ПОВЕСТ ТУЂИНА И ПЛЕНИКА Седох и смотрих како теку бескорисно. Обретох свест моју трому, ум мој одрвењен и намучену ми душу љуто уништену. Остави душо сласти, не теци у неизвесно, да не предухитри те смрт и да не получиш спасти се. Лукава недра помрачују душу моју. Срп изоштрен жети чувства. И месо трули од мноштва зла мојих. Очи покри, никако угледати. Руке и ноге изнемогоше, крепост не имајући сасвим. У добро сумњам, у лукаво више. Као птома, као пас. Као туђин и пленик бескорисно спавам.
