ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА
О телесним и умним радњама које прате молитву
 
Важно је, када се молиш на описани начин, да не дајеш слободу сопственом телу. Молитва у којој се тело не мучи, а срце не плаче, налик је неуобличеном плоду, вели Св. Исак Сирин; таква молитва нема душу. Она у себи носи семе самодовољности и гордости, која прелешћује срце да поверује како се оно налази, не само међу позванима, већ и међу оно мало изабраних (Мат. 22:14).
Чувај се такве молитве, она је корен многих грехова. Јер ако ти је срце везано за свет, и благо твоје остаће тек само светско благо, чак и ако ти будеш убеђен да си својим телесним рукама загрлио само небо. Твоја радост у том случају постаје нечиста, изражена неуздржањем и нагоном да много причаш и поучаваш друге, да приводиш људе вери без благослова Цркве. Тумачиш Јеванђеље следећи свој плотски разум, не подносиш да те било ко у томе исправља, упадаш у ватрене препирке у којима браниш свој став, а све због тога што си пропустио да кротиш своје тело и тиме смирујеш срце.
Истинска радост је тиха и непрекидна, па нам и Апостол поручује: радујте се свагда (1 Сол. 5:16). Она исходи из срца које плаче због окретања свог и целог света од истините Светлости; истинска радост постоји једино у болу срца. Речено је: блажени који плачу (Мат. 5:4) и блажени који плачете сада, свим својим телесним бићем, јер ћете се насмијати духовним (Лк. 6:21). Истинска радост је радост утехе, радост која се изнедрује из познања сопствене слабости и милости Божје, радост којој није потребан смех зуба да би се исказала.
И о овоме размишљај: и човек који је везан за ствари земаљске се радује, али се исто тако и жалости и узнемирава око њих: ум таквог човека је подложан сталним непрекидним променама. А радост Господара твога (Мат. 25:21) је довека, јер је Бог непроменљив.
Стога, када постом и подвижничким животом обуздаваш плот своју, у исто време обуздавај и свој језик. Причљивост (многоглагољивост) је велики непријатељ молитве. Бујица речи стоји на путу речима молитве. Због тога ћемо за сваку празну ријеч коју будемо изрекли дати одговор у дан Суда. (Мат. 12:36). Када желимо да нам је соба чиста, у њу не уносимо прашину са улице; стога и ти срце своје држи у чистоти од оговарања и сваког празнословљења о догађајима дана који је минуо.
Језик је ватра, а помисли само како малена ватра велике ствари запали (Јаковљ. 3:5-6). Ако пламену одузмемо кисеоник, угасиће се; ако својим страстима не даш да дишу, оне ће се постепено угушити. Ако се у теби разгори гнев, ћути и нека се то на твојој спољашњости не примети. Исповест твоју може чути само Господ. Тако, већ на самом почетку, гасиш упаљену бакљу. Ако те саблажњавају греси других, покри их, као Сим и Јафет наготу свога оца, хаљином ћутања (1 Мој.9:23), тиме ћеш умртвити своју жељу да судиш пре него што се разбукти гнев у теби. Као што чаша држи воду, тако се и ћутање може испунити молитвеном пажњом.
Но, није језик једино што мора обуздавати човек који се вежба у стражењу. Такав мора чувати себе (Гал. 6:1) у свакој ствари, и његова се пажња мора протезати све до највећих дубина нјеговог бића. Дубоко у теби налазе се небројени магацини у којима се комешају сећања, мисли и маштања која мораш обуздати. Немој узбуркивати сећања, да ти блато у којима она леже не би прекрило молитву; немој се ваљати у прљавштини својих старих грехова. Не буди као псето које се враћа на своју бљувотину (Прич. 25:11). Не допуштај уму своме да се задржава на личним стварима које би у теби могле да изазову нечисту жељу или да ти пробуде машту. Ђаволов омиљени терен за борбу је управо машта, јер кроз машту нас он увлачи у разговор и општење са нјим, убеђује нас на пристанак и покреће на делање. У том свету мисли он сеје сваку сумњу и бригу, покушава да те зароби логичким поступком мисли и доказима, неплодоносним питањима и одговорима које сам себи дајеш. Све то одбијај речима Псалмопојца: идите од мене, безаконици! (Пс. 119:115).
 

   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *