НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
III Али православни хришћани су мањина у свету. Ако могућност спасења имају само они, онда је оних који се спасавају врло мало, а оних који гину врло много.
 
Али православни хришћани су мањина у свету. Ако могућност спасења имају само они,
онда је оних који се спасавају врло мало, а оних који гину врло много.

3.1. Због чега је Бог створио оне за које је знао да се неће спасити?
 


 
Колико год то чудно било, овај „аргумент“ се често може чути, иако и питање и одговор на њега већ постоје у Јеванђељу: „Рече му пак неко: Господе, је ли мало оних који се спасавају?“ (Лк. 13:23) Христос је одговорио: „Борите се да уђете на уска врата; јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи.“ (Лк. 13:24)
Од самог почетка Господ је објавио ту тужну реалност да оних који гину има много, а да је оних који се спасавају мало. Зато је Он рекао: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7:13-14) Ако би следбеници указаног лажног учења били у праву, онда би напротив било потребно рећи да су широка врата и широк пут који воде у живот, и да многи иду њиме, а да су тесна врата и узак пут који воде у пропаст и да има мало људи који га налазе. Када би они били у праву, онда Господ не би рекао: „јер је много званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14:24) и не би назвао Цркву „малим стадом“ (Лк. 12:32).
Свети Лука (Војно-Јасенецки) говори: „Нема народа за кога не би засијала светлост Христова. Сетимо се да је Господ упоредио Царство Небеско са мрежом баченом у море, која је ухватила сваку врсту рибе, коју: „кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље.“ (Мт. 13:48) Широко је била бачена мрежа Христова над читавим људским родом, али је веома много од ухваћеног морао да избаци као лоше. Остало је мало али драгоцено стадо Христово.
Зашто је тако мало вредног остало у мрежи Христовој? Зато што се читав људски род дели на два, врло неједнака дела: огромну већину чине они који се у Светом Писму називају „народом земље“. То су они за које су најважнији, чак једино важни, интереси благостања у земаљском животу. А према добрима вечног живота, у који верују или мало или нимало, они су равнодушни. Душевно настројење које захтева Господ наш Исус Христос у Својим великим заповестима, блаженствима, не само да им је потпуно страно, већ им и смета у достизању њихових циљева земаљског благостања.“[1]
Аутор ових редова је имао прилику да борави у Индији. Једна од православних жена, Рускињa које живе тамо, рекла је у разговору да не може да схвати зашто је скоро цела Индија са милијарду становника остала равнодушна према проповеди Јеванђеља која овде постоји још од апостолских времена. Следећег дана сам разговарао са њеним мужем, Индусом. Када се повео разговор да истина за човека мора да буде изнад свега, мој саговорник је рекао да је за њега мајка као бог и да ако сваког Индуса питаш шта је најважније у животу, он ће навести две ствари: родитеље и веру. Али ако их ставиш пред избор: родитељи или вера, сто процената Индуса ће изабрати родитеље. Питао сам његову супругу да ли је заиста тако. Она је потврдила истину његових речи. Тада сам јој рекао да се у његовим речима налази одговор на њену јучерашњу недоумицу: „Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан.“ (Мт. 10:37)
Идеја о томе да тобоже око нас постоји мноштво најбољих, најбогољубивијих људи који само због некаквог бесмисленог склопа „објективних околности“ нису постали хришћани – представља фантазију која нема везе са реалношћу; фантазију угодну за кабинетске професоре и оне који се већином крећу у кругу људи сличне убеђености. Истинитост Господњих речи о томе да већина бира пут пропасти, доказује се самим животом и сваки читалац може да се убеди у то експерименталним путем. Ако изађете на улицу и обратите се пролазницима, предлажући им разговор о истини, о Христу, није тешко видети колики проценат људи ће се одазвати, а колики ће – пажљиво или не, али потпуно свесно објавити своје неприхватање хришћанске вере. Православни мисионари који се у пракси баве уличном мисијом, најмање су подвргнути горе указаној заблуди, јер им само искуство доказује да не само оних који се спасавају, већ чак и просто заинтересованих за сопствено спасење има врло мало. Није случајно што свети Григорије Палама, говорећи о спасењу малобројних праведних хришћана међу мноштвом неверујућих и грешних, наводи поређење са копачем злата који испира гомилу земље да би нашао зрнца злата. У неким периодима у једним или другим народима уопште нема ни једног зрнца злата – тамо Господ не шаље копаче злата.
 
3.1. Због чега је Бог створио оне за које је знао да се неће спасити?
 
На питање зашто постоје народи који не желе да познају истину, подробан одговор даје преподобни Амвросије Оптински: „(Недавно) крштење (татарског) муле, обраћење Лезгинца Асана хришћанству, присаједињење Абисинца Православној Цркви и неколико других сличних примера, навело нас је на мисао да Бог не чува узалуд различита племена и народе са различитим заблудама у односу на једину Божанску истину, зато што се, иако не често, скоро из свих постојећих племена у различито време људи обраћају истинском хришћанству. Свети Јован Златоуст на једном месту говори: ?Један који угађа Господу бољи је од гомиле нечестивих.? Значи, ако се из масе нечестивих један обратио Господу, онда је за Господа и то довољно; и ради тог једног који се обратио, чува цело покољење од кога он потиче. Тај исти свети Златоуст ову мисао потврђује примером праведног и многострадалног Јова, који је потомак Исава кога је Бог одбацио… и другим примерима. А ако неко племе или род буду толико нечестиви да од њих не може да потекне ни један праведник, онда ће по речима Псалама, то семе нечестивих бити истребљено.“[2]
Неки питају и зашто је Бог уопште створио оне за које је знао да ће Га одбацити и да ће се наћи у паклу. На то питање су такође одговорили Свети Оци, посебно је том питању посветио једну своју беседу свети Григорије Палама. Он указује да стварање слободних разумних бића претпоставља и стварање оних који ће користити добијени дар слободе погрешно и зато онај ко поставља слично питање „у суштини тврди да Бог није требало да ствара разумно биће; јер чему разум ако при том не би постојале слобода воље и самовласност да се врши избор? А како би неко могао имати самовласност и слободну вољу, ако не би могао, уколико жели, да буде и рђав? Ако се пак без слободе воље не може бити рђав, онда се свакако без ње не може бити ни добар.“[3]
Заиста, ако би Бог створио само оне који ће бити добри и Њему захвални, онда где и у чему би била слобода? Постојање оних који ће бити чеда вечног пакла јасније од свега доказује истинитост божанског дара слободе. То нас подсећа на реалност и озбиљност нашег избора и о нашој одговорности за тај избор.
Свети Отац такође примећује да ако би Бог при стварању створио само оне који ће изабрати добро, а не би стварао оне који ће изабрати зло, тада би се показало да би могући избор непостојеће творевине „свезао“, тј. ограничио реално дело Творца, што је и апсурдно и недостојно Бога.
Други Свети Оци су говорили да је Бог створио такве људе и духове по Својој милости, зато што Њему није жао да дарује живот и излива милост чак и на оне који ће се окренути од Њега. Управо зато је Христос могао да нам каже: „Љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима.“ (Лк. 6:35) Када би Бог створио само оне који ће бити добри и захвални Богу, не би могао да нам каже: „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Мт. 5:46-47) У том случају Бог би био сличан тим цариницима и незнабошцима.
Расуђивање да Богу није угодно и није практично да ствара оне који ће се окренути од Њега – јесте став „цариника и незнабожаца“. То је сујетна људска логика. Међутим, Господ говори: „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви.“ (Ис. 55:8) Свети Григорије показује да је Богу стран „статистички“ поглед на људски род, као на број, на мноштво – за Бога су важне личности, тако да чак и ако би од свих људи „један једини човек на свету био добар“ то би у очима Божијим оправдало стварање целог света и свег осталог рода људског, „зато што је бољи један који твори вољу Господњу, него десетине хиљада безаконика. Хоћемо ли онима што испирају злато из златоносног песка рећи да не треба толике гомиле земље пребирати због зрнаца злата?… Тако добротољубље и човекољубље Божије постају још очигледнији: иако постоје људи који брину за своје спасење, мало их је у поређењу са мноштвом оних који се не спасавају. Бог је саздао сав људски род и, без обзира на то што ће мало људи бити изабрано, Он је по преизобиљу Свог човекољубља позвао све (људе).“[4]
Из тих истих разлога је Бог Који је створио духове и људе, за које је знао да ће се добровољно окренути од Њега, изабрао Себи у апостоле и Јуду за кога је знао да ће Га издати.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Лука (Војно-Јасенецки). Беседа од 22. јула 1957. г. / Проповеди. Т. 2. Симферопољ, 2003, стр. 83.
  2. Преп. Амвросије Оптински. Писма мирјанима, 5. К А.П. Толстому.
  3. Св. Григорије Палама. Беседе (омилије). Бр. 2. Москва, 1993, стр. 154-155. (Српско издање „Господе просвети таму моју“, Сабране беседе, беседа 41, Образ Светачки, 2005)
  4. Св. Григорије Палама. Беседе (Омилије). Бр. 2. Москва, 1993, стр. 156-157. (Српско издање „Господе просвети таму моју“, Сабране беседе, беседа 41, Образ Светачки, 2005)

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *