ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

СМРТ ДЕСПОТА
СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА
Где, уистину, изненаде оде
све светло и красно
што је унутра и напољу?
 
Где су зборови играча,
где црквена сабрања?
Где саборне светковине
и молитвена обилажења по околини?
 
Наједанпут све би мрзост запуштења,
све се преобрази,
све се у небиће деде,
све се невољом испуни.
 
Хумке се разараху и сажижаху.
 

ДЕСПОТ ЗАГОНЕТНИХ ОЧИЈУ
Био је познат роду по загонетки својих очију,
Сличној сунцу и сунчевој светлости
Од кога примамо светле зраке
Али не и његову суштину,
Затим се заједно обојега лишисмо.
Јер уместо главе која управља,
Који је глава светлаизабранима,
Умре у месту Глави.
И плачи опет, Бели Граде, потамнелост своју,
Вођа народа као цвет процвета и отпаде,
Јер и земља са тобом заједно рида,
Што прими онога кога се није надала тако брзо примити,
Чекањем тридесетпетих текућих година,
Пошто је прошло већ шест хиљада и девет стотина
(6935=1427).