NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

 

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE
 

 
ŽITIJE SVEŠTENOISPOVEDNIKA DOSITEJA ZAGREBAČKOG
 
Svedok Hristov veran do smrti[1] – Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije
 
Ne boj se malo stado, jer je volja Oca vašega da vam dade Carstvo, riječi su sv. Jevanđelja, draga braćo i sestre, koje smo upravo čuli. Riječi ohrabrenja, riječi utjehe, riječi nade, riječi Hristovog obećanja. Njegovog obećanja koje se ispunjavalo i koje se ispunilo kroz svu istoriju roda ljudskoga. Ne boj se malo stado, rekao je Gospod, a na mnogim drugim mjestima, dao je isto tako obećanje, da će ostati sa nama i da nas neće ostaviti same. U isto vrijeme potvrdivši da je jači onaj koji je u nama, nego li sve sile koje su oko nas. Sva istorija Crkve Božije je to potvrdila. U nemoći, u tajni Časnoga Krsta koji je simvol najdubljeg stradanja i najdublje nemoći ljudske, otkrila se upravo moć i sila Božija kroz one koji su na hristoliki način nosili Krst Hristov, i koji su noseći Krst Hristov poistovjetili se sa Hristovim stradanjima i kroz njegova stradanja zadobili snagu Njegovog Vaskrsenja. Život Crkve Hristove je krstno-vaskrni život kroz svu istoriju, i najdivniji izdanci Crkve Hristove, oni su toga svjedoci.
Jedan od takvih divnih svjedoka Hrista Gospoda, svjedoka krstno-vaskrsne pashe, prelaza kroz tamu ovoga svijeta i stradanja u radost Gospodnju, u tajnu Hristovog Vaskrsenja jeste i blaženog spomena sveštenoispovjednik Dositej zagrebački i vavedenjski. Blagoslovom Njegove Svetosti mi smo sinoć i evo danas izvršili prenos njegovih moštiju. On je pribrojan liku sveštenoispovjednika naše Crkve prije neku godinu na Arhijerejskom Saboru. Dositej, izdanak ovoga grada, rođen u gradu Beogradu, ali koji je svojim životom, svojim svjedočanstvom, svojom propovjeđu i svojim stradanjem ukrasio ne samo ovaj grad u kome je proveo prve godine svoga života i poslednje stradalne godine svoga života, savivši svoje gnijezdo u ovoj svetinji vavedenjskoj. Ukrasio je svojim stradanjem, svojim podvigom i svjedočenjem carski grad Niš, gdje je bio izabran 1913. godine za niškog episkopa, uoči onog prvog svjetskog poklanja, ponijevši zajedno sa svojim narodom Krst Časni, Krst stradanja i provodeći veći dio Prvog svjetskog rata u zarobljeništvu, prognanstvu u Bugarskoj, da bi se ponovo vratio u grad Niš i da bi tu unaprijedio crkveni život, osnovavši i štampariju sv. Cara Konstantina i Jelene, izdajući značajni duhovni i crkveni list „Pregled niške eparhije“, obnavljajući duhovni život i sahranjujući one koji su bili pobijeni. Od ruku zlotvora desetine sveštenika pravoslavnih bili su poklani u to vrijeme, od nebraće. Sve je on prikupljao, njihova imena, i ostavio o njima svjedočanstvo kao o stradalnicima za vjeru Hristovu. U svoje vrijeme a prije toga, on je završio duhovne škole u čuvenoj Kijevskoj duhovnoj akademiji, dobivši zvanje kandidata bogoslovlja. Vaspitan u strahu Božijem, naučen bogoslovlju i mudrosti Crkve Božije, on je bio jedan od najdivnijih svjedoka Crkve srpske Pravoslavne između dva rata. Sa tog razloga, Sveti Arhijerejski Sabor ga je poslao da bude prvi Mitropolit novoosnovane zagrebačke Mitropolije. On je tu u Zagrebu svjedočio Gospoda, propovjedao Jevanđelje, bio čovjek mirnoga i tihoga duha, duboke vjere i dubokoga povjerenja u Gospoda. A još prije toga, njega je Crkva Božija poslala kao misionara u Zakarpatsku Rusiju i on je, može mirne duše da se kaže, obnovitelj Zakarpatske Crkve Pravoslavne, tamo gdje su služili kao misionari naši episkopi blaženog spomena mitropolit Josif potonji skopski, takođe potonji Mitropolit Zagrebački Damaskin, episkop raško-prizrenski Vladimir. Tamo je takođe bio poslan i blaženog spomena otac Justin Ćelijski Prepodobni, u te krajeve koji su veoma stradali kroz vjekove, gdje su pravoslavni bili gonjeni od unijata i od rimske propagande toga vremena. Tamo je i Dositej nemalo postradao obnavljajući manastire, obnavljajući duhovni i crkveni život te Crkve koja ide u duboku starinu. I po predanju i po istorijskim činjenicama, tamo je jedan broj zvanih Bijelih Srba ostao od starina i do danas preživio, pored onih Lužičkih Srba koji su se pretapili kroz vjekove, ali su mnogi i od njih sačuvali svoje nacionalno samosaznanje. Bijeli Srbi, sačuvali su svoju vjeru i imali su i svoje manastire, koji su bili povezani i sa srednjevjekovnom Crkvom Srpskom u vrijeme cara Dušana, a takođe u vrijeme Stevana despota Visokoga. Tako je naša Crkva preko njega i drugih naših Arhijereja obnovila Pravoslavlje na tim prostorima, koje i danas postoji i ono i danas proslavlja Ime Božije na Pravoslavni način. Dakle, apostol carskoga grada Niša, apostol Zakarpatske Rusije, apostol grada Zagreba, stradalnik i ispovjednik. Njegovo stradanje došlo je do svog vrhunca 1941. godine u Zagrebu, kada je bio zatvoren i kada je prebijan u zatvoru, kada mu je brada njegova čupana, i gdje je doživio strahovita stradanja, tjelesna i duševna, da bi na kraju bio prognan iz Zagreba i došao ovdje i dugo vremena boravio u bolnici u Beogradu i na kraju posljednje dane svoga stradalnog života proveo je upravo ovdje pod, brigom sestara manastira Vavedenja, ondašnje igumanije, ruskinje mati Angeline. Ovdje se upokojio 13. januara 1945. godine, i evo u naše dane njegov spomen ponovo oživljava i vaskrsava. Sveti Arhijerejski Sabor je sagledao njegov podvig, proučio njegov život, njegovo stradanje i upisao ga je u Kalendar Crkve Hristove.
Blagoslovom Njegove Svetosti, mi smo sinoć i evo danas izvršili prenos njegovih svetih moštiju i one su postavljene ovdje u ovaj sveti ćivot, da bi vjerni cjelivali njegove rane, njegove stradalne mošti i da bi kroz cjeliv njegovih stradalnih moštiju, učili se istinskom i pravom putu Hristovom, onom putu kojim je hodio sveštenoispovjednik Dositej zagrebački i vavedenjski.
Ne boj se malo stado, jer Gospod je obećao onima koji zajedno sa njim stradaju, koji Krst Njegov nose da im podari Carstvo svoje. I pridodao je Gospod: oni koji mene ispovjede i pred ljudima i ja ćy njih ispovijediti pred anđelima svojim nebeskim, koji se mene odreknu pred ljudima i ja ću se njih odreći pred anđelima nebeskim. Sveti Dositej je ispovijedio Gospoda svim svojim životom, životnim podvigom i Gospod ga je priznao za svoga pred anđelima i upisan je neizbrisivim slovima u knjigu vječnoga života.
Njegovim molitvama neka Gospod i nas utvrdi u nošenju Krsta Časnoga; neka Gospod zakrili i ovu svetu obitelj, neka zakrili i našu sveukupnu Crkvu, koja nastavlja da nosi Časni Krst Hristov. Naročito neka Gospod zakrili mnogostradalno Kosovo i Metohiju koje je svo u znaku nošenja Časnoga Krsta i stradanja. Sveti Dositej, koji je postradao noseći Krst Hristov, neka bi se molio da se Gospod smiluje narodu svome i stadu svome i da mu povrati slobodu na Kosovu i Metohiji, da mu povrati njegovo dostojanstvo i njegovu čast svuda i na svakom mjestu.
Molitvama sv. Dositeja zagrebačkog, Gospode Isuse Hriste Bože naš pomiluj i spasi nas! Amin.
 
Hristos Backpce!
 
* * * * *
 
Dositej Vasić, episkop niški – Prota T. Urošević
 
Episkop niški Dositej, sadašnji potpretsednik Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, rođen je u decembru 1877 godine u Beogradu gde je učio gimnaziju i bogosloviju, koju je završio 1899 godine. Primio je monaštvo pred završetkom bogoslovije (1898) godine, kada je dobio i jerođakonski čin. Po svršetku bogoslovije dobio je jeromonaški sveštenički čin 1899 godine i godinu dana proveo je u manastiru Manasiji, u kome je bio zamonašen.
Godine 1900, kao prvi pitomac fonda blaženopočivšeg mitropolita srpskog Mihaila, otputovao je u Rusiju u grad Kijev gde je stupio u Duhovnu Akademiju, koju je završio 1904 godine sa stepenom kandidata bogoslovskih nauka.
Iz Rusije je otputovao u Nemačku i stupio na univerzitet u Berlinu. Ovde je naročito izučavao protestantsku bogoslovsku nauku (kod Harnaka, Kaftana, Pflajderera i drugih) i filosofiju (kod Rida, Paulsena). Posle dvogodišnjeg studiranja u Berlinu prelazi u Lajpcig, gde se odaje izučavanju filosofije, eksperimentalne (kod Vunta) i čiste filosofije (Hajnce, Folkelt).
Godine 1907 pozvat je bio u beogradsku Bogosloviju Svetog Save za nastavnika, gde je predavajući po preimućstvu filosofske nauke u starijim razredima ostao do polovine 1909 godine, kada je kao pitomac Ministarstva prosvete i crkvenih poslova otputovao u Francusku radi produženja studija. U pariskoj Sorboni i Višoj školi socijalnih nauka izučavao je filosofske i socijalne nauke, a stupivši u vezu sa rimokatoličkim duhovenstvom upoznavao se sa bogoslovskim naukama i organizacijom ove crkve.
Krajem 1910 godine prelazi u Ženevu i tu se opet upisuje za studenta Universiteta. U Ženevi je ostao sve do objave rata Turskoj, – septembra 1912 godine, kada se vraća u Srbiju i stavlja na raspoloženje svojoj crkvi i otadžbini.
Za vreme ovoga rata radio je u sekretarijatu Glavnog odbora za pomoć ranjenicima i postradalim u ratu, koji je bio pod pokroviteljstvom narodne crkve.
Po preporuci tadanjeg Mitropolita Srbije, a docnije prvog srpskog patrijarha Dimitrija, putovao je po ratištima deleći pomoć.
Meseca maja 1913 godine bio je izabran za episkopa najveće eparhije, Mitropolije srpske niške, pa posle tri dana, 12 (25) maja, i posvećen za episkopa ove eparhije.
Pošto je od početka svetskog rata (1914) pa sve do katastrofe Srbije (novembra 1915 g.) Niš bio u stvari prestonica Srbije, to je episkop niški bio centar svega dobročinstva i milosrđa koja su nosila karakter privatne inicijative.
Kad su Bugari nastupali ka Nišu, episkop Dositej se rešio da ostane sa narodom u svojoj rezidenciji. Na zahtev Bugara, on je izašao pred vojsku bugarsku i predao neprijatelju ovaj grad.
Ipak pet dana po zauzeću Niša, neprijateljske vlasti povele su nasilno episkopa u Bugarsku i tamo ga internirale. Godinu dana proveo je u okrugu plovdivskom u bačkovskom manastiru (u Rodopima), a dve godine proveo je u sokolskom manastiru, – srez grabovski, u nedrima Stare Planine.
Po svršetku evropskog rata, Episkop Dositej vraća se sa ostalim mnogobrojnim zarobljenicima iz Bugarske, u Otadžbinu, i zauzima opet svoj raniji položaj.
Za vreme pregovora sa carigradskom Patrijaršijom, o stvaranju jedinstvene Srpske pravoslavne Crkve i uzdignuću ove na stupanj obnovljene Patrijaršije, on zauzima položaj potpretsednika Središnog arhijerejskog sabora.
Naročito je mnogo radio na zakonu Srpske pravoslavne crkve i na ustavu ove crkve. I desilo se da i zakon i ustav dobiju najveću sankciju, kada je on bio član Svetog Arhijerejskog Sinoda.
Za vreme verskog pokreta u Čehoslovačkoj u potkarpatskoj Rusiji, Pravoslavna srpska Crkva šalje ga kao svoga delegata u Čehoslovačku. Tri godine je proveo kao delegat i većinom je živeo u Pragu i u Potkarpatskoj Rusiji.
Za poslednjih 9 godina tri puta je biran za člana Svetog Arhijerejskog Sinoda što znači da je šest godina proveo na radu u centrali crkve, ne napuštajući poslove svoje eparhije, koja je do skoro imala oko milion duša.
Srpska Pravoslavna Crkva često je slala Episkopa Dositeja kao svog delegata u druge zemlje, van granica njenih. Bio je u Ženevi, Bazelu, Atini, Bugarskoj (1929 i 1931) i drugim mestima.
Sem maternjeg jezika on govori vrlo dobro i jezike: ruski, češki, nemački i francuski.
Od odlikovanja g. Dositej ima: prvi stepen ordena Sv. Save sa lentom; zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost; četvrti stepen Karađorđeve zvezde; četvrti stepen Beloga orla; ordene Crvenog Krsta ruskog i jugoslovenskog.
 
*
 
U višim crkvenim krugovima mali je broj onih koji zaslužuju veću odanost kako sveštenstva tako i pastve nego Episkop Dositej. Jer i sva njegova osećanja pripadaju sveštenstvu i pastvi u toj meri, da ga možemo s pravom nazvati duhovnim ocem. I kao čovek i kao episkop, on zaslužuje da se o njemu stalno piše, ali ne u cilju običnog hvaljenja već zbog toga što je svaki njegov postupak u istini dostojan pažnje.
Kao nastavnik i vaspitač Bogoslovije Svetog Save on je bio takav da je svojom dobrotom uzdržavao svoje učenike i vaspitanike, od svih onih postupaka koji zaslužuju kaznu. Njegova predavanja bila su višeg stila i u njih se unosio sav da bude što shvatljiviji. Može se reći da nije bilo učenika koga on nije zainteresovao i zadobio za svoj predmet. Da, on je imao tu retku sposobnost, da vlada onima kojima je predavao. To preimućstvo može se objasniti njegovim lepim govorništvom i temeljnim poznavanjem predmeta.
Veliki kao Hrišćanin, on uvek biva dosledan onim uzvišenim načelima, za koje je i Hristos sebe žrtvovao. Tu njegovu hrišćansku dobrotu oseća svaki onaj, koji i najkraće vreme provede u njegovom društvu. Sve je kod njega u skladu: lepo vaspitanje, hrišćanska dobrota, razum i srce. Ta su oružja najbolja, pa su svakako zbog toga i njegovi uspesi u radu veliki.
Uporedo sa ovim u njegovom srcu plamti žarka ljubav prema naciji. Taj ukras celoga svoga bića on javno manifestuje, kada sa svojim sveštenstvom podiže kraj Nišave spomenik srpskim velikanima: Episkopu Melentiju, Proti Stojanu, svešteniku Đorđu i niškim građanima: Mladenu, Golubu i Radoslavu, koji svoje živote prinesoše na oltar otadžbine na dan Svete Trojice 1821 godine.
Vladika Dositej za vreme bugarske najezde ne ostavlja svoje sveštenstvo i pastvu, već ostaje da sačeka neprijatelja naoružanog metalnim oruđem, jer je verovao da će se ono polomiti i da će Hristov krst, koji nose mučenici zablistati sjajem sunca. Bol mu je zadavala misao da će njegova duhovna deca ostati bez zaštite i bez utešitelja. Kao duhovnik nadao se, da će biti pošteđen od neprijatelja. Želeo je da svoju duhovnu decu krepi hrišćanskom utehom, u časovima kada ona malaksavaju. Tako je mislio vladika verujući, da neprijatelj ima hrišćansku dušu i da će poštedeti njega i njegove vojnike naoružane Hristovim krstom. Ali se dokazalo da je neprijatelj hteo baš smrt i poniženje onih, koji taj krst nose. Njegove satrudnike sveštenike, u masama ubijaju a Njega odvajaju od pastve u jedan zabačeni manastir u Bugarskoj.
I došao je veliki čas da se vidi u tami mržnje skrhano oružje i na svetlosti Hristov krst, obavijen crnim velom. Iznemogao i iznuren glađu i duševnim patnjama, vraća se iz ropstva i vladika Dositej. Njegova pastva hita k njemu da mu celiva desnicu. Sveštenička siročad okružava ga i pita o dolasku svojih roditelja, ne znajući da su ih Bugari na zverski način poubijali. Da, deca su tražila svoje roditelje, jer su se uželela njihove milošte. U životu vladike Dositeja nije bilo težih momenata od ovih. Njegov dom onda je bio dom utehe.
Odmah je počeo živu akciju u pravcu osiguranja porodica, koje su za vreme rata postradale. Stvaraju se razna humana udruženja, kojima se on stavlja na čelo. Radi i dan i noć samo da bi se poratna beda ublažila. I uspeva da stvori dom za ratnu siročad, koja je iza pogibije svojih hranitelja bila ostavljena ulici.
Iza toga nastupa vreme ozbiljnog rada za pravoslavnu crkvu u novostvorenoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Vladika Dositej uzima najaktivnije učešće u svima odborima po svima crkvenim pitanjima. U tom radu vidimo ga kao neobičnog organizatora. Sveti arhijerejski sabor bira ga za svoga delegata u Čehoslovačkoj da uredi tamošnju crkvu, koja je pod pritiskom dvojne monarhije morala da primi uniju.
U tom poslu vidimo episkopa Dositeja kao velikog pionira pravoslavlja. Njegov rad crkveni ljudi upoređuju sa radom prvih slovenskih apostola Tšrila i Metodija. Oko sebe skuplja sve elemente koji iza oslobođenja očekivahu i vaskresenje svoje narodne i slovenske crkve pravoslavne. Mnogi Česi su hteli da se vrate svojoj materi pravoslavnoj crkvi. Za njih povraćaj pravoslavlju značilo je osvećenje mučeničke smrti velikog Jana Husa.
Sama pojava Episkopa Dositeja u Češkoj bila je od velikog uticaja. Vladici je trebalo jednu službu pod vedrim nebom da odsluži da progovori blagu hrišćansku vest, da kroz reči oda svoju veliku slovensku dušu, pa da svi oni koji ga gledaju i slušaju pohitaju u njegovo očinsko naručje. Kroz akciju Svete pravoslavne crkve treba da cenimo veliki uspeh Vladike Dositeja u Češkoj. Današnja Češka pravoslavna crkva ima pravoslavnog episkopa Gorazda, Duhovni sud, parohije i sve druge ustanove koje su potrebne. Češka pravoslavna crkva spada pod jurizdikciju Srpske pravoslavne crkve i ima svoj crkveni Ustav koji je predložila naša crkva a usvojila vlada Čehoslovačke republike. No i ako ova pravoslavna crkva ima sve crkvene ustanove sa svojim episkopima i Duhovnim sudom ipak je i danas naša crkva njen centar.
Rad Vladike Dositeja nije se ograničio samo na utvrđivanje pravoslavlja među Čehoslovacima, nego je on vrlo uspešno radio i u Karpatskoj Rusiji. Danas već naša crkva ima pravoslavnih koje među Čehoslovacima, koje među Karpatorusima, prema zvaničnim podacima, oko 150.000 duša. Pored Episkopa Gorazda u Pragu, jurizdikcija naše crkve prostire se i nad pravoslavnima kojima je Episkop g. Damaskin (Grdanički) u centru Karpatorusa, gradu Mukačevu. Episkopa Damaskina izabran je naš Sveti arhijerejski Sabor za duhovnog vođa za pravoslavne Karpatoruse, na svom zasedanju prošle jeseni (1931).
Posle organizovanja pravoslavne crkve u Čehoslovačkoj vladika Dositej preduzima takođe jedan delikatan posao kod nas. Svestan toga da je pravoslavno sveštenstvo u prošlosti utrošilo najveći deo svoje snage za Srpstvo i da se nije postaralo, samo iz svoje beskrajne nacionalne ljubavi, da se osigura za današnje teške dane, on sa svojim sveštenstvom i crkvenim upravama, stvara Privrednu Zadrugu Eparhije Niške. Po njegovom mišljenju, kao i po mišljenju sviju ostalih zadrugara, ova
Zadruga treba da razvedri zabrinuta lica sveštenička, pri pomisli na njihovu neosiguranu starost i na njihove porodice.
Uporedo sa ovim radom na čisto crkvenom polju, vladika Dositej poklanja naročitu pažnju omladini i njoj se posvećuje. Mi ga vidimo kako posle Balkanskog rata stvara društvo „Carica Jelena“, koje se brine za ratnu siročad. Kada je pak 1914 godine bio ugrožen život prestonici Beogradu, on je sa upravom doma „Svete Jelene“, u kome je bilo preko stotinu dece ratnih siročića smešteno, preduzeo korak da se sva deca izvedu iz Beograda i smeste u manastir Sveti Roman, kod Đunisa.
Za vreme okupacije ta su se deca mnogo zlopatila, Bugari su oduzimali od manastira, koji ih je izdržavao, veći deo hrane, a njima je ostavljano vrlo malo. Od te dece imamo dosta njih koja su svršila učiteljsku i druge škole. Za svoje živote i školovanje zahvalna su svome vladici Dositeju.
Posle evropskog rata on osniva dom za slepu decu pri manastiru Svetom Jovanu nedaleko od Niša. Sada su slepa deca smeštena u „Dom Mira“ u manastiru Svetoj Petci u klisuri Sićevačkoj, nedaleko od Niša, odakle su preseljena u manastir Svetog Stevana – lipovačkog kod Aleksinca.
Živa crkva Hristova budno prati svaki rad svog vladike i obično ga pomaže u svim njegovim preduzećima. On je to i zaslužio, jer se njoj i posvetio. Koliko je omiljen vladika kod svoje pastve, neka posvedoči činjenica da ni jedno humano društvo ne preduzima nikakav posao, dokle se on ne primi pokroviteljstva. Naša braća Slovenci, koji su dolazili sa akademskim pevačkim društvom „Triglav“ iz Ljubljane rekli su „Lako je vama srbovati dok imate ovakvog vladiku“.
Tako Episkop Dositej služi svome rodu i Bogu. Mi želimo, da njegov rad u budućnosti bude još plodniji, kako bi se njime ponosila još više živa Hristova Crkva.
Njegovo preosveštenstvo gospodin Episkop Dositej je slavno i popularno ime, koje se u njegovoj prostranoj eparhiji izgovara sa puno pošte i pijeteta. Tome imenu se odaje duboki poklon i uvaženje i van granica
Jugoslavije. U Čehoslovačkoj njegovo se ime pominje sa toplim i živim simpatijama od Praga do Mukačeva i Užgoroda u Karpatskoj Rusiji.
Njegova rečitost kao besednika i propovednika je ubedljiva. Tom ubedljivošću on ide pravo cilju i obara prepreke koje se istavljaju pred uspesima koje je crkva i vera Hristova pružila rodu ljudskom. Episkopov simpatičan glas, koji njegovim idejama daje naročitu toplinu, pruža im i visoki polet. Posle svakoga govora svi ostaju ubeđeni u tačnost njegovih pogleda i ispravnosti njegovih teza. A takvih teza i takvih govora po hramovima, javnim predavanjima, narodnim universitetima i akademijama veliki je broj, koji ga ističe na vidno mesto prvih intelektualaca današnjeg prosvećenog društva i u njegovoj eparhiji i u prestonici, gde on veći deo vremena provodi kao potpretsednik Svetog Arhijerejskog Sinoda radeći na crkvenim reformama.
On je apostol onakav kakav treba da je i kakav mora biti na ovom uzvišenom položaju i njegova pastva nema potrebe da poželi da je drugačiji no što je.
U trenucima velikih suprotnosti i duhovnoj pometnji sadašnjice, arhijereji velikoga autoriteta, kao što je Preosvećeni Gospodin Dositej jedna su velika neophodnost.
Otmenost duha, plemenitost, duhovitost i veliko znanje i poznavanje svoje visoke dužnosti bitna su blaga, kojima ovaj Arhipastir raspolaže. I s toga se s pravom sme reći o ovakvim duhovnim vođima da oni svojim životom i radom utvrđuju svoj stav prema Bogu i ljudima. Mnogim se velikašima može prebaciti izreka: „da im znanje donosi zvanje“, ali se to ne može reći za onoga koji je i znanje i zvanje stekao svojim trudom i svojom sposobnošću.
Ni u najtežim trenutcima života njegovu aktivu u radu za dobro crkve, nije mogla prevazići nesrećna pasiva. Ekspeditivan, on na rad ne gleda kao na muku i teret ni onda, kada je radom pretrpan. Ne! Rad je za ovakve prirode i životna potreba i karakterna osobina. Upravo ta je unutrašnja potreba u isto vreme i zadovoljstvo i radost zbog stvaranja.
Kao arhijerej, obučen u blagodat sveštenstva Preosvećeni gospodin Dositej je tu blagodet „sviše“ uresio svojom dobrom dušom i lepom naravi, koja je najlepša odlika čovekova i najbolji čuvar njegov od pada. Ta dobrota njegova nije nikakva izveštačenost, obična umešnost u ophođenju, niti je izraz konvencionalnosti koju njegov visoki položaj zahteva. Ne, ona je izraz unutrašnjeg njegovog žara duhovnog, koji kao kvalitet duše u čoveku najviše vredi.
I stoga je malo rečeno kad se kaže da se naša verska stvar u Eparhiji niškoj nalazi u dobrim rukama. I mali rast ovoga čoveka nije ni malo na štetu sadašnjeg visokog položaja eparhije niške, koju je on vidno uzdigao među svima eparhijama, epohalnim tekovinama u svima pravcima crkvenoreligiozne i nacionalne delatnosti.
Teško je i neskromno formulisati sve odlike i kvalifikacije jednog uzoritog arhijereja kao intelektualca, propovednika, apostola i duhovnika više spreme i nauke duhovne, od nas i nižih po spremi i manjih po položaju, jer je kazano: „menjše ot boljšago blagoslovljajetsja“. Ali nam se kraj svega toga otima pogled na onu stranu rada gospodin Dositejeva, koji se javlja i kao ovaploćena ideja u obliku privrednog zadrugarstva, kao težnje da se sveštenstvo njegove eparhije i verski život ne samo pomogne, nego da se putem kolektivnog udruženja pribave sredstva za crkveni napredak, bratsko zbliženje i širu solidarnost.
Preosvećeni gospodin Dositej nije od onih današnjih ljudi, koji ne vide kamen ispred notu, dok se ne bi na njega spotakli. Njegov pogled duboko prodire u budućnost, jer je prozreo doba „mršavih Josifovih krava“, pa je za vreme, još pre osam godina, stvorio u svojoj eparhiji Privrednu zadrugu, za samopomoć i štampariju za pomaganje verskog duhovnog života. Takva jedna ustanova sa kapitalom i inventarom preko 3 miliona dinara, u doba sadanje materijalne i moralne krize, pravo je spasenje od duhovne gladi i jedna veoma svetla tačka, u nizu mnogih zasluga ovog uzor arhipastira za napredak njegove eparhije.
I kao što je Solunski front bio polazna tačka našem oslobođenju i ujedinjenju, isto tako će i naše svešteničko zbliženje, samopomoć, bratska solidarnost od većih zamaha putem zadrugarstva biti jedini put uspehu u novom životu crkve na osnovi autonomnog uređenja.
Eparhija niška je ponosna da ideologija njenih arhijereja: blaženopočivšeg Patrijarha Dimitrija, kao duhovnog oca Opšteg svešteničkog udruženja i Preosvećenog gospodina episkopa Dositeja kao prvog mitronosnog tvorca privrednog Svešteničkog zadrugarstva, danas dominira celokupnim životom autonomne srpske crkve kao jedan spasonosan izlaz iz lavirinta, kroz koji današnji život crkve prolazi. Pod znakom zadrugarstva, kao znakom Konstantinovog krsta na nebu, pobeda je obezbeđena. I eto glavnog razloga zašto je ovakav plodan, epohalan i uzoriti životopis kao što je ovaj, zaslužio da se postavi na čelo sviju biografija zaslužnih za napredak verski u prvoj pedesetogodišnjici eparhije niške, jer su svi ovakvi trudbenici na verskom boljitku celog svoga života bili i ostali „na svojoj brazdi“.
 
* * * * * *
 
Portret Episkopa Niškog G. Dositeja – Irinej Krstić, sinđel
 
Kratka biografija.
 
Rođen u Beogradu godine 1877 Dragutin Vasić je, završivši bogosloviju (1899), primio monaški postrig u manastiru Manasiji i na zamonašenju narečen Dositej. Kao monah provodi potom četiri godine u Duhovnoj akademiji u Kijevu. Zatim nastavlja studije iz filosofije u Berlinu i Lajpcigu. 1908. god. i 1909. bio je nastavnik bogoslovije u Beogradu, a zatim nastaje drugi period njegova studiranja, ovoga puta u Francuskoj i Švajcarskoj. Iz Ženeve jeromonah Dositej je bio pozvan da se vrati u Srbiju gde je Sabor arhijereja odlučio da ovoga, relativno mladog, čoveka uzvede na san episkopa. Godine 1913 u hramu sv. Trojice u Nišu bi izvršeno na svečan način ustoličenje novoposvećenoga Episkopa Niškog Gospodina Dositeja.
 
Rad Episkopa Dositeja.
 
Govoreći o radu njegovome nemoguće je ne podvući jednu ogromnu aktivnost koju je Episkop Dositej pokazao u Nišu za vreme od punih 19 godina. Nije preterano ako se kaže, da u Nišu za tih devetnaest godina nije bilo još jednog takvog trudbenika. Ne bi bilo spravedljivo ne pozabaviti se ličnošću čoveka koji je bez malo dve decenije proveo u neprekidnom radu i korisnoj delatnosti, i tim svojim radom, više no mnogi drugi, zadužio Niš, jer Episkop Dositej je u Nišu svaku korisnu i blagotvornu akciju pomagao, prihvatio, ili čak i sam svojom ličnom inicijativom pokrenuo. Tačno je kad se kaže, da od 1913. god. pa do danas u životu grada Niša nije bilo ni jednog važnijeg momenta koji ne bi stajao u tesnoj vezi i sa ličnošću Episkopa Dositeja.
Godine 1913. njegovom inicijativom i njegovim materijalnim sredstvima podiže se mali, skromni spomenik, kod mosta na Nišavi, mučenicima za veru i srpstvo: vladici Meletiju, proti Đorđu i Stojanu i dr.
Godine 1915. jednoga sivog jutra, na trgu ispred sreskog načelstva, Episkop Dositej na čelu građana izlazi pred neprijateljsku vojsku da preda grad i građane i da za mirno građanstvo izmoli od neprijatelja poštede, garantujući on lično za red i mir u varoši. Nakon nekoliko dana odvode ga u ropstvo u Bugarskoj, gde u jednome manastiru, ponižavan i nepoštovan ni kao čovek niti kao episkop, ostaje sve do oslobođenja 1918. god.
A tada, vrativši se iz ropstva u oslobođeni grad, u svoju istorijsku dijecezu, on preduzima mnoge akcije i pokazuje jednu retku aktivnost. Pod njegovim pokroviteljstvom, sa njegovom moralnom (često i materijalnom) potporom, zagrejane, osnažene i nadahnute njegovim toplim rečima, savetima i uputstvima, mnoge humane ustanove u Ningu još intenzivnije i požrtvovanije razvijaju svoju blagotvornu akciju.
Njegovim naporima, zauzimanjem i trudom u Nišu se podiže EngleskoSrpski Dom, u kome se zbrinula nezbrinuta deca. On, koji od svega najviše voli decu, nije mogao a da se očinski ne zabrine njihovom zlom sudbinom. Učinio je isto ono što je i 1915., kada se postarao da se u manastiru sv. Romana (kod Đunisa) smesti oko stotinu ratničke dece. Zahvaljujući jedino i samo tome njegovom plemenitom gestu ova su deca – zaštićena, hranjena, odevana i vaspitavana u tome manastiru – danas u životu i zauzimaju razne položaje u zemlji.
Njegovim nastojanjem u manastiru sv. Petke (kod Niša) osniva se „Dom mira slepih devojaka“.
Episkop Dositej jedan je od glavnih pokretača i glavnih inicijatora za osnivanje Narodnog Universiteta u Nišu.
Isključivo i jedino je njegova zasluga što je na Čegru (blizu Niša) podignut spomenik – lep i veličanstven – Sinđeliću i drugovima.
I kad se je radi važnijih crkvenih poslova nalazio van Niša, Vladika Dositej, iako preopterećen svojim eparhijskim i uopšte crkvenim poslovima, imao je uvek vremena da misli i na napredak i razvijanje grada Niša. Došlo nam je do ruku jedno njegovo svojeručno pismo, koje je iz Beograda pisao god. 1928. U pismu između ostaloga stoji ovo:
„…Juče po podne, vraćajući se iz manastira sv. Romana – za Beograd,u vozu sam se upoznao sa jednim gospodinom, koji jako agituje za što bolji i aktivniji rad narodnih univerziteta u zemlji. Ovoga gospodina upoznao sam i sa radom narodnog univerziteta u Nišu. Nije gotovo ništa znao za raniji rad i čudio se našem „mrtvilu “ kako on kaže. Nisam mogao mnogo reagirati.
Od njega sam doznao, da će 9. novembra – sada u nedelju – biti konferencija pretstavnika narodnih univerziteta iz cele naše zemlje na univerzitetu u Beogradu. Kazao mije, da su neki narodni univerziteti već pozvani da pošalju svoje delegate.
Molim, da odmah upoznate (ako već nije upoznata) Upravu Niškog narodnog univerziteta o ovoj konferenciji. Ja mislim da i naš (Niški) narodni univerzitet treba da bude zastupljen na ovoj konferenciji.
U slučaju da Niški narodni univerzitet, iz bilo kakvih razloga, ne bi bio u mogućnosti da na ovu konferenciju pošalje svoga delegata ja ću biti gotov da ovu dužnost primim na sebe, ali me treba ranije izvestiti „.
Drugom jednom prilikom Vladika je pisao: „Ovde (u Beogradu) moram ostati još koji dan, jer su poslovi crkveni premnogi, a ja sam potpuno sam. Nema ni Njegove Svetosti. Preopterećen sam poslovima. Ali ću posle nedelje gledati da se oslobodim na koji dan jer se već više ne može. Veliki su poslovi iu Nišu“.
Jednom kada je davao uputstva kako treba u Nišu proslaviti svečanost u Nedelju Pravoslavlja, pisao je: „…Kao što ste mogli uočiti, ja sam uvek npovoduo tendenciju da ova nedelja (pravoslavlja) ne nosi samo karakter crkvene i verske svečanosti, već da ona u isto vreme ima biti i dan zahvalnosti svima našim velikim Nišlijama, koji svojim životom posvedočiše ljubav prema Otadžbini i kralju kao i prema gradu Velikoga Cara Mirotvorca.
Želeo bih, dakle, da se cve izvede kako valja „.
 
Ne mislimo ovde iznositi i sve ono što je Episkop Dositej u Nišu i Niškoj Eparhiji učinio na polju verskom i crkvenom. Ne mislimo ovde govoriti o onoj duševnoj hrani kojom je u toku od 19 godina hranio, u svakoj prilici i svakom trenutku, grad Niš sa njegovih četrdeset i više hiljada stanovnika i eparhiju od preko jednog miliona vernih. Ako bi se uzelo da je samo u Nišu nedeljno bar jednom govorio vernima, onda je Episkop Dositej za vreme, koliko je tu proveo, morao održati najmanje hiljadu propovedi; hiljadu pouka; hiljadu korisnih saveta ljudima radi njihova ličnog dobra! I ako bi se uzelo da je pod njegovim rukovodstvom održano svakoga meseca samo dve sednice kod raznih niških ustanova i udruženja, onda bi broj tih i takvih sednica izneo bez malo pet stotina. Pet stotina sednica održano, kako bi se štogod dobroga i korisnoga učinilo za Niš i Nišlije!
Zaista u životu Konstantinovog grada od pre devetnaest godina pa do danas ličnost Episkopa Dositeja igra veliku ulogu.
 
Spoljna misija Episkopa Dositeja.
 
Organizator par excellence, izvrsan govornik, energičan, dalekovid i pun iskustva, Episkop Dositej je u nekoliko maha imao priliku da posvedoči svoju sposobnost i na poslovima većih okvira i većeg značaja. Tako je njemu nekoliko puta bila poveravana i izvesna misija na strani, crkvenog ili čak i političkog značaja. Mlada pravoslavna crkva u Čehoslovačkoj je plod njegovoga organizatorskog rada.
Za ujedinjenje Pravoslavne Srpske Crkve, koje je postignuto posle rata, za donošenje novog crkvenog zakona i ustava, koji je skoro obnarodovan, Episkopu Dositeju pripada velika čast.
 
Ideologija rada Episkopa Dositeja.
 
Paskal je kazao, da vrlinu jednoga čoveka ne treba meriti no onome što učini samo u času naprezanja, nego no onome što obično čini. Episkop Dositej sve što je uradio radio je samo zato, jer je naviknut da radi, da neprestano radi. On zna da na zemlju nije došao a da na njoj ništa ne uradi. On je načisto sa tim da je i njemu nebo sa životom nametnulo izvesnu dužnost da izvrši. On je ubeđen, da Večiti Sudija vodi računa i o njegovom vremenu i da za Sudiju treba za života spremiti odgovor. Život protiče za trenut; život sam po sebi nije ništa; njegova vrednost zavisi od upotrebe. Ostaje samo dobro, koje je učinjeno i samo po njemu život je nešto. Čovek duguje upotrebu svoga života svojim bližnjima. Jedan episkop drukčije nije ni mogao misliti. Proći kroz život a ne učiniti ništa za ljude, to je krađa učinjena ljudskom rodu. Jedan episkop nikad neđe dopustiti da bude kradljivac. Na zemlji se ne može kročiti ni jedan korak a da se naiđe na kakvu dužnost, koju je potrebno izvršiti. Jedan episkop nikad neđe dopustiti da bude nemaran u vršenju svojih dužnosti.
O Episkopu Dositeju se može savesno ređi, da je bio revnostan u vršenju svojih dužnosti i prema društvu, kome duguje za svoj opstanak svoje talente i svoju prosvećenost; i prema Otadžbini, kojoj pripada; i prema nesrećnicima, prema oskudnima čiji je on sav. Njih je on sam često, vrlo često tražio po sirotinjskim udžericama, po bolnicama, po kaznenim zavodima, po siropitalištima, po domovima za umobolne. Kakva idealna slika pastira!
S druge strane, za sav taj svoj bolan i srdačan rad on nikad nije očekivao nagrade od ljudi. Sve što je činio, činio je jedino i samo iz osećanja obaveze i dužnosti, iz naviknutosti ka radu. I zbilja, pregledajte sav njegov život, sve njegovo vreme u kome je imao kakvo zadovoljstvo, ili priznanje, ili kakvu počast. To su „kao klinovi ukucani na dugome zidu, u izvesnom rastojanju – rekli biste, da to zauzima mnogo mesta; no sakupite li ih, neće ih biti ni za punu šaku“.
Uostalom, to i nije važno. Jedan episkop je pomiren sa tim, da od ljudi ne može očekivati nikakvu nagradu. Jer šta mu mogu dati oni koji i sami sve očekuju od Boga, kao i on!
 
Duševna dobrota kao karakterna crta Episkopa Dositeja.
 
Portret Episkopa Dositeja bio bi nepotpun, kad se ne bismo dotakli i njegovih unutarnjih osobina. Ne istaknuti njegovu duševnu dobrotu, srdačnost, pristupačnost i skromnost, i naročito ne podvući njegovu jedinstvenu, široku ljubav prema drugima, značilo bi ne pružiti pravu sliku o njemu. To je u istini čovek duboka srca, sa svojim živim, crnim očima i otvorenom, prijateljskom, dubokom dušom. Tihe, velike duše, on je jedan od onih koji samo ozbiljno mogu uzimati stvari; koga je sama priroda odredila da uvek bude iskren. U njegovoj duši oduvek je živelo i živi Božje nadahnuće. U tome leži njegova moć da ljude privodi k sebi da ih priveže za se.
Imali smo priliku da se sretnemo sa ljudima, koji su samo jednom u životu i za kratko vreme bili s njim. Ti su ljudi govorili: „Došlo nam je da kleknemo i da ga celivamo. Toliko nam se učinio mio i drag“!
U tri stotine svojih sveštenika uspeo je bez nasilja i pritiska da stekne prema sebi jednu istinsku zasluženu i neusiljenu trajnu odanost i poštovanje. Njegova ljubav prema tim njegovim potčinjenima često je bila tako velika da se je jedva mogla smestili u njihova srca. Često je on stajao oči u oči sa njima, otkriven, neuvijen ni u kakvu tajnu pred njihovim očima, savetujući, bodreći, naređujući među njima, oni su mogli i oni su morali videti kakav je čovek on; nikakvom čoveku od položaja i vlasti nije se tako pokoravalo, kao tome čoveku u crnoj, skromnoj mantiji, koju je on sam često puta krpio.
Zaista, dakle, on koji je određen da bude vajar duša ljudskih, bio je i sam savršeno izvajane duše.
On je potpuno slobodan od izveštačenosti. On neće da bude ono što nije. Nema nikakva gordog isticanja, ali ne pokazuje ni poniznosti. Kuća u kojoj živi je jedna od skromnijih; njegova hrana je obična. S pravednim ponosom neki pominju da on sam cepa drva za svoju peć i da istu sam podlaže. Isto onako kao što sam vrlo često zaliva cveće u svom vrtu. On je bio i ostao siromah čovek, koji se je pokatkad i mučio i često puta bio rđavo podmiren, jer je gledao da svojim sredstvima najpre podmiri druge, oskudne ljude. Nikada nije mario za ono za šta se obični ljude bore. Njegove mesečne prinadležnosti, koje nimalo nisu zavidne, iscrpu se veđ za prvih deset dana u mesecu, jer dobri Episkop daje nevoljnima i „kapom i šakom“. S pravednim ponosom tako isto neki pominju, da već jedanaestoga dana u mesenu nesrebroljubivi Vladika biva prinuđen da od đaka, koje on u svome domu izdržava i iz svojih sredstava školuje, zaište „na pozajmicu“ koji dinar, da bi podmirio najnužnije potrebe.
Koliko dirljivog siromaštva kod jednog episkopa?
 
Naša završna reč.
 
I tako, u kratkim potezima, pokušali smo da prikažemo bar približan portret čoveka koji je u toku od skoro dve decenije obasjavao svetlošću Hristove nauke ljudske duše u mnogoljudnoj eparhiji niškoj. To je častan posao koji se nastavlja još iz vremena apostola.
Episkop Dositej bio je i ostao apostol ljubavi i apostol rada.
Biti neprestano u živom dodiru s narodom i biti uvek gotov podeliti i podneti s njim zajedno i radosti i nezgode – to je uzvišen princip kome on ni za trenutak nije ostao nedosledan.
Narod je njiva na kojoj treba sejati seme dobra. Episkop Dositej bio je i ostao revnostan sejač ovoga semena.
Eparhija niška i grad Niš imali su i imaju bez sumnje mnoge sejače ovoga semena. Ali je za poslednjih devetnaest godina Episkop Dositej bio i ostao prvi veliki sejač.
Neka nam dobri Episkop oprosti što smo, iznoseći ovaj portret, pokušali da prodremo i u najskrivenije kute njegove duše i da zavirimo u intimne strane njegovog ličnog života.
Sve to učinismo da bismo otuda skriveni biser izneli na svetlost dana.“
 
* * * * * *
 
Episkop Dositej Apostol obnovljenog Pravoslavlja u Karpatima – Iguman Serafim[2]
 
Veliki prijatelj našega karpatoruskog naroda, apostol ponovo uzdignutog pravoslavlja u Karpatskoj Rusiji, episkop niški g. Dositej na ovogodišnjem arhijerejskom saboru srpske pravoslavne crkve jednoglasno je izabran na novoosnovanu mitropolitsku katedru baš u centru jugoslovenskog katolicizma u gradu Zagrebu.
Izborom tako istaknutog srpskog arhipastira za zagrebačku mitropoliju dat je dostojan odgovor jugoslovenskim katolicima, koji podignute glave već nekoliko godina gazduju u pravoslavnom Beogradu, kao kod svoje kuće u Rimu.
Visokopreosvećeni Mitropolit Dositej zajedno sa Njegovom Svetosti Patrijarhom Varnavom pojavljuju se kao najvatreniji rusofili među celim srpskim episkopatom.
U našem surovom i bezsavesnom vremenu, kada se ceni samo sila mača i zlata, takva srdačna iskrena i topla ljubav prema našoj nesrećnoj raspetoj paćenici Majci Rusiji, silom izaziva suze nežnosti i preklonjenje pred visokom dušom napred pomenutih arhijereja.
Visokopreosvećeni Mitropolig Dositej svršio je devetstotih godina Kijevsku duhovnu akademiju i uskoro posle toga izabrat na istorijsku katedru u gr. Nišu – rodnom mestu sv. ravnoapostolnog cara Konstantina. Za vreme svetskog rata Episkop Dositej nije hteo da ostavi svoju pastvu i ostao je u Nišu pošto su ga Bugari bili osvojili. Ako se setimo sa kakvom su se svirepošću odnosili Bugari prema srpskom sveštenstvu, razumećemo na kakvo je se junačko delo rešio Vladika Dositej. Jer više od 150 sveštenoslužitelja samo iz niške eparhije beše pogubljeno od Bugara. Odmah po zauzeću Niša Bugari su Preosvećenog Dositeja lišili slobode i sa velikim unižavanjem odvezli u zatočenje u unutrašnjost Bugarske, gde se je iznuravao do samog svršetka rata.
 
*
 
I evo primera iskrene hrišćanske nezlobivosti i ljubavi prema neprijateljima! Kada je Bugarsku 1927 god. postigao strašni zemljotres, Vladika Dositej je prvi otpočeo akciju za skupljanje priloga po celoj Srbiji u korist postradalih neprijatelja svojih i lično je odneo sakupljenu poveću sumu u Bugarsku i razdelio.
Za našu Karpato-Rusku pravoslavnu crkvu zasluge Visokopreosvećenog Dositeja su ogromne. On se sa puno prava može nazvati apostol obnovljenog pravoslavlja u Karpatima. Odmah posle svršetka rata, Vladika ostavlja svoju nišku eparhiju, koja se još ne beše oporavila od bugarskog i nemačkog razorenja i ide u Čehoslovačku gde čuje da se je javio pokret među Česima i Karpatorusima za prelaz u pravoslavlje.
Sa svojom vatrenom energijom Vladika putuje po celoj Čehoslovačkoj, propoveda, organizuje, stvara parohije, podiže crkve. Na žalost bolesno stanje u Rusiji i nemanje dovoljne potpore od strane Srbije, koja ne beše još zalečila svoje ratne rane, ne dadoše mogućnosti Vladici Dositeju da svoju delatnost dovede do potpunog triumfa pravoslavlja u Čehoslovačkoj. Rim je silan, a jedna lasta ne čini proleće.
Ali i pored svega ovoga, oko 100.000 Rusa i Čeha pređoše u svoju staru slovensku veru pravoslavnu za vreme njegovog apostolskog rada. I sada se nabraja pravoslavnih do 200.000; ima dve organizovane i zakonski priznate eparhije tako da pravoslavlje u Čehoslovačkoj, a osobito u Karpatskoj Rusiji počiva na čvrstim temeljima.
Na završetku moramo reći koju reč o ličnosti Vladike Dositeja koja svakoga očarava.
Značajno je, da ukoliko čovek stoji više u duhovnom, i intelektualnom pogledu, utoliko je prostiji, prijatniji u odnosima, dobriji, snishodljiviji i pristupačniji nižima od sebe. Takvi su svi istaknuti jerarsi naše pravoslavne crkve, kao naprimer, Njegova Svetost Patrijarh Varnava, Blaženjejši Mitropolit Antonije. Visokopreosvećeni Mitropolit Skopljanski Josif, Episkop Bitoljski Nikolaj i dr. Takav je u najvećoj meri i Vladika Dositej. Vrata vladičinog kabineta za rad, od ranog jutra do pozno u noć, širom su otvorena za svakoga, ko želi da ga vidi. I bogat i siromah, i znatan i prost, svaki nalazi kod Vladike lep prijem, saučešće i moguću pomoć. Koliko puta po kazivanju posluge Vladika je davao moliocima sav novac do poslednjeg dinara iz novčanika, a posle tražio na zajam od služitelja 2 dinara za novine.
Našoj Pravoslavnoj Misiji Visoko Preosvećeni Dositej činio je obilatu pomoć. Kada su 1930. g. u Srbiju otišli naši skupljači dobrovoljnih priloga, oni su naišli na najlepši prijem ne samo kod Njegove Svetosti Patrijarha Varnave no i kod Mitropolita Dositeja. On je izlazio sa ličnim govorima, propovedima, referatima na duhovnim večerima i koncertima u korist Misije u Beogradu i u Nišu, što je sve doprinosilo materijalnoj strani koncerata. Osim toga davao je pismene preporuke moćnim i bogatim i svestrano pomagao skupljače, koji su išli pravo k njemu kao rođenom ocu.
„Is pola eti“ Tebi dobri i milostivi Arhipastiru! Sa velikom radošću pozdravljamo Tvoje visoko naznačenje na Zagrebačku Mitropoliju i želimo svakog uspeha u Tvome novom i punom odgovornosti služenju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda Mitropolita Amfilohija na Svetoj Liturgiji u manastiru Vavedenje, 13. maja 2008. godine prilikom molitvene proslave prenosa i polaganja moštiju Sveštenoispovednika Dositeja u ćivot u manastirskoj crkvi.
  2. Uvodni članak lista: „Pravoslavnaя Karpatskaя Rusь“ od 15-HI-1932. g.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *