипак посредно додиривало питања о социјалном уређењу. Средњи век, ако и није баш показивао нарочито интересовање за социјалистичке идеје, ипак се из чувеног дела Томе Мора „Utopia“ (1516) види да су оне живеле у сазнању напредних људи. У великој су заблуди дакле људи који сматрају социјалистичке идеје уопште за предвеснике доласка Антихристова, или нешто што је „оть лукаваго.“
2) Социјалистички покрет нашег времена и најближих њему минулих векова покрет је једног сталежа – сталежа раденичког; он се датира посредно од великог покрета човечанства – епохе ренесанса, а непосредно од друге половине XVIII столећа. Имајући за своје вође и подстрекаче даровите мислиоце и генијалне писце Монтескија, Дидро, Волтера и Русо, покрет овај, захвативши дубоко корен у Француској, француском револуцијом распространио се и у остале земље културних народа.
3) Модерни социјализам је научна теорија, једна научна дисциплина, која се специјално занима изучавањем социјалног покрета, истраживањем његових закона, оцењивањем социјалистичких идеја ранијих векова и стварањем нових, и најзад, научна дисциплина која ради на популаризацији социјалистичких идеја и њихова остваривања.
Ако би упоредили социјализам ранијих векова са социјализмом нашег доба и минула два века, ми би дошли до ових резултата: Социјализам ранијих векова није продирао у сазнање народне масе и није се преплетао са другим питањима живота; међутим, сада су носиоци социјалистичких идеја раденици – маса; сва питања, и политичка и економска и духовно-просветна данас се разматрају са тачке гледишта социјалних интереса. Главна је разлика између социјалистичког покрета и социјализма као научне дисциплине у томе што је социјални покрет нешто стварно, реално, и има своју основу у самој човечјој природи и човечјим циљевима, а модерни социјализам је више мање научна теорија. Социјални покрет нашег времена неће се зауставити све дотле док се у сазнању носилаца овога покрета, раденичког сталежа, не буде стекло уверење да су дошли до циља коме сад теже. Модерни социјализам пак,[1] као теорија, као у научни систем обрађене идеје социјалистичке, може бити критикован, и због разних његових тенденција осуђиван.
 
+ + + + +
 
Прелазећи на питање о раду, ја мислим да ђе најподесније бити ако вас упознам са кратким прегледом теорија о њему.
Отац народне економије, Адам Смит (1723-1790), ценећи велики значај рада за благостање народа, говори нам доста подробно о њему. Сматрајући да су за економско развиће и благостање једне земље неопходна три основна фактора: рад, природа и капитал. Смит поставља на прво место рад. Рад је једини извор богатства, кад се примени на све области привредног живота.
Први представник социјализма[2], кога је зла судбина 27. маја 1797 године повела на ешафот, положио је у основ свог система појам о једнакости људи. Али, по хронолошком реду други борац за социјалистичке идеје, гроф Сен Симон (1760-1825), оснивач социјалистичке школе и први, који је учинио покушај да да социјализму научну основу, узео је за полазну тачку целог свог система кдеју рада. Са Сен Симоном и почиње научни, „модерни“ социјализам. Примајући за апсолутну истину учење либералних учитеља народне економије, да је рад једина основа, једини извор вредности, Сен Симон је извео закључак; рад треба да буде једино мерило свију друштвених уређења; и даље, радници ће у будуће заузимати прво место у друштву, а не последње као досада. Сем других задатака, задатак социјалне науке је, по мишљењу Сен Симона и да раденицима ово прво место и извојује. Сен Симон је био више теоријски мислилац но практични раденик; он је мало труда уложио да своје идеје практички примени. Ученик Сен Симонов Афантен (Enfantin), саглашавајући се исто тако са основним идејама учитеља националне економије, дошао је до првог закључка: земљу и капитал треба одузети од свију сопственика и раздати онима, који раде, јер само рад даје право на сопственост. Ово учење Афантена појављивало се доцније у многобројним варијацијама – где кад у оштријој, а где кад у блажој форми.
Нешто млађи од Сен Симона – Шарл Фурије (1772-1837), био је трећи виднији представник модерног социјализма. Фурије је учио да се све тежње и жеље које се јављају код човека, не смеју ничим угушивати, него се морају задовољавати. Срећан је човек само онда, када се све његове жеље задовољавају; напротив, човек је несрећан када их не може задовољити. Рад је, по учењу Фурије, једно од најглавнијих средстава којим се могу задовољити тежње и жеље човекове. Сваки човек има право на рад, али сваки треба да ради, да се занима оним према чему осећа нарочиту наклоност. Тиме ће, како је Фурије мислио, рад постати право задовољство и уживање за свакога.
Да вас не бих замарао, историјским излагањем учења модерних социјалиста о раду, ја сам намеран да се овде зауставим. Већ и из овог кратког и веома површног излагања, ви сте могли увидети да у свима системима рад заузима господареће место.
Приступајући критичкој оцени учења првих и највиднијих представника модерног социјализма, ја ћу ради лакшег прегледа истаћи три главна питања, и поглавито о њима и говорити.
 
Прво: које су основне мисли, принципи модерног социјализма?
Друго: да лије само физички рад – рад?
И треће: шma веле социјалисти о подели рада?
 
I
 
И без особито озбиљне студије теорија модерног содијализма може се видети да се ове оснивају на материјалистичком погледу на свет. Ево шта вели Роберт Овен (1771-1858), о човеку:[3] Човек је хемијско једињење и продукат материјалних услова и околине у којој живи. Човек се може – по мишљењу Овенову – довести у угодно душевно стање и код њега се могу изазвати какви се желе осећаји, само ако се створе за то потребни спољашњи услови. Ово мишљење о човеку исповедају и остали представници и учитељи модерног социјализма. Њихови су погледи овакви: Човек је продукат материјалних услова и околине, а личност је продукат друштвеног живота, и сав духовни рад (интелектуални, естетички и религиозно-морални) продукат је мишићног, физичког рада.
Отуда закључак: физички је рад једини извор и мерило свију вредности; морални интереси не само да су једнаки са материјалним интересима него су им шта више потчињени, јер морални интереси налазе свој корен у материјалним интересима.
Нас, сакупљене под кров овог дома, може још интересовати да модерни социјализам, дотичући се хришћанства, врло често тврди да је оно извршило преврат у историји света, да је оно најјасније и са највећим убеђењем проповедало једнакост, слободу и братство свих људи, и да су први хришћани и животом својим по примеру самога Христа потврдили своју проповед. Али модерни социјалисти – ово је важио тврде да је основна идеја у Јеванђељу идеја физичко града, т.ј. да је основни мотив и овде био економски.[4]
Учитељи и највиђенији представници народне економије и модерни социјалисти, као што видимо, стали су на страну материјалистичког схватања историје васељене и рода људског.
Ми се сусрећемо дакле, у самоме почетку нашег познанства са социјализмом, са таквим појмовима који су за нас не само туђи него који изазивају одмах и наш протест.
1. Не може се порећи да између друштва и личности постоји тесна, нераздвојна и узајамна веза. Човек носи у себи зачетке – начела и индивидуалног и социјалног живота. Веза између личности и друштва је не само спољашња – материјална, како веле неки социјалисти – него и унутрашња – духовна (интелектуална, естетичка и морална). Усавршавање, прогрес друштва у многоме зависи од личности. Историја са непобитним документима доказује велики значај, силу и моћ индивидуе. Нису историјске епохе – биле оне позитивне или негативне за културно усавршавање рода људског – стварале личности, него је дух по својој богатој и идеалној садржини, појављујући се у појединим личностима, крчио пут идењу унапред и стварао епохе. Поједине личности, како нам историја рода људског прича, заталасале су и покренуле на нов рад и остваривање нових идеала, не само ту средину са којом су долазили у непосредан додир, него и многе милионе људи који њима ни по језику ни по обичајима нису били слични. Велику је истину рекао онај грчки философ и морални реформатор, који је блудећи по улицама Атине, окружен својим ученицима, и шибајући оштрим речима софисте за њихову поквареност говорио да је први и најглавнији услов за срећу и благостање како појединаца тако и целог друштва саморадња појединаца. Познај самога себе! Историја нам дакле тврди, да се и усавршавање човечанства узетог у целини не може замислити без сарадње појединаца. Социјалисти се не слажу са овим очигледним фактом само зато што би се тада морали отказати од најмоћнијег и најсветијег, по њиховом схватању – закона, закона еволуције; а овај закон тврди да је човек добио и добија све од друштва и да друштво даје импулс свакоме стварном развићу. Ако се закон еволуције и потврђује многим стварима из живота природе, ипак он није једини закон и није такав да би се он могао на сав живот васељене да примени.
Кад би друштво заиста давало личности све, кад би оно било извор индивидуалног живота, од куда би се могао код личности појавити појам о самосталности њеној, и сазнање да она може по својој слободној вољи заузети овакав или онакав положај према друштву?
2. Прва хришћанска заједница – општина, заиста је водила рачуна и о материјалном стању својих чланова. Али овај факат још не потврђује мишљење социјалистичко да у свакој појави човечјег живота леже економски интереси. Није правилно судити о суштини ствари по последицама, него треба тражити основ – т. ј. узрок; погрешка је, дакле, кад се иде обратним путем. Христос је дошао да духовно препороди човека, да учини преврат у човеку, али не у економској него у духовној сфери човечјег живота. Најбоље се види ово из Спаситељевих речи: „Не мните, яко прiидохь воврещи мирь на землю: не прiидохь воврещи мирь, но мечь.“ Пошто је човек и духовно и телесно биће, то је природно да његови духовни интереси стоје у вези са телесним – материјалним. Отуда је преврат, који се вршио у духовној сфери човечјег живота, морао обухватити и телесну природу. Ово је јак доказ да се духовни рад не може сматрати за продукат физичког рада.
Хришћанство нема у своме основу економске мотиве. Ново Царство основано Сином Божјим, Спаситељем нашим Исусом Христом, није царство „оть мiра сего“. Задатак хришћанског васпитања је спремање поданика не толико за блага овог света колико за блага тога Царства, које није „оть мiра сего „. Али да дођемо у Царство које је Христос засновао ради нашег спасења, ми морамо претходно проћи кроз царство земаљско – царство социјалних неједнакости. Стога не треба да се клонимо ни од рада за усавршавање у нами лежећег индивидуалног и социјалног инстинкта, и то утолико више, што је овај последњи још веома неразвијен, те смета правилном развијању међусобних односа.
 
II
 
Још у веома стара времена знали су за деобу рада на физички и духовни. Радом физичким занимали су се нижи слојеви друштва, а духовним виши слојеви.
Највећи ученик Сократов, генијални Платон, у свом дијалогу „Република“ веома ниско цени физичке раденике. Привредни радови, по његовом мишљењу, занати и трговина, чине човека неспособним за више државне послове. Поделу на господаре и робове, која се оснивала на томе што су се први занимали духовним а ови други физичким радовима, Платон сматра за правичну. Сама природа даје једнима право слободних грађана а другима ропство. Они тамо горе па Олимпу, богови наши, весели су и задовољни поред осталог још и због тога што су слободни од физичког рада! – тако је мислио Грк Хомерова времена о блаженству својих богова. Највећи природњак старога света и велики философ, Аристотело, искључује из учешћа у државним пословима оне који се баве физичким радом. Физички је рад недостојан слободног човека. Људи, који се занимају физичким пословима – робови, нису ништа друго већ просте ствари; и они могу бити богаство – богаство слободних људи. Аристотело је мислио, као и Платон, да се деоба на слободне и робове оснива на самој природи људи. У људској раси – говори Аристотело – има створова, који по својој природи заузимају ниже положаје у друштву. И Цицерон се придржава гледишта грчких философа кад каже да Римљани не треба да се баве трговином, јер они владају. За њих – Римљане – раде покорени народи.
Уопште се може рећи да је стари, дохришћански свет ценио човека махом по раду. Физички су радници робови или унеколико слободни, а духовни радници су прави господари. Модерни социјализам стоји у контрасту са старим гледиштем, кад тражи да баш радници заузму прво место у друштву, и кад се свом снагом упиње да ово и оствари. Хришћанство је осудило грубу превласт духовних раденика, властеле и богаташа над физичким радницима, али оно се не слаже ни са основним учењем и тенденцијама социјализма, пошто не одговарају јеванђелском учењу. Ма да су мисли синова земље о апсолутној једнакости људи и поткрепљавана аргументима, ипак је непобитни факат да баш неједнакост људи овде на земљи умногоме условљава ход историје човечанства унапред. О неједнакости њиховој говори нам и божанско Откривење. Сам Бог одређује људима разна занимања. Али главно је ово. Човек је створен по речима Св. Писма по „образу и подобiю“ Самога Творца, и стога је сасвим оправдано да човека пре свега са ове стране, но овој особини ценимо. Св. Писмо заиста вели да је само рад својина човека, јер је Бог, створивши човека, само њему дао заповест да ради, а другим животињама само да се множе и расту. Али одавде је правилан само тај закључак да човек није створен зато да служи раду; он није средство зарад, него циљ сам по себи и за себе. Стога и није правилно човека као личност ценити по врсти рада којим се занима. Личност остаје личност, па било да зарађује свој „насушнми“ хлеб са тешким чекићем у руци, или лаким пером. Социјалисти падају у велику заблуду кад веле да хоће с једне стране да васпоставе потпуну равноправност свију на земљи, а с друге се боре за првенство раденика у данашњем друштву! Не значи ли ово терати себе самог у нелогичност?
Држећи се еволуционистичког погледа на органски свет, модерни социјалисти уче да и духовни рад човеков није ништа друго него само један ступањ у еволуцији основног – физичког рада. И збиља, често можемо читати или чути да се говори не само о раду људи, него и о раду машине или о раду пчела и других животиња. Ако се изједначавање ових појмова о раду раније, и то случајно и без особитог размишљања, и догађало, данас стоји ствар сасвим другојаче. Оно се данас врши са нарочитом тенденцијом; данас се жели, пошто-пото, да популарише, мисао о једнакости човечјег бића са осталим бићима у васељени.
Међутим човечји здрав разум мора на ово питање гледати овако. Рад пчела, па и свих других животиња стоји у тесној, нераздвојној и унутрашњој вези са законима спољашње природе. По оним истим законима по којима се врши кретање плућа или циркулација крви – дакле, физиолошки закони, по тим истим законима управљају се и пчеле и остале животиње у раду. Зар се могу упоређивати н.пр. циркулација крви или дисање плућа са многобројним радовима, који су у наше време познати и којима се људи баве?
Каже се да је главна особина – атрибут – свију радова човечјих кретање. Али и машина се креће дакле и машина ради. Да ово мишљење не одговара истини није тешко уочити. Рад машине, као и сама машина, дело су човечјих руку и човечјег рада. Машина је само средство за рад; она својим кретањем реализира само човечји рад. Човек се креће и човек само ради. Машина није субјекат рада, него је само средство или оруђе рада субјектова, т.ј. човекова, јер је само човек субјекат рада. Даље, у сваки свој рад човек уноси и сазнање- функцију свога духа. Човек мисли. Раденик, ступајући у погодбу за рад, пре него што ће закључити, оцењује каквоћу рада и мери своје силе према количини радне снаге која је потребна да се посао изврши до краја. Осећајући да количином радне снаге којом он располаже може извршити посао, код човека се јавља осећање моћи, јачине; у противном случају њега мучи осећање слабости, он осећа своју немоћ.
У рукотворини умешног и искусног раденика, као и у делу генијалног уметника, ми гледамо и онај свет лепога, који се скрива у унутрашњости, у души њиховој. У своме раду човек се руководи и вољом; он може да буде вредан, а исто тако и лењ. Хвалећи вреднога раденика, ми хвалимо његову вољу т.ј. оно по чему се уопште цени морал човеков.
Шта видимо дакле?
Видимо да је физички рад, рад мишића, само један елеменат општег човечјег рада, али не видимо никако да би он био први и најглавнији. Ми не видимо дакле да би физички рад могао условљавати друге духовне радове, као своје елементе. О потреби физичког рада не треба ни говорити – он је заиста потребан; али да га поставимо на прво место у реду осталих радова – за то немамо никаква разлога. Овим се даје одговор и на питање да ли је захтев социјалиста о првенству физичких раденика у друштву оправдан. Најзад, ми видимо, а и култура у своме развићу све већма потврђује, да физички рад не може служити као једини извор вредности, јер је он средство за умни, духовни рад.
 
III
 
Питање о подели – деоби, о делењу рада, у економској се науци сматра за веома важно, јер се, како веле, на њему оснива цео културни живот.
Већ и Платон, који је, као што смо видели, мислио да је сама природа одредила једне за робове а друге за слободне грађане и господаре, говори и о подели рада. Људи, каже Платон, имају да подмирују многе потребе, али они нису сви подједнако способни, те је потребно да се по способностима одају на разна занимања; један треба да готови храну, други да прави куће, трећи одело итд. Овакав начин рада много је бољи, него кад би се један човек одавао разним занимањима, када би сам себи спремао све што је потребно, јер би се тада губило време, и предмети који би се израђивали били би лошији. Адам Смит, а за њим велики број видних представника народне економије и модерног социјализма, такође су се заустављали на овом питању, и старали се да га, нарочито ови последњи, реше онако како би најбоље одговарао духу новог, социјалистичког царства.
Социјализам се не слаже са тим учењем – ма да се оно потврђује и самом експерименталном психологијом да се већ и у самој природи човечјој налазе диспозиције наклоности ка једној или другој врсти рада, стога и сматра досадашњи принцип деобе рада за груб и насилан.
Енгелс, један од највећих пророка социјализма, мислио је да, кад буде створена разумна и по тачно утврђеном плану организација рада, кад буде дакле правичан принцип и за рад усвојен, да ће тада човечанство учинити један велики скок, јер ће се из „царства морања“ (насиља) прећи у „царство слободе“. На питање како ће се остварити ова идеална организација и какву норму треба усвојити за будућу, поделу рада – Бебел, највиднији и најпопуларнији сувремени вођ немачких социјалиста, одговара: ако буде сваки радио онај посао који му се највише допада. Дакле, нека ради сваки онај посао који му највише задовољства доноси. Уосталом, Бебел није овде казао, никакву нову мисао јер је још Фурије говорио да ће рад тек онда бити од велике користи за човека ако престане да важи као нека обавеза као неко морање које се не може избећи, и кад буде доносио и пријатно расположење – неку врсту весеља. Да су мисли Бебела и његовог претходника неостварљиве, сведочи нам и сама стварност која нас окружава, а и оно што лежи у нашој природи. Две су ствари у којима су сви људи готово без изузетка једнаки кад је реч о раду: прво, ми сви волимо оне послове који захтевају од нас што мање физичког напора, и друго, ми сви хоћемо и волимо да се занимамо оним пословима који доносе веће материјалне користи. Ако би било свакоме дозвољено да по вољи бира себи занимање, како што Бебел мисли, тада би био резултат да би многи радови, који су веома потребни за нормално развиће човечанства и његов опстанак на земљи остали без радника. Осетивши недостатак своје теорије, Бебел хоће да оправда себе тиме што вели да се нетреба бојати да ће неки нижи радови остати без раденика, јер ће се поступним усавршавањем електрицитета, технике и разних машинерија доћи дотле да многе, нарочито ниже послове, неће морати да ради сам човек, него ће радити, разне справе. Наравно да је и ово мишљење и сувише фантастично и наивно. Ма како се справе усавршавале, ипак ће морати крај њих бити неко, који ће њима руковати и чији ће они рад у ствари само у већим размерама или брже вршити. Зар ће доћи време када ће се справе саме правити, или саме себе преносити куда би човек пожелео, итд.?
Речи Спаситељеве да „несть ученикь надь учителя своего…“ могу се применити и на Марксу као учитељу и на Бебелу као његовом ученику. Марксова теорија о овоме питању и ако има својих недостатака ипак изгледа, бар на први мах, да би се лакше могла остварити него Бебелова. Маркс овако мисли: сваки нека ради оно што одговара његовим способностима и потребама. Ма да изгледа да би овај принцип за деобу рада био правичан, ипак је тешко остварљив. Ако би се свакоме остављало на вољу да он сам цени своје способности, тада би сигурно сви били способни за оне послове који су, као што смо већ горе споменули, најлакши и доносе највише дохотка. Ко је тај међу нама смртнима, који би био кадар да да правичну оцену, својим способностима? Зар се не сретамо тако често са жалбама, како се његове заслуге не цене, како му је учињена неправда…. Он је много урадио… али могао би још више, много више, али му се на сваком кораку чине сметње. Дакле, чисто психолошка правда захтева да се мора одредити суд где ће заседавати лица и одређивати способности појединаца, и према овим упућивати једне на један а друге на други рад. Да се овим неће достићи та идеална слобода, којој теже социјалисти, види се већ и из тога што ће овде бити опет један вид „царства морања“, јер се личности неће дозволити да ради што би она желела, него што јој суд већине (маса) по способностима или чак и по потребамадруштва буде одредио.
Кауцки, познат сувремени борац за идеје социјалистичке, незадовољан Марксовим и Бебеловим решењем питања о подели рада, нашао се побуђен да сам да једно решење, које би могло све задовољити, и чије остваривање не би дошло у опреку са социјалистичким принципима. Треба наћи, вели Кауцки, једну равнотежу између ниже и више врсте рада. Како ћемо је наћи? Тако ако оним раденицима, који се баве нижим пословима, дамо веће награде – наравно материјалне – него онима који се баве вишим пословима, јер се ови последњи са мањим напором врше и не унижавају човека. Кауцки мисли да ће се овом нормом постићи да ће на свима пословима, па и најнижим, бити потпуно довољан број радника. Али ни ово решење питања о подели рада не може се сматрати за задовољавајуће. Баш и кад би се усвојило правило да, уколико је рад нижи, утолико раденик више новаца добије, још је питање да ли би баш раденици тиме постали задовољенији; да ли би сви осећали да су слободни и једнаки. Бити мателијално обезбеђен, још не значи осећати се и слободан и срећан. Ако би се теорија Кауцког привела у практику, дошло би се дотле да би чистач улица имао већу плату не само од онога који је одређен да води надзор о чистоћи улица, него и од одборника, кметова па и самог председника вароши! То би било штетно и по напредак и благостање народа, јер су човечанство водили и воде унапред не физички већ духовни радници, и сигурно је да би тада број ових последњих био све мањи и мањи.
Само још неколико речи о овом питању.
Бебел се нада да ће у социјалистичком рају сви људи бити способни за све радове, и да ће се због тога и појам о вишим и нижим радовима да изгуби. Послове пак за које се не буде показао довољан број радника, вршиће раденици из оне врсте рада у којој ће они бити мање потребни. Да ли ће људи тада осећати да су срећни, задовољни и једнаки? Ми сумњамо да би при данашњем стању заната један човек могао њих неколико савршено да зна, а и да не говоримо о свима осталим радовима.
Историја културе учи нас да се са умножавањем потреба човечјег живота умножавају и радови који су нужни за њихово задовољавање. Као што се науке све већма и већма множе тако исто и број физичких радова постаје све већи и већи; дакле и потребе човечје се намножавају. Дакле и број физичких радова може послужити као доказ о култури. Давно је минуло време када је човек био у стању да сам својим радом задовољи све своје потребе. Желети то што Бебел и његови другови желе, да се наиме дође до таквог савршенства да један човек буде способан за отправљање свију послова, значи желети видети опет човечанство на оном ступњу културе, када је један човек био за то заиста способан!
 
+ + + + +
 
Прелиставајући историју човечанства ми ћемо између осталог запазити и ово. Било је време када је један незнатан део људи важио као слободан, а други као роб. Слободни су били господари не само физичког рада, него и личности потчињених им робова. Дуго је роб водио борбу за слободу своје личности и свога рада. Најзад је нешто успео. Ваплоћењем Сина Божјег подјармљени човек добија небесну силу и њоме ослобођава своју личност. Господари нису смели више да сматрају личност потчињених за безусловну својину, и ако су на рад личности имали још потпуно право. У низу дугих векова потчињени су успели да над својим господарима одрже још једну победу за своја права. Ослободили су и један део свога рада. Нама изгледа да је правда данашњег социјалног покрета у ослобођавању још онога што се осећа да је неслободно, везано, подјармљено. Човек хоће да је потпуно слободан и у раду. Слобода личности и рада услови су за стварање достојне егзистенције.
Из свега овог досад могли смо видети да модерни социјализам, стојећи на лажној основи, неђе, и не може дати људима оно што ће их повести срећи. Шта треба ми да чинимо? Јесмо ли и ми немоћни да помогнемо човеку који виче за помоћ? Нама се чини да смо ми дужни да учинимо оно што је у нашој власти.
У овом покрету као и у свему што се човечјим назива има наравно, нелогичности и заблуда. Али због њих ми нисмо у праву да му окренемо леђа. У сувременом социјалном, покрету ми видимо унеколико тежњу за задовољењем не само човечанске него и моралне – више правде. Тежити ка слободи јесте и морални дуг човеков. Роб може желети слободу и ради земаљских блага, али и ради тога што цени блага духовног живота. Нико није људима јасније говорио о правој слободи, и нико им, није јасније показао плодове слободног живота од Распетога из Назарета – нашег Спаситеља Исуса Христа.
Ми се приближујемо крају нашег говора а у исто време и решењу питања мучног за наш нараштај. „Не надайтеся на кнйзи и на сини человеческiя“. – јер вам они неће дати спасења! Она иста Сила, Сила не људска, Сила не земаљска, која је пре двадесет векова притекла у помоћ изгубљеноме Израиљу и замореноме држављанину гордога Рима и освежила их небесним миром и решила један слични проблем – Свето Јеванђеље, треба и може и данас да буде најбољи руковођа.
Са Њиме, са светим Јеванђељем не само у руци него и у срцу, пођимо ка решавању социјалних проблема![5]
 
Синђел Доситеј
 
Литература:
 
Fr. А. М. Weiss, Soziale Frage und soziale Ordnиng I T. 4te Aufl. 15-ter Vortrag. 1904.
Fr. Julius Stahl D. Philosophie des Rechts. 5-te. AufL 1878.
W Sombart, Sozialismus und soziale Bewegung, 5-te Aufl. 1905.
V. Cathrein S. J. Der Sozialismus, 9-te Aufl. 1906.
Милић Радовановић, предавања из Народне Економије.
П. П. Линицкiй, лекцiи изь Метафизики (прибелешке).
G. Maier; Soziale Bewegиngen und Theorien bis zur modernen Arbeiterbewegиnd, 3te Aufl. Aus Natur und Geisteswelt. 1906. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Где год се појавио социјализам у последње време, он је свуда демократског карактера, отуда се појмови социјализам и социјална демократија, сматрају за идентичне.
  2. Francois Noel Babeuf (1700-1797), са чијим се учењем у многоме слаже и Aug. Bebel.
  3. Овен је био веома чувен социјалист из Newtowna у Walesy. Као практични социјалист он је радио у својој ткачкој радњи у Нев-Ланарку. Познат је и као оснивач неких добротворних установа, а помоћу својих списа обратио је пажњу публике на жалосно стање фабричких радника.
  4. Исту мисао проповеда Кауцки у својој најновијој књизи: Der Ursprung des Christentums. Stuttgart, 1908.
  5. Извештај o Богословији Св. Саве за школску 1908-1909 г., Београд 1909. г, стр. 316.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *