ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ДВАДЕСЕТШЕСТА
О бесценом бисеру
 
Лишен свакога знања, немајући ниједне добре мисли нити дела, без сећања на прошлост и без жеља за будућност, непотребан као похабана крпа, безосећајан као камен на путу, изгрижен као црвоточна печурка у шуми, смртан као риба на сувом и тужан до суза због оваквог свог бедног стања, тако треба да стојиш пред Свевишњим у молитви, пред Судијом и Творцем твојим, Спаситељем и Господом твојим, Духом Истине и Животодавцем; и као Блудни Син да измуцаш из дубине сопствене немоћи: Оче, сагријеших небу и Теби и више нисам достојан назвати се сином Твојим (Лк. 15:21). Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.
Своју немоћ знаш и сада лежиш као зрно прашине пред Свевишњим, а из твоје беде расте љубав према ближњима као према створенјима Божјим, која у себи носе светлост Његову. Знаш да их Он, Недокучиви, види и гледа, и то је довољан разлог да и ти све своје дајеш за нјих.
Чудесна ствар се догодила: што си дубље залазио у сопствено срце, све си више излазио из себе. Спољни услови твога живота остали су исти: и даље обављаш кућне послове и стараш се о деци, идеш на посао, примаш плату и плаћаш порез. Чиниш све што припада твом спољашњем животу будући да си део друштва у коме живиш, и које не можеш да оставиш. Али ти си у себи чврсто решио да даш једно, како би примио друго.
… А ако Тебе имам, шта још да тражим? Ништа, одговара Св. Јован Лествичник, само да се молим без престанка и да у тишини будем уз Тебе. Неко робује богатству, неко почастима, а неко стицању новца. Моја једина жеља је да будем уз Господа.
Молитва је, заједно са самоодрицањем које иде уз њу, постала твоја стварност. Од сада па надаље, једино што за тебе има стварну вредност јесте да по вољи Божјој свагда живиш (1Мој.6:9), а у то су укључени сви догађаји земаљски, као и небески. За онога који у себи носи Христа нема смрти, нити болести, нити земаљских прохтева; он је већ закорачио у вечни живот, а тај живот обухвата све.
Ноћу и дању небеско семе клија у твоме срцу и расте, а да ти и не знаш. Земља твога срца сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4:27,8).
Светитељи нам говоре о незалазној светлости. Ова светлост није од очију, већ од срца које никада не престаје да ходи у чистоти и целомудрености. Ова светлост оставља иза себе таму и непрестано тежи пуноти дана. Њена трајна особина је непрестано обнављање чистоте. То је светлост вечности, светлост неугасива, која просијава кроз копрену времена и твари. Но светитељи никада не кажу да је та светлост њима дата, већ да се даје онима који су очистили своја срца из љубави према Господу, на узаном путу којим су слободном вољом пошли.
Тај узани пут нема краја: нјегова је особина – вечност. Тамо је сваки трен нови почетак – садашнјост садржи будућност: дан Суда; садашњост уклјучује и прошлост: стварање света; јер је Христос безвремено присутан свугде, и у аду и на небу. Доласком Јединога, нестаје свака множина у времену и у простору. Све се догађа истовремено, сада и овде и свугде, у дубини срца. У срцу ћеш, дакле, пронаћи оно што си тражио: дубину, висину и ширину Крста: Спаситеља и Спасење.
Стога, ако желиш да душу своју спасеш и задобијеш живот вечни, из тренутка у тренутак се подижи из своје учмалости и говори: помози ми, Господе, да поставим добар почетак, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
 

   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *