НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
VI А шта ако иноверни и јеретици на неки мистичан начин улазе у Цркву?
 
А шта ако иноверни и јеретици на неки мистичан начин улазе у Цркву?
6.1. „Теорија грана“ и теорија „невидљиве Цркве“
6.2. Елитна катехизација у паклу
 


 
Господ наш Исус Христос који је рекао: „Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи“ (Јн. 10:9), рекао је такође да „Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник“ (Јн. 10:1). Следбеници ове заблуде су се потрудили да смисле не мало интелектуалних схема „преласка на другом месту“ у тор овчији за оне који у свом животу нису пожелели да уђу тамо кроз Христа.
Многи од њих се слажу: наравно, спасење је само у Христу, али међу хришћане уписују „све добре људе свих религија“, који тобоже под видом Алаха, Буде, чак и идола поштују Христа, само не знају да то раде. Многи говоре: да, без Православне Цркве нема спасења, али ту одмах додају, да ми наводно не можемо да знамо где се завршавају границе Цркве и зато у чеда Цркве убрајају скоро све људе у свету.
Аутор ових редова је имао прилике да на пример чује такву идеју: постојали су у Цркви изузетни случајеви крштења песком (у недостатку воде). Зашто онда не бисмо допустили и „крштење ваздухом“ које се врши над „свим добрим људима“ неприметно за њих саме, због њихових добрих дела? На ово је одговор очигледан. Бог је дао човеку дар разума и дар слободе не да би се они пренебрегавали. У случају Крштења песком је постојало све оно што постоји у обичној Тајни Крштења, изузев воде. Постојала је вера у Христа као у Спаситеља, постојала је свесна жеља крштеног да постане хришћанин, постојао је посебан поредак службе које је извршило опуномоћено лице у сагласности са поретком који је указао Сам Господ (види Мт. 28:18). А „крштење ваздухом“ без личног избора „крштеног“, без вере у Христа, без оног који врши Крштење, без форме Крштења коју је установио Бог у Цркви – није ништа друго до бесмислена фантазија, профанисање саме идеје Тајне.
 
6.1. „Теорија грана“ и теорија „невидљиве Цркве“
 
Још раширенија је схема која претпоставља ширење граница Цркве укључивањем чланова свих или скоро свих заједница које себе називају „хришћанским црквама“. Све њене варијанте су позајмљене из протестантске мисли – почевши од „теорије грана“ која претпоставља да „земне преграде не долазе до неба“ и да Црква Христова у себе укључује све заједнице које се називају црквама као гранама једног дрвета – и завршивши теоријом „невидљиве Цркве“ која тобоже може да уједини не само вероисповести, већ и поједине, по својим особинама истакнуте, људе из различитих конфесија и деноминација, при чему ни сами ти људи чак и не сумњају да су „мистички“ чланови Православне Цркве.
Појава оваквих идеја није изненађење у протестантској средини где је учење о Цркви потпуно разорено, али је чудно да се сусреће међу људима који себе сматрају православнима, јер светоотачка еклисиологија не оставља нимало места за сличне маштарије.
У Символу вере исповедамо „једну Цркву“. По чему је једина Црква – Христова? По јединству истине, јединству љубави и јединству тајни, од којих је главна – Евхаристија. Причешћујући се једним Телом и Крвљу Христовом, хришћани се мистично сједињују са Христом и једни са другима, постају део једног Тела Христовог „које је Црква“ (Кол. 1:24). „Тако смо многи једно тијело у Христу.“ (Рим. 12:5)
Преподобни Јустин пише о томе као о „свеистини“: „света Евхаристија је свепуноћа Цркве; она је живи, свесавршени Богочовек Господ Христос, Који у Својој Богочовечанској свепуноћи цео обитава у Цркви у век векова… Он је увек такав, какав је у светој Евхаристији; увек је такав за сваког причасника и у сваком причаснику… И кроз све то Он – наше освећење, наше преображење, наше спасење… и све то се добија у Богочовечанском телу – Цркви кроз причешће светим Евхаристијским Телом и Крвљу Спаситеља. Добија се и поима. Као што Тело Христово – Евхаристија јесте Црква, тако и Црква јесте Евхаристија, јер њоме и у њој се ми налазимо у саборном свејединству са свима Светима.“[1] Исто то говори и свети Иларион (Тројицки): „Смисао Тајне Причешћа је у његовој црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. Јако је значајно да је у светоотачкој литератури црквено јединство постављено у нераскидиву везу са Тајном Тела и Крви Христове.“[2]
Већ смо писали да су неки Свети Оци допуштали постојање тајни код јеретика, али треба нагласити да се при томе говорило или о крштењу или о свештенству. Никада ни један Свети Отац није допуштао валидност Тајне Евхаристије код јеретика.[3] Евхаристија је само једна и само у Цркви. До тог закључка долази и патријарх Сергије (Страгородски): „нека инославни и имају неке Тајне… али у црквеној Евхаристији инославни не учествују. Господ је рекао: „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн. 6:53) Истина и инославни служе код себе евхаристију. Али ни ми не можемо учествовати у њиховој евхаристији нити они у нашој. А Евхаристија и јесте јединство причасника са Христом и у Христу међу собом. Значи, ако смо са њима у Евхаристији подељени, нека од страна служи лажну евхаристију. Две Евхаристије, које нису међусобно сједињење, истоветно Христове и истоветно истините не могу постојати, као што не могу постојати два Христа и две Цркве.“[4]
Зато канони строго забрањују причешћивање код јеретика и причешћивање јеретика. Блажени Јероним Стридонски је јеретичку евхаристију називао „демонском храном“, преподобни Теодор Студит је писао да „причешће од јеретика… отуђује од Бога и предаје ђаволу“,[5] а преподобни Теодосије Печерски је саветовао да се римокатолицима говори да се не сме „заједно Божанским Тајнама приступати, ни вама нашој служби, ни нама вашој, јер на мртвом телу служите… Мртви сте, о Латини, мртву жртву служите.“[6]
Свети Григорије Двојеслов прославља светог цара-Мученика Герминигилда кога је убио рођени отац јер је одбио да се причести од аријанца.[7] Ако је неко од Светих и допуштао мекши однос према евхаристији коју су служили јеретици, као на пример, преподобни Кирил Белојезерски, онда је о њој он писао као о хлебу и вину, који заслужују уважавање јер је над њима произнесено Христово име.[8]
Дакле, за човеково спасење је неопходно да се има истинска вера, јер „без вјере није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11:6), затим да се уђе у Цркву кроз свето Крштење, јер „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5), и, на крају да се живи по вери, испуњавајући заповести и причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, јер „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53) – управо тиме се и одређује да ли човек припада Цркви Христовој или не.
Као поређење може се напоменути да и онај ко жели да путује возом, мора да купи карту, дође на станицу и пронађе потребан превоз. Сва три услова су једнако неопходни да би се циљ достигао. Ако недостаје неки од њих – воз ће отићи без нас. Чак и ако римокатолици имају крштење, немају истинску спасавајућу веру Православну, а расколници, чак и ако имају исту веру као и православни, немају у својим чашама Тела и Крви Христове.
Патријарх Сергије у истом том чланку сведочи: „ако погледамо историјске документе, показаће се да се ‘одувек, свуда и од свих веровало’ да Света Саборна и Апостолска Црква Христова постоји на земљи у виду видљиве, споља дефинисане организације која има своју јерархију, управљање и остало. Свако ко се налази у евхаристијском општењу са том организацијом, може да каже за себе да се налази у Цркви Христовој, а онај ко није у таквом општењу – не може.“
Заиста, Црква на земљи има потпуно видљив изглед, који може да се прати током целе историје кроз епископат и свештенство које сабира народ око Евхаристије. И у данашње време управо зато што Црква на земљи и јесте видљива и потпуно дефинисана заједница, сваки црквено образовани православни хришћанин, нашавши се у туђини без тешкоће налази локалну православну парохију, где може да се моли и причешћује.
Управо и речи Господње: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник„, (Мт. 18:17) под Црквом подразумевају не неку аморфну, умом сагледавајућу и неодређену, већ потпуно конкретну, видљиву заједницу која се јасно разликује од других сопственим поретком који допушта могућност обраћања за решење неких недоумица.
Све наведено одузима сваку могућност за маштање о „невидљивој Цркви“. Навешћемо речи светог Нектарија Егинског о томе: „Само Црква води Христу све оне који верују у Њега и даје им право разумевање Светог Писма… Ван Цркве, као Нојевог Ковчега нема никаквог спасења… Без видљиве, Богом саздане, Цркве не може бити никакве везе између чланова било које заједнице која не би била Тело Христово, јер Тело Христово је – Његова Црква, чија је Он Глава. Без Цркве нико не може да се сједини са Телом Христовим; нико не може постати члан Христов… Они који себе воле да називају члановима невидљиве заједнице светих која се састоји од светих на целој земљи, који су познати само Богу, који сматрају да посредством чисто теоријске вере у Спаситеља постају учесници Духа Светога, који мисле да Спаситељ врши њихово спасење без посредства Цркве у заблуди су, јер ван Цркве нема спасења… Та Црква је видљива, она није просто сабрање људи који верују у Христа. Она је Божанска установа… У њој човек општи са Богом и постаје Дете Божије. Дело искупљења није просто богословска теорија. То је мистични акт који се врши у видљивој Цркви Христовој.“[9]
Исто тако је неприхватљива за православну свест и „теорија грана“. Одбацивање ове теорије може се видети код преподобног Јустина Поповића:
„Теорија грана“ (неоснована пошто су заједнице одвојене од Цркве) нису (живе) гране, већ одломљене и усахнуле. „Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.“ (Јн.15:6) И (зашто) се тек у XVI веку (Црква одједном) разгранала? Значи, нема органске везе (између Цркве и отпалих заједница). То да је „теорија грана“ и нејеванђелска и бесмислена и неприродна, доказује се (речима Господњим): „Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди… Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод… Ко у Мени не остане, избациће се напоље.“ (Јн. 15:1-6) Све је у личности Богочовека Христа: „Ја сам чокот, а ви лозе„, тако да ако човек отпада од Њега, онда усахњује, вене, умире. То се, у суштини, и догодило са папистима, протестантима и свим осталим јересима и расколима.“[10]
Треба рећи да је на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 2000. године „теорија грана“ била званично осуђена. У саборном документу „Основни принципи односа РПЦ према инослављу“, јасно је речено да „Православна Црква не може да прихвати тезу о томе да, без обзира на историјске поделе, принципијелно дубинско јединство хришћана тобоже није нарушено и да Црква треба да се доживљава као да се поистовећује са свим ‘хришћанским светом’, да хришћанско јединство наводно стоји изнад деноминацијских баријера“ (II, 4), „… потпуно је неприхватљива и повезана са гореизложеном концепцијом такозвана ‘теорија грана’, која утврђује нормалност, па чак и промислитељност постојања хришћанства у виду одвојених ‘грана’…“ (II,5).
Следбеници разматране заблуде воле да траже примере у историји када су се разне Помесне Цркве или њихови самоуправљајући делови привремено налазили у делимичној или потпуној канонској изолацији од осталих помесних Цркава. По мишљењу модерниста такви случајеви треба да докажу њихову тезу да границе Цркве представљају нешто аморфно и неодређено, и да се у таквом случају појављује могућност да, формално слажући се са догматом о јединоспаситељности Цркве, у реалности уче о могућности спасења оних који никако себе нису сматрали члановима Православне Цркве.
Наравно, реално недовољна дефинисаност у различитим временским периодима канонских односа између православних људи никако не може дати основа за уписивање неправославних међу „мистичке“ чланове Православне Цркве. Слично томе недовољна дефинисаност демаркације руско-кинеске границе на Амуру уопште није значила да је на основу те недефинисаности могуће уписивање Пекинга и Шангаја као руских градова.
Поменути аргумент није истинит и са формалне стране. Да се не бисмо темељитошћу задржавали на сваком примеру и утонули у детаље, одговорићемо кратко. Ако се нека Помесна Црква или неки њен део налазио без молитвеног и евхаристијског општења са једним Помесним Црквама, али је чувао молитвено и евхаристијско општење са другим Помесним Црквама – онда то значи да је остајао део Тела Христовог, иако је пребивао у болесном стању. Ако није имала никаквог општења ни са једном од Помесних Црква, то значи да се у то време налазила у расколу, ван Цркве, и да треба захвалити Богу због тога што је тај раскол касније био превазиђен, што је отпало враћено и поново привијено Цркви Христовој. И у једном и у другом случају питање границе Цркве не представља никакву тајну, ако се при разматрању тог питања руководимо црквеним учењем, а не емоцијама и сентименталношћу.
 
6.2. Елитна катехизација у паклу
 
Друга популарна схема „преласка на другом месту“ која се данас шири међу православнима има своје порекло чак не од протестаната, већ од мормона. Последњи потпуно званично уче о томе да тобоже људи који су живели ван њихове „цркве“, исповедали друге вере, након смрти имају могућност да приме мормонско учење, крсте се и на тај начин „уђу у број оних који се спасавају“.
Пре неког времена тим поводом чак је настао скандал када су се Јевреји побунили, сазнавши да су по учењу мормона истакнуте жртве Холокауста биле обраћене у мормонство и постали чланови „Цркве светих последњег дана“. Мормони су издали званично извињење и обавезали се да више неће вршити „посмртна крштења“ Јевреја.[11]
Колико год то чудно било, у православној средини су се нашли људи који су код нас почели да проповедају и да насађују исто тако екстравагантне идеје. Преподобни Макарије Оптински је у своје време писао: „лутерани и римокатолици који су умрли у својој вери, не смеју се помињати на Проскомидији: док су били живи нису имали општење са нашом Црквом, како ћемо онда након смрти да се усудимо да их присајединимо Цркви.“[12]
Ето, међутим, нашли су се људи који су дали фантазији на вољу и смислили средство да након смрти „присаједине“ Православној Цркви јеретике и иноверне.
Они то чине, устајући на догмат о Христовом силаску у пакао. Сагласно учењу Цркве, након смрти на Крсту Господ Исус Христос је Својом људском душом, која се привремено одвојила од тела „сишао у преисподњу да би и одатле ослободио праведне“[13] и „победоносно са Собом одвео на небеса душе светих које су биле затворене тамо.“[14]
И ето, неки наши савременици су почели да уче да наводно силазак у ад није представљао једновремени акт, већ да представља дело које се продужило, тако да Христос непрестано пребива у паклу, да би душе свих умрлих људи сусрео тамо и проповедао им. Те душе, будући већ након смрти убеђене непосредно од Христа, примају Православље, постају чланови Цркве и излазе из пакла. У суштини све као код мормона, чак се говори и о „посмртном крштењу“.
Навешћемо цитат проповедника тог учења: „Христос је сишао у пакао. Шта то значи? Да ли то значи да је управо у том тренутку, у велику Суботу… сишао у пакао и извео све праведнике одатле тако? Када је извео? Када је васкрсао, пре Васкрсења и замислите, ето само што их је извео, у то време на другом месту је умро праведник, који Га још није знао – Христа, који је још живео Старим Заветом, а Христос је већ све праведнике извео. Шта мислите, како даље, да ли се може тако разумети силазак у пакао? Јасно да ту нешто није у реду.“[15]
Ето, на овом „замислите“ стоји сва основа доказа новог учења које се убацује у Цркву. Уважени предавач нам предлаже да упоредимо Христа Спаситеља са ликом из старе видео игрице „весели кувар“ који је био принуђен да трчи тамо-амо да би ухватио кобасице које непрестано падају са врха. Исто тако, по његовој мисли, и Христос не може да напусти пакао, док у њега упадају душе нових праведника, који не знају за Њега.
Хоћу одмах да питам: а зашто смо дужни да замишљамо тако нешто? Зашто смо дужни да замишљамо нешто о чему нам не говоре ни Писмо, ни Предање Цркве, већ оно што служи за разарање истине које објављују и Писмо и Предање? Зашто не бисмо замислили, на пример, да је по Свом Промислу Господ тако уредио да су након Његовог Оваплоћења сви праведници и истинољупци како из јеврејског, тако и из других народа постајали слушаоци проповеди апостола и њихових наследника? Примери Корнилија капетана и етиопског евнуха нам говоре управо о томе.
Идеја о томе да Господ наводно наставља да се налази у паклу, проповеда тамо душама новоумрлих људи и убеђује их да поверују у Њега, представља потпуно ново учење, никада раније познато Цркви, и туђе вери Цркве. А већ то само по себи подводи то учење под речи апостола: „ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:9)
Црква учи да је Господ Исус Христос силазио у пакао обоженом душом док је она била одвојена смрћу од Његовог тела. Затим се Његова душа сјединила са телом и догодило се Васкрсење, а затим и чудесно Вазнесење на небеса и сада Христос људском природом пребива са десне стране Оца. О томе говори сваки хришћанин, исповедајући у Символу вере Господа Исуса Христа „Који је васкрсао у трећи дан по Писму, Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца“.
Могу се такође навести речи светог Инокентија Херсонског: „Наш Спаситељ је сишао у пакао Сам, Својом вољом и Својом влашћу, сишао да би убрзо и изашао из пакла, сишао сам да би одатле извео све оне који су са вером очекивали Његов долазак.“[16]
Гореуказано ново учење противречи речима апостола које говоре „усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници;“ (1 Петр. 3:18-19) „Зато вели: Узишавши на висину заплијени плијен и даде дарове људима. А оно ‘узиђе’ шта је, осим да прво и сиђе у најдоња мјеста земље? Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса да испуни све.“ (Еф. 4:8-10)
Јасно је речено „сиђе у најдоња места земље“ након чега „узиђе„, а не „стално силази“ или „сиђе и пребива у најдоњим местима земље“. О томе где Христос пребива, апостол Петар говори потпуно јасно: „Који, отишавши на небо, са десне је стране Бога.“ (1 Петр. 3:22)
Сем тога, указано лажно учење лишава смисла сам људски живот на земљи. По православном учењу, овај живот је дат човеку као време за избор – да ли је човек са Богом или против Бога и учињени избор, изражен у речима и делима човека одређује његов посмртни удео.
Преподобни Варсонуфије Велики говори: „Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети… Брате, овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци.“[17] И свети Јован Златоуст пише: „Само је овај живот време за подвиге, а након смрти – суд и кажњавање. ‘У паклу‘, написано је, ‘ко ће Те славити‘?“ (Пс. 6:5)[18] И у богослужбеним текстовима Православне Цркве је изражена иста та мисао: „Нема у аду покајања, нема тамо другог олакшања: тамо је црв који не спава, тамо је земља мрачна и помрачена сва.“ (Чин погребења свештеника) Такође је изражена у таквом саборно утврђеном документу као Православно Исповедање источне Цркве: „душа након смрти не може да се ослободи или покаје и ништа да уради што би је искупило из пакла.“[19]
Указано лажно учење лишава смисла и постојања земну Цркву, јер овај приступ Цркву чини потпуно непотребном – ако прихватимо да Христос након смрти свеједно свакога лично сусреће у паклу и даје могућност да се уђе у рај, каква је разлика онда – бити у Цркви или не, проводити подвижнички живот или се давити у гресима, ако је крај свима исти?
Штавише, сагласно тој идеји испоставља се да је боље проводити живот тако да доспеш у пакао јер то омогућава да се вера прими на елитнији начин – не од простих свештеника на земљи, већ од Самог Христа, Који наводно дежура у паклу срећући душе свих који долазе тамо и питајући их, да ли би они макар сада били љубазни да Га признају као Спаситеља у замену за избављење од тамошњих мука.
Напоменимо још једном догматско учење Православне Цркве које излаже преподобни Јустин: „Религиозно-морално стање душа у загробном животу се не мења суштински. Ако би га Бог у корену изменио, онда би учинио насиље над неприкосновеном слободом људске душе и истребио оно што личност чини личношћу. Међутим, и сама душа у загробном животу, иако би свом својом природом и желела да се потпуно измени и почне нови живот, потпуно различит од њеног живота на земљи – не би могла то да учини. Не би могла зато што јој у загробном животу недостаје тело – неопходни део људске личности за потпуно самостално испољавање воље и делатности последње и зато што нема земаљске услове и средства за спасење.
Другим речима, у загробном животу је покајање немогуће, јер тамо дозрева оно што је посејано и нарасло на земљи. На то указује Свето Писмо, поредећи земаљски живот са сејањем, а живот иза гроба – са жетвом. (види Гал. 6:7-8)“[20]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Сабрана дела преп. Јустина (Поповића). Т. 3. Москва, 2006, стр. 519.
  2. Свештеномуч. Иларион (Тројицки). Хришћанства нема без Цркве. Српски превод на http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/NemaHriscanstvaBezCrkve/NemaHriscanstvaBezCrkve.htm
  3. Неки сматрају да признање постојања тајне свештенства мора неизоставно да означава и признање Евхаристије. Са таквом логиком је немогуће сложити се, пошто неизоставне аутоматске везе свештенства и Евхаристије нема. „Учительное известие“ указује на читав низ услова при којима чак Евхаристија коју је служио свештеник Православне Цркве није валидна (на пример, служење не на вину и др.). Јерес је такође један од услова при којима се Евхаристија не служи, о чему, посебно, пише преподобни Теодор Студит: „храм оскврњен јеретицима није свети храм Божији, већ обичан дом, како говори Василије Велики… Зато и жртвоприношење које се служи у њему Бог не прима.“ (Преп. Теодор Студит. Писмо 80 (139) // Посланице. Књ. 1. Москва, 2003, стр. 379).
  4. Патр. Сергије (Страгородски). Однос Цркве Христове према заједницама које су се одвојиле од ње // ЖМП бр. 5, 1994.
  5. Преп. Теодор Студит. Писмо 58 // Посланице. Књ. 1. Москва, 2003, стр. 193.
  6. Завештање великом кнезу Изјаславу.
  7. Св. Григорије Двојеслов. Дијалози, 31.
  8. „Ми не општимо са Латинима и не сматрамо просто њихова (латинска предања) мрским, већ и латинске пресне хлебове не треба да узимамо. Међутим, не треба да то смтрамо за прост хлеб, јер су они ознаменовани призивањем Господа.“ (Енциклопедија руског игумана XIV-XV в. Зборник преподобног Кирила Белојезерског. Санкт-Петербург, 2003, стр. 72)
  9. Св. Нектарије Егински. Пут ка срећи. Москва, 2011, стр. 25-26.
  10. Преп. Јустин (Поповић). Записи о екуменизму, 44-45 // Православље, бр. I, 2012.
  11. Истина, касније је та пракса свеједно настављена: http://www.jewish.ru/history/hatred/2012/02/news994304789.php
  12. Преп. Макарије Оптински. Писма о смирењу, самоукоревању и трпљењу невоља. Писмо 189.
  13. Св. Кирил Јерусалимски. Поуке огласитељне и тајноводствене, 4.2.
  14. Блаж. Јероним Стридонски. Тумачење на Посланицу Ефесцима књ. 2 // Дела. Бр. 17, Кијев, 1903, стр. 303. Треба рећи да су идеју да је тобоже Господ извео из пакла душе свих људи који су се налазили тамо, директно одбацивали такви Свети Оци као свети Јован Златоуст, свети Епифаније Кипарски, блажени Августин, свети Кирил Александријски, преподобни Јован Дамаскин, свети Григорије Двојеслов, блажени Теофилакт Бугарски, при чему је осуђена као јерес на Римском Сабору 745. године. Детаљније о томе на http://www.pravoslavie.ru/put/4201.htm
  15. http://heatpsy.narod.ru/wosip4.html
  16. Цит. по: Свето Јеванђеље са тумачењем Светих Отаца. Москва, 2000, стр. 613.
  17. Свети Варсонуфије Велики и Јован Пророк, Духовно руковођење. Москва, 2001, стр. 513.
  18. Изабрана дела светог оца нашег Јована Златоустог. Москва, 1993, књ. 1, стр. 398.
  19. Цит. по: Догматске посланице православних јерараха XVII-XIX векова СТСЛ., 1995, стр. 49. Ово Исповедање које је саставио свети Петар Кијевски утврдили су Источни Патријарси 1643. године и у Руској Цркви 1685. г. за време патријарха Јоакима.
  20. Сабрана дела преп. Јустина (Поповића). Т. IV. Москва, 2007, стр. 364-365.

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *