NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT PODVIŽNIKA

PUT PODVIŽNIKA

 

PUT PODVIŽNIKA
 

GLAVA DESETA
O gresima drugih i o tvojim sopstvenim
 
Sada kada si postao svestan sopstvene bede, svoje nedovoljnosti i zla u sebi, kao Carinik prizivaš Gospoda (Lk.18:13): Gospode, milostiv budi meni grešnome. I dodaješ: gle, mnogo sam gori i od carinika, jer ne mogu da odolim, a da sa prezirom ne pogledam na fariseja, gordim se u srcu i u sebi govorim: „Hvala Ti što nisam kao on!“
Ipak, po rečima svetitelja, sada kada si spoznao tamu koja ti obavija srce i slabost tela, u tebi slabi želja da nad bližnjim svojim izričeš sud. Iz dubine sopstvenoga mraka spoznaješ nebesku svetlost koja u svemu stvorenome jasno sija: ne možeš uočavati grehe kod drugih dok su tvoji sopstveni gresi toliko veliki. Jer tek prilikom revnosnog stremljenja ka savršenstvu ti si prvi put u stanju da spoznaš svoje nesavršenstvo. I tek kada spoznaš svoje nesavršenstvo, možeš da počneš da se usavršavaš. Savršenstvo, dakle, proizilazi iz slabosti.
Sada ti je dato ono što Sv. Isak Sirin veli da je obećano onima koji osuđuju sebe, a neprijatelj tvoj beži brzinom kojom se ti približuješ.
O kakvom neprijatelju ovde govori sveti Otac? Naravno, o istom onom koji je jednom davno uzeo obličje zmije i koji od tada vazda u nama pobuđuje nezadovoljstvo, nestrpljivost, nepromišljenost, gnev, zavist, strah, teskobu, mnogobrižje, mržnju, malodušnost, potištenost, lenjost, tugu, sumnju, a naročito one osobine koje nam zagorčavaju sam život, a čije se korenje nalazi u samoljublju i samosažaljenju.
Ko je taj koji će od drugoga zahtevati poslušnost, ako shvata da sam nema poslušnosti prema Gospodu? Ima li takav čovek razloga da se smućuje, da postane ostrašćen i nestrpljiv, ako se stvari ne onako kako bi on želeo? Takav čovek je vežbanjem naučio sebe da ništa ni ne želi, a ako neko nema želja, onda se sve, zapravo, i odvija prema njegovim željama, objašnjava nam Avva Dorotej. Njegova se volja podudara sa Božjom, i šta god bude iskao, daće mu se (Mk. 11:24).
Da li se uopšte može zavideti čoveku koji ne uzdiže sebe, već naprotiv, vidi svoje stanje i nalazi da je svaki drugi čovek daleko više dostojan slave i počasti nego što je on? Da li su strah, teskoba i mnogobrižje mogući za onoga koji, kao razbojnik na Krstu zna da, šta god mu se dogodilo, on samo prima po svojim delima kao što je zaslužio (Lk.23:41)? Lenost napušta takvog čoveka, jer je on neprestano razobličava u sebi. Potištenost ne nalazi mesta u njemu, jer kako se može baciti na zemlju ono što već leži na zemlji? Mržnja je u takvog čoveka uperena isključivo prema zlu u sopstvenom životu koje ga sprečava da vidi Gospoda, on mrzi na sopstveni život (Lk.14:26). Ali tada je sasvim jasno: takav čovek je već ispitao i video kako je blag Gospod (Ps. 33:8); Gospod je taj koji ga drži i podupire. Ljubav takvoga čoveka stalno raste u širinu, a sa njome raste i njegova vera.
Takav čovek je u miru sam sa sobom i, kako kaže Sv. Isak Sirin, sa njime su u miru i nebo i zemlja. On sakuplja plodove smirenja. Ali, ovo se događa samo na tesnom putu na kome ih je malo onih koji ga nalaze (Mat.7:14).
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *