NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
II NAGOVEŠTAJI MONAŠKOG ŽIVLJENJA U ŽITIJU SVETOG JOVANA PRETEČE
 
Veoma priliči da se praznik u čast svetoga proroka, preteče i krstitelja Gospodnjeg Jovana praznuje u pustinjskoj obitelji! Jer, sveti Preteča beše prvi pustinožitelj od rođenja Hristovog. Svi potonji pustinjaci išli su njegovim stopama, njegovim primerom se nadahnjujući i podražavajući njegova pravila. Zbog toga svi koji napuštaju svet treba duboko da proniknu u svešteno žitije Preteče Gospodnjeg Jovana, kako bi po njemu upravljali svoje kretanje. Priđite, sestre, naučimo se od Preteče Gospodnjeg kako da se udaljimo od sveta. Vi znate zbog čega je to vama potrebno više nego drugima.
Danas proslavljamo spomen rođenja svetoga Jovana, krstitelja Gospodnjeg, sećajući se početka njegovog života. Pokušajte da vašu pažnju obratite na ovaj događaj. Jer, kao što se u semenu vidi budući izdanak, tako i rođenje svetoga Preteče u potpunosti projavljuje ono što će se zbivati sa svakim koji otpočinje monaški život.
Pogledajte. Da li je iko pomišljao da će se od ostarelih i bezdetnih Zaharije i Jelisavete roditi dete? Pa ipak, gle, neznano kako, začinje se plod u ostareloj utrobi, sazreva, i dolazi na svet Jovan, imenjak blagodati. Isto tako se, na čudesan i od svih skriven način, u tajni srca začinje, raste i jača želja za odricanjem od sveta. Jer, Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide. Tako biva i sa svakim ko reši da napusti svet. Misao o ovome, kao anđeo-blagovesnik, skriveno zaiskri u dubinama duše, spolja okruženoj vidljivim delima blagočašća. I pored toga što rasuđivanja od ovoga sveta neprestano ustaju protiv nje sa nedoumicom: „Kako će se to desiti, postoji li uopšte mogućnost da se tako nešto dogodi?“, ona raste i jača, sabirajući oko sebe sve dobro, sve dok, ispunivši čitavo biće čovekovo, ne počne da prodire i u reči, i u dela, i u navike, postajući svima očigledna, te je svi stanu nazivati blagodatnim delom. U ovome je – izbranje Božije i Božiji prst: ukazanje na početak monaškog puta. Gospod će biti sa onim ko ovako počinje, i njega sa njegove staze neće skrenuti nikakve neprijatnosti. Ko, pak, otpočne sa drugačijim računima – neće izbeći pad, kao što i suvi list najzad pada sa grane.
Pogledajte dalje, kakva svetla znamenja prate rođenje Preteče Gospodnjeg: dolazak anđela, Zaharijina zanemelost, igranje mladenca u utrobi materinoj, neobično i na nesvakidašnji način dato ime, očevo proroštvo o rođenom sinu. Svojevrsna znamenja prate i svako stupanje na monaški put. Ovo je poznato svima koji stupaju na taj put. Kod njih se ne radi samo o želji, premda je ona koren svega. Vazda se pojavljuju i druge okolnosti, u kojima je jasno vidljiv prst Božiji. One kasnije služe kao potpora nadanja da će započeto biti i okončano, da će onaj koji otpočinje imati snage i da dovrši. A šta se tu zapravo zbiva, ne može se opisati. Svako iskusi nešto što je samo njemu znano, i što mu je većim delom veoma neobično. Na taj način se potvrđuje da je monaštvo – i u otpočinjanju, i u kasnijem prebivanju – dar sa neba, te da je monah čudesna blagodatna pojava na zemlji, bez obzira na njegovu spoljašnju uniženost. Štaviše, ukoliko je on u većem uniženju, utoliko je njegova pojava blagodatnija.
I tek što nesta čudesnih znamenja kraj kolevke Jovanove, gle, otpočeše progoni. Nije znano kako je on bio spasen od mača vojnika poslanih da pogube mladence, ali je sigurno da osobita Božija pomoć nije izostala. Svakakve neprijatnosti neizostavno prate i početak monaškog življenja. Jedni iskuse veće neprijatnosti, drugi manje; neki se suoče sa unutarnjim, drugi, pak, više sa spol>nim iskušenjima. Iskušenja prate svakoga, i svakome su teška saglasno meri koja se može podneti. Jer, potrebno je raskinuti pređašnje veze, odreći se od ranijih navika i usprotiviti im se; potrebno je ne samo skršiti svoju volju, već se izboriti sa celom porodicom, ponekad i sa čitavom rodbinom; treba izdržati čekanje, mučeći se neodoljivom željom za što skorijim udaljavanjem od svega. Za neke put do obitelji i sam ulazak u nju biva povezan sa ogromnim teškoćama, da i ne govorimo o tome da svet ne voli one koji ga odbacuju i stara se da ih javno ili tajno pritešnjuje. Sve se ovo zbiva prema poretku dela Božijih, i nikako ne predstavlja znak neblagovoljenja (tj. nenaklonosti) Božijeg. Ono predstavlja poprište iskušavanja i krepljenja volje na prvim koracima radi kasnijeg blagonadežnog hođenja. Može biti da na svetu nije bilo monaha kome bi monaštvo bilo lagano! Ipak, neka ne pada u uninije onaj ko je voljan početi. Što je teži početak, to je inok kasnije čvršći.
Posle Irodovog gonjenja sveti Jovan ostade u pustinji, vaspitavajući se na čudesan način. Kako? To je jedino Bogu znano. Ali, kraj je pokazao koliko je plodonosan bio Jovanov pustinjski život. Ovo je obraz stupanja u obitelj svih koji se odriču sveta.
Sa već sazrelom željom da se posveti jedinome Gospodu, savladavši sve prepreke i sa strane sveta, i, ponekad, sa strane same obitelji, sklanja se najzad pod svodove manastirske duša žedna mira u Bogu, pojući sa prorokom: Udaljih se bežeći, i nastanih se u pustinji, čekajući Boga koji me spasava (Ps.55,7). Svet ne zna šta zatim biva sa onim ko se sklonio u obitelj. On u njoj vidi samo beživotnu i suvu pustinju. To i jeste tako, premda samo za plot, ali ne i za duh. Ovde se u potpunosti ispunjuju apostolske reči: Ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2.Kor.4,16). Od monaške obitelji nema plodnijeg i orošenijeg tla za rast ovog unutrašnjeg. Koliko je tu samo sladosnih vrela sa kojih se napaja duša! I reč Božija, i svakodnevna bogosluženja, i čitanje, i post, i [duhovno] rukovođenje starijih, Božije urazumljenje, tajna i javna upozorenja, neometano prebivanje u molitvi, od koje dolaze svako dobro i svaki napredak. Razume se, i ovde je mnogo neravnina. Ali, samo ako postoji dobra namera da se posluži i Gospodu i obitelji, sve će se na kraju poravnati, te će kraj ukrasiti delo dovođenjem do savršenstva započetog i nameravanog… Dalje nećemo ići sa poređenjima, budući da nije svima svojstveno ono što će se kasnije zbivati sa svetim Jovanom. Mislim na njegovo pozivanje da izađe iz pustinje i da posluži spasenju roda ljudskoga. I iz obitelji mnogi bivaju pozvani da služe ljudskoj dobrobiti. Međutim, tada se radi o posebnom promislu Božijem, a ne o cilju monaškog života. Ono, pak, što sve treba da držite na umu i u srcu jeste ispravno prebivanje u obitelji po svim pravilima monaškog ponašanja i monaškog podvižništva. Samo sam na to, sestre, želeo da vas podsetim.
Opisujući okolnosti dolaska Preteče Gospodnjeg na svet, pokušao sam da vam predočim začetak monaškog života kod gotovo svakoga čoveka koji se odrekne sveta. Mnoge od vas su, verovatno, u tome prepoznale i neke najopštije obrise vlastitog života. Međutim, nije mi bio cilj da izazovem isprazne pomisli, već da svaku od vas podstaknem da u okolnostima koje su pratile početak njenog monaškog življenja nađe snažan podstrek za revnosno podvizavanje. Sećate li se kako vam je u duši nikla prva želja za monaštvom, kolikom vas je toplinom ugrejala, kako je često i kako slatko hranila srca vaša? To je Gospod nalagao na vas svoju ruku i blagoslov. Stoga pazite da ne izneverite ono što Bog od vas očekuje, i revnosnim podvizavanjem pokažite se dostojnim Njegovog izbranja. Sećate li se kako vas je Gospod upućivao da ostavite svet, kako vas je navodio da odaberete upravo ovu, a ne neku drugu obitelj? Stoga pazite da se ne kolebate sumnjom da ono što ste odabrale nije po promislu Božijem, i ne budite malodušne kada vam se učini da je Gospod okrenuo glavu svoju od vas. Jeste li zaboravile koliko ste truda podnele na samom početku da biste stupile u obitelj, i koliko ste prepreka savladale? Čuvajte se da ovaj svoj trud ne učinite besplodnim pošto ste već dostigle ono što iskaste, i da ne položite oružje koje vam je neophodno u boju. U obitelji je oružje još potrebnije. Ovde imate sve što vam je potrebno za uspešno monahovanje. No, sam monaški život se ne zadobija zabadava. Koliko on samo zahteva znoja i napora, i opih unutrašnjih, i onih spoljašnjih! Vama je to dobro znano. I opet, sigurno vam je znana i uteha koje se udostojava trudbenica, i svakako jasno sagledavate krunu, ka kojoj trud privodi. Zbog toga nemojte klonuti: neće Bog zaboraviti ni vaš trud, isto kao što nije zaboravljao ni druge koji se trudiše da proslave sveto ime Njegovo. Vi još čuvate žive uspomene na one koji su ovde uspostavljali monaški život, i još osećate prisustvo njihovog duha među vama. Ne gasite, no još većma razgorevajte ovaj oganj, podstičući se njihovim primerom. Velika je prednost vaša što ste imale takve [duhovne] učitelje. Međutim, bićete blažene tek pošto krenete njihovim stopama. Ja se molim Gospodu našem da vas blagoslovi u svim naporima, molitvama svetoga proroka, preteče i krstitelja svojega Jovana. Amin.
 
24. juna 1861. godine
u Sezenovskoj ženskoj obitelji
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *