NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
GOSPOD ODLAZI – DUŠA BIVA OPUSTOŠENA
 
314. Prebivanje duše s Gospodom, u čemu je sva suština unutrašnjeg delanja ne zavisi od nas. Gospod posećuje dušu, ona tada biva s Njim i igra pred Njim i On je zagreva. Čim Gospod ode duša biva opustošena i uopšte nije u njenoj vlasti da vrati Blagog Posetioca duša. Međutim, Gospod olazi mučeći dušu, a dešava se da odlazi ne kažnjavajući je za spoljašnja dela, već za nešto što je duša unutra primila. Kada Gospod odlazi mučeći dušu čim ona poviče On se brzo vraća. A kada odlazi kažnjavajući je ne vraća se brzo, dok duša ne spozna greh, i dok se ne pokaje i ne otplače i ne ponese epitimiju.
315. Glavno je hlađenje. To je gorko i opasno stanje. Kod Gospoda je ono među sredstvima za rukovođenje, urazumljavanje i popravljanje. Međutim, dešava se da ono bude i jedna vrsta kazne. Uzrok ovome je javni greh, ali pošto se on kod vas ne vidi, uzrok treba tražiti u unutrašnjim osećanjima i raspoloženjima. Da vam se nije potkrala umišljenost da niste isto što i drugi? Da ne mislite sami da koračate spasonosnim putem i da ushodite ka nebesima samo svojim sredstvima?
316. Trudite se – „ne uvek po želji, već više po prinuđivanju.“ Takav je zakon – protiviti se sebi u lošem i primoravati sebe na dobro. Upravo ovo označavaju reči Gospoda da se Carstvo Božije osvaja na silu i da ga osvajaju oni koji ulažu napor. Zato idenje za Gospodom i jeste jaram. Kakav bi jaram bio kad bi se sve radilo po želji? Na kraju, uostalom, dolazi i to da se sve radi rado i lako.
„Napada tupa okamenjenost- bivam kao automat – bez misli, bez osećanja.“
Ovakva stanja bivaju ponekad kao kazna za spoticanje o nešto loše mišlju i saosećanjem, a ponekad kao obučavanje – uglavnom da bi se čovek naučio smirenju, da bi se navikao da ništa ne očekuje od svojih sila, već sve samo od Boga. Nekoliko takvih iskustava preseca poverenje u sebe, a izbavljenje od teškoće pokazuje odakle dolazi pomoć u Koga se treba u svemu uzdati. Ovo stanje je teško, ali ga treba trpeti s mišlju da više ni ne vredimo, da je ono zasluženo.
Protiv njega nema leka, njegov prolazak je u volji Božijoj. Ipak, treba stajati i vapiti ka Gospodu: neka bude volja Tvoja! Smiluj se! Olakšaj! Ali nikako se ne treba predavati nekim popuštanjima, jer je to razorno i pogubno… Kod svetih otaca se ovakva stanja nazivaju hlađenjem, suvoparnošću; i svi ih smatraju neizbežnima u životu po Bogu, jer se bez njih brzo uobrazimo.
317. Kad je u pitanju suvoparnost treba se osvrnuti da nije bilo nešto takvo u duši… i pokajati se pred Gospodom i zapovediti sebi da se unapred čuvamo.
Najviše bivamo kažnjeni zbog gneva, nepravde, ozlojeđenosti, osuđivanja, gordeljivosti i slično. Lek je vraćanje blagodatnog stanja. Pošto je blagodat u volji Božijoj, preostaje nam da se molimo… da nas izbavi od ove suvoparnosti… i od okamenjene bezosećajnosti.
318. Telo se na poseban način stvara od zemaljskog praha. To nije bilo mrtvo telo, već živo s životinjskom dušom. U ovu dušu je udahnut duh – Božji duh, prednaznačen da zna Boga, da Boga poštuje, Boga da traži i okuša, i da u Njemu nalazi sve svoje zadovoljstvo, i ni u čemu osim Njega.
319. Čim se uzdanjem makar malo odvojite od Gospoda sve ide nakrivo, jer tada Gospod odstupa, kao da govori: „Pa neka ti bude to u šta se uzdaš.“ A ma šta to bilo – potpuno je ništavno.
320. Vidite kako je hladno bez blagodati i kako je duša troma i nepokretna za sve duhovno. Ovakvo je stanje dobrih pagana, jevreja vernih zakonu, i hrišćana koji vode ispravan život, ali ne razmišljaju o unutrašnjem životu s njegovim odnosom prema Bogu. Oni ne osećaju muke poput vaših, zato što nisu osetili šta se dešava pod dejstvom blagodati. Međutim, povremeno i oni imaju izvesnu duhovnu utehu – prirodnu, te zato i ostaju spokojni.
Čime se blagodat ponajviše zadržava u duši? Smirenjem. Zbog čega najpre odlazi? Zbog nekog pokreta gordosti, visokog mišljenja o sebi i uzdanja u sebe. Čim ona unutra oseti ovaj smrad gordosti odmah se udaljava.
321. Hlađenju prethodi prilepljivanje srca za nešto, zabrinutost zbog nečega, srdžba i osuđivanje… neko nezadovoljstvo i ugađanje telu, mekuštvo… i rasejavanje misli! Čuvajte se ovoga i biće manje hlađenja.
Srce! Gde je život ako ne u srcu?
322. Dali ste sebi olakšicu dozvolivši sebi malo da se razonodite, a niste se pazili: ni oči, ni jezik, ni misli niste čuvali. Zato je toplina i otišla i vi ste ostali opustošeni. – To ničemu ne vodi. Požurite da vasposavite valjano unutrašnje ustrojstvo ili da ga izmolite: zaključajte se i samo se molite i čitajte o molitvi dok se pažnja ne sjedini s Bogom u srcu i dok tamo ne zavlada duh skrušenosti i umilenja, kojim zapravo i treba da odredite da li ste u svom činu ili ste istupili iz njega. Čini mi se da o pažnji sudite kao o izlišnoj strogosti, a ona je naprotiv, koren unutrašnjeg duhovnog života. Zbog toga se neprijatelj protiv nje najviše i naoružava i na sve načine gradi pred očima duše zamamne prikaze i ubacuje pomisli o olakšicama i razonodama.
323. Kažete: „Nema uspeha.“ Neće ni biti dok postoji samougađanje i samosažaljenje. Samosažaljenje i samougađanje direktno svedoče o tome da u srcu prevladava „ja“, a ne Gospod. To su samoljublje i greh koji u nama živi, od kojeg potiče sva grehovnost i koji grešnim čini čitavog čoveka, od glave do pete, dok god postoji u duši. A kada je ceo čovek grešan kako će mu doći blagodat? Neće doći, kao što ni pčela neće doći tamo de je dim.
Odluka da se radi Gospodu ima dva kraja: jedan je – da otvergnetsja sebje, a drugi je – da po Mne grjadet… Prvi zahteva potpuno gušenje egoizma ili samoljublja, dakle, nedopuštanje ugađanja sebi i samosažaljenje – ni veliko, ni malo.
324. Glavni neprijatelj života u Bogu jeste briga za mnogo stvari; a briga za mnoštvo stvari jeste poluga koja pokreće neprestanu mirsku delatnost. Od ujutru do mračne noći, svakoga dana, ona tera mirske preduzimače s jednog posla na drugi i ni za tren im ne daje mira. Oni nemaju kad da se obrate Bogu i da provedu s Njim malo vremena u molitvenom uznošenju ka Njemu. Ova briga za mnogo stvari kod monaha ne postoji. Oni koji ovo shvataju stupaju zatim u manastir da se izbave od ove mučiteljke. I izbavljaju se… Nakon otpadanja brige za mnogo stvari, um i srce ostaju apsolutno slobodni i ništa im ne smeta da prebivaju u Bogu i da se Bogom naslađuju. Oni koji razumno obavljaju svoje monaško delo ubrzo u ovome i napreduju i dostižu svoj cilj. Zatim im preostaje samo da čuvaju ovo blago. I čuvaju. Svaki monah ili monahinja imaju svoj zadatak da u toku dana i noći urade to i to. Pošto su to poslovi na koje su se oni navikli, za to se ne zahteva posebna pažnja. I dešava se da ruke rade, a um s Bogom besedi i time hrani srce. Ovakvu normu unutrašnjeg ustrojstva je propisao još sveti Antonije Veliki. Kao što vidite i monasi imaju delatni život, koji liči na delatnost mirjana, samo što pritom kod njih nema brige za mnogo stvari, koja nagriza mirjane, i sloboda od koje im zbog poretka manastirskog života i omogućava da ostvaruju svoj cilj, ili da neprekidno prebivaju s Bogom i u Bogu.
325. „Rasejali ste se!“ Ovo je prvi neprijateljski demonski napad na unutrašnje ustrojstvo. Pobrinite se da komunicirate s drugima i da se brinete za posao tako da se ujedno i Gospoda sećate i da sve činite i govorite sa svešću da je Gospod blizu i da sve usmerava tako da možete da Mu ugodite. Zato kada na nešto naiđete pre toga se pripremite da u toku posla ne odstupate od Gospoda, već da budete u Njegovom prisustvu i da Mu se za to molite. Na to možete da se naviknete, samo odredite sebi za pravilo da od sada uvek tako radite. Drugi neprijatelj unutar-prebivanja jeste vezivanje srca za nešto i zarobljivanje nečim uz pomoć urezivanja osećanja u njega ili prilikom razmišljanja o nečemu. Ovo je gore. Kod vas toga nije bilo i brzo ste se vratili na staro. Da se vaše srce prilepilo za nešto dugo biste morali da se pomučite. Tada bi prvo srce trebalo odvojiti od onoga za šta se prilepilo i probuditi odvratnost prema tome. Izvolite ovo imati u vidu i na svaki način se čuvati i rasejanosti, a još više zarobljivanja srca. Sredstvo je jedno – ne odstupati pažnjom od Gospoda i od svesti o Njegovom prisustvu. Zbog čega ste tužni posle dugog razgovora s nekim? Zbog toga što za vreme razgovora vaša pažnja odstupa od Gospoda. Gospodu je to neprijatno i On vam to stavlja do znanja tugom. Izvolite da se navikavate da neprekidno budete s Gospodom, ma šta da radite i da sve činite radi Njega trudeći se da to usklađujete s Njegovim zapovestima. I nikada nećete biti tužni, zato što ćete biti svesni da ste činili Njegova dela.
326. Po koji put već postajete svesni obaveze koju vam sugeriše savest: da budete s Gospodom ništa ne smatrajući bitnijim od Njega. Sećanje na to sigurno ne odstupa od vas! Neka kod vas i ovo delo bude na snazi. Jer to i jeste naš cilj. Kad smo mi s Gospodom i Gospod je s nama. I sve je svetlo. Kada su u sobi svi prozori otvoreni i sunce svetli, sve biva svetlo-svetlo. Međutim, zatvorite jedan prozor, biće mračnije, a kada sve zatvorite postaće potpuno mračno. Tako je i s dušom. Kada je ona svim silama i osećanjima obraćena ka Gospodu u njoj je sve svetlo, radosno i spokojno. A kada svoju pažnju i osećanje upravite prema bilo čemu drugom osim Gospoda, ova svetlost uma se umanjuje. Što više stvari zanima dušu – ulazi veća tama… A onda postaje i potpuno tamno. Misli ne pomračuju toliko koliko osećanja; jedno odstupanje osećanja od Gospoda zbog nečeg drugog ne pomračuje toliko koliko pristrasnost prema nečemu. Najviše od svega pomračava greh učinjen delom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *