НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
I Шта са онима који су се родили и умрли у неправославним земљама, који објективно нису имали прилику да чују за Православље?
 
Пре свега треба приметити да сам начин на који је питање постављено подразумева да Бога у нашем свету нема. У најбољем случају Бог се појављује након наше смрти, у загробном свету, а овде, на земљи, ми живимо сами за себе и зато управо од наших дела зависи да ли ће човек, који живи у неправославној земљи, добити могућност да ступи у Православну Цркву. Ето, наши мисионари ће успети да стигну до Нове Каледоније и – тамо ће се појавити Црква. Ако не успеју, на пример, због бродолома, скупих путничких карата или просто лењости мисионара – Цркве тамо неће бити. То јест, све одређују наша дела, случај, и ако ми по свом несавршенству и немоћи нисмо у стању да донесемо Благу вест до неке земље, Богу остаје само да немоћно тугује због тога и да тражи могућност да спасава несрећне становнике Нове Каледоније након смрти.
Само при оваквом размишљању је могуће постављање гореуказаног питања. Међутим, овакав поглед нема ништа заједничко са Православном вером у Бога Сведржитеља и Промислитеља Који „промишља о земљи… и управља свом васељеном“ (види Јов. 34:17). Зар се Бог, Који се брине чак о томе да пошаље гавранима храну или да украси кринове бојом (види Лк. 12:24,27), неће побринути да спаси човека који је „толико претежнији од птица„? (Лк. 12:24)
Знамо да је „Господ добар“ (Пс. 135:3), да Он „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4). Он све може, зато је о Себи и рекао: „Ја сам Бог Свемогући“ (1 Мојс. 17:1; 35:11). Он зна све (Јер. 15:15; Јест. 4:17), Њему је откривено и оно што се догађа у уму и срцима људи: „јер сва срца испитује Господ и сваку помисао зна“ (1 Дневн. 28:9), „Он зна тајне у срцу“ (Пс. 44:21). Зато Писмо и назива Бога „Познавалац срдаца свију“ (Дела ап. 1:24, 15:8).
Али ако је Бог управо такав онда није могуће да Он не би привео Себи, у Православну Цркву коју је створио, човека који Га искрено тражи и чије срце је откривено за истину и љубав према Богу.
Ако пак ово оспоримо и почнемо да тврдимо да Бог оставља без пажње руке истинољубаца које су подигнуте према Њему, да Он баца у море греха и лажи душе људи који би постали искрено православни ако би до њих дошао православни мисионар и говорио им о Христу – онда се поставља питање: зашто Бог тако поступа? Зашто није послао мисионара том човеку? Одговарајући на ово питање, суочавамо се са „трилемом“:
Ако Бог зна да у неком неправославном народу постоји човек чије срце је откривено и спремно да Га прими, и Он хоће да га спаси али не може – тада Бог није свемогућ.
Ако Бог може да спаси таквог човека, и жели да га спаси, али не зна чему се приклања човеково срце и није у стању да види ко је од људи откривен за истину – тада Бог није свезнајући.
Ако Бог зна да постоји човек који је откривен за истину и који жуди за њом, и Он може да га спаси али неће – тада Бог није свеблаг.
Свако од ових мишљења доводи до истог оног богохулства о коме говори свети Игњатије.
Међутим, постоји и четврто решење, једино при коме нема богохулства. Ово решење се појављује када одбацимо фантазију, за коју не знамо на чему је заснована, да тобож у иноверном народу живе људи који љубе истину и који су спремни да приме Бога у срце, али Бог из неког разлога или не зна, или не може, или не жели да их спаси, већ долазимо до питања: а шта ако је разлог у другоме? Шта ако Бог зна, може и хоће, али просто у том народу у конкретном тренутку његове историје „нема онога који тражи Бога. Сви застранише“ (Рим. 3:11-12). Зато Бог и не шаље мисионаре јер добро зна: њихов труд ће у том тренутку бити без успеха.
У књизи Дела Апостолских пише: „А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити ријеч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти“ (Дела ап. 16:6-7). Како? Истог тог апостола Павла који је написао да Бог „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4), Сам Бог не пушта да проповеда у тим земљама.
Зашто?
Зар Бог не би хтео да се спасу људи који у том тренутку живе у Азији и Витинији? Разуме се да би хтео. Међутим, Бог који види срца људска и мисли њихове, знао је да нико од њих у том тренутку не тражи истину и неће примити апостолску проповед.[1]
Шта би се догодило када би апостоли дошли у таква места, објавили Јеванђеље и сви становници до једног одбацили ту проповед? Сам Христос говори о томе: „И у који год град уђете и не приме вас, изишавши на тргове његове, реците: И прах што нам је прионуо од града вашега за ноге наше отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије! Кажем вам да ће Содому бити лакше у Дан онај неголи граду томе.“ (Лк. 10:10-12)
Праведно је што ће казна за грешнике који су чули проповед о Христу и одбацили је бити много тежа, него за грешнике који су грешили и робовали греху, не знајући за Спаситеља. Међутим, Господ Који је „благ и према незахвалнима и злима“ (Лк. 6:35) жели да што мање буде таквих градова. И Он не шаље тамо апостоле, понекад их чак и задржава да би и тим људима, који су у свом срцу изабрали грех, а не Бога, оставио олакшавајућу околност за њихову кривицу. То остављање у незнању постаје за њих израз милосрђа Божијег, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48). Кроз то видимо љубав Божију, видимо да се Бог брине чак и о људима који су у срцу свом изабрали таму.
Али ако се Он тако брине о онима који су, изабравши грех, од себе начинили Божије непријатеље, како тек Бог треба да се брине о људима у чијим срцима постоји жудња за истином, праведношћу?
Управо такве људе Он тражи у свим народима, како говори Писмо: „Господ погледа с неба на синове човечије, да види има ли који разуман, тражи ли који Бога“ (Пс. 14:2). Преподобни Силуан Атонски говори да „Дух Свети покреће сваку душу да тражи Бога“.[2] Ако се нека душа одазове и почне да тражи Бога, са њом се догађа оно што је Господ обећао у Писму: „ако Га устражиш, наћи ћеш Га.“ (1 Дн. 28:9) Ако постоји човек који искрено тражи истину, нека живи чак и у народу који уопште не зна за Православље, Господ ће уредити за таквог човека прилику да прими Православље.
Тако је у XII веку Бог омогућио Немцу-римокатолику да сазна за Православље и тај човек је, обративши се, постао познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку Он је омогућио и једном волжском Бугарину-муслиману који је, обративши се, постао познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем столећу Господ је исто то омогућио једном Монголу-незнабошцу и тај је, обративши се, постао познат као свети Петар Ордински. Цела историја Цркве, баш као и садашње време, препуна је сличних примера који потврђују речи Псалмопевца: „не остављаш оних који Те траже, Господе“ (Пс. 9:10).
У Новом Завету видимо то на примеру евнуха Етиопљанина (Дела 8:27-39). Шта је све Господ уредио да би му омогућио да се крсти! Било је потребно да тај човек успе да безбедно стигне до Јудеје, да би чуо за веру у једног Бога, да би могао да научи јеврејски језик, да би му у руке доспела књига пророка Исаије, и на крају, да би евнух срео апостола Филипа који му је и јавио Христа, а затим се крстио. Колико у овој повести видимо бриге о једној души, колико је уређено Промислом, да би омогућио том истинољупцу да кроз Крштење уђе у спасавајући ковчег Цркве!
И ако неко, видевши све то, почне да фантазира да су тобож у то време у Етиопији или другим земљама постојали и други људи који су исто тако у свом срцу били расположени за истину и тражили Бога, али им, за разлику од тог евнуха, Бог из неког разлога није послао апостола и није омогућио да познају истину и да се крсте, шта се онда може рећи? Или такав фантазер уопште не верује у Бога и мисли да је све у свету одређено случајем, или оптужује Бога за лицемерје и неправедност, сматрајући да Он, при свим идентичним околностима, једнима из неког разлога омогућава да се спасу, а другима не.
Међутим, Писмо говори: „у Господа Бога нашег нема неправде, нити гледа ко је ко, нити прима поклоне“ (2 Дн. 19:7) и ту истину о одсуству лицемерја код Бога још три пута понавља апостол (Рим. 2:11; Еф. 6:9; Кол. 3:25).
Ако верујемо у Промисао Божији, схватамо да се не дешава да, тобож, ми негде идемо и проповедамо, и да се тамо одмах појављују верни. Не. У почетку Бог Срцезналац види да у неком народу постоје душе спремне за примање истине и које жуде за њом. Након тога Он тако уређује да неки мисионар оде тим душама или такве душе доспевају у земљу где постоји Православна Црква.
По речима светог Атанасија „за познање и тачно разумевање истине имамо потребу не у неком другом, већ само у нама самима. Пут ка Богу није далеко од нас… он није ван нас, већ у нама самима; његов почетак можемо да пронађемо као што је и Мојсеј учио, говорећи: ?Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме? (Рим, 10:8; 5 Мојс. 30:14)… Нека се не изговарају Јелини који служе идолима и уопште, нико други да не обмањује самога себе, као да тобож немају таквог пута, и зато тобож имају изговор за своју безбожност. Сви смо ми ступили на тај пут и свима је отворен, иако не иду сви тим путем.“[3]
Дакле, нико не може да се оправда незнањем. Како сведочи преподобни Никон Оптински: „могућност спасења је одувек свима дана од Бога“.[4] Зато што обраћање човека Богу не почиње од неких спољашњих околности – зато што је видео православни храм и ушао у њега или му је у руке доспела православна књига, или се упознао са православним хришћанином, сусрео са светим човеком или видео чудо – већ због унутрашњег избора свог срца. Да, не рађају се сви у православној земљи, не знају сви за Православље и за Христа, постоје народи у чијој култури потпуно одсуствује схватање о једном Богу. Међутим, апсолутно сваки човек на земљи зна појмове као што су „добро“ и „зло“, „истина“ и „лаж“, и свако има савест која му помаже да се разликује једно од другог. И кроз то сваки човек чини избор. По речима преподобног Јустина (Поповића): „човек у овом свету мора да реши дилему: бити са Христом или против Њега. И сваки човек, желећи то или не, решава тај проблем. Или ће бити христољубац или христоборац. Трећега нема.“[5]
„Господ је обећао: ?тражите и наћи ћете? (Мт. 7:7), зато ће свака искрена потрага за правдом привести човека Христу, јер ?правда је – Богочовек Христос и Његово Јеванђеље?. И неправда је све оно што Он није, све што није у Његовом Јеванђељу и што је против Јеванђеља. Зато вера у Христа и јесте ?служба праведности? (2 Кор. 3:9). Ко не служи Христу, тај служи неправди“.[6] Истину не налази и не доспева у Православну Цркву само онај ко не трага за истином. Међутим, кроз то одсуство жеље за трагањем, он такође чини избор у свом животу, и тај избор, на жалост, није у корист истине.
А човек, који бира љубав према истини, који жуди да позна истину,[7] ступа на пут ка Богу, који се, по речима светог Атанасија, налази у нама самима и таквом човеку Господ пружа могућност да уђе у Његову Цркву, доводећи га у православни храм, пославши му неопходну књигу, друга и друге спољашње ствари које помажу да се уђе у Цркву. А ако је некоме за искрено обраћење потребно да се сусретне са Светитељем или да види чудо – Господ му шаље Светитеља и чини чудо зато што Он даје све што је неопходно да би угасио жеђ онога који жуди за истином.
Господ призива: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.“ (Мт. 7:7) Ко не тражи, томе се и не даје, ко не тражи тај и не налази, ко не куца, томе и не отварају. Ако читав народ чине такви људи, онда таквом народу Господ не шаље проповеднике Јеванђеља. Блажени Августин директно о томе пише: „Што се тиче времена и места када и где се Његово Јеванђеље није проповедало, то је Он унапред знао да ће и тада тамо сви људи према проповеди да се понесу исто као што су и у време Његовог телесног присуства на земљи, то јест, управо као они који нису желели да поверују у Њега, чак и када је Он васкрсавао мртве… Шта је чудно у томе што Христос, спознавши кроз претходне векове колико је цела васељена пуна неверујућих, заслужено није желео да проповеда онима за које је од раније знао да неће веровати ни Његовим речима, ни Његовим чудесима?“[8]
Исто тако и свети Лука (Војно-Јасенецки) разматра питање зашто док се једни рађају у православним породицама и од малена добијају знања о спасењу, „други несрећници… се рађају као предодређени за пропаст… живе и расту у најнегативнијим условима за спасење… Ето, и питамо себе шта то значи, зашто као да Господ тобож једне од раније предодређује за спасење, а други као да су од раније осуђени на погибао… Не, не! Он жели да се сви спасу и да дођу у познање истине. У посланици Римљанима читамо: ?А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери; Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова? (Рим. 8:28-29). Огроман је значај ових речи апостола Павла. Предодређено је да буду саобразни лику Сина Његова они за које је по Свом Божанском предзнању знао од раније да ће кренути по путу који је Христос заповедио, да ће бити достојни Царства Божијег“.[9]
Неки људи који нису упознати са богословљем називају ово светоотачко учење калвинистичким или га зближавају са муслиманским погледом на предодређеност, мислећи да у Православљу уопште нема учења о предодређености. Међутим, није тако. У Писму је јасно написано: „А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави“ (Рим. 8:30). Али, Православље не прихвата погрешно, јеретичко схватање предодређености.
Сагласно јеретичком учењу, Бог предодређује поступке људи, такође њихов избор и удео. Сагласно православном учењу, Господ не предодређује ни избор човека, ни његова дела, ни његов посмртни удео, али знајући по предзнању какав ће избор учинити један или други човек у свом срцу, Господ за оне који су изабрали истину предодређује спољашње околности које им дозвољавају да остваре свој избор и развију га са најбоље стране и на крају – достигну Царство Небеско.
У „Посланици патријарха Источно-католичанске Цркве о Православној вери из 1723. године“ пише: „Он је предвидео да ће се једни добро користити својом слободном вољом, а други зло, те је зато једне предодредио за славу, а друге је осудио“. Даље патријарси говоре да у целом људском свету делује „благодат, која просвећује… која слично светлости која обасјава оне који иду по тами, показује нам свима пут. Они који желе да се њој слободно покоравају (јер она помаже онима који је траже, а не онима који јој се противе), и испуњавају њезине заповести преко потребне за спасење – добијају према томе и посебну благодат која помажући, крепећи и постојано их усавршавајући у љубави Божијој, то јест у оним добрим делима која Бог тражи од нас (и која је исто тако тражила и претходна благодат) – оправдава их, и чини их предодређенима“. Мишљење људи који „уништавајући слободу човечије воље“ представљају као узрок паклених мука оних који гину жељу Самог Бога, патријарси називају „страшним хуљењем на Бога“, Који „није учесник никаквог зла, једнако жели спасење свима, и не гледа на лице“ и „оне који тако говоре и мисле предајемо вечној анатеми“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Када су апостоли желели да проповедају незнабошцима у Азији Дух им је забранио (Дела ап. 16:6); међутим, Сам тај Дух, Који је пре тога забранио проповед, касније је улио проповед у срца Азијата. Јер одавно је већ цела Азија поверовала. Следи да је оно што је претходно забрањено, након тога извршено зато што тамо пре тога није било таквих људи који су били у стању да се спасу. Тада (у време када је забрањено) су у њој (Азији) били такви који још нису заслуживали да буду обновљени у животу, али нису заслуживали ни да буду подвргнути најстрожијој осуди за презрење проповеди. Дакле, по префињеном и скривеном суду, света проповед се не допушта до слуха неких, јер они не заслужују да буду обновљени благодаћу.“ (Св. Григорије Двојеслов. Четрдесет беседа на Јеванђеље. 4.1)
  2. Преп. Силуан Атонски. О смирењу / Дела Старца Силуана. Ивановское, 1997, стр. 42.
  3. Св. Атанасије Велики. Против незнабожаца. 30.
  4. Преп. Никон Оптински. Запажања и примедбе на пети том сабраних дела епископа Игњатија (Брјанчанинова) К Гл. Х.
  5. Преп. Јустин (Поповић). Тумачење 1. саборне посланице светог апостола Јована. Москва, 1999, стр. 110-111.
  6. Преп. Јустин (Поповић). Исто, стр. 162.
  7. Разуме се, када се говори о жељи да се позна истина, има се у виду не докона радозналост већ жеља сједињења уз спремност да се човек мења у сагласности са истином – само онај ко има такву спремност достојан је да позна истину.
  8. Блажени Августин. О дару пребивања, 23 / Антипелагијанска дела каснијег периода. Москва, 2008, стр. 400-401.
  9. Св. Лука (Војно-Јасенецки). Беседа од 4. фебруара 1951. г. / Проповеди, т. 1. Симферопољ, 2003, стр. 47.

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *