ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ

 

ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ
 

 
СЛОВА, БЕСЕДЕ, ПОСЛАНИЦЕ
 
Победа Православља
1928
 
Прва недеља часнога, великога поста завршава се недељним даном, који се за разлику од свију осталих у години недељних дана назива Недељом Православља, тј. оним именом, којим се наша вероисповест – за разлику од осталих хришћанских вероисповести, назива.
Овај свети дан – Недеља Православља, није усамљен, као што нису усамљене ни остале свете недеље у години, него је свака света недеља у вези, нераздвојном сродству како са недељама које су јој претходиле тако и са недељама које се после ње нижу.
За разумевање Недеље ове свете потребно је да разумемо бар оне свете недеље са којима је она у најтеснијој вези – које њој претходе.
После многобројних, богатих верско моралном садржином и лепим песничким надахнућем – црквених песама, којима се описује долазак Божјег Мира – Витлејемског Новорођенчета у свет, црквени Устав – и црква има свој Устав – скреће правац наших мисли па и цео душевни осећај наш у један други правац; наше духовне очи упиру се у нову групу појава, предмета и слика.
Више се не размишља о Сину Божјем као Сину и Пресвете Матере Марије, о тајни Његовог доласка у свет и о свему што о Њему знамо до Његовог ступања на проповед него се преносимо у доба када Син Божји и Син Деве свом јасношћу и силином убеђења говори о циљу и смислу Свога доласка на земљу и чиме се Отац руководио када је Сина на земљу послао.
Четири смо недеље удаљени данас од оне недеље свете када чусмо Христове речи о Митару – царинику и Фарисеју. Недеља се та баш по ономе што је Христос рекао о Царинику и Фарисеју тако и зове.
Садржина ове Јеванђељске приче тако је јасна да је не треба ни објашњавати. Ако хоћеш да се спасеш ти се мораш отказати од своје гордости и охолости, од свога самохвалисања. Ово је прво слово азбуке хришћанског живота – први корак спасењу, први корак Христу. Без смирења, без кротости, без искреног понављања речи цариника, који се чистосрдачно каје, ми остајемо за увек наследници старога Адама, који је баш због охолости и гордости удаљио се од Бога – од мира, од среће, од благостања.
Поучивши нас овоме, наша света Црква, већ идуће недеље после ове, као прве – у Недељу самовољног, Блудног, непослушног сина, после првог слова азбуке хришћанског живота, т. ј. поуке коју нам је дала у недељу Митра и Фарисеја, иде даље.
Стара се она да нас упозна и са другим, осталим словима азбуке хришћанске.
Грешиш – грешиш не зато што си од Бога створен у греху, и за грех, него зато што се рађаш у греху; носиш у себи могућност за грех прародитеља. Непослушност првога Адама изагнала га је из раја – и твоја непослушност Богу и закону Његовом лишава те мира, среће и сваке благодати. За твоју беду и невољу криви себе. Ти хоћеш да живиш на своју руку, и ако ти руке нису ни вичне за самосталан рад, нити увек баш чисте. Ти хоћеш да живиш својом главом и ако немаш ни доста мозга да би могао о свему паметно па и честито да размишљаш. Ти грешиш, падаш и срљаш у безакоње. Ипак није још права твоја несрећа у греху, него у упорности, тврдоглавости коју пројављујеш служећи греху, чинећи безакоње, срљајући у пропаст. Стани, престани једном са тим развратним животом. Опомени се. Покај се. Врати се на пут правде и истине. Врати се Оцу. Он те чека. Руке су Његове увек раширене да те прими у загрљај – ако само пожелиш топлину родитељског загрљаја. Опростиће ти се ако се искрено будеш кајао…
Ово је друго слово азбуке светога живота у Господу Богу.
Буди кротак, буди смирен пред Господом, кај се, искрено се кај за безакоња своја, за учињене грехове пред Богом и људима.
Наша света православна Црква, верујући да смо разумели смисао и значај првих, најосновнијих истина вере, треће недеље, у вези са двема претходним недељама, предлаже нам опет једну, нову – али опет основну истину. Наше веровање увек мора бити потврђено, освећено, документовано добрим делима.
У недељу звану Месопусну – трећу после недеље Цариника и Фарисеја, Христос, свом одлучношћу говори о потврђивању вере наше добрим делима. Наше место у Божјем Царству одређују и добра дела наша.
Ни богатство наше, ни лепота наша, ни велика памет наша – ништа ол овога нема ту силу пред Богом колико милостиво срце наше. Оно што си учинио ма коме од најмањих у овоме свету и животу учинио си Самоме Богу, учинио си ради спасења душе своје: Бог не заборавља, Бог никоме дужан не остаје.
Дакле, ове три недеље са данашњом Недељом Православља су везане као најрођеније. Ову, последњу разумећемо само у вези са њима.
Али има још једна недеља, још једно слово азбуке хришћанског живота, које треба да знамо па да можемо душу своју спасти. Њоме се везују три претходне за данашњу свету недељу. То је четврта недеља, сиропусна – бела недеља, дакле најближа недеља данашњој. Са белом недељом ми смо се растали пре седам дана, али се и данас још сећамо оних истина коју нам њен долазак објави. Па смо се сећали и целе недеље – свих дана поста док не дођосмо до свете трпезе Господње, где по нашем закону приступисмо освећењу кроз свето и пречисто тело Господа Нашега Исуса Христа и свету и пречисту крв Његову.
Целе недеље првога поста, коме су нас спремале претходне недеље, ми смо се сећали свете истине која нам се откри приликом уласка у пост – ступања на пут – свети пут, последња мета, циљ кога је велики и свети Град светог Божјег милосрђа према грешницима и смртнима Пасха Господња – Ускрс. Да, баш тога дана, беле недеље, поновљена су нам она слова азбуке наше свете вере православне без којих не можемо поћи путем Новога Адама и без којих нема почетка правоме духовном животу:
“Опрости да ти се опрости…”
Немој бити лицемеран ни пред људима ни пред Богом. Људе можеш још и да превариш, али Бога никада. Постиш ли – пости пре свега духовно, јер Бог све види, све зна – Бог је дух.
Труди се, ради па и стекни. Немој заборавити само, да ниси много стекао ако си сву снагу употребио на стицање овоземаљских блага. Оно што мољац и рђа може да квари и где лупежи могу да поткопавају па и да украду – још није право благо, право богатство. Небеско благо, духовно благо: кротост, смирење, покајање за учињене грехове и милосрђе, треба да те уведу у пост – у дане и телесног, али што је најглавније, духовног пречишћавања, јачања и утврђивања.
Може бити да си ти и раније знао да се ова света недеља зове Недељом Православља те знаш нешто и из историје цркве Христове и о поштовању у нашој цркви светих икона, а које је везано за ову недељу, па може бити да си се ти и ове године удостојио свете Божје милости и приступио светој тајни причешћа крајем прве недеље поста, али запамти ово, да све дотле док не проникнеш у суштину свете вере православне, онако како нас Света Црква хоће да припреми, ти ћеш личити на онога лицемера који начини бледо лице да га људи виде да је постио али ћеш, посигурно, на страшноме суду заједно са њиме примити оно што сте заслужили.
Света Црква данас позива верну децу њену а са њима и тебе да се сећаш вере своје свете православне и да се милости Божјој захвалиш за небески дар – ту веру која је дата ради нас људи и ради спасења нашег.
Сећај се увек првих, основних истина свете вере православне, па ће она, заиста, за тебе бити најсигурније средство спасења[1].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преглед Цркве епархије нишке, број 3, Ниш март 1928, стр. 97101.

Comments are closed.