ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ПОВЕСТ ТУЂИНА И ПЛЕНИКА
Седох и смотрих како теку бескорисно.
Обретох свест моју трому, ум мој одрвењен
и намучену ми душу љуто уништену.
Остави душо сласти, не теци у неизвесно,
да не предухитри те смрт
и да не получиш спасти се.
Лукава недра помрачују душу моју.
Срп изоштрен жети чувства.
И месо трули од мноштва зла мојих.
Очи покри, никако угледати.
Руке и ноге изнемогоше,
крепост не имајући сасвим.
У добро сумњам, у лукаво више.
Као птома, као пас.
Као туђин и пленик бескорисно спавам.