СИМВОЛИ И СИГНАЛИ

 

СИМВОЛИ И СИГНАЛИ
 
СТВАРНОСТ И ЊЕНИ СИМВОЛИ
 
1. Док дете учи азбуку, за њега су слова сама по себи нека врста идола. Слова су за њега материјална стварност. Сричући дете гледа свом пажњом у слова, и свим умом мисли само о словима. Кад прочита једну реч, слово по слово, питаш га шта је прочитало, а оно не зна. И чуди се шта га то питаш. Оно не слути о смислу прочитаних слова. Облик, величина и боја исписаних слова – то је једино учинило утисак на душу његову; и то је све што оно тренутно зна о словима. Слова су за њ материјална стварност, исто што и идоли за идолопоклоника. Отуда и букварац и идолопоклоник гледају у своје идоле са страхом и поштовањем.
2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају философима и научницима. Великим трудом и знојем они једва достижу до срицања слова природних, али никако и до њиховог смисла и значења. А писмен човек чита слова и не мислећи о словима; чита их хватајући хитро њихов смисао. Дуго се мора учитељ да мучи док научи ђака да „чита по смислу“. То што важи у погледу књиге, важи и у погледу природе. Обожаваоци природе исто су што и обожаваоци слова, Обожаваоци природе јесу одрасла али недорасла деца. Упитате ли их, шта означавају ствари и догађаји, они вас гледају исто онако зачуђено као букварац упитан о значењу онога што је прочитао.
3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.
4. О томе дивно говори Симеон Нови Богослов: „Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих“ (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао.
5. Свети Максим Исповедник изражава се слично говорећи: „Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном“. (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.
6. И апостол Павле говори о том овим речима: Слово убија, а дух оживљује (II Кор. 3, 6). И још: сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). И опет даље још изразитије: ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18).
7. Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт. И ко видљиву природу гледа као материјалну стварност, а не као загонетку у огледалу духа, тај не види ништа више него букварац, који није одмакао од срицања слова. И ко гледа у ово што се очима види као у нешто вечито, као што су гледали неки философи, почев од старих јелинских природњака до најновијих тевтонско-латинских једномишљеника њихових, тај је заиста неписмен идолопоклоник, чије је све знање у срицању и обожавању бесмислених слова. Вечности припада духовна стварност, а времену символи те стварности.
8. И старозаветна скинија, коју начини богомудри уметник Велесеил према слици, коју показа Бог Мојсеју на Синају, служила је обличју и сјену небескијех ствари (Јевр. 8, 5). Но скинија је ишчезла с доласком Христовим, као што се губе из вида слова када се позна смисао. Кад се стварност појавила, символ те стварности је ишчезао. Дошавши Господ проширио је символику духовне стварности на сву васиону. Не само скинија, која је служила, него сва васиона представља обличје и сјен небеских ствари.
9. Христос је тако рећи оберучке узимао символе природе за објашњење духовне стварности, коју је Он јављао свету. Кад се сабираху множине људи око Њега Он им казиваше много у причама. Словенска реч „прича“ или грчка реч „паравола“, означава неку драматичну радњу, или обичан догађај, или однос ствари према човеку, но тако, да то има, истина, и неки очигледан чувствени смисао, али прави и главни смисао тога налази се само у области духовних стварности, у царству духовном. Зато им говорим у причама, рече Господ, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Зашто дакле? Јер је одебљало срце овијех људи (Мат. 13, 11-15). Одебљало срце означава затворен и заслепљен духовни вид, који је у срцу. А тај духовни вид, који је у срцу, обухвата све оно што се од научника нејасно назива: подсвест, интуиција и т. д. и још више.
10. Вама је дано да знате тајне (мистерије) царства небескога, а њима није дано. Тако је говорио Христос својим ближим ученицима. Од кога им је то дано? Од Њега самога. Он је скинуо са њихових срца тамна наслагања, и њихов духовни вид се отворио, те су могли гледати духовне стварности непосредно, слично Адаму пре греха, без прича и символа. Јер безгрешни Адам у Рају био је савршено писмен у читању смисла и значења свих створених бића и ствари. Због тога је Адам и могао наденути свакој твари име, које је одговарало духовној суштини или смислу, који је та твар символично представљала. Јер не нарече Створитељ имена животињама, него приведе их к Адаму да види, како ће коју назвати. А Адам не погреши него правилно надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звјери пољској (Мојс. 2, 19-25).
11. Материјалистичким мислиоцима,људима одебљала срца, то изгледа ситна ствар – наденути имена животињама. Наравно, то је сасвим ситна и ништавна ствар, ако се претпостави, да је Адам надевао имена животињама онако узгредно и бесмислено како материјалисти надевају сада имена својим коњима и псима, више издевајући него надевајући. Но Адам то није чинио узгредно и бесмислено него са дубоком и тачном визијом духовне реалности, коју су дотичне животиње собом представљале. Тај посао, бескрајно тежак за грешника, Адам је свршио и брзо и лако. Он је лако читао све символе стварности зато што му је било дано да познаје стварности и без символа; да их гледа кристално прозрачним срцем у Створитељу и кроз Створитеља. То визионарско знање, проницање, реализовање, обновио је Спаситељ код присних ученика Својих. Обновио је, али не брзо и одједанпут но лагано и постепено, дугим уразумљивањем и очишћењем, и најзад просвећењем од Духа Божјега Светога.
12. То гледање стварности без прича, без паравола, које је Адам имао па изгубио и које су апостоли изгубивши поново добили, намењено је свима нама хришћанима. И сви би ми имали ту чудесну адамску и апостолску способност, то чуло за непосредно опажање истине, да смо после крштења остали ненагрижени и непомрачени грехом. Али сваки грех обара наш поглед од небеса к земљи и од Створитеља к бездани. После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност. Или још другим речима: док вид срца потпуно не ослепи и ми се потпуно не предамо животињском чулном виду, да нас води. И тада бива с нама оно што је казано: слепац слепца води.
13. Још је Христос рекао: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јов. 6, 63). Не само човечје тело него ниједно тело у васиони не користи ништа само по себи. Оно може користити нешто у овом животу само тако, ако га дух употреби за своје оруђе, за свој символ. Дух је стварност, тело је символ духа. Цар је цар, а грб царев је грб. Неурачунљив би био онај ко би одрекао биће царево, а признавао грб царев за цара. На жалост таквих бедних душа има и у нашој хришћанској епохи, и у наше дане. Као да живимо у време цара Навуходоносора толико и толико хиљада дана и ноћи пре Христа, а не у време крштених царева двадесет и пет столећа после идолопоклоника Навуходоносора! Но ви, хришћани, не треба да се обазирете на неписмене идолопоклонике нашег времена, били они под царском круном или докторском тогом. Ви треба да сте свесни, да је вама откривена истина, и да је ви знате. Али – трудите се непрестано, да је баш знате.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *