ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА
О унутрашњој борби као средству
 
Одбацивањем спољашњих окова, одбацујеш и унутрашње. Док се ослобађаш спољних брига, твоје се срце ослобађа унутрашњег бола. Из овога је је јасно да је та тешка борба коју водиш сам са собом само једно средство којим се долази до циља. Као таква, она није ни добра ни лоша, а светитељи често ту борбу упоређују са леком који прописује лекар. Ма колико болно било вођење те борбе, она и даље остаје само средство којим се задобија поновно оздрављење.
Увек имај на уму да уздржавање није никаква врлина. Је ли врлина када човек сопственом непажњом упадне у дубоку јаму у неком напуштеном руднику, па се прихвата мотике и лопате, не би ли се избавио одатле? Није ли сасвим природно да користи у ту сврху оруђе које му је дато од неког ко има више власти над њиме, да би се избавио од мрака и загушљивог ваздуха? Када не би тако поступио, зар не би то била глупост?
Из овог примера можеш се научити мудрости. Оруђе је оно што нам је дато ради нашег спасења: јеванђељске заповести и Свете Тајне, које су крштењем дароване сваком Хришћанину. Уколико их не употребљаваш, не могу ти бити ни од какве користи. Али ако их користиш како ваља, оне ће ти отворити пут ка слободи и светлости.
Кроз многе нам невоље валја ући у Царство Божје (Дап. 14:22). Морамо, као заточени сужањ, да се одрекнемо многих прилика за одмор, сан и разоноду; као тај сужањ, и ми морамо стражити и користити сваки тренутак док други спавају или се баве овосветским ситницама. Не испуштајмо лопату и мотику из руку, а то су за нас, заправо, молитва, пост, бдење и рад, да бисмо држали све што нам је Господ Исус Христос заповедио (Мат.28:20). Ако је срцу мрска таква чврста дисциплина, морамо употребити сву снагу своје воље како бисмо срце приморали да се повинује, уколико желимо да будемо слободни.
Какву награду сужањ сада добија? Добија ли он уопште икакву награду?
Његова награда је труд. Награда се састоји из љубави према слободи коју осећа, из наде и вере захваљујући којима је и добио оруђе за рад. Заједно са тим трудом расту вера, нада и љубав: што је човек марљивији и што мање штеди себе, награда је већа. Свестан је тога да је само сужањ међу сужњима, и у сопственим очима не раздваја себе од својих другова: грешник је међу грешницима на кугли земљиној. Но док они, препустивши сами себе безнађу, спавају или се картају да им брже прође време, он ради. Пронашао је благо, али га је сакрио у пољу (Мат.13:44); он у себи носи царство Божје: љубав, наду и веру да ће једнога изаћи напоље, на свеж ваздух. Он за сада, наравно, истинску слободу види само у огледалу (1Кор.13:12), но у надању своме он је већ слободан човек. Јер се надом спасосмо (Рим. 8:24). А нада која се види није нада, додаје апостол да бисмо правилно разумели о чему се ради. Када сужањ једном достигне слободу и види је лицем у лице, тада он више није сужањ међу сужњима на земљи. Он се тада налази у свету слободе: слободе у којој је створен Адам и која нам је враћена кроз Христа.
Као овај сужањ, ми смо већ слободни у свом надању, али пуноћа спасења се не налази у нашем земаљском животу, већ изван њега. Тек тамо ћемо моћи да кажемо: спашен сам. Јер је испуњење заповести: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат.5:48) људима немогуће овде на земљи. Зашто нам је, онда, дата та заповест? Светитељи нам одговарају: зато да бисмо започели свој рад у садашњем тренутку, али вазда са погледом упртим у вечност.
Циљ слободе човека није у њему самоме, нити у другом човеку, већ у Богу, учи нас владика Теофан.
Јер вапај слободе гласи: покајте се! А позив који нам је дат, јесте: ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мат. 11.28). Уморни – од каквог рада? Рада на свом привременом благостању? Натоварени – чиме? Земаљским бригама и старањем? Ни најмање, одговарају нам светитељи, јер ево шта Господ даље говори: узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер Ја никада нисам размишљао о свом привременом благостању и никада нисам био натоварен бригама светским док сам на землји ходио…
Какву плату добијају сви који се труде око свог спасења и који су натоварени бременом отпора који им због њиховог труда пружа свет, како у њима самима, тако и споља? Какву ће плату примити они који Христов јарам узму на себе и живе онако како је Он живео, који не уче од људи, ни од анђела, ни из књига, већ од самога Господа, од Његовог живота, Његове светлости и деловања дубоко у њима, они који, као и Он, могу за себе да кажу: кротак сам и смирен у срцу, немам високо мишљење ни о себи, нити о ономе што говорим и радим? Они ће наћи мир душама својим. Сам Господ ће их одморити. Биће им дата слобода од искушења, брига, понижења, пакости, страха, немира, и свега осталог што узнемирава срце човеково.
Ово објашњење које нам је дао Св. Јован Лествичник шири се од Хришћанина до Хришћанина. Искуство нам увек изнова открива да је јарам Христов благ и бреме Његово лако онима који Њега љубе.
Но, само онај који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мат.10:22), а не онај који на том путу одустане или га савлада леност. Ово обећање се не односи на таквог човека.
Зато не смемо посустајати. Морамо бити чврсти, непоколебљиви, напредовати непрестано у делу Господњем, знајући да труд наш није узалуд у Господу (1Кор.15:58). Када једном почнемо, не смемо престајати да чинимо дела достојна кајања. Одмарати се од тога исто је што и одустати.