ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА
О смирености и стражењу
 
Онај ко се подвизава унутрашњом борбом, у сваком тренутку треба да поседује четири ствари: смиреност, крајњу пажњу, супротстављање (помислима) и молитву. Ради се о савлађивању, с Божјом помоћу, „мислених црнаца“, о избацивању истих кроз капију срца и сламању оних који би да разбију дјецу твоју о камен (Пс.137:9).
Смиреност је неопходна, јер горд човек заувек остаје изопштен из заједнице са Богом. Пажња је потребна како би се одмах запазио непријатељ, као и да би се срце чувало од порока. Воља за супротстављањем се мора успоставити истог тренутка када се препозна лукави непријатељ. А пошто без мене не можете чинити ништа (Јн.15:5), поље на коме се ова борба одвија јесте молитва.
Ево малог примера који ти може помоћи да све ово разумеш:
Пажња ти омогућава да откријеш непријатеља који се прикрада вратима твога срца. То може бити, на пример, искушење да о своме ближњем помислиш нешто ружно. Воља за супротстављањем се истог трена буди у теби и ти одбацујеш злу помисао, али већ следећег тренутка искушење ти се враћа у облику самозадовољне мисли: баш сам то добро урадио! И оно што је изгледало као твоја победа постаје срамни пораз. Недостајала ти је, дакле, смиреност.
Но, ако предаш борбу Господу твоме, тежња ка самоуздизању ће те напустити и постаћеш слободан. Исто тако, ускоро ћеш увидети да нема моћнијег оружја од Имена Господњег.
Овај пример ти показује да се ова борба мора водити без предаха. Зле мисли надиру као бујица и морају се што пре зауздати. Све су то огњене стријеле нечастивога о којима говори апостол (Ефес. 6:16), које непрестано лете ка теби.. Зато једнако непрестан мора бити и наш вапај Господу. Наша борба није борба против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Ефес. 6:12).
Напад помисли представља почетак греха, уче нас светитељи. За нападом следи разговор, или присаједињење, када се дубље упуштамо у оно из чега се искушење састоји. Трећи корак је слагање, а четврти – почињени грех. Ове четири етапе могу да се догоде једна за другом великом брзином, али исто тако могу да се одвијају споро, тако да се међу њима може уочити граница. Напад (помисао) куца на врата као путујући трговац. Ако га пустимо у кућу, он започиње своју причу о роби коју продаје, и тешко га је отарасити се, чак и ако увидимо да му роба није квалитетна. Тада следи наш пристанак на његову понуду, и на крају долази до куповине, често и против наше воље. Дозволили смо да нас заведе оно што је послато од нечастивога.
О нападима, пророк Давид каже: јутром затирем све безбожнике по земљи (Пс.100:8), јер не живи у дому мојем који ради лукаво (100:7). А о пристајању на саблазан, Мојсије вели: немој хватати вјере с њима ни с боговима њиховијем (2Мој.23:32). И први стих првог Псалма говори о истој ствари: Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко…. Стога је од највеће важности са непријатељима разговарати на вратима (Псалам 126:5).
Но када се на вратима налази огромна руља и када знамо да се сам сатана претвара у анђела свјетлости (2 Кор. 11:14), свети Оци нас саветују да чувамо своје срце у чистоти од свих порива, осећања и маштања било какве врсте. Човек сам не може разликовати зле од добрих порива, то може само Бог. Зато ми са пуним поверењем тај посао препуштамо Њему, знајући да ако Господ неће чувати града, узалуд не спава стражар (Пс. 126:1).
Ипак, на теби је да се чуваш да не буде какво неваљалство у срцу твоме (5 Мој.15:9) и да пазиш да ти срце не постане тржница на којој се све и свашта окупља у непрестаном метежу, све док потпуно не изгубиш контролу над оним што се догађа. На таквом месту лопови и разбојници држе главну реч, а никада анђео мира који ти је потребан. Мир, а са њиме и сам Господ мира, бежи са таквог места.
Зато нам Он говори преко Свог апостола: очистите руке, грјешници, поправите срца ваша, дводушни (Јаковљ. 4:8); а и Сам нас учи: пазите, бдите и молите се (Мк. 13.33). Јер ако Он дође и нађе да су срца наша нечиста и омамљена тешким сном, рећи ће нам: не познајем вас (Мат. 25.12). Час је увек ту, ако не овог тренутка, онда следећег, ако не следећег, онда овог. Јер као и Царство Божје, и судњи час се налази увек присутан у нашим срцима.
Стога, ако стражар не бди, неће ни Господ бдети, а ако Господ неће чувати града, узалуд не спава стражар. Стражимо, дакле, на вратима срца, не престајући никада да дозивамо Господа у помоћ.
Никада не усмеравај свој поглед ка непријатељу. Никада не ступај у разговор са оним коме се никако не можеш супротставити. Захваљујући хилјадама година старом искуству, непријатељ познаје све замке којима те може онеспособити у тренутку. Стој на сред ливаде твога срца и држи свој поглед уперен ка висинама, тада је срце заштићено са свију страна у исто време. Тада сам Господ шаље анђеле Своје да чувају срце истовремено с десна и с лева, спреда и одстрага.
Ово значи: ако те спопадне искушење, не смеш га посматрати као нешто о чему треба размишљати, премишљати и одмеравати разлоге за и против. Ако тако будеш чинио, прљаш срце и губиш време, а то је већ победа за непријатеља. Уместо тога, без најмањег оклевања, окрени се Господу и реци: Господе, смилуј се мени грешном. Што брже скренеш своје мисли од искушења, то брже стиже помоћ.
Никада не буди сигуран у себе. Никада не доноси одлуке, помишљајући на овај или сличан начин: „могу ја то, биће све у реду.“ Немој никада имати поверења у сопствену моћ и снагу да се одупреш било малим, било великим искушењима. Напротив, овако размишљај: „сигурно ћу пасти, чим ме искушење нападне.“ Самоувереност је опасан савезник. Што мање снаге приписујеш себи, то чвршће стојиш. Признај своју слабост, своју потпуну немоћ да се одупреш и најситнијем мамцу ђавољем. Тада ћеш, на своје запрепашћење, открити да он нема никакву власт над тобом. Јер ако си прихватио Господа за прибежиште, зло те неће задесити (Пс. 90). Једино зло које Хришћанина може задесити је грех.
Ако осетиш грижу савести што си касније ипак пао, ако си пун самопрегора, жалостиш се и обећаваш себи да то „никад више нећеш учинити“, то је сигуран знак да си на погрешном путу: рањено ти је самопоуздање.
Онај који се не узда у себе са благодарним чуђенјем ће се запитати како то да није још ниже пао, захвалјује Богу што му је послао помоћ на време, јер би иначе и далје лежао на землји. Такав човек се брзо подиже и започинје молитву трикратним Слава Теби Боже.
Када се спотакне, размажено дете наставља да дуго лежи на земљи и јадикује. Оно захтева пажњу, саосећање и тражи да га сви мазе као накнаду за бол. Када паднеш, ма колико те болело, не показуј то и не јадикуј, као неваљало дете. Устани и поново се прихвати борбе. Онај који се бори бива и рањен. Само анђели никада не падају.
Но, моли се Богу да ти опрости и да ти не допусти да поново будеш непажљив.
Немој следити пример Адамов и приписивати кривицу жени, ђаволу нити било којој прилици споља. Разлог твоме паду лежи у теби: када је Господар дома био одсутан, пустио си лопове и разбојнике да уђу у кућу и да је опустоше како им је воља. Моли Бога да се то не догоди поново.
Једом су питали неког монаха: шта радите тамо у манастиру? Монах је одговорио: падамо и дижемо се, падамо и дижемо се и опет падамо и опет се дижемо.
Јер не прође ни неколико минута живота, а да човек барем једном не падне. Моли се, зато, Богу да се смилује на све нас.
Моли се за опроштај и за благодат Божју, моли се за милост као што се моли злочинац осуђен на смрт и памти да смо једино благодаћу спасени (Ефес. 2:5). У слободи и благодати ти немаш никаквог удела. Размишљај о себи као о одбеглом робу који клечи пред својим господаром и моли да буде помилован. Нека таква буде твоја молитва, ако хоћеш да послушаш Св. Исака Сирина и да у себи збациш бреме греха, да би пронашао стазу која води узбрдо и која ти омогућава пењање ка висинама.
 

   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *