НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
Мученик Николај Варжански
Да ли је могуће спасити се мимо Цркве Христове?[1]
 
– Да ли је могуће спасити се мимо Цркве Христове?
 
– Не, није могуће, зато што се нико никада није спасио мимо Цркве.
 
– Како говоре секташи да немају потребе да припадају Христовој Цркви, или што је исто, Цркви Православној, јер их је Сам Господ призвао као што је Он призвао и Апостола Павла?
 
– Пре свега је неопходно отворено рећи секташима да потпуно лажно говоре да их је тобож Господ призвао као Апостола Павла. Када је Господ чудесно призвао Апостола Павла онда, по сведочењу Светог Писма: „људи који путоваху с њим стајаху нијеми, чујући глас, а никога не видећи.“ (Дела ап. 9:7) Апостол Павле поражен светлошћу ослепео је и његови сапутници „га узеше за руку“ (Дела ап.9:8). Ништа слично се није догодило ни са једним од самообмањених секташа, који без основе, дрско пореде себе са Апостолом Павлом.
Као друго, неопходно је објавити секташима да пример Апостола Павла не може да их оправда зато што не припадају православној Цркви Господа Бога. (Дела ап. 20:28) Иако је Апостола Павла призвао Сам Христос, Сам Господ га није присајединио Својој Цркви, већ га послао епископу Дамаска Ананији, који је научио Павла (тада још увек Савла, исцелио га од слепила и Крштењем присајединио Цркви (Дела ап. 9: 10-18 и 22: 10-18).
Па и након тога Апостол Павле никада није ишао против Цркве, већ се увек трудио да буде у потпуној сагласности са Њом и не одвоји се од Ње. „А потом, након четрнаест година„, самосталне проповеди, „опет изиђох у Јерусалим са Варнавом, узевши са собом и Тита; а изиђох по откривењу, и изложих им јеванђеље које проповиједам незнабошцима, посебно пак изложих угледнима, да како не трчим или не трчах узалуд.“ (Гал. 2:1-2) И „угледни“ (тумачење Светог Златоуста на посланицу Галатима) Апостоли Јаков и Кифа и Јован одобрили су Апостола Павла. Ако се чак Апостол Павле без Цркве није спасио, онда се без Ње не могу спасити ни секташи.
 
– Да ли правилно говоре неки да је довољно бити добар човек и да ћеш се онда лако спасити мимо Цркве?
 
– Такви људи су у заблуди, не знајући Писмо и вољу Божију, из речи Божије знамо да је Корнилије капетан био „побожан и богобојазан са цијелим домом својим, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу“ (Дела 10:2). Међутим, без Цркве није могао да се спасе. Господ се сажалио на Корнилија и рекао му преко Анђела: „Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом. И сад … дозови Симона прозванога Петра; Он гостује у некога Симона кожара, чија је кућа код мора. Он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.“ (Дела ап. 10:4-6) Чудесно обавештени у вези са тим догађајем, апостол Петар је дошао до Корнилија, научио га вери у Христа и присајединио Цркви кроз Крштење (Дела ап. 10:48).
 
– Да ли секташи правилно говоре да могу да се спасу мимо Цркве, само вером у Христа.
 
– Не, они говоре неправилно, јер „и ђаволи вјерују, и дрхте“ (Јак. 2:19) који се наравно неће спасити (2 Пет. 2:4; Јуд. 1:6). Без Цркве ни секташи не могу да се спасу.
 
Да ли постоје у Светом Писму примери да се неки, иако су и веровали у Бога и Христа, нису могли спасити без Цркве?
 
– Таквих примера има много. У Ефесу, као што се види из Дела ап. 19:1-6 били су људи који су поверовали, али се нису могли спасити док их апостол Павле није присајединио Цркви. Уопште, секташи не могу указати ни на један случај човека ко би се у Новом Завету спасио да се није присајединио Цркви кроз Крштење.
 
– Секташи указују на разбојника који се спасио без Крштења, само исповедањем?
 
– Они заборављају да је то било још пре постојања Цркве Христове.
 
– Како нам се објашњавају случајеви када су хришћански мученици умирали, не крстивши се и опет, поштују се као Свети?
 
– Они су постали хришћани пред само мучење или чак за време мучења и нису успели да се крсте водом, али су се крстили „огњеним“ Крштењем, у сопственој мученичкој крви.
 
– Зашто не може бити спасења мимо Цркве?
 
– Зато што је Христос Глава Своје Цркве, тј. Своје заједнице, и ван Цркве, тј. ван тела Христовог нема ни Спаситеља, а без Христа не само нема спасења, него ни врлине не може бити. У Јеванђељу од Јована Господ говори: „Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар… Останите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа.“ (Јн. 15:1,4-5) Дакле, Господ описује Цркву као виноградну лозу, као дрво: корен и стабло – то је Он Сам, а гране су они који верују у Њега. Ако ти будеш грана дрвета или лист, тј. ако будеш у Цркви, хранићеш се соковима из корена и стабла, тј. од Христа и живећеш; ако ниси у Цркви, тј. ако ниси грана или лист лозе – Христа, или си грана која се одломила или лист који је слетео и гази се од пролазника, тада си усахнуо, погинуо и нема живота у теби. Ето колико је важно бити у Цркви! Ако сада ниси у Цркви, онда си и без Христа и без живота! Храниш се беживотним соковима тог нечастивог учитеља, који је поред Христа, посадио друго, суво и беживотно дрво!
Господ пореди Цркву и са стадом, где је Пастир – Сам Спаситељ (Јн. 10:1-6). Ако неко није у стаду Христовом, тј. није у Цркви, тај и не може да се назива Христовом овцом: Христос није Пастир таквом човеку. Још Господ пореди Цркву са мрежом која се баца у море и хвата рибу сваке врсте. Ко није у мрежи, ко није ухваћен, тај значи није у Божијем плену: ко није у Цркви, тај живи сам по себи, без воље Божије.
 
– Зар је без припадања Цркви немогуће истински веровати у Христа и називати се хришћанином?
 
Ако неко „не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18:17). Тај човек није хришћанин.
 
– Зар је немогуће познати истину Христову без Цркве?
 
– Немогуће је. Секташи мисле да знају истину из Светог Писма мимо Цркве, а у речи Божијој је написано да се не само на земљи истина Божија проповеда кроз Цркву (Дела ап. 1:8), већ чак „кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија“ (Еф. 3:10).
 
– Зашто се управо кроз Цркву једино и може познати истина Божија, а не, на пример, кроз Свето Писмо?
 
– Зато што није Свето Писмо, већ Црква „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15).
– Да ли правилно мисле неки да под Христовом Црквом треба подразумевати не заједницу слебеника Исуса Христа, већ учење Спаситеља?
 
– Такво схватање је неправилно јер се под Црквом у Светом Писму свуда подразумева заједница исповедника Христових, а не учење.
Ако ли ти згрјеши брат твој“ говори Спаситељ, у почетку га покарај насамо, ако не послуша, покарај га пред два или три сведока, а ако и њих не послуша „кажи Цркви“ (Мт. 18:17). Јасно је да се може рећи само људима, а не учењу. Значи да Црква није учење, већ заједница.
Такође у књизи Дела Апостолских се говори да је презвитере ефеске Бог поставио „да напасају Цркву Господа и Бога“ (Дела ап. 20:28). Опет, напасати је могуће само жива бића, у овом случају – људе, а не учење. И апостол Јован говори: „Писах Цркви“ (3 Јн. 1:9), а писати је могуће само људима, а не учењу.
 
– Да ли се Црквом може назвати свако сабрање у име Христово?
 
– Не, не може. Јер ће се тада добити мноштво свакаквих заједница често непријатељских и различитих међусобно, и све оне би требало да се признају за истинске хришћанске заједнице.
Када секташи желе да оправдају своје неприпадање Цркви Христовој Православној говоре да нема потребе да припадају њој, јер је Сам Спаситељ рекао: „гдје су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам и Ја међу њима.“ (Мт. 18:20)
Све секте се ослањају на овај текст желећи да оправдају себе. Због тога се и добија да стотине најбезумнијих секти себе назива заједницом Христовом.
Христос се није поделио (1 Кор. 1:13), Он је Један, једно је „тело Његово које је Црква“ (Кол. 1:24). Јасно је да су све секте у заблуди, када тако изопачено и лажљиво желе да се оправдају речима Христовим…
Откинули су се секташи од заједнице Христове, од свете Цркве Православне, несавладиве, која потиче непрекидно од апостолских дана; откинули су се они од тог „тела Христовог“ и погинули: нема Христа међу њима, не могу они наследити спасење.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Добро Исповедање. Почаев, 1910.

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *