ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
Свети Лука Војно-Јасенецки
О недовољности добрих дела за спасење[1]
Међу људима који су око нас, постоје они који не верују у Бога, а који су ипак добри и чине много добрих дела. Често се укаже прилика да се чује питање: „Шта, зар то није довољно, зар се они неће спасити својим добрим делима?“ Морам да одговорим. Не, неће се спасити. Зашто се неће спасити?
Зато што је тако рекао Господ и Бог наш Исус Христос када Га „упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим… Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мт. 22:35-39)
Ако је вера у Бога, ако је љубав према Богу прва и најважнија заповест у закону, а друга заповест о љубави према ближњем, која истиче из прве, добија своју силу због љубави према Богу, значи да је, да би се човек спасио, потребно да љуби Бога свим срцем својим, јер је то прва и најважнија заповест закона.
Шта значи спасити се? Значи добити живот вечни, значи ући у Царство Небеско, значи постати причасник тог Царства! Шта је Царство Божије? Шта је живот вечни?
То нам је рекао Господ Исус Христос у Својој великој првосвештеничкој молитви обраћеној Богу Оцу. Он је говорио: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јн. 17:3) То је живот вечни: живот вечни у познању Бога, у познању Господа Исуса Христа. Значи, без познања Бога, без познања Свете Тројице, без вере у Богочовека, Господа Исуса Христа нема вечног живота, то јест, нема спасења.
Господ Исус Христос је пред Своје Вазнесење на небо говорио Својим ученицима: „Идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:15-16) Видите како су јасне речи, видите како је потпуно јасно Господ рекао: „који не вјерује биће осуђен“. Значи нису довољна само добра дела, значи да је потребна и вера, значи да је потребно да они који чине добра дела свим срцем поверују у Бога и заволе Га.
Свети апостол Јаков је у својој саборној посланици рекао: „Вјера без дјела је мртва.“ (Јак. 2:20) И онај ко верује и само на веру полаже све наде на спасење, ни тај се не спасава: потребна су добра дела. Може се рећи и другачије: ако је вера без добрих дела мртва, и добра дела су без вере мртва.
Господ и Бог наш Исус Христос је говорио Јеврејима задивљујуће речи о томе да сви морају да се причешћују Небеским Хлебом, говорио је да је тај Небески Хлеб Тело Његово, које Он даје за живот и спасење света.
„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн. 6:53) Каквог живота? Живота вечног: нећете имати живот вечни, нећете бити причасници Царства Божијег, нећете добити спасење душа ваших. Шта је јасније од овога? Ако не верујемо свим срцем у Бога, ако се не крстимо, ако се не причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, нема нам спасења.
Видите: само добра дела су недовољна за спасење! Знате да и неверујући чине добра дела и сваку правду – јавља се питање: како оценити то добро које чине неверујући? Наравно, сва добра дела неверујућих треба да се високо цене. Признајући то, ипак треба знати да постоји разлика између добрих дела неверујућих и дела оних који свим срцем верују у Бога.
У чему је та разлика? Ево у чему: било је мноштво људи јаких духом, који су жртвовали све, чак и живот за добро народа. Таквих је било безброј сада, у наше време и недавних година. Било је много људи који су свој живот жртвовали за добро свог народа, своје нације. Постоје људи који дају живот за добро људи своје расе, своје класе. По чему се разликују сва та добра дела, чак и жртвовање свог живота, велики подвизи и љубав према својој класи, свом народу, својој раси? Иако и јако висока, та љубав је само љубав према својој класи, свом народу, својој раси – спојена са мржњом према људима друге класе, другог народа, друге расе; истинска и права љубав је свеобухватна, љубав која је угодна Богу обухвата све, њој се никада не додаје мржња ма према коме. Таква љубав је свеобухватна.
Ако људи љубе Христа свим срцем, онда у њиховим срима нема места за мржњу према било коме од људи. О људима који љубав према својој класи, својој нацији спајају са мржњом према људима друге класе, другог народа, друге расе и друге нације, свети апостол Павле је у својој предивној речи о љубави говорио: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“ (1 Кор. 13:2) Чак и вера која премешта горе представља ништа ако није сједињена са свеопштом љубављу.
„И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.“ (1 Кор. 13:3) Ако је то љубав само према својој класи, својој нацији, а не љубав свеопшта, свеобухватна, за душу нашу нема користи од ње. Нема никакве користи у добрим делима, нема чак користи у томе што ће живот дати за своје пријатеље, ако нема свеопште љубави, љубави према свим људима.
Одакле свеопшта љубав? Она је само од Бога: то је дар благодати Божије. Нема такве свеобухватне љубави код људи који не верују у Бога, који Га нису заволели свим срцем својим и свом снагом својом, који нису поверовали свим срцем у Господа Исуса и нису Га заволели.
Постоје људи који су од природе доброг срца и управо зато они лако и природно чине добра дела. Али и сада постоје моћни људи, који имају необичну физичку снагу; постоје људи који имају велику телесну лепоту. Да ли постоји заслуга што су се они родили са великом силом, што су се родили лепи, са добрим срцем? Не, заслуге нема никакве: то је дар, добијен од Бога при рођењу, а Царство Божије треба заслужити. Господ је рекао: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.“ (Мт. 11:12)
Неопходни су подвизи, неопходни су напори, принуђивање себе на добро, обраћање од зла, од сваке неправде правди, неопходни су напори у чињењу добрих дела. И само када великим и непрекидним напорима очистимо своје срце и привучемо благодат Божију, када се под утицајем те благодати загреје и у срцу нашем разгори света љубав, љубав свеопшта, љубав лишена мржње ма према коме – само тада ће нам та љубав у јединству са вером открити пут ка Царству Божијем. Дакле, добра дела нису довољна, није довољно учење о моралности: неопходна је религија, јер само у религији, у вери у Бога, у заједници са Богом ми добијамо силу да чинимо истинско, у очима Божијим вредно, добро. Проста моралност то не даје и веома греше они који мисле да религију замене само учењем о моралу.
За Бога вредно добро творе само они који су просвећени Божијом благодаћу, чије срце је постало станиште истинске, свеопште љубави према људима, пре свега према Богу.
Ето зашто сам на почетку своје беседе рекао да нису довољна само добра дела. Видите да је само добрим делима немогуће спасити се, јер ако је вера без дела мртва, онда су добра дела без вере такође мртва.
Памтите то, памтите да је спасење душа ваших само у задобијању љубави. Без љубави ништа нема силу. А љубав је само од Бога, јер нам је Господ Исус Христос открио највећу тајну: да је Бог љубав. Као што је сунце извор целокупног живота на земљи, и да све што живи зависи од сунца, тако је и Бог Сунце Правде, Сунце Љубави, Сунце Добра; само они чија срца примају Божанске зраке правде, само они могу да се спасу.
Откријте срца ваша пред Богом, јер се благодат Божија и света љубав шаљу само у срца која су широко отворена пред Богом.
Зашто се захтева отварање својих срца? Господ је у Откровењу светог Јована Богослова рекао: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном.“ (Отк. 3:20) Ако ко чује, ући ћу и пребиваћу са њим.
Потребно је да сви ви чујете то куцање Христово, потребно је да пазите на речи Откровења Јовановог и отворите своја срца широко, широко. Потребно је да се усели благодат у срца ваша и она ће постати храм Духа Светога.
НАПОМЕНЕ:
A šta cemo sa nepravoslavnim koji daju zivote svoje za Hrista sirom sveta? „Nagradiće“ ih Bog paklom?
Jel to slika pravednog Boga, koji drži svoju reč?
не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене
Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.