НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
Свештеномученик Онуфрије Гагаљук
Где је истинска религија?[1]
 
Сусрећемо често људе који на питање о њиховој вери одговарају: „признајемо да постоји неко Више Биће, али Га не замишљамо.“ Да ли се такво исповедање може назвати религијом? Не! Веома је распрострањен, посебно међу интелигенцијом, толстојевски пантеизам. Бог је – цео свет. Пантеизам није религија. Религија је општење човека са Богом. А општење претпоставља као неопходан услов, Бога за лично, живо Биће.
Незнабошци се моле свом богу, моле га, клањају се, приносе му жртве. То је религија. Нека незнабожац има лажну представу о Богу, ипак, он Бога доживљава као живу Личност. И ислам и јудаизам и хришћанске секте, расколи јесу религије, јер Бога признају за личност, за живог. Међутим све те религије не могу да се сматрају истинском религијом.
Милосрдни Господ прима и њихове молитве као што је примао и молитве незнабошца Корнилија, римског капетана. Али не тражи Себи Бог такве поклонике. Савршена, истинска религија је јединство човека са Богом, када човек постаје један дух са Господом. Истинска религија је – обожење човека у општењу са Богом: „Бог је постао човек да би човека учинио богом.“ Где се догађа то обожење човека? Само у Православној хришћанској Цркви, јер само овде постоје благодатне Христове тајне, кроз које се верујући човек обожује.
У Тајни Причешћа верујући православни хришћанин ступа у крвно јединство са Христом Богом. Сам Христос Богочовек захтева од Својих следбеника то обожење: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у посљедњи дан.“ (Јн. 6:53-54)
Да ли постоје тајне код незнабожаца, у исламу? Наравно да не. Да ли постоје тајне у римокатолицизму, лутеранству, англиканству, разним хришћанским сектама? Не, јер су сви они, почевши са римокатолицизмом, прекинули везу са Православном Христовом Црквом, сви се налазе у непомирљивом непријатељству са њом. А Црква Христова је једна.
Апостол говори: „Један Господ, једна вера, једно крштење.“ (Еф. 4:5) Господ је примио молитву незнабошца Конрилија, али му је Господ указао на несавршенство његове религије и послао га апостолу Петру ради сједињења са Црквом: „…он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.“ (Дела ап.11:14) И сада Бог указује свим људима на истинску религију – православну. На који начин? Кроз чудеса која се догађају само у Православној Цркви: у њој су мошти светих људи, чудотворне иконе, свете Тајне Причешћа, Јелеосвећења, од усрдне молитве болесни људи добијају исцељење наочиглед сведока.
У Православној Цркви се чува неповређено Христово учење. Наша несрећа је у овоме: људи, под утицајем користи, или због страха од лишавања, или због своје духовне лењости, или гордости не желе да приђу истинској, савршеној религији – православној хришћанској. Најупорнија је римокатоличка религија: свим мерама, пре свега насиљем, иде против воље Божије.
Међутим, ко самопожртвовано тражи истину, тај ће је и наћи и другима указати на њу. Ево шта је писао немачки професор И. Овербах својој једноверној браћи – протестантима: „Многи пишу и споре о Цркви, њеној природи, значају, уређењу – и то показује до ког степена сви желе да нађу Цркву. Међутим, сво философирање и богословствовање ваше ту неће помоћи, јер Црква није дело људских руку, већ Божијих. Црква постоји: она се може наћи, не уредити. Зато у том делу једини руководитељ треба да буде историја; она ће са непроменљивом очигледношћу показати до ког степена је папизам изопачио Цркву и како се чистота православног учења сачувала у Источној Цркви.“
Ми, православни, чувамо највећу ризницу – истинску религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све оне који су ван Православне Цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Узето из: Јерођакон Софроније (Макрицки). Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук). Москва, 2003, стр. 120-122.

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *