ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА
О једном тумачењу приче о Закхеју
 
Као Закхеј, и ти си се сада попео на дрво да би видео Господа (Лк. 19). Ниси то учинио ни снагом својих мисли, нити на неки мистични, умни начин. Људско си биће и имаш тело: као Закхеј, користио си снагу својих удова и плод који је земља дала да би се издигао изнад тла. Ако си то учинио са разумевањем и смиреним расуђивањем, свестан тежине свога тела, но без страха, мудро, не гледајући на страну, имао си ту благодат да, изнад глава гомиле људи, то јест, изнад твојих овосветских жеља, на тренутак угледаш Њега кога си тражио.
Приметио си, сада пошто си стекао јаснију спознају о сопственој грешности, да те више не привлаче забаве и друштвени живот; дато ти је да на тренутак видиш свога унутрашњег човека, онаквог какав он уистину јесте. Можда ти се чини да је до сада твоје срце личило на чун – орахову љускицу коју су водене струје носиле тамо-амо, без циља, без кормилара; а да сада, на сву срећу, твој пут има и циља и смисла. Но не заборављај никада да си ти и даље иста та орахова љускица на отвореном мору; ако си правилно пловио, сада си тек у могућности да видиш колико је заиста слабашан и мали твој чун.
Ако само покажемо добру намеру, сам Господ ће нам бити путеводитељ, каже Владика Теофилакт Охридски. Христос говори Закхеју: сиђи брзо (дакле, унизи се), јер ми данас ваља бити у дому твоме (Лк. 19:5). Дом се овде може схватити као срце човеково. Заиста, вели Господ, попео си се на дрво и победио један део својих овосветских прохтева, јер си желео да Ме видиш, тј. пожелео си да Ме осетиш кад пролазим твојим срцем. Али сада похитај да се унизиш, да се смириш, како не би и даље седео на дрвету мислећи да си бољи од других, јер у срцима ништих Ја обитавам. И сиђе брзо, и прими га радујући се (Лк.19:6).
Закхеј, први међу цариницима, прими тада Христа, и одмах раздаде сва своја блага. Половину својих добара даде сиромасима, а другу половину потроши да би четвороструко вратио онима које је оштетио. Јер, и ово је син Авраамов (Лк. 9:9), и он је чуо глас Господа свога и отишао из своје земље и од рода својега и из дома оца својега (1 Мој.12:1), у коме су владале страсти и самољубље.
Закхеј је знао да се срце које прима Христа мора испразнити од свега осталог: да оно мора жртвовати сва она блага на незаконит начин стечена – похоту тјелесну и похоту очију и надменост живљења (1 Јов.2:16). Схватио је да је онај који је на земљи богат – сиромах на небу, јер бити материјално богат исто је што и бити духовно сиромашан, по речима Св. Јована Златоустог.
Колико је немогуће сјединити болест и здравље, толико је немогуће помирити љубав и богатство, вели Св. Исак Сирин; јер онај који љуби ближњег свог, безусловно поклања сва своја блага: таква је природа љубави. А без љубави нема уласка у Царство Небеско. Ово је схватио и Закхеј.
Што мање имаш, то ти је живот једноставнији. Сав сувишак је избачен, срце се скупља око свога средишта и мало-помало покушава да уђе у сопствену срж, у којој се налази лествица која води ка небу.
Тада и молитва постаје једноставнија. Молитве се окупљају у самој средини срца и продиру кроз њу. Тамо, у дубинама срца, остаје једина молитва, једина прозба која је потребна: прозба за милост.
Јер шта друго може грешник, и то први међу њима (1 Тим.1:15) желети, осим да се Господ смилује на њега? Има ли он ишта свога што би могао дати? Има ли он сопствене снаге, сопствене воље, било шта своје? Може ли ишта сам предузети? Зна ли ишта? Постоји ли ишта што би он, који ништа не поседује, могао да назове својим?
Такав грешник ништа не поседује, осим греха, а грех је ништавило, оно што не постоји. Грех је празнина, мрак, непоседовање. Тамо пребива грешник, у том ништавилу.
Тако грешник види себе, и што мање поседује, богатији је: испражњена одаја која се налази дубоко у њему није више крцата стварима пропадљивим, већ је испуњена пунотом, светлошћу и потврдом вечног живота – лјубављу и милошћу. У дому његовом сада као гост обитава Господ.
Али како може овај грешник икада да заслужи да га посети Господ? Како може уопште и да замисли да ће Господ погледати на њега у том мраку у коме се налази? Ма колико покушавао да се очисти, ма колико велика била његова борба и труд, ма колико следио Јеванђељске заповести и држао постове, бдео и стражио, одрицао се свега Господа ради, грешник види себе како опет изнова запада у нерасположење и свадљивост, леност и недостатак љубави, неблагодарост и нестрпљивост, и свакојаки други порок и грех који се замислити може. Како уопште може, онда, да очекује да ће Господ ући у такву одају?
Зато се моли: Господе, помилуј. Смилуј се не мене, грешног. Јер, заиста сам покушавао да чиним што сам био дужан чинити: орао сам земљу свога срца, чувао сам стадо које тамо напаса (Лк. 17:7-10), но ја сам само убоги слуга Твој и без Тебе не могу чинити ништа. Стога, смилуј се на мене и испуни ме благодаћу Твојом.
Вера расте уз труд и рад (Лк.17:5), а с молитвом човек добија снагу за тај труд. Стога су молитва и рад чврсто повезани, све док се једног дана не слију и не постану једно. Тада ће рад постати молитва, а молитва рад. То је оно што светитељи називају молитвом срца, духовним делањем, Исусовом молитвом.
 

   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *