ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ

 

ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ
 

 
ЖИТИЈЕ СВЕШТЕНОИСПОВЕДНИКА ДОСИТЕЈА ЗАГРЕБАЧКОГ
 
Сведок Христов веран до смрти[1] – Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије
 
Не бој се мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам даде Царство, ријечи су св. Јеванђеља, драга браћо и сестре, које смо управо чули. Ријечи охрабрења, ријечи утјехе, ријечи наде, ријечи Христовог обећања. Његовог обећања које се испуњавало и које се испунило кроз сву историју рода људскога. Не бој се мало стадо, рекао је Господ, а на многим другим мјестима, дао је исто тако обећање, да ће остати са нама и да нас неће оставити саме. У исто вријеме потврдивши да је јачи онај који је у нама, него ли све силе које су око нас. Сва историја Цркве Божије је то потврдила. У немоћи, у тајни Часнога Крста који је символ најдубљег страдања и најдубље немоћи људске, открила се управо моћ и сила Божија кроз оне који су на христолики начин носили Крст Христов, и који су носећи Крст Христов поистовјетили се са Христовим страдањима и кроз његова страдања задобили снагу Његовог Васкрсења. Живот Цркве Христове је крстно-васкрни живот кроз сву историју, и најдивнији изданци Цркве Христове, они су тога свједоци.
Један од таквих дивних свједока Христа Господа, свједока крстно-васкрсне пасхе, прелаза кроз таму овога свијета и страдања у радост Господњу, у тајну Христовог Васкрсења јесте и блаженог спомена свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски. Благословом Његове Светости ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових моштију. Он је прибројан лику свештеноисповједника наше Цркве прије неку годину на Архијерејском Сабору. Доситеј, изданак овога града, рођен у граду Београду, али који је својим животом, својим свједочанством, својом проповјеђу и својим страдањем украсио не само овај град у коме је провео прве године свога живота и последње страдалне године свога живота, савивши своје гнијездо у овој светињи ваведењској. Украсио је својим страдањем, својим подвигом и свједочењем царски град Ниш, гдје је био изабран 1913. године за нишког епископа, уочи оног првог свјетског поклања, понијевши заједно са својим народом Крст Часни, Крст страдања и проводећи већи дио Првог свјетског рата у заробљеништву, прогнанству у Бугарској, да би се поново вратио у град Ниш и да би ту унаприједио црквени живот, основавши и штампарију св. Цара Константина и Јелене, издајући значајни духовни и црквени лист „Преглед нишке епархије“, обнављајући духовни живот и сахрањујући оне који су били побијени. Од руку злотвора десетине свештеника православних били су поклани у то вријеме, од небраће. Све је он прикупљао, њихова имена, и оставио о њима свједочанство као о страдалницима за вјеру Христову. У своје вријеме а прије тога, он је завршио духовне школе у чувеној Кијевској духовној академији, добивши звање кандидата богословља. Васпитан у страху Божијем, научен богословљу и мудрости Цркве Божије, он је био један од најдивнијих свједока Цркве српске Православне између два рата. Са тог разлога, Свети Архијерејски Сабор га је послао да буде први Митрополит новоосноване загребачке Митрополије. Он је ту у Загребу свједочио Господа, проповједао Јеванђеље, био човјек мирнога и тихога духа, дубоке вјере и дубокога повјерења у Господа. А још прије тога, њега је Црква Божија послала као мисионара у Закарпатску Русију и он је, може мирне душе да се каже, обновитељ Закарпатске Цркве Православне, тамо гдје су служили као мисионари наши епископи блаженог спомена митрополит Јосиф потоњи скопски, такође потоњи Митрополит Загребачки Дамаскин, епископ рашко-призренски Владимир. Тамо је такође био послан и блаженог спомена отац Јустин Ћелијски Преподобни, у те крајеве који су веома страдали кроз вјекове, гдје су православни били гоњени од унијата и од римске пропаганде тога времена. Тамо је и Доситеј немало пострадао обнављајући манастире, обнављајући духовни и црквени живот те Цркве која иде у дубоку старину. И по предању и по историјским чињеницама, тамо је један број званих Бијелих Срба остао од старина и до данас преживио, поред оних Лужичких Срба који су се претапили кроз вјекове, али су многи и од њих сачували своје национално самосазнање. Бијели Срби, сачували су своју вјеру и имали су и своје манастире, који су били повезани и са средњевјековном Црквом Српском у вријеме цара Душана, а такође у вријеме Стевана деспота Високога. Тако је наша Црква преко њега и других наших Архијереја обновила Православље на тим просторима, које и данас постоји и оно и данас прославља Име Божије на Православни начин. Дакле, апостол царскога града Ниша, апостол Закарпатске Русије, апостол града Загреба, страдалник и исповједник. Његово страдање дошло је до свог врхунца 1941. године у Загребу, када је био затворен и када је пребијан у затвору, када му је брада његова чупана, и гдје је доживио страховита страдања, тјелесна и душевна, да би на крају био прогнан из Загреба и дошао овдје и дуго времена боравио у болници у Београду и на крају посљедње дане свога страдалног живота провео је управо овдје под, бригом сестара манастира Ваведења, ондашње игуманије, рускиње мати Ангелине. Овдје се упокојио 13. јануара 1945. године, и ево у наше дане његов спомен поново оживљава и васкрсава. Свети Архијерејски Сабор је сагледао његов подвиг, проучио његов живот, његово страдање и уписао га је у Календар Цркве Христове.
Благословом Његове Светости, ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових светих моштију и оне су постављене овдје у овај свети ћивот, да би вјерни цјеливали његове ране, његове страдалне мошти и да би кроз цјелив његових страдалних моштију, учили се истинском и правом путу Христовом, оном путу којим је ходио свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски.
Не бој се мало стадо, јер Господ је обећао онима који заједно са њим страдају, који Крст Његов носе да им подари Царство своје. И придодао је Господ: они који мене исповједе и пред људима и ја ћy њих исповиједити пред анђелима својим небеским, који се мене одрекну пред људима и ја ћу се њих одрећи пред анђелима небеским. Свети Доситеј је исповиједио Господа свим својим животом, животним подвигом и Господ га је признао за свога пред анђелима и уписан је неизбрисивим словима у књигу вјечнога живота.
Његовим молитвама нека Господ и нас утврди у ношењу Крста Часнога; нека Господ закрили и ову свету обитељ, нека закрили и нашу свеукупну Цркву, која наставља да носи Часни Крст Христов. Нарочито нека Господ закрили многострадално Косово и Метохију које је сво у знаку ношења Часнога Крста и страдања. Свети Доситеј, који је пострадао носећи Крст Христов, нека би се молио да се Господ смилује народу своме и стаду своме и да му поврати слободу на Косову и Метохији, да му поврати његово достојанство и његову част свуда и на сваком мјесту.
Молитвама св. Доситеја загребачког, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.
 
Христос Bacкpce!
 
* * * * *
 
Доситеј Васић, епископ нишки – Прота Т. Урошевић
 
Епископ нишки Доситеј, садашњи потпретседник Светог архијерејског синода Српске православне цркве, рођен је у децембру 1877 године у Београду где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899 године. Примио је монаштво пред завршетком богословије (1898) године, када је добио и јерођаконски чин. По свршетку богословије добио је јеромонашки свештенички чин 1899 године и годину дана провео је у манастиру Манасији, у коме је био замонашен.
Године 1900, као први питомац фонда блаженопочившег митрополита српског Михаила, отпутовао је у Русију у град Кијев где је ступио у Духовну Академију, коју је завршио 1904 године са степеном кандидата богословских наука.
Из Русије је отпутовао у Немачку и ступио на универзитет у Берлину. Овде је нарочито изучавао протестантску богословску науку (код Харнака, Кафтана, Пфлајдерера и других) и философију (код Рида, Паулсена). После двогодишњег студирања у Берлину прелази у Лајпциг, где се одаје изучавању философије, експерименталне (код Вунта) и чисте философије (Хајнце, Фолкелт).
Године 1907 позват је био у београдску Богословију Светог Саве за наставника, где је предавајући по преимућству философске науке у старијим разредима остао до половине 1909 године, када је као питомац Министарства просвете и црквених послова отпутовао у Француску ради продужења студија. У париској Сорбони и Вишој школи социјалних наука изучавао је философске и социјалне науке, а ступивши у везу са римокатоличким духовенством упознавао се са богословским наукама и организацијом ове цркве.
Крајем 1910 године прелази у Женеву и ту се опет уписује за студента Университета. У Женеви је остао све до објаве рата Турској, – септембра 1912 године, када се враћа у Србију и ставља на расположење својој цркви и отаџбини.
За време овога рата радио је у секретаријату Главног одбора за помоћ рањеницима и пострадалим у рату, који је био под покровитељством народне цркве.
По препоруци тадањег Митрополита Србије, а доцније првог српског патријарха Димитрија, путовао је по ратиштима делећи помоћ.
Месеца маја 1913 године био је изабран за епископа највеће епархије, Митрополије српске нишке, па после три дана, 12 (25) маја, и посвећен за епископа ове епархије.
Пошто је од почетка светског рата (1914) па све до катастрофе Србије (новембра 1915 г.) Ниш био у ствари престоница Србије, то је епископ нишки био центар свега доброчинства и милосрђа која су носила карактер приватне иницијативе.
Кад су Бугари наступали ка Нишу, епископ Доситеј се решио да остане са народом у својој резиденцији. На захтев Бугара, он је изашао пред војску бугарску и предао непријатељу овај град.
Ипак пет дана по заузећу Ниша, непријатељске власти повеле су насилно епископа у Бугарску и тамо га интернирале. Годину дана провео је у округу пловдивском у бачковском манастиру (у Родопима), а две године провео је у соколском манастиру, – срез грабовски, у недрима Старе Планине.
По свршетку европског рата, Епископ Доситеј враћа се са осталим многобројним заробљеницима из Бугарске, у Отаџбину, и заузима опет свој ранији положај.
За време преговора са цариградском Патријаршијом, о стварању јединствене Српске православне Цркве и уздигнућу ове на ступањ обновљене Патријаршије, он заузима положај потпретседника Средишног архијерејског сабора.
Нарочито је много радио на закону Српске православне цркве и на уставу ове цркве. И десило се да и закон и устав добију највећу санкцију, када је он био члан Светог Архијерејског Синода.
За време верског покрета у Чехословачкој у поткарпатској Русији, Православна српска Црква шаље га као свога делегата у Чехословачку. Три године је провео као делегат и већином је живео у Прагу и у Поткарпатској Русији.
За последњих 9 година три пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода што значи да је шест година провео на раду у централи цркве, не напуштајући послове своје епархије, која је до скоро имала око милион душа.
Српска Православна Црква често је слала Епископа Доситеја као свог делегата у друге земље, ван граница њених. Био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској (1929 и 1931) и другим местима.
Сем матерњег језика он говори врло добро и језике: руски, чешки, немачки и француски.
Од одликовања г. Доситеј има: први степен ордена Св. Саве са лентом; златну Обилићеву медаљу за храброст; четврти степен Карађорђеве звезде; четврти степен Белога орла; ордене Црвеног Крста руског и југословенског.
 
*
 
У вишим црквеним круговима мали је број оних који заслужују већу оданост како свештенства тако и пастве него Епископ Доситеј. Јер и сва његова осећања припадају свештенству и пастви у тој мери, да га можемо с правом назвати духовним оцем. И као човек и као епископ, он заслужује да се о њему стално пише, али не у циљу обичног хваљења већ због тога што је сваки његов поступак у истини достојан пажње.
Као наставник и васпитач Богословије Светог Саве он је био такав да је својом добротом уздржавао своје ученике и васпитанике, од свих оних поступака који заслужују казну. Његова предавања била су вишег стила и у њих се уносио сав да буде што схватљивији. Може се рећи да није било ученика кога он није заинтересовао и задобио за свој предмет. Да, он је имао ту ретку способност, да влада онима којима је предавао. То преимућство може се објаснити његовим лепим говорништвом и темељним познавањем предмета.
Велики као Хришћанин, он увек бива доследан оним узвишеним начелима, за које је и Христос себе жртвовао. Ту његову хришћанску доброту осећа сваки онај, који и најкраће време проведе у његовом друштву. Све је код њега у складу: лепо васпитање, хришћанска доброта, разум и срце. Та су оружја најбоља, па су свакако због тога и његови успеси у раду велики.
Упоредо са овим у његовом срцу пламти жарка љубав према нацији. Тај украс целога свога бића он јавно манифестује, када са својим свештенством подиже крај Нишаве споменик српским великанима: Епископу Мелентију, Проти Стојану, свештенику Ђорђу и нишким грађанима: Младену, Голубу и Радославу, који своје животе принесоше на олтар отаџбине на дан Свете Тројице 1821 године.
Владика Доситеј за време бугарске најезде не оставља своје свештенство и паству, већ остаје да сачека непријатеља наоружаног металним оруђем, јер је веровао да ће се оно поломити и да ће Христов крст, који носе мученици заблистати сјајем сунца. Бол му је задавала мисао да ће његова духовна деца остати без заштите и без утешитеља. Као духовник надао се, да ће бити поштеђен од непријатеља. Желео је да своју духовну децу крепи хришћанском утехом, у часовима када она малаксавају. Тако је мислио владика верујући, да непријатељ има хришћанску душу и да ће поштедети њега и његове војнике наоружане Христовим крстом. Али се доказало да је непријатељ хтео баш смрт и понижење оних, који тај крст носе. Његове сатруднике свештенике, у масама убијају а Њега одвајају од пастве у један забачени манастир у Бугарској.
И дошао је велики час да се види у тами мржње скрхано оружје и на светлости Христов крст, обавијен црним велом. Изнемогао и изнурен глађу и душевним патњама, враћа се из ропства и владика Доситеј. Његова паства хита к њему да му целива десницу. Свештеничка сирочад окружава га и пита о доласку својих родитеља, не знајући да су их Бугари на зверски начин поубијали. Да, деца су тражила своје родитеље, јер су се ужелела њихове милоште. У животу владике Доситеја није било тежих момената од ових. Његов дом онда је био дом утехе.
Одмах је почео живу акцију у правцу осигурања породица, које су за време рата пострадале. Стварају се разна хумана удружења, којима се он ставља на чело. Ради и дан и ноћ само да би се поратна беда ублажила. И успева да створи дом за ратну сирочад, која је иза погибије својих хранитеља била остављена улици.
Иза тога наступа време озбиљног рада за православну цркву у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца. Владика Доситеј узима најактивније учешће у свима одборима по свима црквеним питањима. У том раду видимо га као необичног организатора. Свети архијерејски сабор бира га за свога делегата у Чехословачкој да уреди тамошњу цркву, која је под притиском двојне монархије морала да прими унију.
У том послу видимо епископа Доситеја као великог пионира православља. Његов рад црквени људи упоређују са радом првих словенских апостола Тшрила и Методија. Око себе скупља све елементе који иза ослобођења очекиваху и васкресење своје народне и словенске цркве православне. Многи Чеси су хтели да се врате својој матери православној цркви. За њих повраћај православљу значило је освећење мученичке смрти великог Јана Хуса.
Сама појава Епископа Доситеја у Чешкој била је од великог утицаја. Владици је требало једну службу под ведрим небом да одслужи да проговори благу хришћанску вест, да кроз речи ода своју велику словенску душу, па да сви они који га гледају и слушају похитају у његово очинско наручје. Кроз акцију Свете православне цркве треба да ценимо велики успех Владике Доситеја у Чешкој. Данашња Чешка православна црква има православног епископа Горазда, Духовни суд, парохије и све друге установе које су потребне. Чешка православна црква спада под јуриздикцију Српске православне цркве и има свој црквени Устав који је предложила наша црква а усвојила влада Чехословачке републике. Но и ако ова православна црква има све црквене установе са својим епископима и Духовним судом ипак је и данас наша црква њен центар.
Рад Владике Доситеја није се ограничио само на утврђивање православља међу Чехословацима, него је он врло успешно радио и у Карпатској Русији. Данас већ наша црква има православних које међу Чехословацима, које међу Карпаторусима, према званичним подацима, око 150.000 душа. Поред Епископа Горазда у Прагу, јуриздикција наше цркве простире се и над православнима којима је Епископ г. Дамаскин (Грданички) у центру Карпаторуса, граду Мукачеву. Епископа Дамаскина изабран је наш Свети архијерејски Сабор за духовног вођа за православне Карпаторусе, на свом заседању прошле јесени (1931).
После организовања православне цркве у Чехословачкој владика Доситеј предузима такође један деликатан посао код нас. Свестан тога да је православно свештенство у прошлости утрошило највећи део своје снаге за Српство и да се није постарало, само из своје бескрајне националне љубави, да се осигура за данашње тешке дане, он са својим свештенством и црквеним управама, ствара Привредну Задругу Епархије Нишке. По његовом мишљењу, као и по мишљењу свију осталих задругара, ова
Задруга треба да разведри забринута лица свештеничка, при помисли на њихову неосигурану старост и на њихове породице.
Упоредо са овим радом на чисто црквеном пољу, владика Доситеј поклања нарочиту пажњу омладини и њој се посвећује. Ми га видимо како после Балканског рата ствара друштво „Царица Јелена“, које се брине за ратну сирочад. Када је пак 1914 године био угрожен живот престоници Београду, он је са управом дома „Свете Јелене“, у коме је било преко стотину деце ратних сирочића смештено, предузео корак да се сва деца изведу из Београда и сместе у манастир Свети Роман, код Ђуниса.
За време окупације та су се деца много злопатила, Бугари су одузимали од манастира, који их је издржавао, већи део хране, а њима је остављано врло мало. Од те деце имамо доста њих која су свршила учитељску и друге школе. За своје животе и школовање захвална су своме владици Доситеју.
После европског рата он оснива дом за слепу децу при манастиру Светом Јовану недалеко од Ниша. Сада су слепа деца смештена у „Дом Мира“ у манастиру Светој Петци у клисури Сићевачкој, недалеко од Ниша, одакле су пресељена у манастир Светог Стевана – липовачког код Алексинца.
Жива црква Христова будно прати сваки рад свог владике и обично га помаже у свим његовим предузећима. Он је то и заслужио, јер се њој и посветио. Колико је омиљен владика код своје пастве, нека посведочи чињеница да ни једно хумано друштво не предузима никакав посао, докле се он не прими покровитељства. Наша браћа Словенци, који су долазили са академским певачким друштвом „Триглав“ из Љубљане рекли су „Лако је вама србовати док имате оваквог владику“.
Тако Епископ Доситеј служи своме роду и Богу. Ми желимо, да његов рад у будућности буде још плоднији, како би се њиме поносила још више жива Христова Црква.
Његово преосвештенство господин Епископ Доситеј је славно и популарно име, које се у његовој пространој епархији изговара са пуно поште и пијетета. Томе имену се одаје дубоки поклон и уважење и ван граница
Југославије. У Чехословачкој његово се име помиње са топлим и живим симпатијама од Прага до Мукачева и Ужгорода у Карпатској Русији.
Његова речитост као беседника и проповедника је убедљива. Том убедљивошћу он иде право циљу и обара препреке које се истављају пред успесима које је црква и вера Христова пружила роду људском. Епископов симпатичан глас, који његовим идејама даје нарочиту топлину, пружа им и високи полет. После свакога говора сви остају убеђени у тачност његових погледа и исправности његових теза. А таквих теза и таквих говора по храмовима, јавним предавањима, народним университетима и академијама велики је број, који га истиче на видно место првих интелектуалаца данашњег просвећеног друштва и у његовој епархији и у престоници, где он већи део времена проводи као потпретседник Светог Архијерејског Синода радећи на црквеним реформама.
Он је апостол онакав какав треба да је и какав мора бити на овом узвишеном положају и његова паства нема потребе да пожели да је другачији но што је.
У тренуцима великих супротности и духовној пометњи садашњице, архијереји великога ауторитета, као што је Преосвећени Господин Доситеј једна су велика неопходност.
Отменост духа, племенитост, духовитост и велико знање и познавање своје високе дужности битна су блага, којима овај Архипастир располаже. И с тога се с правом сме рећи о оваквим духовним вођима да они својим животом и радом утврђују свој став према Богу и људима. Многим се великашима може пребацити изрека: „да им знање доноси звање“, али се то не може рећи за онога који је и знање и звање стекао својим трудом и својом способношћу.
Ни у најтежим тренутцима живота његову активу у раду за добро цркве, није могла превазићи несрећна пасива. Експедитиван, он на рад не гледа као на муку и терет ни онда, када је радом претрпан. Не! Рад је за овакве природе и животна потреба и карактерна особина. Управо та је унутрашња потреба у исто време и задовољство и радост због стварања.
Као архијереј, обучен у благодат свештенства Преосвећени господин Доситеј је ту благодет „свише“ уресио својом добром душом и лепом нарави, која је најлепша одлика човекова и најбољи чувар његов од пада. Та доброта његова није никаква извештаченост, обична умешност у опхођењу, нити је израз конвенционалности коју његов високи положај захтева. Не, она је израз унутрашњег његовог жара духовног, који као квалитет душе у човеку највише вреди.
И стога је мало речено кад се каже да се наша верска ствар у Епархији нишкој налази у добрим рукама. И мали раст овога човека није ни мало на штету садашњег високог положаја епархије нишке, коју је он видно уздигао међу свима епархијама, епохалним тековинама у свима правцима црквенорелигиозне и националне делатности.
Тешко је и нескромно формулисати све одлике и квалификације једног узоритог архијереја као интелектуалца, проповедника, апостола и духовника више спреме и науке духовне, од нас и нижих по спреми и мањих по положају, јер је казано: „мењше от бољшаго благословљајетсја“. Али нам се крај свега тога отима поглед на ону страну рада господин Доситејева, који се јавља и као оваплоћена идеја у облику привредног задругарства, као тежње да се свештенство његове епархије и верски живот не само помогне, него да се путем колективног удружења прибаве средства за црквени напредак, братско зближење и ширу солидарност.
Преосвећени господин Доситеј није од оних данашњих људи, који не виде камен испред ноту, док се не би на њега спотакли. Његов поглед дубоко продире у будућност, јер је прозрео доба „мршавих Јосифових крава“, па је за време, још пре осам година, створио у својој епархији Привредну задругу, за самопомоћ и штампарију за помагање верског духовног живота. Таква једна установа са капиталом и инвентаром преко 3 милиона динара, у доба садање материјалне и моралне кризе, право је спасење од духовне глади и једна веома светла тачка, у низу многих заслуга овог узор архипастира за напредак његове епархије.
И као што је Солунски фронт био полазна тачка нашем ослобођењу и уједињењу, исто тако ће и наше свештеничко зближење, самопомоћ, братска солидарност од већих замаха путем задругарства бити једини пут успеху у новом животу цркве на основи аутономног уређења.
Епархија нишка је поносна да идеологија њених архијереја: блаженопочившег Патријарха Димитрија, као духовног оца Општег свештеничког удружења и Преосвећеног господина епископа Доситеја као првог митроносног творца привредног Свештеничког задругарства, данас доминира целокупним животом аутономне српске цркве као један спасоносан излаз из лавиринта, кроз који данашњи живот цркве пролази. Под знаком задругарства, као знаком Константиновог крста на небу, победа је обезбеђена. И ето главног разлога зашто је овакав плодан, епохалан и узорити животопис као што је овај, заслужио да се постави на чело свију биографија заслужних за напредак верски у првој педесетогодишњици епархије нишке, јер су сви овакви трудбеници на верском бољитку целог свога живота били и остали „на својој бразди“.
 
* * * * * *
 
Портрет Епископа Нишког Г. Доситеја – Иринеј Крстић, синђел
 
Кратка биографија.
 
Рођен у Београду године 1877 Драгутин Васић је, завршивши богословију (1899), примио монашки постриг у манастиру Манасији и на замонашењу наречен Доситеј. Као монах проводи потом четири године у Духовној академији у Кијеву. Затим наставља студије из философије у Берлину и Лајпцигу. 1908. год. и 1909. био је наставник богословије у Београду, а затим настаје други период његова студирања, овога пута у Француској и Швајцарској. Из Женеве јеромонах Доситеј је био позван да се врати у Србију где је Сабор архијереја одлучио да овога, релативно младог, човека узведе на сан епископа. Године 1913 у храму св. Тројице у Нишу би извршено на свечан начин устоличење новопосвећенога Епископа Нишког Господина Доситеја.
 
Рад Епископа Доситеја.
 
Говорећи о раду његовоме немогуће је не подвући једну огромну активност коју је Епископ Доситеј показао у Нишу за време од пуних 19 година. Није претерано ако се каже, да у Нишу за тих деветнаест година није било још једног таквог трудбеника. Не би било справедљиво не позабавити се личношћу човека који је без мало две деценије провео у непрекидном раду и корисној делатности, и тим својим радом, више но многи други, задужио Ниш, јер Епископ Доситеј је у Нишу сваку корисну и благотворну акцију помагао, прихватио, или чак и сам својом личном иницијативом покренуо. Тачно је кад се каже, да од 1913. год. па до данас у животу града Ниша није било ни једног важнијег момента који не би стајао у тесној вези и са личношћу Епископа Доситеја.
Године 1913. његовом иницијативом и његовим материјалним средствима подиже се мали, скромни споменик, код моста на Нишави, мученицима за веру и српство: владици Мелетију, проти Ђорђу и Стојану и др.
Године 1915. једнога сивог јутра, на тргу испред среског начелства, Епископ Доситеј на челу грађана излази пред непријатељску војску да преда град и грађане и да за мирно грађанство измоли од непријатеља поштеде, гарантујући он лично за ред и мир у вароши. Након неколико дана одводе га у ропство у Бугарској, где у једноме манастиру, понижаван и непоштован ни као човек нити као епископ, остаје све до ослобођења 1918. год.
А тада, вративши се из ропства у ослобођени град, у своју историјску дијецезу, он предузима многе акције и показује једну ретку активност. Под његовим покровитељством, са његовом моралном (често и материјалном) потпором, загрејане, оснажене и надахнуте његовим топлим речима, саветима и упутствима, многе хумане установе у Нингу још интензивније и пожртвованије развијају своју благотворну акцију.
Његовим напорима, заузимањем и трудом у Нишу се подиже ЕнглескоСрпски Дом, у коме се збринула незбринута деца. Он, који од свега највише воли децу, није могао а да се очински не забрине њиховом злом судбином. Учинио је исто оно што је и 1915., када се постарао да се у манастиру св. Романа (код Ђуниса) смести око стотину ратничке деце. Захваљујући једино и само томе његовом племенитом гесту ова су деца – заштићена, храњена, одевана и васпитавана у томе манастиру – данас у животу и заузимају разне положаје у земљи.
Његовим настојањем у манастиру св. Петке (код Ниша) оснива се „Дом мира слепих девојака“.
Епископ Доситеј један је од главних покретача и главних иницијатора за оснивање Народног Университета у Нишу.
Искључиво и једино је његова заслуга што је на Чегру (близу Ниша) подигнут споменик – леп и величанствен – Синђелићу и друговима.
И кад се је ради важнијих црквених послова налазио ван Ниша, Владика Доситеј, иако преоптерећен својим епархијским и уопште црквеним пословима, имао је увек времена да мисли и на напредак и развијање града Ниша. Дошло нам је до руку једно његово својеручно писмо, које је из Београда писао год. 1928. У писму између осталога стоји ово:
„…Јуче по подне, враћајући се из манастира св. Романа – за Београд,у возу сам се упознао са једним господином, који јако агитује за што бољи и активнији рад народних универзитета у земљи. Овога господина упознао сам и са радом народног универзитета у Нишу. Није готово ништа знао за ранији рад и чудио се нашем „мртвилу “ како он каже. Нисам могао много реагирати.
Од њега сам дознао, да ће 9. новембра – сада у недељу – бити конференција претставника народних универзитета из целе наше земље на универзитету у Београду. Казао мије, да су неки народни универзитети већ позвани да пошаљу своје делегате.
Молим, да одмах упознате (ако већ није упозната) Управу Нишког народног универзитета о овој конференцији. Ја мислим да и наш (Нишки) народни универзитет треба да буде заступљен на овој конференцији.
У случају да Нишки народни универзитет, из било каквих разлога, не би био у могућности да на ову конференцију пошаље свога делегата ја ћу бити готов да ову дужност примим на себе, али ме треба раније известити „.
Другом једном приликом Владика је писао: „Овде (у Београду) морам остати још који дан, јер су послови црквени премноги, а ја сам потпуно сам. Нема ни Његове Светости. Преоптерећен сам пословима. Али ћу после недеље гледати да се ослободим на који дан јер се већ више не може. Велики су послови иу Нишу“.
Једном када је давао упутства како треба у Нишу прославити свечаност у Недељу Православља, писао је: „…Као што сте могли уочити, ја сам увек npoвoдuo тенденцију да oвa недеља (православља) не носи само карактер црквене и верске свечаности, већ да она у исто време има бити и дан захвалности свима нашим великим Нишлијама, који својим животом посведочише љубав према Отаџбини и краљу као и према граду Великога Цара Миротворца.
Желео бих, дакле, да се cвe изведе како ваља „.
 
Не мислимо овде износити и све оно што је Епископ Доситеј у Нишу и Нишкој Епархији учинио на пољу верском и црквеном. Не мислимо овде говорити о оној душевној храни којом је у току од 19 година хранио, у свакој прилици и сваком тренутку, град Ниш са његових четрдесет и више хиљада становника и епархију од преко једног милиона верних. Ако би се узело да је само у Нишу недељно бар једном говорио вернима, онда је Епископ Доситеј за време, колико је ту провео, морао одржати најмање хиљаду проповеди; хиљаду поука; хиљаду корисних савета људима ради њихова личног добра! И ако би се узело да је под његовим руководством одржано свакога месеца само две седнице код разних нишких установа и удружења, онда би број тих и таквих седница изнео без мало пет стотина. Пет стотина седница одржано, како би се штогод доброга и кориснога учинило за Ниш и Нишлије!
Заиста у животу Константиновог града од пре деветнаест година па до данас личност Епископа Доситеја игра велику улогу.
 
Спољна мисија Епископа Доситеја.
 
Организатор par excellence, изврсан говорник, енергичан, далековид и пун искуства, Епископ Доситеј је у неколико маха имао прилику да посведочи своју способност и на пословима већих оквира и већег значаја. Тако је њему неколико пута била поверавана и извесна мисија на страни, црквеног или чак и политичког значаја. Млада православна црква у Чехословачкој је плод његовога организаторског рада.
За уједињење Православне Српске Цркве, које је постигнуто после рата, за доношење новог црквеног закона и устава, који је скоро обнародован, Епископу Доситеју припада велика част.
 
Идеологија рада Епископа Доситеја.
 
Паскал је казао, да врлину једнога човека не треба мерити no ономе што учини само у часу напрезања, него no ономе што обично чини. Епископ Доситеј све што је урадио радио је само зато, јер је навикнут да ради, да непрестано ради. Он зна да на земљу није дошао а да на њој ништа не уради. Он је начисто са тим да је и њему небо са животом наметнуло извесну дужност да изврши. Он је убеђен, да Вечити Судија води рачуна и о његовом времену и да за Судију треба за живота спремити одговор. Живот протиче за тренут; живот сам по себи није ништа; његова вредност зависи од употребе. Остаје само добро, које је учињено и само по њему живот је нешто. Човек дугује употребу свога живота својим ближњима. Један епископ друкчије није ни могао мислити. Проћи кроз живот а не учинити ништа за људе, то је крађа учињена људском роду. Један епископ никад неђе допустити да буде крадљивац. На земљи се не може крочити ни један корак а да се наиђе на какву дужност, коју је потребно извршити. Један епископ никад неђе допустити да буде немаран у вршењу својих дужности.
О Епископу Доситеју се може савесно ређи, да је био ревностан у вршењу својих дужности и према друштву, коме дугује за свој опстанак своје таленте и своју просвећеност; и према Отаџбини, којој припада; и према несрећницима, према оскуднима чији је он сав. Њих је он сам често, врло често тражио по сиротињским уџерицама, по болницама, по казненим заводима, по сиропиталиштима, по домовима за умоболне. Каква идеална слика пастира!
С друге стране, за сав тај свој болан и срдачан рад он никад није очекивао награде од људи. Све што је чинио, чинио је једино и само из осећања обавезе и дужности, из навикнутости ка раду. И збиља, прегледајте сав његов живот, све његово време у коме је имао какво задовољство, или признање, или какву почаст. То су „као клинови укуцани на дугоме зиду, у извесном растојању – рекли бисте, да то заузима много места; но сакупите ли их, неће их бити ни за пуну шаку“.
Уосталом, то и није важно. Један епископ је помирен са тим, да од људи не може очекивати никакву награду. Јер шта му могу дати они који и сами све очекују од Бога, као и он!
 
Душевна доброта као карактерна црта Епископа Доситеја.
 
Портрет Епископа Доситеја био би непотпун, кад се не бисмо дотакли и његових унутарњих особина. Не истакнути његову душевну доброту, срдачност, приступачност и скромност, и нарочито не подвући његову јединствену, широку љубав према другима, значило би не пружити праву слику о њему. То је у истини човек дубока срца, са својим живим, црним очима и отвореном, пријатељском, дубоком душом. Тихе, велике душе, он је један од оних који само озбиљно могу узимати ствари; кога је сама природа одредила да увек буде искрен. У његовој души одувек је живело и живи Божје надахнуће. У томе лежи његова моћ да људе приводи к себи да их привеже за се.
Имали смо прилику да се сретнемо са људима, који су само једном у животу и за кратко време били с њим. Ти су људи говорили: „Дошло нам је да клекнемо и да га целивамо. Толико нам се учинио мио и драг“!
У три стотине својих свештеника успео је без насиља и притиска да стекне према себи једну истинску заслужену и неусиљену трајну оданост и поштовање. Његова љубав према тим његовим потчињенима често је била тако велика да се је једва могла сместили у њихова срца. Често је он стајао очи у очи са њима, откривен, неувијен ни у какву тајну пред њиховим очима, саветујући, бодрећи, наређујући међу њима, они су могли и они су морали видети какав је човек он; никаквом човеку од положаја и власти није се тако покоравало, као томе човеку у црној, скромној мантији, коју је он сам често пута крпио.
Заиста, дакле, он који је одређен да буде вајар душа људских, био је и сам савршено извајане душе.
Он је потпуно слободан од извештачености. Он неће да буде оно што није. Нема никаква гордог истицања, али не показује ни понизности. Кућа у којој живи је једна од скромнијих; његова храна је обична. С праведним поносом неки помињу да он сам цепа дрва за своју пећ и да исту сам подлаже. Исто онако као што сам врло често залива цвеће у свом врту. Он је био и остао сиромах човек, који се је покаткад и мучио и често пута био рђаво подмирен, јер је гледао да својим средствима најпре подмири друге, оскудне људе. Никада није марио за оно за шта се обични људе боре. Његове месечне принадлежности, које нимало нису завидне, исцрпу се веђ за првих десет дана у месецу, јер добри Епископ даје невољнима и „капом и шаком“. С праведним поносом тако исто неки помињу, да већ једанаестога дана у месену несреброљубиви Владика бива принуђен да од ђака, које он у своме дому издржава и из својих средстава школује, заиште „на позајмицу“ који динар, да би подмирио најнужније потребе.
Колико дирљивог сиромаштва код једног епископа?
 
Наша завршна реч.
 
И тако, у кратким потезима, покушали смо да прикажемо бар приближан портрет човека који је у току од скоро две деценије обасјавао светлошћу Христове науке људске душе у многољудној епархији нишкој. То је частан посао који се наставља још из времена апостола.
Епископ Доситеј био је и остао апостол љубави и апостол рада.
Бити непрестано у живом додиру с народом и бити увек готов поделити и поднети с њим заједно и радости и незгоде – то је узвишен принцип коме он ни за тренутак није остао недоследан.
Народ је њива на којој треба сејати семе добра. Епископ Доситеј био је и остао ревностан сејач овога семена.
Епархија нишка и град Ниш имали су и имају без сумње многе сејаче овога семена. Али је за последњих деветнаест година Епископ Доситеј био и остао први велики сејач.
Нека нам добри Епископ опрости што смо, износећи овај портрет, покушали да продремо и у најскривеније куте његове душе и да завиримо у интимне стране његовог личног живота.
Све то учинисмо да бисмо отуда скривени бисер изнели на светлост дана.“
 
* * * * * *
 
Епископ Доситеј Апостол обновљеног Православља у Карпатима – Игуман Серафим[2]
 
Велики пријатељ нашега карпаторуског народа, апостол поново уздигнутог православља у Карпатској Русији, епископ нишки г. Доситеј на овогодишњем архијерејском сабору српске православне цркве једногласно је изабран на новоосновану митрополитску катедру баш у центру југословенског католицизма у граду Загребу.
Избором тако истакнутог српског архипастира за загребачку митрополију дат је достојан одговор југословенским католицима, који подигнуте главе већ неколико година газдују у православном Београду, као код своје куће у Риму.
Високопреосвећени Митрополит Доситеј заједно са Његовом Светости Патријархом Варнавом појављују се као најватренији русофили међу целим српским епископатом.
У нашем суровом и безсавесном времену, када се цени само сила мача и злата, таква срдачна искрена и топла љубав према нашој несрећној распетој паћеници Мајци Русији, силом изазива сузе нежности и преклоњење пред високом душом напред поменутих архијереја.
Високопреосвећени Митрополиг Доситеј свршио је деветстотих година Кијевску духовну академију и ускоро после тога изабрат на историјску катедру у гр. Нишу – родном месту св. равноапостолног цара Константина. За време светског рата Епископ Доситеј није хтео да остави своју паству и остао је у Нишу пошто су га Бугари били освојили. Ако се сетимо са каквом су се свирепошћу односили Бугари према српском свештенству, разумећемо на какво је се јуначко дело решио Владика Доситеј. Јер више од 150 свештенослужитеља само из нишке епархије беше погубљено од Бугара. Одмах по заузећу Ниша Бугари су Преосвећеног Доситеја лишили слободе и са великим унижавањем одвезли у заточење у унутрашњост Бугарске, где се је изнуравао до самог свршетка рата.
 
*
 
И ево примера искрене хришћанске незлобивости и љубави према непријатељима! Када је Бугарску 1927 год. постигао страшни земљотрес, Владика Доситеј је први отпочео акцију за скупљање прилога по целој Србији у корист пострадалих непријатеља својих и лично је однео сакупљену повећу суму у Бугарску и разделио.
За нашу Карпато-Руску православну цркву заслуге Високопреосвећеног Доситеја су огромне. Он се са пуно права може назвати апостол обновљеног православља у Карпатима. Одмах после свршетка рата, Владика оставља своју нишку епархију, која се још не беше опоравила од бугарског и немачког разорења и иде у Чехословачку где чује да се је јавио покрет међу Чесима и Карпаторусима за прелаз у православље.
Са својом ватреном енергијом Владика путује по целој Чехословачкој, проповеда, организује, ствара парохије, подиже цркве. На жалост болесно стање у Русији и немање довољне потпоре од стране Србије, која не беше још залечила своје ратне ране, не дадоше могућности Владици Доситеју да своју делатност доведе до потпуног триумфа православља у Чехословачкој. Рим је силан, а једна ласта не чини пролеће.
Али и поред свега овога, око 100.000 Руса и Чеха пређоше у своју стару словенску веру православну за време његовог апостолског рада. И сада се набраја православних до 200.000; има две организоване и законски признате епархије тако да православље у Чехословачкој, а особито у Карпатској Русији почива на чврстим темељима.
На завршетку морамо рећи коју реч о личности Владике Доситеја која свакога очарава.
Значајно је, да уколико човек стоји више у духовном, и интелектуалном погледу, утолико је простији, пријатнији у односима, добрији, снисходљивији и приступачнији нижима од себе. Такви су сви истакнути јерарси наше православне цркве, као например, Његова Светост Патријарх Варнава, Блажењејши Митрополит Антоније. Високопреосвећени Митрополит Скопљански Јосиф, Епископ Битољски Николај и др. Такав је у највећој мери и Владика Доситеј. Врата владичиног кабинета за рад, од раног јутра до позно у ноћ, широм су отворена за свакога, ко жели да га види. И богат и сиромах, и знатан и прост, сваки налази код Владике леп пријем, саучешће и могућу помоћ. Колико пута по казивању послуге Владика је давао молиоцима сав новац до последњег динара из новчаника, а после тражио на зајам од служитеља 2 динара за новине.
Нашој Православној Мисији Високо Преосвећени Доситеј чинио је обилату помоћ. Када су 1930. г. у Србију отишли наши скупљачи добровољних прилога, они су наишли на најлепши пријем не само код Његове Светости Патријарха Варнаве но и код Митрополита Доситеја. Он је излазио са личним говорима, проповедима, рефератима на духовним вечерима и концертима у корист Мисије у Београду и у Нишу, што је све доприносило материјалној страни концерата. Осим тога давао је писмене препоруке моћним и богатим и свестрано помагао скупљаче, који су ишли право к њему као рођеном оцу.
„Ис пола ети“ Теби добри и милостиви Архипастиру! Са великом радошћу поздрављамо Твоје високо назначење на Загребачку Митрополију и желимо сваког успеха у Твоме новом и пуном одговорности служењу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа Митрополита Амфилохија на Светој Литургији у манастиру Ваведење, 13. маја 2008. године приликом молитвене прославе преноса и полагања моштију Свештеноисповедника Доситеја у ћивот у манастирској цркви.
  2. Уводни чланак листа: „Православная Карпатская Русь“ од 15-ХI-1932. г.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *