ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ОТПИСАНИЈЕ БОГОЉУБНО
Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те
порадовах се весељем духовним.
 
Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена…
 
И слушах твоје душе богољубну нарав
и нетелесно анђеоско пребивање.
И оно од нас коначно удаљење.
 
И веома твоје видети зажелих преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.
Не малу од твојега виђења
мени приплодити корист…
 
Но због даљњег нам растојања,
и море и гај,
овог ради узрока
немогуће нам је видети светињу ти…
 
Јер жељење богатства и сујетна слава,
а уједно и сласти не остављају нас,
који су на таласима
у мору овог сујетног живота,
узникнути к светлости чистог и нетелесног пребивања.
 
Јер се помрачише душевне очи
муком и метежом који је у свету…
 
И ово сада
као од сна некојег дубоког пробудивши се
усхтех твоју светлост видети.