ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

СЛОВО КОСОВСКИХ БОРАЦА
Не поштедимо себе,
знајући да имамо и после овога отићи
и с прахом помешати се.
Умримо да свагда живи будемо.
 
Принесимо себе Богу као живу жртву,
не као пре маловременим
и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем,
но у подвигу крвљу својом.
 
Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после овога
другима будемо.
 
Не бојмо се страха
који је дошао на нас,
ни устремљења нечастивих непријатеља,
који скачу на нас.
 
Ако бисмо заиста на страх
и губитак мислили,
добра се не бисмо удостојили.
 
Ми с Исмаилћанима
борити се имамо.
Ако и мач главу
и копље ребро
и смрт живот
ми с непријатељима борити се имамо.
 
Ми смо једна природа човечанска,
потчињена истим страстима.
И један гроб да нам буде.
И једно поље
тела нашнх с костима да прими,
да едемска насеља светло нас приме.
 

ИСПОВЕСТ МРТВОГ КНЕЗА ЛАЗАРА
Боља ми би похвална смрт
неголи са поругом живот.
 
Ако и на образу рану и по глави мач,
за благочашће се патих,
но мужаствен показах се
и с мученицима убројах се.
 
Гледах доње бојеве
и избројах горње почасти,
гледах мачеве
и помишљах на горње венце,
очекивах смрт
и на бесмртност помишљах.
 
Промена подвига
довољно ми би за утешење.