PREMA NEBESKIM LEPOTAMA – STARA SRPSKA POEZIJA

NATPIS NA KOSOVSKOM STUBU
Ove reči napisane biše
na mramornom stubu na Kosovu
 
Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog i kao steg,
videćeš kako posred polja uspravno stojim.
Da ne promineš i da ne previdiš
kao nešto zaludno i ništavno,
no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,
i razmotri reči koje ti prenosim,
i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka
i kako i zašto stojim ja ovde,
jer istinu ti govorim,
ništa manje od živoga,
da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.
Ovde negde bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljska i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje NIŠTIH,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
i sa svima svojima, bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisnu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod.
štene lavovo i vasiliskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.
O čudesa Božijih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro s?m prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.
Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka tog ubice, sina Amuratova.
I sve ovo rečeno svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
i čas je bio šesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna.
 

najslađem, najljubaznijemu
i nerazdvojnom srca mog,
sugubo željenom, i mnogo,
premudrošću obilnom,
carstva mog iskrenome,
(ime rekavši),
ljubazan u Gospodu celov,
i neoskudno s tim
milosti naše darovanje.
 

što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?
 

i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi, –
i nije čudo,
jer ljubav je Bog,
kao što reče Jovan Gromovnik.
 

jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
„Iziđimo u polje.“
 

ljubavi je delo.
dobrodetelj prevaziđe svaku.
 

„K’o miro s glave
na bradu silazi Aronu,
i k’o aermonska rosa
na gore što silazi sionske.“
 

ljubavi prikladni,
ljubav uzljubite,
al’ pravo i nezazorno,
mladićstvo da ne povredite i devstvo,
božanstvenome čim naše
prijanja biće,
božanstveno da ne uznegoduje.
Jer Apostol reče,
Božjega Svetoga Duha ne rastužujte,
znamenje što javno njime
dobiste u krštenju.
 

il’ telom ili duhom,
no da li gore razdvojiše nas,
da li reke,
David da reče: „Gore Gelvujske
dažd na vas da ne siđe, ni rosa.
Saula jer ne sačuvaste,
ni Jonatana?“
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte,
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mojemu.
 

i da isuše,
kao za Mojsija more,
sudije kao za Isusa,
ćivota radi Jordan.
 

i snova da vidimo se,
i snova u Hristu da sjedinimo se,
samome tom,
kome slava sa Ocem
i sa Duhom Svetim
u beskraj na veke,
amin.