НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
II „Допустити пропаст толиког мноштва људи је сурово, Бог Који љуби мора неизоставно да спаси све добре људе који нису чули за истину.“
 
Допустити пропаст толиког мноштва људи је сурово,
Бог Који љуби мора неизоставно да спаси све добре људе који нису чули за истину.

2.1. Лажно схватање посмртне награде, плате.
2.2. Изопаченост у систему вредности.
 


 
Пре свега бих желео да приметим да је исти апостол који је записао речи „Бог је Љубав“ (1 Јн. 4:16), записао и речи: „страшљивима и невјернима… и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором“ (Отк. 21:8), и то у време када је огромна већина људског рода била у идолопоклонству.
У стварности, следбеници овог лажног учења проповедају суровог Бога када допуштају богохулну мисао да Бог, окован „објективним околностима“ равнодушно оставља да страдају и гину људи који би могли постати искрени православни хришћани када би имали могућност да чују за Православље, али им Бог из неког разлога то није омогућио.
У таквом учењу уопште нема љубави, у њему је – идеја безумно суровог Бога. Јер када бисмо и ми, грешни људи, сазнали да негде постоји човек који гине, коме је потребна наша помоћ и који је спреман да је прими, и ако притом за нас не представља никакав напор да му укажемо помоћ – зар не бисмо пошли и спасили га? Наравно да бисмо пошли и спасили човека. Зар је Бог мање милостив од нас? Чак је и у кривичном закону класификован злочин као „неуказивање помоћи човеку у нужди“. Па и у Божијем Закону је речено: „Избављај похватане на смрт; и које хоће да погубе, немој се устегнути од њих.“ (Прич. 42:11) Зар Сам Бог не указује помоћ човеку који се нашао у невољи; зар не спасава похватане на смрт; избегава ли осуђене на смрт?
Проповедници ове заблуде могу да одговоре да управо зато и верују да ће такве људе Бог спасити након смрти и удостојити их раја. Али зашто их Он није спасио за време живота? Јер грех није нешто што наступа након смрти – грех већ сада и овде заражава човека, поробљава и разара му душу, живот испуњава мучењем и мрачним страдањем, претварајући га у пакао већ овде на земљи. Ово је реалност. И Христос кроз Цркву – не тек након смрти, већ сада и овде ослобађа човека од ропства греху, учи га да се бори са страстима и побеђује их, да достиже светост, да постане сличан Богу.
Зашто онда Бог није спасио од греха и његових последица те тобож постојеће трагаоце за истином? Ако Бог може да омогући тим људима да знају за Њега и приме Га након смрти, зашто им није дао такву могућност за време живота? А ако Он из неког несхватљивог каприца није пожелео да им да такву могућност за време живота, зашто би онда пожелео да им је пружи након смрти?
 
2.1. Лажно схватање посмртне награде, плате.
 
Уопште, треба приметити да разматрано лажно учење може да се јави само при постојању лажног схватања посмртне плате. Људи који тако мисле не признају суштинску везу између избора у нашем земаљском животу и нашег посмртног удела. Они размишљају о рају и паклу као да су у питању два смештаја – удобни и неудобни, да се цело питање своди на то како да оне, који нису успели да током живота пронађу кључ за удобни смештај, некако ипак уведу у њега.
Међутим, Царство Божије није место, већ стање, то је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14:17) и зато „нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама“ (Лк. 17:21). Царство Божије је Сам Господ, Његова Љубав, Његово јединство, вечно пребивање са Њим и у Њему. А истинска вера у Христа, сједињење са Њим у светим Тајнама, улазак у Тело Његово – Цркву и живот по заповестима Његовим – није просто спољашња формалност, неопходна за упадање у „добро место“ након смрти – то је практични пут очишћења од греха, сједињења са Христом и задобијања Царства Божијег.
Преподобни Јован Касијан пише: „Ако се Царство Божије налази унутар нас и то Царство јесте праведност, мир и радост, онда се онај ко их поседује, без сумње, налази у Царству Божијем. И напротив, они који живе у неправди, раздору и тузи, која рађа смрт, налазе се у ђавољем царству, паклу и смрти. Јер ово су показатељи различитости између Царства Божијег и ђавољег царства.“[1]
Преподобни Григорије Синаит пише: „Као што се клице паклених мука невидљиво скривају у душама грешника већ на земљи, тако се и замеци небеских блага налазе у срцима праведних кроз Духа Светога“.[2] То јест својом смрћу ми рађамо за себе тај вечни удео који смо носили у себи током целог живота. У томе и јесте најдубљи значај садашњег привременог живота „овде се дају победницима, као залог, победнички венци; исто као што се за побеђене овде успоставља почетак њиховог посрамљења и мучења“.[3]
По сведочењу преподобног Симеона Новог Богослова „они који умиру пре него што стекну Царство Небеско, где и када да га задобију, ако одлазе тамо где је непрестана тама? Дакле, овде, у овом животу нам је заповеђено да га тражимо и задобијемо, куцајући на његова врата покајањем и сузама… онај ко се још у овом животу није обукао у Христа као у Бога не може да уђе у Царство Божије, неће да се уздигне ка сазерцању Онога и неће да постигне да Он обитава унутар њега“.[4]
 
2.2. Изопаченост у систему вредности.
 
Када се удубиш у аргументе и тврдње оних који сматрају да је могуће спасење некрштених, јавља се утисак да они заборављају не само на Божији Промисао, већ и на Самог Бога.
„Добар“ човек за њих је онај ко није грешио против људи и делима им чинио добро. Или, другачије речено, онај ко није чинио лоша дела по људску заједницу а чинио је корисна. Самим тим, по њиховом мишљењу, он постаје достојан спасења.
Али чак се ни десет заповести Мојсијевог закона нису ограничавале набрајањем обавеза у односу на другог човека – на самом врху су заповести посвећене човековим обавезама према Богу: „Ја сам Господ Бог твој… Немој имати других богова уза Ме. Не гради себи лик резани… Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ… Не узимај узалуд име Господа Бога свог“ (2 Мојс. 20:2-7).
И испоставља се да се такав, најтежи, грех као што је неверовање у Бога, непоштовање Христа, прихвата као нека ситница. Зар је могуће, говоре противници, због такве „ситнице“ лишити човека након смрти јединства са Оним Кога за време живота човек није желео ни да зна ни да поштује?
Одговорићемо: не само да је могуће, већ је и неизбежно, јер посмртно јединство са Богом представља продужење јединства које је човек изабрао већ у земаљском животу и које дарује само Христос у Његовој Цркви. Исто тако и посмртна одвојеност од Бога представља настављање тог јединства које је човек изабрао за време овог живота и коме је себе подвргао, ценећи више самољубље и љубав према греху него Бога и трагање за Истинитим Богом.
Бог је једини извор добра и радости. Одвајање од добра јесте мука. Они који су одлучили да буду са Богом и самим животом посведочили ту одлучност, биће са Богом у вечности и природно, пребивати у блаженству и радости. Они који су ценили било шта друго више него Бога, који се нису сјединили са Њим у Тајни Евхаристије, и у вечности ће бити одвојени од извора добра и радости, то јест, биће у муци. У оба случаја: „Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети.“ (Гал. 6:7)
Неверовање у Христа, неверовање у једног Бога, тим пре одрицање Бога – није „ситница“. То је нарушавање најважније и прве заповести. По речима светог Веде Блаженог „лаж непризнавања Христа је толико ужасна и мрска да је све остало у поређењу са тим мало важно… Ова лаж постоји код Јудеја који тврде да Исус није Христос. Међутим, и јеретици који лажно уче о Христу не признају да Исус јесте Христос пошто не исповедају учење Божанске Истине већ сопствене сујете.“[5]
Прву заповест нарушавају не само атеисти и идолопоклоници већ и они који, говорећи да верују у једног Бога, не признају Христа за Бога пошто, како сведочи преподобни Јустин (Поповић): „не постоји Бог без Тројичности Божанства. Ко не признаје Христа за Бога, тај је нечестивац и безбожник… Веза човека са Богом одређује се у сагласности са везом какву има са Христом, пошто не постоји Бог без Христа ни на небу, ни на земљи, ни под земљом“.[6]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дела преподобног оца нашег Јована Касијана. Москва, 1892, стр. 176.
  2. Преп. Григорије Синаит. Дела. Москва, 1999, стр. 19.
  3. Преп. Симеон Нови Богослов. Слова. Москва, 1892, т. II, стр. 49.
  4. Преп. Симеон Нови Богослов. Слова. Москва, 1892, т. I, стр. 230, 475.
  5. Цит. по: Библијски коментари отаца Цркве и других аутора I-VIII века. Нови Завет. Т. IX. Твер, 2008, стр. 217.
  6. Преп. Јустин (Поповић). Тумачење 1. саборне посланице св. ап. Јована. Москва, 1999, стр. 59.

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *