NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » VAN CRKVE NEMA SPASENJA

VAN CRKVE NEMA SPASENJA

 

VAN CRKVE NEMA SPASENJA
 

 
Sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk
Gde je istinska religija?[1]
 
Susrećemo često ljude koji na pitanje o njihovoj veri odgovaraju: „priznajemo da postoji neko Više Biće, ali Ga ne zamišljamo.“ Da li se takvo ispovedanje može nazvati religijom? Ne! Veoma je rasprostranjen, posebno među inteligencijom, tolstojevski panteizam. Bog je – ceo svet. Panteizam nije religija. Religija je opštenje čoveka sa Bogom. A opštenje pretpostavlja kao neophodan uslov, Boga za lično, živo Biće.
Neznabošci se mole svom bogu, mole ga, klanjaju se, prinose mu žrtve. To je religija. Neka neznabožac ima lažnu predstavu o Bogu, ipak, on Boga doživljava kao živu Ličnost. I islam i judaizam i hrišćanske sekte, raskoli jesu religije, jer Boga priznaju za ličnost, za živog. Međutim sve te religije ne mogu da se smatraju istinskom religijom.
Milosrdni Gospod prima i njihove molitve kao što je primao i molitve neznabošca Kornilija, rimskog kapetana. Ali ne traži Sebi Bog takve poklonike. Savršena, istinska religija je jedinstvo čoveka sa Bogom, kada čovek postaje jedan duh sa Gospodom. Istinska religija je – oboženje čoveka u opštenju sa Bogom: „Bog je postao čovek da bi čoveka učinio bogom.“ Gde se događa to oboženje čoveka? Samo u Pravoslavnoj hrišćanskoj Crkvi, jer samo ovde postoje blagodatne Hristove tajne, kroz koje se verujući čovek obožuje.
U Tajni Pričešća verujući pravoslavni hrišćanin stupa u krvno jedinstvo sa Hristom Bogom. Sam Hristos Bogočovek zahteva od Svojih sledbenika to oboženje: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv ima život vječni; i Ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ (Jn. 6:53-54)
Da li postoje tajne kod neznabožaca, u islamu? Naravno da ne. Da li postoje tajne u rimokatolicizmu, luteranstvu, anglikanstvu, raznim hrišćanskim sektama? Ne, jer su svi oni, počevši sa rimokatolicizmom, prekinuli vezu sa Pravoslavnom Hristovom Crkvom, svi se nalaze u nepomirljivom neprijateljstvu sa njom. A Crkva Hristova je jedna.
Apostol govori: „Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje.“ (Ef. 4:5) Gospod je primio molitvu neznabošca Konrilija, ali mu je Gospod ukazao na nesavršenstvo njegove religije i poslao ga apostolu Petru radi sjedinjenja sa Crkvom: „…on će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.“ (Dela ap.11:14) I sada Bog ukazuje svim ljudima na istinsku religiju – pravoslavnu. Na koji način? Kroz čudesa koja se događaju samo u Pravoslavnoj Crkvi: u njoj su mošti svetih ljudi, čudotvorne ikone, svete Tajne Pričešća, Jeleosvećenja, od usrdne molitve bolesni ljudi dobijaju isceljenje naočigled svedoka.
U Pravoslavnoj Crkvi se čuva nepovređeno Hristovo učenje. Naša nesreća je u ovome: ljudi, pod uticajem koristi, ili zbog straha od lišavanja, ili zbog svoje duhovne lenjosti, ili gordosti ne žele da priđu istinskoj, savršenoj religiji – pravoslavnoj hrišćanskoj. Najupornija je rimokatolička religija: svim merama, pre svega nasiljem, ide protiv volje Božije.
Međutim, ko samopožrtvovano traži istinu, taj će je i naći i drugima ukazati na nju. Evo šta je pisao nemački profesor I. Overbah svojoj jednovernoj braći – protestantima: „Mnogi pišu i spore o Crkvi, njenoj prirodi, značaju, uređenju – i to pokazuje do kog stepena svi žele da nađu Crkvu. Međutim, svo filosofiranje i bogoslovstvovanje vaše tu neće pomoći, jer Crkva nije delo ljudskih ruku, već Božijih. Crkva postoji: ona se može naći, ne urediti. Zato u tom delu jedini rukovoditelj treba da bude istorija; ona će sa nepromenljivom očiglednošću pokazati do kog stepena je papizam izopačio Crkvu i kako se čistota pravoslavnog učenja sačuvala u Istočnoj Crkvi.“
Mi, pravoslavni, čuvamo najveću riznicu – istinsku religiju. Naš dug je da se trudimo da budemo istinski učenici Hristove armije i privodimo svetlosti Pravoslavlja sve one koji su van Pravoslavne Crkve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Uzeto iz: Jerođakon Sofronije (Makricki). Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk). Moskva, 2003, str. 120-122.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. ne sumnjam da je sve ovde napisano ispravno i istinito. ali imam jednu nedoumicu. prema ovom tekstu vrlo malo ljudi će se spasiti (to i piše u jednom delu). pitanje je zašto bi se mi koji ovo učenje prihvatamo i poštujemo molili za pokojnike za koje znamo da nisu živeli po ovim pravilima tj koji su za života bili u jeresi na ovaj ili onaj način, u manjoj ili većoj meri? jasno je da oni nemaju nikakve šanse da se spasu pa mi izgleda besmisleno moliti se za njih. ovde mislim samo na pravoslavce tj krštene

    • Nebojša

      Petre, u jeresi se nalaze oni koji nisu kršteni u pravoslavnoj crkvi. Naši preci, iako možda nisu živeli crkvenim životom imaju i te kako koristi i od naših molitava, a posebno od molitava crkve za njih: parastosi, pominjanje na proskomidiji. Izuzetak su samoubice, i po meni, oni koji su otvoreno hulili na Boga, kao mnogi srbi komunisti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *