НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
VII Разматрање сведочанстава Светог Писма и Предања који се наводе у корист разматраног лажног учења.
 
Разматрање сведочанстава Светог Писма и Предања који се наводе у корист разматраног лажног учења.
7.1. Дела ап. 10:35
7.2. Рим. 2:14-15 и 1 Кор. 5:13
7.3. 1 Тим. 4:10
7.4. Мт. 12:32-33
7.5. Покајани разбојник
7.6. Свети Иринеј Лионски и свети Јован Златоуст
7.7. Мишљење светог Јустина Мученика о древним грчким философима
7.8. Догађај из Житија светог Григорија Двојеслова о цару Трајану
7.9. Неуставна служба Мученику Уару
7.10. Изјава преподобног Нектарија Оптинског
 


 
Следбеници лажног учења о могућности спасења иноверних, јеретика и расколника знају да неће успети да га унесу у Цркву ако га не поткрепе ауторитетом Светог Писма и Светог Предања – та два извора Божанског Откровења, који су значајни за сваког побожног православног хришћанина.
Зато су током година свог деловања смислили низ аргумената са навођењем цитата из Библије и Светих Отаца. У наставку ћемо размотрити најзначајније и оставити читаоцу да просуди о томе колико су они основани.
Познато је да је сатана, кушајући Христа у пустињи, цитирао стихове из Светог Писма. Објашњавајући овај еванђелски догађај, преподобни Јефрем Сирин пише: „оно што му је било потребно узео је из Писма, а што му је противречило је изоставио. Тако и јеретици из Писма узимају оно што им је потребно за своје саблажњујуће учење, а изостављају оно што противречи њиховој заблуди, да би се на тај начин јасно показали као ученици свог учитеља.“[1]
У већини случајева модернисти игноришу традицију светоотачког разумевања местa из Библије које цитирају, иако 19. правило VI Васељенског Сабора налаже: „Кад се породи какав спор о некоме мјесту у Светом Писму, никако другачије да то мјесто не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела Цркве и учитељи, и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих ријечи.“ У Светим Оцима је дисао исти Тај Дух Свети, Који је био у пророцима и апостолима, тако да кроз њих Сам Господ открива како је потребно тумачити Његову реч. Зато свети Игњатије (Брјанчанинов) говори: „Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог писма. Писмо које је изречено преко светих Пророка и Апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пт 1,21). Како онда није безумно тумачити га произвољно? Свети Дух, који је преко пророка и апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко светих Отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!“[2]
Зато ћемо библијске цитате које наводе противници размотрити у светлу светоотачког разумевања.
 
7.1. Дела ап. 10:35
 
Следбеници мишљења да је наводно без познања и примања Христа могуће спасење – важно је само да је човек чинио добра дела, а није важно да ли верује – посебно указују на речи апостола Петра о томе да је „у сваком народу мио Богу онај који га се боји“ (Дела ап. 10:35).
Нисмо случајно навели речи преподобног Јефрема. При изучавању начина на који следбеници разматране заблуде користе цитате, јавља се осећај да они мисле да су људи из њиховог аудиторијума искључиво људи који нису упознати са Писмом. Јер само је у том случају могуће не приметити да разумевање ових речи апостола Петра, које предлажу модернисти, оштро противречи његовим другим речима које потпуно јасно изражавају учење о спасењу.
Нас покушавају да убеде да је апостол Павле, који је писао да је чак испуњењем старог закона који је дао Истинити Бог немогуће достићи спасење (види Гал. 2:21), у стварности наводно учи да могу да се спасу чак и људи који поштују идоле и нису хтели да знају за Божије Откровење и да је апостол који је говорио: „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу“ (1 Кор. 10:20), и који је клицао: „какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником?“ (2 Кор. 6:15), тобоже сматрао да ће у Царству Божијем постојати општење оних који су поштовали Бога и оних који су приносили жртве демонима, оних који су се молили Христу са онима који су се клањали Велијару.
Мислимо да је апсурдност сличних мисли очигледна. Нормално да од модерниста предложено тумачење апостолских речи не само да противречи светоотачком тумачењу, већ га директно изобличавају Свети Оци, посебно преподобни Јосиф Волоцки:
„Ако је ‘у сваком народу мио Богу онај који га се боји‘ (Дела ап. 10:35), зашто Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили добра дела више од свих – већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био угодан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: ‘Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио‘? (Мт. 28:19-20) И још је рекао Господ: ‘Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.‘ (Мк. 16:16)
Велики апостол Петар је рекао ‘у сваком народу мио Богу онај који га се боји и твори правду‘ за праведнике који су живели пре Христовог Оваплоћења, пре Његовог Распећа и Васкрсења, за људе који су се у јеврејском и другим народима бојали Бога и поступали по правди, који се нису поклањали идолима већ истинитом Богу, као Корнилије и њему слични. Међутим, након Оваплоћења Христовог, Његовог Распећа и Васкрсења ‘нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти‘ (Дела ап. 4:12). Господ у Светом Јеванђељу говори да онај ко се не роди од воде и Духа у име Оца и Сина и Светога Духа не може да се спаси, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар, крстивши праведног Корнилија о коме је Бог јавио апостолу… Сада су људи Богу угодни због њиховог Крштења и стремљења ка добрим делима. Пре оваплоћења Христовог, Богу су били угодни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота… Очигледно је да је апостол ове речи рекао за праведнике који су живели пре Христовог Оваплоћења, за оне који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису поклањали идолима. За њих је и апостол Павле рекао: ‘Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону.‘ (Рим. 2:14-15)“[3]
 
7.2. Рим. 2:14-15 и 1 Кор. 5:13
 
Друге текстове које често наводе следбеници разматране заблуде су речи апостола Павла: „Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају“ (Рим. 2:14-15) и друге његове речи: „А онима који су напољу судиће Бог.“ (1 Кор. 5:13) Из ових апостолских речи о томе да ће се незнабошцима који нису знали за Откровење судити по њиховим делима на основу сведочења њихове савести, следбеници ове заблуде желе да изведу закључак о могућности спасења оних који нису поверовали у Христа и који се нису сјединили са Њим у Крштењу.
Предлажу нам чудну логику: „биће им суђено“ – значи „биће оправдани“. Али одакле је узето ово значење? За сваког човека који је истински савестан, речи „судиће ти се по твојим делима и по праведности ћеш добити за њих оно што ти следи“, уопште нису „сјајне вести“. То је страшна пресуда јер савест подсећа на све грехе који не заслужују награде, већ казне.
Биће суђени – значи биће осуђени у сагласности са гресима које су учинили, како о томе директно говори апостол на том истом месту: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити… На дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа.“ (Рим. 2:12,16)
Речи апостола о суду Божијем над онима који су напољу свети Јован Златоуст није схватао као „сјајну вест“ о могућности оправдања, већ, напротив, као страшно упозорење о вечном кажњавању: „Да неко из његових речи ?Јер што да судим и онима који су напољу?? не би извео закључак да ће незнабошци остати некажњени, он им указује на други суд – Страшни суд. Говори то да би уплашио оне који су напољу и да би уз то утешио своје и да би показао да временска казна избавља од вечне и бесконачне.“[4]
Човек би могао да се оправда сведочанством своје савести само када би провео безгрешни живот. Међутим, Бог нам говори да „нема човека праведног на земљи који твори добро и не греши“ (Проп. 7:20), „нема човека који не греши“ (2 Дн. 6:36), „сви сагријешише и лишени су славе Божије“ (Рим. 3:23). По сведочењу светог Веде Блаженог: „сви људи се рађају у тами порока и пребивају у мраку док их не просвети благодат Крштења Христовог.“[5] Човек који није прибегао благодати Крштења није користио пут спасења који је Христос открио за све, остао је у мраку својих грехова.
Постојање савести указује да нико неће побећи од суда. Када не би било тог гласа Божијег у човеку, онда не би имало за шта да се суди онима који нису добили информацију о вољи Божијој из спољашњих извора.
Међутим, како објашњава блажени Теофилакт: „апостол сада говори о томе на који ће се начин судити свим људима уопште. У дан суда стајаће испред нас наше сопствене мисли, да нас осуде или да нас оправдају, и човеку на том суду неће бити потребни други тужиоци ни други браниоци.“[6] И тада, по тумачењу блаженог Теодорита, оне који нису знали Божански закон Судија ће због њихових сагрешења „законито казнити, по, за њихову природу, урођеном дару да распознају добро и зло… Савест оних који су живели ван закона ће се час оправдавати, истичући као изговор незнање, час ће примати оптужбу и објављивати праведност донете пресуде.“[7]
 
7.3. 1 Тим. 4:10
 
Други аргумент следбеника разматраног лажног учења је и позивање на речи Писма и Предања Цркве у којима се говори да је Христос дошао ради спасења свих људи. Посебно воле да наводе речи апостола: „јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1 Тим. 4:10) Из ових речи и сличних светоотачких мисли да је Христос дошао ради свих људи, модернисти желе да извуку закључак да се на тај начин може говорити о спасењу не само хришћана, већ и муслимана, будиста, идолопоклоника, итд.
Овај закључак је, међутим, неоснован. Замислимо да човек који иде у храм путем улази у дом где се налазе његови пријатељи и зове их да му се придруже. Као резултат тога неки одлазе у храм, а неки ће одбити и остати код куће. Онај што их је позвао ушао је у дом ради свих, али су од његовог доласка имали користи само они који су послушали и кренули у храм.
Управо тако и објашњава ове речи свети Теофан: „‘Јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних‘ (1 Тим. 4:10) – Он не само да жели да спасе све, већ је уредио и дивни начин спасења, откривен за све и увек моћан да спасе сваког ко само пожели да га користи. Али зашто је Он Спаситељ ‘особито вјерних‘? Зато што се спасавајућа Божија жеља и спасавајући Божији поредак простиру на све и довољни су за спасење свих; међутим, у стварности се спасавају само верни, то јест само они који су поверовали у Благу вест и они који након примања благодати живе у духу вере. Тако да Бог, Који увек жели и увек може да спасе све, у реалности јесте Спаситељ само верних. Μαλιστα – значи: тако, управо тако. Зато се ‘особито вјерних‘ – може превести: управо верне.“[8]
Свети Тихон Задонски директно одбацује модернистичко схватање ових речи: „На твоје питање: ‘Ако је Христос ради свих дошао у свет, зар се сви не спасавају’? – одговарам ти кратко. Воља Божија жели спасење свима, и Христос је дошао да спасе све као што сам ти писао, али се не спасавају сви. Христос Господ је након Свог Васкрсења рекао апостолима: ‘Идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.‘ (Мк. 16:15-16) Зато ко прихвата Његову веру и крсти се ‘у име Оца и Сина и Светога Духа‘ тај се спасава, а ко Га не прима, тај гине. Тако Га нису примили Јевреји, као Његов народ, како пише: Господ Исус ‘својима дође, и своји Га не примише.‘ (Јн. 1:11) Тако Га не прихватају муслимани и други народи, и идолопоклоници и лажни хришћани, који на језику имају веру, а у срцу безбожност, о којима је апостол писао: ‘Говоре да знају Бога, а дјелима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дјело.‘ (Тит. 1:16)“[9]
 
7.4. Мт. 12:32-33
 
Још један аргумент проповедници ове заблуде граде на речима Господњим: „Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем.“ (Мт. 12:32-33) Они желе да представе да се ове речи односе само на оне који се, знајући истину, свесно противе истини. И зато тобоже сви јеретици и иноверни који, иако се због незнања не противе истини Православља биће оправдани и спасени, чак и ако хуле на Христа. Као потврду свог тумачења модернисти наводе речи Светих Отаца, посебно, светог Јована Златоуста и светог Теофана Затворника, који су говорили да противљење очигледној истини јесте хула на Духа Светога.
Без сумње, нико неће спорити да се свесно, огорчено противљење истини неће опростити ни у овом, ни у будућем веку. Међутим, Свети Оци на које се позивају модернисти нису говорили да је ЈЕДИНО ТО хула на Духа Светога. Свети Оци својим тумачењима допуњују један другог. Зато ради потпуне представе о светоотачком схватању смртног и неопростивог греха хуле на Духа Светога треба такође да обратимо пажњу на речи преподобног Јефрема Сирина: „Који грех је неопростив? Грех против Духа Светога. То је грех сваког јеретика зато што су јеретици хулили и хуле на Духа Светога. Њима се неће опростити ни у овом ни у будућем веку, по речи Господњој, јер су се успротивили Самом Богу од Кога је избављење; и ко ће им помоћи?“[10]
На разумевање које предлажу модернисти директно је упозоравао свети Атанасије Велики: „реци ми – зар ће се хула на Сина опростити аријанцима, симонијанима, савелијанима, фотинијанима и свим непријатељима који хуле оваплоћење Сина? Нека се удаљи од нас таква бесмислена мисао!… хула на Духа је неверје, и нема другог начина да се стекне опроштај него да се постане веран; грех безбожја и неверја се неће опростити ни овде ни у будућем веку.“[11]
Умесно је сетити се такође да свети Марко Ефески у својој окружној посланици поводом Фирентинског сабора у грех хуле на Духа Светога прибраја учење о filioque које, као што је познато, и данас исповедају и римокатолици и протестанти. Истог мишљења је био и преподобни Пајсије Величковски, који је рекао „боље ти је да пребиваш у сиромаштву, неголи да похулиш Светога Духа како Га хуле Римљани.“[12]
 
7.5. Покајани разбојник
 
На крају, следбеници ове заблуде и те како воле да се позивају на пример покајаног разбојника – ето, он није био крштен, а спасио се, значи, морате да признате да се незнабошци и сви они који не верују у Христа могу спасити без Крштења.
Јако чудан аргумент. Као прво, покајани разбојник није био незнабожац, он је био Јеврејин, то јест, већ је самим обрезањем ушао у Завет са Богом и знао, у крајњој мери, основне истине богооткривеног знања, иако и није следио то знање у животу. Као друго, сагласно са Јеванђелистом Луком, он је веровао у Христа Распетог, називао Га Господом и Њему се обраћао молбом за спасење. Како његов пример може да служи као оправдање за мисао да могу да се спасу и они који нису били у Завету са Богом и који нису веровали у Христа?
Свети Кирил Јерусалимски пише: „Ко се не крсти, нема му спасења, осим мученика који и без воде примају Царство небеско. Спаситељ је искупио васељену Крстом и био је прободен у ребро и из утробе је потекла крв и вода да би се једни, у време мира, крстили водом, а други у време гоњења, својом сопственом крвљу. Да је Спаситељ и мучеништво назвао крштењем послушајте реч: ‘можете ли пити чашу коју ја пијем и крстити се крштењем којим се ја крстим’? (Мк. 10:38) Мученици познаше ово и постадоше пример и свету и анђелима и човеку.“[13]
У Цркви је познато древно предање које о покајаном разбојнику говори као о Мученику. Блажени Јероним је писао: „Христос је са крста разбојника увео у рај; и да нико не би сматрао обраћење закаснелим – претворио казну за убиство у мучеништво.“[14] Свештеномученик Кипријан Картагински, рекавши, да су мученици „крштени најславнијим и највећим Крштењем крвљу“ наставља: „а да они који су се крстили својом крвљу и осветили страдањем достижу савршенство и добијају благодат Божанског обећања, показује тај исти Господ у Јеванђељу, када говори разбојнику, који верује у Њега и исповеда Га у свом страдању, да ће бити са Њим у рају.“[15]
Не само свети Кипријан, већ су и други Свети Оци јасно учили да је разбојник примио Крштење. Преподобни Јефрем говори: „разбојник је добио отпуштење грехова кроз тајну воде и Крви које су истекле из ребра Христовог.“[16] Свети Јован Златоуст говори да је „Христос крстио разбојника на крсту из Своје ране и он се истог тренутка удостојио да отвори врата раја.“[17]
„Разбојнику је било обећано спасење од Спаситеља; међутим, времена није било и није пошло за руком да оствари своју веру и просвети се (Крштењем), а речено је: ‘ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.‘ (Јн. 3:5) Није било ни прилике, ни могућности, није било ни времена за разбојника да се крсти јер је тада висио на крсту. Спаситељ је међутим нашао излаз из тог безизлазног положаја… Христос је уредио тако да је након страдања један од војника пробо ребро Господње и из њега ‘изиђе крв и вода‘ (Јн. 19:34)… – не просто истекла, већ са шумом тако да је бризнула на тело разбојника; јер када илази са шумом она прсне, а када истиче полако, онда иде тихо и спокојно. Међутим, из ребра су крв и вода изишли са шумом, тако да су прснули на разбојника и тим окропљењем је он био крштен.“[18]
Тако учи и свети Димитрије Ростовски који у Слову на Богојављање говори да је за покајаног разбојника „вода која је истекла из ребара Христових, постала вода Крштења“ и позива се при том на преподобног Анастасија Синаита.
 
7.6. Свети Иринеј Лионски и свети Јован Златоуст
 
Често у низу цитата који тобоже потврђују лажно учење о могућности спасења идолопоклоника и уопште нехришћана наводе речи светог Иринеја Лионског, и то у следећем облику: „Христос је дошао не само ради оних који су поверовали у Њега, већ уопште за све људе, који … су желели да виде Христа и чују Његов глас. Зато ће све такве Он у другом доласку Свом претходно подићи… васкрснути и поставити у Своје царство.“[19]
У овом облику је цитат употребио један од истакнутих проповедника разматраног лажног учења, и многи његови истомишљеници су просто почели да га копирају. Међутим, ако се погледамо целину текста светог Иринеја, уопште нећемо видети основу за мисао о спасењу идолопоклоника и јеретика.
Светитељ говори о силаску Христа у пакао онима „о којима је Он и говорио ученицима: ‘да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите и чути што ви чујете.’ (Мт. 13:17) Јер Христос није дошао само ради оних који су у време Тиверија цезара поверовали у Њега, и Отац је показао Свој промисао не само ради људи који живе сада, већ уопште за све људе, који су се од почетка у свом покољењу по сили бојали и љубили Бога, и праведно и побожно понашали у односу на ближње и желели да виде Христа и чују Његов глас. Зато ће све такве Он у другом доласку Свом претходно подићи од сна и како њих, тако и оне којима треба да се суди васкрснути и поставити у Своје царство. Јер један је Бог који је усмеравао патријархе у складу са Својим одлукама и оправдао обрезане по вери и необрезане кроз веру.“
Навели смо цитат у потпуности, без исечака и појачали делове текста које су модернисти скратили. Није тешко приметити да у овом тексту свети Иринеј говори о спасењу старозаветних патријараха, пророка и праведника који су веровали у истинитог Бога, љубили Га и бојали се Њега, веровали у Христов долазак и чекали Га. У овом цитату се налази излагање истине која је општепозната у Цркви. Да би се овај текст претворио у доказ о могућности спасења оних који су се клањали идолима, нису веровали у истинитог Бога, проповедници разматране заблуде су морали активно да се „прихвате маказа“. Када се виде ове методе, у сећање долазе речи отаца Шестог Васељенског Сабора упућене противнику: „ево, ти си и то сведочанство Светог Оца откинуо несувисло; не приличи православнима да тако унижавају изреке Светих Отаца, истргну их без смисла; то је пре дело јеретика.“[20]
Учење светог Иринеја о уделу идолопоклоника и јеретика сагласно је са учењем и других Светих Отаца: „све јереси, колико год да их има, признају да је Бог Један, али својим злим учењем изопачују истину, као што се незнабошци својим идолопоклонством показују незахвалним Ономе Ко их је створио. Они презиру образовање Божије, говорећи против свог сопственог спасења, постајући најсуровији тужиоци и лажни сведоци против себе самих… они се неће прибројати праведнима због свог неверја“,[21] „јеретици који приносе олтару Божијем туђ огањ, тј. туђа учења биће спаљени небеским огњем, као Надав и Авијуд“.[22]
Свети Иринеј није једини Свети Отац који је на тај начин пострадао од људи који по сваку цену желе да у Цркву прогурају учење о могућности спасења иноверних и јеретика. Колико год то чудно било, они међу своје следбенике уписују чак и светог Јована Златоустог који је веома јасно и на многим местима говорио управо супротно. Његове речи о томе да „јересима не остављамо наде на спасење“ су већ биле цитиране горе. Навешћемо још његових речи: „Незнабожац, који не зна Бога, дужан је да плаче; зато што он, чим умре – одмах иде на казну. Достојан је да се скрушава и Јудејац, који је, не верујући у Христа, осудио своју душу на погибао. Достојни су сажаљења и наши оглашени, ако они, по свом неверју или по лењости ближњих, скончају без спасавајућег Крштења.“[23]
На основу чега се модернисти усуђују да упишу светог Јована Златоустог у своје редове?
Они наводе његове речи о томе да једно тело Цркве чине „сви верујући који год постоје у васељени, који су постојали и који ће постојати. Исто као што су и они који су пре доласка Христовог угодили Богу. Зашто? Зато што су они знали Христа.“[24]
Али где се овде говори о спасењу оних који нису знали Христа? Светитељ говори о тим истим старозаветним праведницима који су се трудили да угоде Богу и знали по откровењу Духа о Његовом доласку, а и о хришћанима који су познали Христа и угодили Богу након Његовог доласка. Поражавајуће је видети како изреку о томе да Цркву чине они који угађају Богу и знају за Христа, покушавају да представе као доказ директно супротстављених ставова – да тобоже на неки начин могу да уђу међу чеда Цркве и спасу се људи који не верују у Христа и труде се да угоде демонима, који се крију иза имена незнабожачких богова.
Друга изрека Светитеља на коју се понекада позивају следбеници разматраног лажног учења је ова: „Ни за Јудеје, ни за људе уопште, несреће нису биле неправедне већ су и једни и други трпели казну за оно у чему су сагрешили. Међутим и једне и друге који су се утапали у толико великом злу, Господ је удостојио спасења. Јудеји, обузети мноштвом зала, нису могли да узимају чак ни храну… А незнабошци нису желели да слушају савете сопствених философа, зато су једни осудили Сократа на смрт, други су подвргли Анаксарха нечувеној казни, трећи су следбенике Питагоре, тешко их увредивши, убили пре времена. Међутим, и њих је Бог на сваки начин привукао учешћу у бесмртној храни, побудио да јој приступе са потпуним расположењем и ослободио из врата смрти.“[25]
Модернисти покушавају да тумаче ове речи као да се наводно односе на спасење Сократа, Анаксарха и Питагоре, док Светитељ овде говори о спасењу незнабожаца који су поверовали у апостолску проповед Јеванђеља народима које је Бог „побудио да приступе к њој са потпуним расположењем“.
Свети Јован, као и други Свети Оци, са одобравањем су се односили према чињеници да су неки древни грчки философи критиковали традиционални политеизам, али је то било далеко од одобравања њиховог учења, а још даље од мисли о даровању спасења тим философима због њихових учења. У целини, однос Светитеља према њима био је прилично оштар: „Сократ је… све чинио због сујете. Да сте упознати са његовим учењем, ја бих… вам показао колико много лицемерја има у њему, и као код самог Сократа… цело учење је проникнуто сујетом.“[26] За Питагору Светитељ говори да он „не само да није донео никакву корист за човечанство, већ му је још и много штете наносио“, називајући његово учење „сатанском гнусобом и пропашћу“.[27]
 
7.7. Мишљење светог Јустина Мученика о древним грчким философима
 
Једини човек који је заиста допуштао да су древни грчки философи били међу спасенима јесте древни апологет свети Јустин Мученик. Следбеници ове заблуде воле да наводе његове речи о томе да је Христос „Слово, коме је близак цео људски род. Они који су живели у сагласности са Словом су хришћани, макар се и сматрали за безбожнике: међу Јелинима су такви Сократ, Хераклит и њима слични.“[28] Притом се цитиране речи неизоставно предају као наводно типична фраза која карактерише заједнички однос Светих Отаца према овој теми.
Пре свега треба истаћи да ову изреку није коректно везивати за незнабоштво и сматрати је за потврду могућности спасења идолопоклоника пошто су за светог Јустина ови философи били важни као пример оних који су, живећи у незнабожачком окружењу, одбацили поклоњење незнабожачким боговима (зато и говори „сматрали за безбожнике“). „Сократ је одлучио да… руководећи се истинским разумом и испитивањем одведе људе од демона.“[29]
Такође зато што је свети Јустин веровао да ти философи знају Стари Завет: „у свему што су философи… говорили о бесмртности душе, о казнама након смрти, о сагледавању небеског и о сличним предметима, узимали су од пророка – кроз њих су могли да схвате и изложе то.“[30]
Што се тиче конкретно незнабоштва и незнабожаца, свети Јустин директно говори да је незнабоштво потекло од демона: „Још у древна времена зли демони су, отворено се јављајући, оскврњавали жене и дечаке и наводили поражавајуће ужасе на људе, тако да су их они који нису расуђивали разумом о њиховим делима, будући обузети страхом и не знајући да су то били зли демони, називали боговима“;[31] „демони се само за то и труде да одведу људе од Бога Творца и Његовог Прворођеног Христа Бога“;[32] апологет упозорава и на крај оних који су им веровали: „тела нечестивих, у стању да вечно осећају, (Бог) ће послати заједно са злим демонима у вечни огањ.“[33]
Као и други Свети Оци, Мученик Јустин учи да Крштење јесте једини пут ка спасењу. У опису Крштења он наводи речи Христове: „ако се не родите поново, нећете ући у Царство Небеско“,[34] а у другом делу: „Једино Крштење може да очисти оне које се кају и оно је вода живота“,[35] да бисте „задобили отпуштење ваших грехова и наду на наследство обећаних добара нема другог пута осим тога да ви, познавши нашег Христа и умивши се тим Крштењем за отпуштење грехова о коме је јављао Исаија, живите затим без греха.“[36]
И поново видимо исту слику – Светитеља који је учио да осим Крштења „нема другог пута“ модернисти представљају за проповедника учења „другог пута има!“
Сагласно са древном вером Цркве, свети Јустин Философ је сматрао да је оне који су се упокојили до доласка Христовог у истинској вери Христос извео из пакла. Свети апологета се није разликовао по својим погледима од других Светих Отаца ни у том учењу, ни у учењу о спасењу кроз Крштење, ни у учењу о погубности незнабоштва. Он се разликовао у томе што је философе сматрао да су веровали у једног Бога и да су се борили против поштовања демона, да су живели сагласно Његовој вољи, да су чак знали и поштовали Његово откровење преко пророка.
Представљање мишљења о Сократу и Хераклиту као о „хришћанима пре Христа“ као заједничког светоотачког мишљења није коректно пошто је свети Јустин Философ био једини аутор канонизован од Цркве који је то мишљење износио. Као илустрација да то мишљење уопште није било прихваћено може да послужи пета анатема из одлука Константинопољског сабора 1084. године: „Онима који тврде да су тобож грчки мудраци… и овде били и да ће на будућем суду бити богатији врлином од људи који су, иако су били побожни и православни, сагрешили по слабости људској или по незнању – анатема.“ Наравно, свети Јустин није говорио да су Сократ и Хераклит богатији врлином од хришћана који су сагрешили, међутим, указане речи саборске одлуке не остављају место за идеје о философима као „хришћанима пре Христа“.
Горе су наведене Златоустове речи критике Сократа и Питагоре. Могу се навести и речи светог Кипријана Картагинског: „Постоје нечисти лутајући духови који су се утопили у световним пороцима и кроз пристрашће према земаљском одвојили од силе небеске, који не престају – сами погинувши – да погубљују, сами бивши развратни – да шире разврат. Зато их знају под именом демона. И Сократ је говорио да он добија поуке од демона и да се управља демонском вољом… Дакле, иза статуа и скулптура се скривају ти обоготворени духови… Главна њихова брига је да одвлаче људе од Бога, одводе људе од разумевања истинске религије ка сујеверном поштовању себе и пошто су сами осуђени на казну, траже саучеснике у казни у онима које успеју обманом да увуку у учествовање у овом злочину.“[37]
Није тешко запазити да се однос према незнабоштву поклапа и код светог Кипријана и Јустина, исто као и учење о Крштењу. По тим питањима, учење светог Јустина се није разликовало од других Отаца и он није наводио мисли које под његовим именом покушавају да оправдају модернисти. Он није грешио у вези са догматиком, већ у вези са конкретним људима – неколико древних грчких философа које је неоправдано убрајао у групу старозаветних богољубаца.
 
7.8. Догађај из Житија светог Григорија Двојеслова о цару Трајану
 
Неки модернисти као аргумент користе догађај из Житија светог Григорија Двојеслова у коме се говори да се Светитељ тобоже молио за душу незнабожачког императора Трајана и да су га анђели обавестили да је његова молитва услишена. Овај догађај је почетком осмог века – то јест, сто година након смрти Светитеља – записао састављач Житија, анонимни енглески монах из Витбија, напоменувши да је то чуо од „неких Римљана“. Његово порекло је сумњиво, а садржај се разликује од онога што је писао сам свети Григорије Двојеслов. Сачувано је његово писмо двојици константинопољских клирика у коме он оповргава њихово убеђење да је Христос при силаску у пакао извео оданде душе не само старозаветних праведника, већ и свих оних који су пожелели и такав став сматра за јерес.[38] Тешко је допустити да при таквим строгим ставовима Светитељ, који се потрудио да напише специјалну посланицу да би одбранио истину о томе да они који за живота нису веровали у истинитог Бога не могу да изађу из пакла, одједном сам почиње ватрено да се моли не просто за незнабошца, већ за једног од гонитеља хришћана и све то због утиска који је на њега оставила архитектура Трајанових грађевина као и због једне сентименталне приче.
У делима које је написао свети Григорије, видимо потпуно другачије ставове. Он пише, на пример: „О Царству Небеском је познато да у њега не улази ни један од нечестивих“,[39] „неверни, који се налазе у доњем месту своје осуде, обраћају пажњу до дана последњег Суда на све верне који се налазе у покоју изнад њих, чије радости након тога не могу видети више никада“,[40] „потпуно је неопходно да се верује у то да су душе нечестивих у паклу“,[41] јеретици у будућем веку „треба да очекују смрт уместо живота, и то не привремену, већ вечну“.[42]
На једном месту свети Григорије директно пише да се Светитељи не моле за неверне који су умрли и објашњава зашто: „Који је, дакле, разлог за то што свети људи не узносе молитве за невернике и преминуле богопротивнике, ако ли не тај што, знајући већ да су ови осуђени на вечне муке, стрепе да како, кривњом својих мољења, не обезвреде расуђивање (=одлуку) праведнога Судије?“[43]
На другом месту он говори да је сагласно виђењу једног подвижника цар-аријанац Теодорик био бачен у пакао и назива то праведним јер је Теодорик убио двојицу православних.[44] Крајње је тешко поверовати да се Светитељ који се држао оваквих ставова одједном разнежио због друштвених грађевина и почео да се моли за спасење незнабошца, у време чије владавине је убијено много више од двојице хришћана. Чини нам се да смо дужни више да верујемо самом светом Григорију него „неким Римљанима“ који су живели сто година након његове смрти.
Треба приметити да се ни у Житију светог Григорија Двојеслова који је саставио преподобни Симеон Метафраст, ни у Житију који је саставио свети Димитрије Ростовски, не помиње догађај са Трајаном иако је он био добро познат како на грчком Истоку, тако и у Русији. Постоје све основе да се сматра да ова повест није укључена зато што је свети писци нису признавали као аутентичну. Међутим, неки Свети Оци су помињали овај догађај не излажући сумњи његову поузданост – свети Марко Ефески, преподобни Јосиф Волоцки и свети Филарет Московски.
Међутим, по нашем мишљењу, овај догађај – чак и ако се допусти његова аутентичност – у стварности је у супротности са идејом коју управо покушавају да потврде. Овај случај у Житију је представљен као сведочанство особите молитвене храбрости светог Григорија, и приказује се као изузетак који потврђује правило да је некрштеном страно спасење и да након смрти пребива душом у паклу. Када би следбеници лажног учења о спасењу без Христа били у праву, тада би анђео који се јавио Светитељу рекао да су његове молитве сувишне, пошто је Господ већ давно обратио и крстио Трајанову душу у паклу или да је Трајан на невидљиви начин својим добрим делима још за живота неприметно ушао у састав Цркве коју је прогонио или нешто слично томе.
Када би веровање да се „добри незнабошци“ могу спасити својим добрим делима било древна вера Цркве, као и вера светог Григорија Двојеслова, одакле онда плач због Трајана? Тај „поток суза“ који се помиње у Житију, могућ је само при дубокој свести о трагедији вечне погибељи незнабошца који је непросвећен светим Крштењем. Ако се мимо Цркве може ући у Царство Небеско, онда у посмртном Трајановом уделу нема трагедије, не треба туговати ни за ким, нема потребе за молитвом и потоцима суза. Свети Григорије би у таквом случају, видевши грађевине и чувши за догађај о удовици, себи само још једном потврдио да је због својих добрих дела Трајан већ достигао спасење и да је са њим „све у реду“.
Треба обратити пажњу на две околности.
Прво, ни састављач Житија, ни Свети Оци који су поменули овај догађај нису из њега изводили закључке које желе да изведу проповедници савременог лажног учења. Нико ово није представљао као доказ да Крштење и вера у Христа нису обавезни за спасење и да се „добри незнабожац“ спасава својим делима. Овај догађај је био изузетак. Свети Филарет Московски пише: „Храброст чудотворца не треба обратити у опште правило. Један од светих римских папа (Григорије Двојеслов) се, случајно се сетивши врлина незнабожачког имепратора Трајана, молио за њега и имао откровење да његова молитва није одбачена, али да он више не приноси такве молитве.“[45]
Друга околност се састоји у томе што у самом догађају који је у Житију описао монах из Витбија, нема ни речи о спасењу из пакла, као ни о уласку Трајанове душе у Царство Небеско. Ево шта је дословно тамо речено: „Пошто Григорије није знао шта да чини, да би утешио душу тог човека… он је пошао у цркву светог Петра и проливао потоке суза какав је био његов обичај, док на крају није добио божанско откровење да су његове молитве услишене.“[46] То јест, тема о „избављењу од вечних мука“ и „крштење сузама“ – већ представљају додатне интерпретације и умне доскочице. У самом догађају се само говори о томе да је молитвама светог Григорија Трајанова душа добила неку утеху. И то потпуно потврђује древна агиографска сведочанства. Као паралела овоме може се навести догађај из „Духовног Луга“ о томе како је умрли незнабожачки жрец посведочио преподобном Макарију Великом да, пребивајући у паклу они, незнабошци, осећају неку привремену утеху када се за њих моли преподобни,[47] и другу повест из „Морског путовања светог Брендана“ о томе да се свети молио за Јудину душу да би у одређено време она осећала неко олакшање у својим мукама.[48]
 
7.9. Неуставна служба Мученику Уару
 
Понекад се позивају на недавно насталу праксу поштовања Мученика Уара који наводно има благодат да измоли из пакла душе некрштених. Нема потребе да пишемо детаљније о том аргументу пошто је ово питање детаљно размотрио протојереј Константин Буфејев у тексту „О светом Мученику Уару и црквеној молитви за неправославне“.[49] Све заинтересоване упућујемо на тај текст, а овде ћемо навести само неколико цитата који су важни за нашу тему.
Отац Константин пише: „У последњим издањима богослужбених Минеја за 19. октобар су наведене две службе Мученику Уару – уставна и неуставна. Прва (на коју указује Типик) је састављена потпуно традиционално и уобичајено… Друга служба – коју Типик уопште не помиње – почиње са прилично нетрадиционалним и претенциозним називом: ‘Друга служба, бденије, светом мученику Уару, коме је дана благодат да умоли за умрле Клеопатрине прародитеље који се нису удостојили примања светог Крштења’… Треба јасно рећи да у називу ове друге, неуставне службе стоји, ако не директна лаж, онда недоказана и неоснована изјава: не постоје никаква сведочанства о томе да су блаженој Клеопатри (празник тог истог дана, 19. октобра) сродници били некрштени. Потпуно је вероватно да су побожну и ревносну хришћанску жену васпитали верујући родитељи – хришћани. Житије светог Уара не даје никакве основе да се сумња у неверништво и незнабоштво Клеопатриних родитеља.“
По саопштењу архимандрита Рафаила (Карелина) ову неуставну службу је саставио и укључио у Минеје митрополит Никодим (Ротов) седамдесетих година. Ова служба није позната у другим Помесним Црквама и не припада општецрквеном литургијском предању, већ представља просто самовољну новотарију. Данас сви нови богослужбени текстови морају да прођу обавезну сагласност посебне синодалне комисије. Тај исти текст, колико је познато, није прошао никакву проверу у то време и био је укључен у састав неких издања Минеја једноставно сопственом одлуком аутора.
О недопустивости идеја које настају због овога, потпуно јасно је говорио Свјатејши Патријарх московски и све Русије, Алексеј II: „Код малоцрквених људи се ствара утисак да није обавезно да се прими свето Крштење или да се буде члан Цркве, довољно је само молити се Мученику Уару. Такав однос према поштовању светог Мученика Уара је недопустив и противречи нашем црквеном вероучењу.“[50]
 
7.10. Изјава преподобног Нектарија Оптинског
 
На крају, следбеници разматране заблуде наводе речи из једне усмене беседе преподобног Нектарија Оптинског: „Обичан индус, који верује на свој начин у Свевишњег и испуњава, како уме, вољу Његову – спасава се; онај ко, знајући за хришћанство, иде путем будизма или постаје јогин – не.“[51] Иако ово нису речи које је записао сам Светитељ, већ су препричане из треће руке, највероватније се може признати да су оне заиста изговорене јер о томе сведочи не само архимандрит Борис, већ и песница Надежда Павлович која је присуствовала тој беседи.
Сви други цитати из Светих Отаца како смо показали горе, модернисти су или исекли или растумачили на свој начин, да би их приближили „потребном смислу“. Ово је једини цитат где се директно и јасно говори о могућности спасења иноверних.
Шта се може рећи за ову изјаву? Она је погрешна.
Погрешна је са религијске тачке гледишта. Као прво, обичан индус не верује у Свевишњег. Дубокомислена расуђивања о Великом Брами су у најбољем случају удео брамана. Остали индуси живе у најбаналнијем политеизму и идолопоклонству, припадајући људима о којима Писмо говори: „идолопоклоници неће наслиједити Царство Божије.“ (1 Кор. 6:9-10) Као друго, индуси не „иду путем будизма“, та религија је прогнана из Индије пре много векова. Као треће, будисти, са своје стране, не само да не верују у Свевишњег, већ Га и свесно одричу (признајући при том мала божанства). Директна полемика о поштовању Свевишњег Творца се налази у многим будистичким канонским текстовима.[52]
Ова изрека је погрешна и са историографске тачке гледишта. Индијци су много боље од других у Азији упознати са хришћанством. Хришћанска заједница овде постоји од времена апостола Томе. Приметне плодове донела је и социјална делатност римокатоличких и протестантских мисионара која је широко позната по читавој земљи. Хришћани заузимају истакнуто место у индијском друштву, тако да се чак на свакој новчаници између осталих представника религија налази и знак хришћанства. Уопште, речи о индусима који не знају за хришћанство не одговарају историјској реалности.
На крају, што је најважније, ова изјава је погрешна са богословске тачке гледишта, јер противречи речима Писма, одлукама Сабора и сведочанствима мноштва Светих Отаца.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преп. Јефрем Сирин. Тумачење на Четворојеванђеље, 4.
  2. Цит. по: 300 изрека мудрости. Москва, 2011. (Ову мисао свети Игњатије је изнео у првом тому Аскетских огледа, у тексту „О читању Јеванђеља“, Задужбина манастира Хиландара, 2006-7. година. – прим. прев.)
  3. Преп. Јосиф Волоцки. Просветитељ, 5.
  4. Св. Јован Златоуст. Беседе на 1. посланицу Коринћанима, 16.1 // Свето Писмо у тумачењима светог Јована Златоуста. Т. VIII. Москва, 2006, стр. 175.
  5. Цит. по: Библијски коментари отаца Цркве и других аутора I-VIII века. Нови Завет. Т. IX. Твер, 2008, стр. 207.
  6. Блаж. Теофилакт Бугарски. Тумачење Посланице Римљанима, 2.
  7. Блаж. Теодорит Кирски. Сабрана дела. Москва, 2003, стр. 110-111.
  8. Св. Теофан Затворник. Тумачење Прве посланице светог апостола Павла Тимотеју.
  9. Св. Тихон Задонски. Келејна писма, 9.
  10. Преп. Јефрем Сирин. Сабрана дела. Т. 3. Сергиев Посад, 1912, стр. 111.
  11. Св. Атанасије Велики. Сабрана дела. Т. IV. Москва, 1994, стр. 441.
  12. Писмо унијатском свештенику Јовану. Цит. по: прот. Сергиј Четвериков. Молдавски старац Пајсије Величковски, његов живот, учење и утицај на православно монаштво. Париз, 1976, стр. 217.
  13. Св. Кирил Јерусалимски. Поуке тајноводствене и огласитељне, 3. Ово дело на српском језику: Свети Кирил, архиепископ јерусалимски Поуке огласитељне и тајноводствене, Свечаник, Хришћанска мисао, 2001.
  14. Блаж. Јероним Стридонски. Писмо 16 // Сабрана дела. Бр. 1, Кијев, 1893, стр. 46.
  15. Св. Кипријан Картагински. Писмо 60, Јубајану.
  16. Преп. Јефрем Сирин. Тумачење Четворојеванђеља, 20.
  17. Св. Јован Златоуст. Слово о повратку из Азије у Константинопољ // Сабрана дела. Т. 3, књ. 2.
  18. Св. Јован Златоуст. О ревности и побожности, и о слепорођеном // Сабрана дела. Т. 8, бр. 2.
  19. Св. Иринеј Лионски. Сабрана дела. Књ. 4. Санкт-Петербург, 1900, стр. 381.
  20. Дела Васељенских Сабора. T. IV. Санкт-Петербург, 1996, стр. 94.
  21. Св. Иринеј Лионски. Против јереси. I.22.1.
  22. Св. Иринеј Лионски. Против јереси. V.26.3.
  23. Св. Јован Златоуст. Сабрана дела. Т. II. Санкт-Петербург, 1899, стр. 641.
  24. Свето Писмо у тумачењима светог Јована Златоуста. Москва, 2006, т. IX, стр. 110.
  25. Св. Јован Златоуст. Разговор на псалам 106:2-3 // Сабрана дела. Т. V. Санкт-Петербург, 1889, стр. 773.
  26. Св. Јован Златоуст. Беседе на књигу Дела апостолских, 36.2.
  27. Св. Јован Златоуст. Беседе на Јеванђеље од Јована, 2.2-3.
  28. Св. Јустин Философ. Сабрана дела. Москва, 1995, стр. 76-77.
  29. Тамо, стр. 35.
  30. Тамо, стр. 74.
  31. Тамо, стр. 35.
  32. Тамо, стр. 89.
  33. Тамо, стр. 82.
  34. 1. Апологија, 61.
  35. Разговор с Трифуном, 14.
  36. Разговор с Трифуном, 44.
  37. Св. Кипријан Картагински. Сабрана дела. Кијев, 1891, бр. 3, стр. 4-5.
  38. „Након вашег одласка сам сазнао… да је ваша љубав говорила да је тобоже Свемогући Господ Спаситељ наш Исус Христос сишавши у пакао, све оне који су Га тамо исповедили за Бога, спасио и ослободио од заслужених казни. Желим да ваше братство о томе мисли сасвим другачије, да је управо Онај Који је сишао у пакао ослободио по благодати Својој само оне који су и веровали да ће Он доћи и живели по Његовим заповестима… Саветујем вам да прочитате оно што је о овој јереси написао Филастрије у својој књизи о јересима. Ево његових речи: ‘постоје јеретици који говоре да је Господ, сишавши у пакао, тамо проповедао Себе свима, већ након њихове смрти да би се они који Га тамо исповеде спасили, док је то противно речима Пророка Давида: ‘у гробу ко ће Те славити’? (Пс. 6:5), и речима Апостола: ‘Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути’ (Рим. 2:12). Са његовим речима сагласан је и блажени Августин у својој књизи о јересима. Дакле, расудивши о свему овоме, не држите ништа осим онога чему учи истинска вера Васељенске Цркве.“ (Свети Григорије Двојеслов, писмо 179 // „Христианское чтение“. Санкт-Петербург, 1841, бр. II – стр. 93-97).
  39. Св. Григорије Двојеслов, Четрдесет беседа на Јеванђеље. 12.1.
  40. Св. Григорије Двојеслов, Четрдесет беседа на Јеванђеље. 40.2.
  41. Св. Григорије Двојеслов. Дијалози, IV.28.
  42. Св. Григорије Двојеслов. Правило пастирско, IV.26.
  43. Св. Григорије Двоеслов. Дијалози, IV.44.
  44. Св. Григорије Двојеслов. Дијалози, IV.29.
  45. Св. Филарет. Писмо намеснику Тројице-Сергијеве Лавре Архимандриту Антонију (Медведеву).
  46. Цит. по: јером. Серафим (Роуз). Принос православног Американца. Москва, 1998, стр. 196.
  47. См. Блаж. Јован Мосха. Луг духовни. Москва, 2008, стр. 590.
  48. Морско путовање светог Брендана // Алфа и Омега бр. 1 (35), 2003, стр. 301.
  49. http://www.pravoslavie.ru/smi/42451.htm
  50. Журнал Московске Патријаршије. Бр. 2, 2004, стр. 25.
  51. Архимандрит Борис (Холчев). Сећања на старца јеромонаха Нектарија // Со земљи. Москва, 1998, стр. 170.
  52. Детаљније о томе види на: http://orthodox.or.th/index.php?content=literature&subcontent=BuddhismOrthodoxy&lang=ru

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *