НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА

 

ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА
 

 
V Ако се нехришћани не могу спасити пошто не верују у Христа и нису примили Крштење, зар се онда неће спасити римокатолици, протестанти и такозвани „нехалкидонци“? Јер су сви они крштени и верују у Христа као у Бога.
 
Ако се нехришћани не могу спасити пошто не верују у Христа и нису примили Крштење, зар се онда неће
спасити римокатолици, протестанти и такозвани „нехалкидонци“?
Јер су сви они крштени и верују у Христа као у Бога.

5.1. Али, Црква признаје тајне неких јеретика?
5.2. Да ли су уопште римокатолици, протестанти и „нехалкидонци“ јеретици?
5.3. Али неки од руских Светитеља последњег времена нису одговарали одређено на питање о спасењу или погибељи јеретика?
5.4. Емотивни аргумент – „инославни мученици“
5.5. А шта са обичним инославним људима, који чак не знају особености догматике сопствених цркава?
 


 
Свето Писмо директно говори да они који се предају „јереси… неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21). „Јерес“ не представља ругање, то је реч која означава повреду догмата вере. Јерес је лаж или о Богу или о делу спасења које је Он извршио, а пошто је Бог Истина (види Јн. 14:6, 3:33), а спасење представља сједињење са Богом онда је јеретику немогуће да се спаси, као што је немогуће да се лаж сједини са истином.
Још је ученик апостола Јована, свештеномученик Игњатије Богоносац писао: „Не варајте се, браћо моја, домокваритељи неће наследити Царства Божијег. Јер ако су помрли они који су то чинили по телу (= Јудеји), колико ће више (умрети) кад неко злом науком квари веру Божију, за коју Исус Христос би разапет? Такав ће, поставши нечист, отићи у огањ неугасиви, као и онај који га слуша.“[1]
Преподобни Антоније Велики говори: „Ко нема праву веру, тај припрема храну црвима који не спавају и жртву кнезу адских тамница; његов дух је туђ вечном животу.“[2] А по речима светог аве Агатона: „Јерес је отуђеност од Бога. Јеретик се одлучује од Бога живог и истинитог, и прибраја се ђаволу и анђелима његовим. Одлучен од Христа већ нема Бога, Кога би могао да умоли за своје грехе и у сваком погледу је погинуо.“[3]
То исто видимо и код светог Јована Златоуста: „Спасење је у Христу. Но то спасење припада једино Цркви, и нико не може ван Цркве и вере бити заједничар Христу, нити се спасти. Свесни тога, ми знамо да безбожне јереси немају никакве наде на спасење, јер немају ни најмањег општења са Христом.“[4]
Управо непомирљива и самопожртвована борба Светих Отаца са јересима коју видимо током целе историје Цркве, објашњава се чињеницом да је за Оце питање Православља или јереси било питање живота и смрти – вечног живота и вечне смрти. Зато се они нису бојали што њихова борба са јересима може изазвати смутњу у Цркви и друштву, и ради спасења људи од, за душу погубних, јереси они нису жалили ни здравље, ни сопствени живот – одлазили су у тамницу, на мучење и ругање, некима су због те борбе одсецали телесне екстремитете, а неки су губили и сам живот.
У црквеном Предању постоје сведочанства о погубности јереси, добијена директним откровењем од Бога. На пример, у житију светог Киријака Отшелника пише како једном светом старцу „дође неки брат странац из земље Дараске, по имену Теофан, да би се са њим посаветовао у вези блудних помисли, које су га мучиле. Старац је почео да га саветује и речима утврђује у целомудрију и чистоти. Како су ове речи веома користиле брату, он рече старцу:
‘Господине авва, тако бих желео да останем код тебе, али морам да се вратим у своју земљу, јер тамо одржавам богослужбено општење са несторијанцима.’
Чим је старац чуо за Несторијево име било му је веома жао брата због његове заблуде и саветовао га је и молио да напусти ову опасну јерес и да се присаједини светој Католичанској и апостолској Цркви. Још му је рекао да нема правог спасења без правилног поимања вере, да је Пресвета Дјева Марија Богородитељница, значи Богородица. Тада брат рече старцу: ‘Несумњиво, господине авва, све јереси исто кажу да ако човек не учествује у њима путем богослужбеног општења, ако се не причешћује код њих, немогуће му је да се спасе. А шта ја јадан да радим? Помолите се Богу да ми Сам Он открије која вера је права.’
Старац је радосно прихватио овај предлог.
‘Остани овде у мојој келији и ја се надам да ће ти Божија милост указати на праву веру.’
Оставивши брата у својој келији старац оде на Мртво Море да се помоли за њега. И заиста, у подне наредног дана, тај брат, боравећи у старчевој келији, угледа особу страшног изгледа како му се приближава и говори:
‘Дођи и види истину.’
Онда га узе и одведе на место веома мрачно и прљаво, које је сво горело у ватри, а усред те ватре показа му јеретике: Несторија и Теодора од Мопсуестије, Евтихија Монофизита и Аполинарија, Евагрија и Дидима Слепог, Диоскора Копта и Севира, Арија и Оригена и још неке друге, и рече му онај који га је довео:
‘Ово место је припремљено за јеретике и оне који не поштују Пресвету Богородицу, као и за све оне који ове јеретике следе. Ако се теби допада ово место остани у учењу јеретичком. Ако ли не желиш да искусиш овај пакао, присаједини се светој Католичанској Цркви којој припада и о којој учи старац Киријак. Јер, кажем ти, ако човек задобије све врлине, а не исповеда правилну веру, он ће се зацело обрети у овом месту муке.’ Након тога је анђео постао невидљив, а Теофан је пожурио да се обрати Православној Цркви.“[5]
Слично сведочанство постоји и у житију преподобног Јоаникија Великог. Он је био васпитан у јереси иконобораца и ревносно се подвизавао у испуњењу јеванђелских заповести. Једном приликом је видео анђела који му је рекао: „Чедо Јоаникије, ако се називаш хришћанином, зашто онда презиреш икону Христову? Узалуд су сви твоји врлински подвизи, ако немаш праве вере.“[6] Након овога Јоаникије је постао православан.
Такође се у житију преподобног Василија Новог говори да је његовој ученици, блаженој Теодори Цариградској, анђео при проласку кроз митарства рекао: „Знај још и ово: овим путем улазе, и истјазавају се, само они који су вером и светим крштењем просвећени; а неверници, незнабожни, идолопоклоници, и Сарацени (муслимани), и сви туђи Богу, овамо не долазе. Јер још за живота у телу они су душама својим погребени у аду, и када умиру, ђаволи им одмах без икаквог испитивања узимају душе, као свој властити удео, и низводе их у понор пакла.“[7]
 
5.1. Али, Црква признаје тајне неких јеретика?
 
Често питање о спасењу јеретика повезују са питањем признања тајни од стране Цркве у разним неправославним заједницама. Што се тиче питања о њиховој не(валидности), у Предању Православне Цркве оно није коначно решено. Неки Свети Оци су говорили да јеретици немају Тајне, а неки су говорили да их имају. Ово разилажење је забележено још у трећем веку између свештеномученика Кипријана Картагинског и светог Стефана Римског.
Свети Кипријан је сматрао да ван Цркве не може бити никаквих Тајни и зато је говорио да је људе који се обраћају Цркви, крштене јеретике или расколнике, неопходно крстити поново. Свети Стефан је сматрао да их Црква може примити и без тога, признавши оно што је раније извршено као Тајну, ако је била извршена правилно.
То што је на Васељенским Саборима Црква одлучила да прима неке јеретике без поновног крштења, може да се оцени као признање става који је имао свети Стефан. Међутим, ово није толико једнозначни став, ако се узме у обзир мишљење свештеномученика Илариона (Тројицког) који је говорио да се Тајна Крштења не понавља над јеретиком који се обратио не зато што Црква признаје Тајне које су јеретици извршили, већ зато што Господ при сједињењу јеретика са Православном Црквом на невидљиви начин испуњава благодаћу Крштење и друге Тајне (хиротонију, ако се говори о клирику те заједнице, у којој се чува апостолско прејемство).
Мишљење о томе да ван Цркве не може бити никаквих Тајни износили су, поред светог Кипријана, преподобни Теодор Студит, преподобни Никодим Светогорац, свети Игњатије Брјанчанинов, свештеномученик Иларион Тројицки, свештеномученик Онуфрије Гагаљук и преподобни Јустин Поповић. Постојање Тајни код јеретика, поред светог Стефана, признавали су Свети Оци као што су блажени Августин, преподобни Викентије Лерински, свети Тарасије Константинопољски[8], блажени Теофилакт Бугарски[9], свети Филарет Московски[10] и свети Николај Јапански[11].
Међутим, сви Свети Оци, како они који признају, тако и они који не признају валидност тајни које се врше ван Цркве, били су сагласни у томе да јеретици (исто као и расколници) не могу да се спасу. Навешћемо као потврду речи два најснажнија представника обе тачке гледишта о валидности или невалидности јеретичких тајни.
Свети Кипријан пише: „Ван Цркве нема живота: дом Божији је један и нико не може да се спаси било где осим у Цркви… човек који се налази ван Цркве могао би да се спаси само у случају да се спасио неко од оних који су се налазили ван Нојевог ковчега.“[12]
Блажени Августин пише: „ови људи могу имати тајну крштења, коју, када прилазе Саборној Цркви, ни на који начин не треба порицати у њима или им је предавати као да је немају. Међутим, ми при том тврдимо да не треба чврсто да се надају на своје спасење, иако не одбацујемо оно што по нашем признању они добијају; напротив, они треба да препознају да им је неопходно да уђу у заједницу јединства помоћу веза љубави, без које могу имати шта год желе, иако свето и достојно поштовања само по себи, а при том сами бити ништа, учинивши тиме мање достојне награде вечног живота, што су се мање користили даровима које су добили у претходном животу.“[13] У десетој глави тумачења Символа Вере он пише: „Све се може имати ван Цркве, осим спасења. Могу се имати Тајне… Јеванђеље… вера у Оца и Сина и Светога Духа и проповедати се та вера, али нигде сем Васељенске Цркве се не може наћи спасење.“ А у делу „Против Кресконија“ писао је да расколничко крштење не доноси ономе који га прима оправдање, већ осуду јер јеретици и расколници немају љубави. У расколу пресахњује љубав, а у човеку који је лишен љубави, Дух Свети не може да обитава.
Из овога се добро види колико је неоснован поглед оних који сматрају да ако постоје тајне, онда значи да неизоставно постоји и спасење, јер само по себи учешће у тајнама никога не спасава аутоматски. Таква аутоматска веза „ако постоје тајне, постоји и спасење“ не постоји не само у односу на јеретике, већ ни у односу на чеда Цркве. О томе сведоче речи молитве пред Причешће: „да ми не буде на суд или на осуду Причешће“ и речи свештеника пред Исповест: „ако шта сакријеш, дупли грех имаш“, као и речи преподобног Јована Дамаскина: „човек који са лукавством приступа Крштењу, пре ће бити осуђен, него што ће имати корист.“[14]
Дакле, ко приступа Тајни у стању непокајаног греха, томе не само да неће послужити на спасење, већ, напротив, на још већу осуду. То се тиче и људи који непокајани пребивају у смртном греху јереси.
Чланови Цркве нису повезани само јединством Тајни и молитви (иначе би свако ко приђе Чаши, чак и некрштен, аутоматски постајао члан Цркве и спасавао се), већ и јединством истине и јединством љубави. Ако неко одступа од јединства истине, као јеретици, или од јединства љубави, као расколници, постаје туђ Цркви, непријатељ Цркве.
Крштење је неопходан услов за спасење, али не и једини. Поред Крштења неопходна је и права вера. Јеретици не гину зато што нису крштени, већ зато што пребивају у смртном греху јереси. Управо их овај грех убија. Оне тајне које код њих врши Господ – ако допустимо да оне постоје – призивају их у истинску Цркву, Цркву Православну. Ако се јеретици не одазову таквом призиву, онда их те тајне не само неће спасити, већ штавише, послужиће као повод за њихову већу осуду у поређењу са муслиманима, будистима, итд.
 
5.2. Да ли су уопште римокатолици, протестанти и „нехалкидонци“ јеретици?
 
Неки аутори у вези са овим дозвољавају себи да тврде да римокатолици и протестанти тобоже нису јеретици, зато што наводно није било сабора који би осудио њихова лажна учења као јереси, а њих као – јеретике. Сличне тврдње су историјски неосноване.
На Константинопољском сабору 1583. године који је одржан због прозелитске делатности римокатоличких мисионара међу православним становништвом, донете су одлуке о предавању анатеми оних који „не исповедају срцем и устима… да Свети Дух исходи само од Оца… ко говори да је Господ наш Исус Христос на Тајној Вечери користио пресни хлеб… (ко верује) у чистилиште… ко говори да је папа глава Цркве“. Ову одлуку потписали су Константинопољски, Александријски и Јерусалимски патријарси као и епископи – чланови њихових Синода.
У „Окружној посланици Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве свим православним хришћанима“ из 1848. године говори се: „Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква … сада опет саборно вапије да ово новоуведено мишљење, као да Дух Свети од Оца и Сина исходи, јесте суштински јерес, и да његови следбеници, ма ко они били, јесу јеретици… а заједнице које они образују јесу јеретичке, и да је са њима свака духовна заједница од стране деце православне католичанске Цркве безакона.“[15]
Ову посланицу потписала су четири патријарха – Константинопољски, Александријски, Антиохијски, Јерусалимски као и чланови њихових Синода. Значајно је што се у самом тексту ова одлука представља као саборна одлука. Ово решење се не односи само на римокатолике, пошто о исхођењу Духа од Оца и Сина до сада званично учи огромна већина протестаната.
Професор Симатис набраја двадесет православних сабора од XI до XIX века на којима је у одређеној мери осуђен римокатолицизам.[16]
Осуда основних карактеристичних ставова протестантизма изречена је на Јаском сабору 1643. године и касније на Јерусалимском сабору 1672. године који протестанте назива „очигледним јеретицима“, „потпуно одбаченим од целе Васељенске Цркве“.
Што се тиче савремених следбеника монофизитизма, који се називају „нехалкидонцима“, њихове заблуде су осуђене као јереси још раније, на васељенским Саборима. Понекада се може наићи на тврдње о томе да су наводно по вери савремени „нехалкидонци“ православни, и да већ не исповедају монофизитску јерес, али то не одговара реалности. У својим исповедањима вере они, као и раније, пишу да је у Христу једна природа и, као и раније, оне који су измислили монофизитску јерес поштују као Светитеље.[17] Исто видимо и у вези са несторијанцима који су остали јеретици до данас.
Свети Оци су потпуно јасно говорили о томе да су римокатолици – јеретици. Навешћемо само неколико цитата као потврду:
„Одбацили смо од себе Латине, не из неког другог разлога, него што су они јеретици.“[18] (свети Марко Ефески)
„То да су Латини јеретици, не тражи неке посебне доказе… и ми се од њих одвраћамо као од јеретика, налик на аријанце, савелијанце или духоборце македонијане.“[19] (преподобни Никодим Светогорац)
„Латини нису хришћани… Латинство је пало у бездан јереси и заблуда… Оно лежи у том бездану без било какве наде на устајање.“[20] (преподобни Пајсије Величковски)
„Наша Православна Црква сматра римокатолике јеретицима.“[21] (преподобни Макарије Оптински)
„Римска црква је одавно скренула у јерес и новотарије… и уопште не припада Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.“[22] (преподобни Амвросије Оптински)
„Латинска јерес је најгора од свих јереси… јер она од Христа води човеку, учи га да уместо у Христа, верује у човека – папу.“[23] (свештеномученик Андроник Никољски)
Патријаршијска и Синодална посланица из 1895. године директно говори да је римокатолицима, да би достигли спасење, неопходно да приђу Православљу: „Западна Црква је од десетог века наовамо увукла кроз папство у себе разна страна и јеретичка учења и новаћења, те се тако отцепила и удаљила од Источне и Православне Христове Цркве. И колика је нужда вашег повратка и приступања старим и неповређеним учењима Цркве ради постигнућа жељеног у Христу спасења.“[24]
Древни и савремени Свети Оци износили су мисао о погибији јеретика тј. римокатолика, протестаната и монофизита. Свети Тарасије Константинопољски у писму јерменском католикосу је писао: „сада се кајем што… сам ћутао и нисам се противио јереси; и тврдим да вам је немогуће да се спасите, ако будете пребивали у јереси.“[25] Преподобни Теодосије Печерски је сведочио: „А који живе у другој вери: католичкој, муслиманској, или арменској (монофизити) – они неће видети живот вечни.“[26]
Преподобни Максим Грк је лутеране називао „наследницима геене.“[27] Свети Јован Кронштатски је писао: „Нечестиви неће видети Славе Твоје, Христе, тј. неверујући, они који не прилазе Цркви, римокатолици… лутерани… и реформисти, Јевреји, муслимани, сви будисти, сви незнабошци.“[28] Такође је преподобни Варсонуфије Оптински говорио својим чедима да је „за спасење неопходно да се буде члан Православне Цркве. У садашње време се развејало мноштво секти… Пришла ми је недавно једна жена у великој муци: њен муж је издао Православље, прешао у баптисте и оставио је са малом децом.
Пита: ‘…шта ће бити са њим?’ ‘Погинуће’, одговарам, ‘ако се не врати Православљу.’
Понекада ми прилазе секташи: ‘…Ево ми верујемо у Христа… од Цркве смо отишли, али се ипак надамо спасењу.’
‘Сујетна је ваша нада, ван Цркве је немогуће спасење’, одговарам.
Људи који се налазе у Православној Цркви, иду истинитим путем ка Царству Небеском. Пливају по мору овога света у лађи где је кормилар – сам Христос. Људи, који ван Цркве стреме да препливају ово море на једној дасци, што је наравно немогуће, гину бесповратно.“[29]
 
5.3. Али неки од руских Светитеља последњег времена нису одговарали одређено на питање о спасењу или погибељи јеретика?
 
При објективном разматрању питања немогуће је ограничити се само на сведочења која служе као потврда наших мисли. Неопходно је рећи да су неки руски Светитељи XIX века на питање о могућности спасења римокатолика и протестаната одговарали неодређено. Пре свега воле да цитирају речи светог Теофана Затворника које су биле одговор на питање супруге тамбовског губернатора о спасењу римокатолика: „Не желим да судим да ли ће се спасити римокатолици – једно знам: ако оставим Православље и идем у латинство – без сумње ћу погинути.“[30]
Може се такође навести и одговор светог Николаја Јапанског на слично питање о спасењу римокатолика и протестаната: „Чврсто смо уверени само у то да осим кроз Христа нема других врата у Царство Небеско, као и да је пред нама прави пут тим вратима. Али да ли се може ући на та врата околним путевима, ми не знамо и остављамо Богу да суди о томе.“[31]
Износимо неколико примедби везаних за ове изреке.
Као прво, није коректно разматрати одбијање светитеља Теофана да суди о питању спасења римокатолика као доказ тврдње да ће се римокатолици спасити. Исто као и „не знам да ли ће се спасити“ светог Николаја разматрати као доказ позиције следбеника лажног учења о могућности спасења ван Цркве.
Као друго, ако ми, желећи да боље схватимо став светих Теофана и Николаја, наведемо и њихове друге изјаве, видећемо још мање основе да се они представљају као следбеници мишљења да наводно ван Православне Цркве има спасења. Код светог Николаја Јапанског, као што се види из његових дневника, ставови су се временом мењали, и у каснијим периодима се сусрећу прилично оштре изјаве: „Римокатолицизам је отров света, и предстоји му исто оно што је било и са Аријевом јереси, тј. нестајање из света. Протестантизам није мање од њега… и његов удео је исти.“[32] „Протестантизам је јама у коју ако човек добро упадне, нема му спасења!“[33]
Што се тиче светог Теофана Затворника, он је потпуно јасно учио да је само Православна Црква истинита Црква, да ван Ње нема Христа, нема истине, нема спасења: „не треба лутати погледом тамо-вамо да би се видело где је истина… Ван Православне Цркве нема истине. Она је једина верна чуварка свега што је Господ заповедио преко светих Апостола, и зато је она права Апостолска Црква. Други су изгубили Цркву Апостолску и … смислили да сами изграде такву цркву и подигли су је и такво јој име и дали. Име дали, а суштину нису могли да пренесу, јер је Апостолску Цркву саздао Господ Спаситељ по благослову Оца… И то јесте наша Православна Црква.“[34] „Овде је Христос, у нашој Православној Цркви и у некој другој Га нема. И не тражи, јер нећеш наћи.“[35] „Света Православна Црква јесте ризница спасења. Шта год ти је потребно за спасење – све ћеш наћи у њој и само у њој. Мимо ње и Сам Господ не даје та добра… Поставши Глава Цркве, Он не делује другачије на спасење наше сем кроз тело Своје. И не тражи други приступ до Његових ризница спасења. Таквог приступа нема.“[36]
Познате су и речи Светитеља у којима он пореди неправославне „цркве“ са различитим стадијумима смртоносне болести: „Код паписта су све Тајне повређене и изопачена многа спасавајућа свештенодејства. Папизам представља плућа са крастама или гнојем. Код лутерана је велики део Тајни и свештенодејстава одбачен, изопачен и у суштини и у форми. Они су налик онима којима су загнојене три четвртине плућа, а остатак се распада. Блиски њима, али још повређенији су – наши расколници… Сви такви или не дишу или не дишу у потпуности, зато представљају распаднута телеса или пресахњују као људи код којих су груди распаднуте.“[37]
Колико год чудно било, чак и ове речи следбеници разматраног лажног учења понекада представљају као да су оне наводно потврда њихове тачке гледишта, иако речи „распаднута телеса“ уопште не представљају синоним за речи „они који се спасавају“. На другом месту Светитељ директно говори: „расколницима и свим отпадницима од Свете Цркве нема спасења.“[38]
На крају, као треће, ради праћења тенденције код неких руских духовних аутора XIX века да неодређено одговарају на питање о могућности спасења римокатолика и протестаната, постоји подробно објашњење преподобног Амвросија Оптинског. Објаснивши немогућност спасења следбеника других вероисповедања, свети Старац пише: „зашто се у Русији отворено не проповеда ова истина? Одговор је врло једноставан и јасан. У Русији је допуштена верска толеранција и иноверни као и православни заузимају важне дужности… Чим духовно лице почне отворено да проповеда да ван Православне Цркве нема спасења, иноверни на високим положајима почињу да се вређају. Због таквог положаја руско православно свештенство као да је стекло навику и укорењену особину да о овом предмету говори неодређено. А можда су и неки због свагдашњег контакта са иновернима, и још више због читања њихових књига почели снисходљиво и да мисле у вези са надом спасења и другим вероисповедањима.“[39]
 
5.4. Емотивни аргумент – „инославни мученици“
 
Понекад следбеници убеђења да се јеретици могу спасити, наводе као пример римокатоличке или протестантске мисионаре које су убили иноверни и питају: „зар се чак и за њих, који су пострадали за Христа до смрти, усуђујете да кажете да ће у будућем веку бити одвојени од Христа?“
Овај аргумент је у суштини немогуће супротставити јасним речима Апостола и Светих Отаца о погубности јереси. Он просто удара на емоције, одводећи дискусију из сфере разума у сферу личних осећања и сентименталности.[40]
Одговарајући на овај аргумент, нема потребе да се смишља нешто ново, довољно је подсетити се речи свештеномученика Кипријана Картагинског: „Ако људи не чувају савез и најискренију заједницу са Црквом, чак и ако би себе предали на смрт за исповедање имена Христовог, грех њихов се неће опрати ни самом крвљу. Неизгладива и тешка кривица раздора се не очишћује чак ни страдањима. Онај ко се налази ван Цркве не може да буде мученик.“[41] Такође, 34. правило Лаодикијског Сабора које гласи да „никакав хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, то јест јеретичким, или који су пре јеретици били; јер су ови удаљени од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.“[42]
Могу се навести и речи преподобног Амвросија Оптинског: „треба ли се дивити умишљеном усрђу и самопожртвовању ових делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? То су најжалоснији проповедници. Они се не труде да обраћају и приводе људе Христу, већ свом папи.“[43]
Заиста, иако се и међу западним мисионарима понекада могу сусрести снажни примери самопожртвовања, у целини, у мисијама јеретика има много тога што не одговара Јеванђељу или му директно противречи. Свети Николај Српски је говорио да су у Индији мисионари у многоме дискредитовали хришћанство уопште: „Јер вера без искрености није вера него куга. Куга духовна. То ми видимо овде на римокатоличким и протестантским мисионарима.“[44] Преподобни Амвросије Оптински подсећа да у муслиманским земљама римокатолички и протестантски мисионари пре свега проповедају не међу муслиманима, већ међу православнима који живе тамо, стремећи да их удаље од истинске вере. Сличне примере у Јапану наводи и свети Николај Јапански.
Насилна смрт неких римокатоличких и протестантских мисионара може дати повод за искрено сажаљење због њиховог страдања и краја, али не може да нас натера да заборавимо на процеп између истине и лажи, признавши да, при неким околностима, можемо сматрати јерес за безначајну ситницу која не утиче на спасење човека.
Човек који је неправилно записао адресу и кренуо на пут неће доћи до места где је кренуо, чак ако на путу буде пострадао. Такође човек који се руководи лажним представама о Богу неће стићи до Бога, пошто лаж не приводи истини, већ, напротив, удаљава од ње. Да, јако је жао људи који су, поверовавши лажном опису, уместо очевог дома упали у блато. Али ако ми, предавши се сентименталним осећањима, кажемо: „хајде да оне који су се заглибили у блато сматрамо за људе који су достигли очев дом“, самим тим ћемо повредити себе том лажју и никако нећемо помоћи погинулима.
Сведоци принципијелне разлике између Православља и јереси су наши Мученици који су пострадали од руке јеретика као, на пример, Зографски мученици, који су живи спаљени због одбијања да се поклоне папи римском; Кантарски мученици који су из истог разлога убијени на Кипру; Подљашки мученици које су убили римокатолици у Пољској и многи, многи други.
Свештеномученик Игњатије Богоносац, одлазећи на казну у Рим, у једном од својих посланица, осуђујући јеретике-докете, неколико пута пита: „Ако су они у праву, зашто ја онда трпим страдања?“ Сећајући се мученика, који су погинули од руке јеретика, желимо да питамо: ако јерес не представља препреку за спасење, зашто и због чега су пострадали сви ти Мученици? Зашто их је Црква прославила?
 
5.5. А шта са обичним инославним људима, који чак не знају особености догматике сопствених цркава?
 
Може се чути и следеће питање: „Разумљиво је зашто гину јересијарси и људи који су, знајући за Православље, свесно истрајавали у јереси. Али да ли се може говорити о сличном уделу обичних римокатолика и протестаната који можда уопште не знају за Православље нити о разликама између вере својих „цркава“ и Православне вере?
Заиста, немогуће је изједначити творце и идеологе јереси са онима који су себе прибрајали једној или другој јеретичкој заједници просто „по рођењу, вероисповедању“, који се уопште нису занимали догматиком, између осталог и вероучењем сопственог вероисповедања. Не можемо рећи да је кривица једних и других иста, али из тога не следи да други не сносе баш никакву кривицу.
У тим истим римокатоличким и протестантским народима налазили су се и до сада се налазе и такви обични верници који, међутим, живо се интересујући за веру Цркве, чују за Православље и улажу напоре – понекада и велике – да постану чеда Православне Цркве. Њих нема много, али они постоје. Зашто су они могли да прођу пут до Православне Цркве, а други, налазећи се у истим условима – нису? Зато што нису тражили истину, нису осећали глад за Бога. Нису знали за разлике своје номиналне вере од Православља не зато што нису исповедали православне догмате, већ зато што су иначе били равнодушни према догматима и веру доживљавали као један од допунских прилога за живот. Њихов унутрашњи поглед је био усмерен на земаљско и привремено. Наравно, они су признавали Бога и испуњавали неопходне обреде, али срж њиховог живота није било самопожртвовано следбеништво за Христом, већ жеља да стекну „једноставну људску срећу“. Због тога су они постали слични онима који су на позив Господа пажљиво одговорили: „Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме„, „Ожених се, и зато не могу доћи“ (Лк. 14:19-20). Тиме су заслужили осуду од Господа: „ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере.“ (Лк. 14:24) Они су „људи земље“ о чијем уделу је говорио свети Лука (Војно-Јасенецки) у горе наведеним речима.
Колико год то жалосно било, неким људима заблуда коју разматрамо у овој књизи управо представља препреку да приђу Православљу. Аутору ових редова познато је неколико примера римокатолика који живе у Европи (и један који живи у Светој Земљи) који су се, као резултат сопствених богословских трагања, убедили да је истина на страни Православне Цркве у свим њеним разликама од римокатоличке цркве. Они љубе Православље, признају његову истинитост, али их од преласка у Православну Цркву задржава управо тај, свуда на Западу распрострањен, став да ће се „спасити сви добри људи независно од њихове вере“. И пошто им се чини да то не утиче на спасење, они остају чланови римокатоличке цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Игњатије Богоносац. Посланица ефежанима, 16 // Рани оци Цркве. Брисел, 1988, стр. 108. (Српско издање: Дела апостолских ученика, Требиње 1999, превод умировљени еп. Атанасије Захумско-Херцеговачки).
  2. Цит. по: св. Игњатије (Брјанчанинов). Отачник. Москва, 1993, стр. 1-2.
  3. Цит. по: Исто дело, стр. 43.
  4. Св. Јован Златоуст. 1. слово на Пасху // Сабрана дела. Т. 8. Санкт-Петербург, 1902. (На српском види Догматика Православне Цркве, преподобни Јустин Ћелијски, том III, глава „Мрзети грех, волети грешника“).
  5. Овај догађај помиње се и у књизи светог Јована Мосха „Духовни луг“, 26. глава одакле је цитат и узет – прим. прев.
  6. Св. Димитрије Ростовски. Житија светих. Новембар, 4. число. Преп. Јоаникије Велики, стр. 55 (У Житију Светих преподобног Јустина Поповића помиње се уместо анђела прозорљиви монах равноанђеоског живота, који је „дознавши од Духа Божијег“ о Јоаникију пришао и посаветовао га да остави јерес.) – прим. прев.
  7. Цит. по: јером. Серафим (Роуз). Душа после смрти. Москва, 1991, стр. 124. Српски извор „Житија Светих“, преподобни Јустин Ћелијски, Житија Светих, 26. март). Повест преподобне Теодоре су као ауторитетни извор вероучења Цркве признавали свети Игњатије (Брјанчанинов), свети Теофан Затворник, свети Јован (Максимовић) Шангајски, свети Николај Охридски, свети Јустин Ћелијски… Детаљније о томе на руском језику можете видети на: http://pravoslavie.ru/jurnal/29780.htm – прим. прев.
  8. На првом заседању Седмог Васељенског сабора, свети Тарасије Константинопољски, образлажући примање епископа-иконобораца у постојећем чину, говорио је: „Шта ћете рећи за Анатолија? Зар није био председавајући Четвртог Васељенског Сабора? Међутим, он је био хиротонисан од стране нечестивог Диоскора у присуству Евтихија. Тако и ми примамо оне које су хиротонисали јеретици, као што је и Анатолије био примљен. Опет, заиста постоји изрека Божија да се деца не умртвљују уместо отаца, већ да свако умире за своје грех (Јез. 18:4), и на крају, хиротонија је од Бога“. Сабор је прихватио наводе светог Тарасија и иконоборци су примљени у постојећем чину.
  9. О овоме сведочи епископ охридски Димитрије Хоматин (http://logothet.livejournal.com/77561.html)
  10. Речи светитеља поводом одлуке Синода од 24. августа 1797. године о начину служења опела инославних: „Дозвољавајући ово, свети Синод је употребио снисхођење и показао уважење души која на себи има печат Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа (Цит. по: Булгаков С.Н. Приручна књига за свештено-црквенослужитеља. Москва, 1993, стр. 1347).
  11. Тајна епископата се узајамно признаје између нас и католика и уважава се.“ (Св. Николај Јапански. Дневници. Санкт-Петербург, 2007, стр. 388)
  12. Св. Кипријан Картагински. Сабрана дела. Кијев, 1861, т. 1, стр. 27, 174.
  13. Блаж. Августин. О различитим питањима Симплицијану, II.1.10.
  14. Преп. Јован Дамаскин. Тачно изложење православне вере. IV.9.
  15. Догматске посланице православних јерараха XVII-XIX векова о Православној вери. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 1995, стр. 206-207. (Српско издање у ИЗВОРИ ЗА ЦРКВЕНУ ИСТОРИЈУ – Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, стр. 424-446, Центар за хришћанске студије, Београд 2006)
  16. У 1089, 1233, 1273, 1274, 1282, 1285, 1341, 1351, 1441, 1443, 1484, 1642, 1672, 1722, 1727, 1755, 1838, 1848, 1895. г. – Σημάτη Π. Είναι αίρεση ο Παπισμός; Τι λένε Οικουμενικές Σύνοδοι και Πατέρες, υπόμνημα-ερώτημα στην επί των Νομοκανονικών Επιτροπή της Ιεράς Συνόδου, Αίγιο 2007, Σ. 39.
  17. Детаљније о томе види: јереј Тигриј Хачатрјан. О питању дијалога између Православне Цркве и древних Источних цркава / http://www.bogoslov.ru/text/510783.html; Свештеник Олег Давиденков. У чему је разлика између Православља и јерменског хришћанства? / http://www.pravoslavie.ru/smi/38172.htm
  18. Цит. по: Архим. Амвросије (Пагодин). Свети Марко Ефесски и Флорентинска Унија. Москва, 1994. стр. 333.
  19. Ово светитељ говори у свом „Пидалиону“ у тумачењу 46. апостолског правила / Πηδάλιον, εκδ. Ρηγόπουλου. Θεσσαλονίκη. 55-56.
  20. Дела о знамењу Часног и Животворног Крста / http://www.pochaev.org.ua/?pid=1364
  21. Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Макарија. T. IV. Москва, 1862, стр. 408.
  22. Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца јеросхимонаха Амвросија мирјанима. Бр. 1. Сергиев Посад, 1913, стр. 231, 235.
  23. Свештеномуч. Андроник (Никољски). Слово у Недељу Православља // Дела. Књига II. Твер, 2004, стр. 10.
  24. Српско издање на www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/poslanica1895.htm
  25. Писмо Захарији-католикосу Велике Јерменије о једном лицу Господа нашег Исуса Христа из сједињења две природе и о правомислију Сабора светих отаца у Халкидону.
  26. „Завештање великом кнезу Изјаславу о православној вери“. Треба приметити да неки светски истраживачи сматрају да ово дело не припада преподобном Теодосију, већ монаху Теодосију Грку, који је живео у дванаестом веку. Међутим, ми више верујемо црквеном предању. Међу световним историчарима је уопште јако распрострањен хиперкритицизам у вези са традиционалном атрибутиком древних текстова. Међутим, далеко да су увек њихова мишљења о переатрибуцији основана. Имали смо могућност да се убедимо у то, радећи на дисертацији на тему „Византијска полемика са исламом“ која је обухватала дела десетине аутора. Скоро за сваког од њих постојао је научник који је изражавао сумњу да припада аутору чије име стоји на делу. (На српском језику на www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/zavestanje.htm) – прим. прев.
  27. Против лутерана – слово о поклоњењу светим иконама.
  28. Св. Јован Кронштатски. Дневник. Т. 1. Твер, 2005, стр. 298.
  29. Преп. Варсонуфије Оптински. Беседа од 1. јуна 1912. г.
  30. Ове речи преноси архиепископ Никон (Рождественски) у тексту „Да ли су Богу угодне ?друге? вере?“ Неопходно је рећи да ову фразу воле да цитирају у следећем облику: „Не знам да ли ће се спасити римокатолици“… и често приписују разним ауторима – час светом Филарету, час светом Серафиму.
  31. Св. Николај Јапански. Дневници. Санкт-Петербург, 2007, стр. 357. Типолошки блиска је и изјава свештеноисповедника Атанасија (Сахарова) у једном писму, где пише да се „не усуђује“ да говори о том питању одређено.
  32. Св. Николај Јапански. Дневници, стр. 389.
  33. Св. Николај Јапански. Дневници, стр. 415.
  34. Св. Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години. Москва, 1997, стр. 7.
  35. Св. Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години, стр. 25.
  36. Св. Теофан Затворник. „3. и 5. писмо у Санкт-Петербург поводом тамошње јереси“.
  37. Св. Теофан Затворник. О Православљу са упозорењима на заблуде против њега. Москва, 1991, стр. 18.
  38. Св. Теофан Затворник. Изложење спасавајуће Христове вере у кратким ставкама, 7.
  39. Преп. Амвросије Оптински. Одговор људима који су благонаклони према Латинској цркви. Српски превод – прим. прев.
  40. У сличне сентименталне изјаве може се убројати и патетично клицање једног од најпознатијих савремених проповедника овог лажног учења: „зар су погинули сви наши преци који су живели пре Крштења Русије?“ Преподобни Нестор Летописац говори о томе потпуно јасно говорећи светој Олги: „она је прва од Руса ушла у Царство Небеско“ ((Хроника. Москва, 1996, стр. 96), а о светом Владимиру: „да нас он није крстио, ми бисмо и сада пребивали у заблуди ђаволској у којој су и наши прародитељи погинули.“ (тамо, стр. 122) Врло је чудно сматрати да догматика Црква треба да се мења у зависности од тога да ли су је прихватали моји даљи рођаци.
  41. Цит. по: свешт. Григорије Дјаченко. Лекције и примери хришћанске вере. Искуство катехизаторске христоматије. Санкт-Петербург, 1900, стр. 428.
  42. Правила Православне Цркве са тумачењима Никодима, епископа далматинског, књига II, стр. 92 – прим. прев.
  43. Преп. Амвросије Оптински. Одговор људима који су благонаклони према Латинској цркви.
  44. Св. Николај Српски. Индијска писма, 22. Ово писмо се може прочитати на svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IndijskaPisma/Nikolaj020222.htm – прим. прев.

2 коментар(а)

  1. не сумњам да је све овде написано исправно и истинито. али имам једну недоумицу. према овом тексту врло мало људи ће се спасити (то и пише у једном делу). питање је зашто би се ми који ово учење прихватамо и поштујемо молили за покојнике за које знамо да нису живели по овим правилима тј који су за живота били у јереси на овај или онај начин, у мањој или већој мери? јасно је да они немају никакве шансе да се спасу па ми изгледа бесмислено молити се за њих. овде мислим само на православце тј крштене

    • Небојша

      Петре, у јереси се налазе они који нису крштени у православној цркви. Наши преци, иако можда нису живели црквеним животом имају и те како користи и од наших молитава, а посебно од молитава цркве за њих: парастоси, помињање на проскомидији. Изузетак су самоубице, и по мени, они који су отворено хулили на Бога, као многи срби комунисти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *