NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
XVIII ONI KOJI SE PODVIZAVAJU RADI ISCELJENJA SVOJIH DUŠEVNIH NEDUGA (TJ. STRASTI) MOGU I DRUGIMA BITI BANJA ISCELJENJA
 
Danas je nedelja u koju spominjemo čudesno isceljenje raslabljenog, koji trideset i osam godina ležaše bolestan. U Jevanđelju se pominje čudotvorna starozavetna banja, u kojoj anđeo Gospodnji uzburkavaše vodu svakoga leta. Ko bi prvi ulazio pošto se voda uzburka, postajao bi zdarv, ma od kakve bolesti bolovao. U ovoj banji bejaše pet tremova, u kojima ležaše veliko mnoštvo bolesnika – slepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa.
Vrlo je razumljivo što danas proslavljamo i spomen na svetog mučenika Avramija. Njegove netljene mošti, koje ovde počivaju, jesu naša čudotvorna banja. Neka dolazi ko god želi, i to ne jedanput godišnje, već svakoga dana i svakog časa, i neka ne čeka anđela, već neka sam uzburka čudotvornu vodu molitvenim pokretima i uzdisajima, te će zasigurno otići zdrav i isceljen od neduga koji opterećuju dušu, pa čak i telo, ukoliko ga promisao na blagodat Božija nađe dostojnim čuda.
Ovo je, dakle, jasno. Ali, možda vam, sestre, nije sasvim jasno i shvatljivo zbog čega je danas praznik u vašoj obitelji? Očevidno da je uzrok ovome bila želja da se u vašim mislima snažnije zapečati ovaj događaj iz Jevanđelja. No, čemu podsećanje na njega? I zašto za vas, monahujuće? Šta se ovim želi kazati o vama – i vama samima, i nama sa strane? Da li da ste vi svojevrsna Ovčija banja za sve koji ovamo pritiču, bolujući od različnih duševnih neduga, ili, pak, da su vaše kelije nalik na onih pet tremova gde leže bolni i nemoćni, ištući i čekajući celebne talase izvan sebe, sa druge strane? To nije jasno: jeste li vi lekovita banja ili trem gde leže bolni? Želeo bih da to razjasnimo, kako bismo izvukli korisnu pouku.
Po mome rasuđivanju, dužne ste da budete i jedno i drugo. U sebi samima, u svojim osećanjima i samoprocenjivanju, dužne ste da budete bolne, dok za druge treba da budete isceliteljke duševnih neduga. Same treba da imate osećanje da ste pune duševnih neduga – da ste duhovno slepe, hrome, suhe. Onima, pak, što pritiču vašoj obitelji sa mnoštvom duševnih nemoći treba da pružate svako isceljenje – da vid darujete slepima umom i samoprelašćenima, da hrome i neodlučne uspravljate i postavljate na obe noge, i da oživljavate sveštena osećanja u dušama isušenim od taštine i svakidašnjih briga. Nemojte misliti da u ovome postoji protivrečnost. Možda će vam se učiniti da nije moguće da [čovek] sebi izgleda duševno nemoćan i da ujedno isceljuje druge. Odakle će sam sebi nemoćan čovek obresti isceljujuću silu za druge? Odgovorio bih da u spoljašnjem životu zaista ubogi drugima ne pruža izobilje, niti slabi – pouzdan oslonac ostalima. U duhovnom, pak, životu sve izgleda drugačije: ukoliko [čovek] sam sebi izgleda nemoćniji, utoliko je silniji. Jer, sila se Božija u nemoći pokazuje. Što se više ponižava, [čovek] čini sve slavnija i spasonosnija dela. Jer, ko se smirava u osećanjima, preuznosi se delima koja Bog kroz njega tvori.
Dakako, vama je dobro znano kako teče duhovni život. Kada je sav pod vlašću strasti, čovek nije u stanju da ih sagleda u sebi, budući da u njima i kroz njih živi. Ali, kada podejstvuje blagodat Božija, on u sebi počinje da razlikuje i primećuje strasno i grehovno, da ga ispoveda, da se kaje i da postavlja temelj namere da se uzdržava. Tako otpočinje borba. Spočetka se ona vodi protiv dela. Kada se, pak, čovek odvikne od rđavih dela, zapodeva se bitka sa rđavim pomislima i osećanjima. Ona prohodi više stupnjeva. Pri tome je najvažnije znati da se pomisli i osećanja ne mogu najedanput osloboditi od strasti i greha. Njima se robuje još izvesno vreme nakon odbacivanja zlih dela. Premda grešnih dela više nema, duša ipak pomišlja na grešne stvari i njima se naslađuje. To će brzo primetiti svako ko revnuje za svoje spasenje. Pažnja koju upražnjava da bi se posmatrao, neprekidno mu otkriva guste spletove strasnih pomisli koje se roje u njemu. Primetivši taj nered, on počinje da odgoni rđave pomisli, da u sebi guši strasne pokrete, da stiče naviku da prepoznaje početak svake strasne pomisli, da ih lovi kada se prikradaju, uvlače u dušu i prelašćuju je, ali istovremeno i da ih pobeđuje, tera i gasi. Što borba duže traje, strasti se sve više i više iskorenjuju iz srca.
Dešava se čak da se strasti potpuno iskorene iz srca. Iskorene! Zaustavimo svoju pažnju na tome šta znači iskoreniti strasti iz srca. Strasti se iskorenjuju, ali borba ne prestaje. One se iskorenjuju iz srca, ali ne izlaze iz naše prirode, već ostaju u njoj. Znak da je strast iskorenjena iz srca jeste odvratnost i mržnja prema njoj. Ali, čak i kada se to postigne, strasne pomisli neće prestati da dolaze i da pokušavaju da obuzmu čovekovu dušu. Ne! I u tom stanju strasne pomisli će napadati i sablažnjavati, premda bez uspeha, budući da ih srce odmah odbacuje sa mržnjom i odvratnošću. Strast je, dakle, iskorenjena iz srca, ali ostaje blizu njega, kraj vrata njegovih, kao kušač.
Pretpostavimo da je ovako bilo sa jednom, drugom, trećom strašću i sa svima koje su čoveku svojstvene. Sve su te strasti iskorenjene iz srca, i sve ih ono odgoni i mrzi. Međutim, one stoje blizu njega i sablažnjavaju ga. Šta mislite, kako će se osećati i kako će sebe doživljavati čovek u kome se to zbiva? Svakako kao da je nečist, budući da su strasti nečiste. I, premda ih mrzi, on ne može da ih ne primeti u sebi. Eto, dolazi sujeta; eto i osuđivanja; eto lenjosti; gle, zavist; gle, pohota! Premda ih sve odgoni i odbacuje, on ne može da ne uoči da obitavaju u njemu, i da ne oseti svoju slabost zbog njih.
Setimo se kazivanja o onom velikom podvižniku, koji je, sedeći u keliji, glasno osuđivao sebe zbog različnih grehova. Učenici su izvana čuli kako on govori: „Eto, već si se posvađao“. Nešto kasnije je priznavao: „A sada si se prejeo“. Zatim: „Postao si sudija i svima si presudio“. Tako je on sve grehe pažljivo nabrajao, kao da ih na delu činjaše. A to ne behu gresi, već pomisli što mu dosađivahu. Međutim, podvižnik je sebe osuđivao kao nečistog, kao njihovog saučesnika i grešnika. Ipak, gledajući na napredak u životu, i on, i njemu slični, stoje na visokom stepenu. I zaista se pokazuje da se čovek oseća slabiji u srcu, držeći da je strastan i osuđujući se zbog toga, ukoliko je savršeniji na delu. I to je tako premda su strasti već odbačene i omražene. Valjalo bi ovde naglasiti da se on oseća strasnim upravo zbog toga što je uspeo da odbaci strasti. Jer, sve dok strasti ne budu odagnane iz srca, čovek nerado priznaje svoju krivicu, sve se nekako pravdavajući.
Neka se on oseća poniženim, kao da je sav u gresima i ranama. Tako i treba. Mi, pak, pogledajmo o čemu se u stvari radi. On je, naime, već sve strasti pobedio i iščupao iz srca. Dakle, on je na delu ispitao kakva je koja strast, kako strasna pomisao deluje u nama i kako se pobeđuje, istražio je sve lukave zamke greha i strasti i sve mere koje se duhovnom mudrošću protiv njih prepisuju. On sve dobro poznaje iz vlastitog iskustva. Takav čovek je riznica duhovnog isceljivanja: možeš mu otići sa bilo kakvom duševnom slabošću, i on će ti sve objasniti – kako da postupiš u kojoj prilici, kako da se osnažiš i pobediš sebe. Jer, on je sve ispitao i iskustveno spoznao lekovitu moć svojih sredstava, njihovu korisnost i podesnost u raznim prilikama. Budući da je sam bio iskušavan, može da pomogne onima koji trpe iskušenja, kako kazuje sveti apostol. Čak možemo da tvrdimo da je samo takav čovek sposoban da bude istinski iscelitelj duša. Onaj ko se sam nije izlečio, a želi da leči druge, upašće u pogubnu prelest zajedno s onim koga leči. Jedan drugome će prenositi i pogoršavati prokazu umesto da se izleče, slično kao što će dva slepca pasti u jamu ako jedan od njih bude predvodio.
Sada vidite, sestre, kako onaj ko se oseća slabim i strasnim zapravo jeste najbolji iscelitelj duševnih nemoći i strasti. Zbog toga rešite da i vi same sebe smatrate nemoćnim, a da bi za druge predstavljale lekovitu Ovčiju banju. Stupite u bespoštednu borbu sa strastima i pomislima, pa ćete postići i jedno i drugo. Teško da ćete imati grehovna dela, ali ćete verovatno nositi breme grehovnih pomisli, i zbog toga biti grešne pred Bogom. Stoga najviše na pomisli upravite pažnju i svu revnost vašeg podvizavanja. Kada ovakvom unutarnjom borbom iskorenite strasti iz srca, bićete sposobne da isceljujete i druge, i da ispunite svoje naznačenje u svetoj Crkvi. Jer, radi čega postoje monaške obitelji? Njihovo je naznačenje da svetu podare duhovne iscelitelje i isceliteljke. Vi ste svakako dužne da to postignete: to od vas očekuje Crkva, tome se od vas nadaju i svi Hrišćani. Pošto se to ne može postići bez borbe sa strastima, treba da se borite, i to usrdno i bez lenjosti. Šta bi se u protivnom desilo? U svetu vladaju strasti i sve gnječe. Čovek dolazi u obitelj da duši olakša, ali i u njoj nailazi na iste strasti? Gde će se onda svetovnjaci ukloniti od strasti? Stoga vazda imajte na umu svoje naznačenje, i revnujte ne samo da ličite, već i da zaista budete onakve kakvima bi svi želeli da vas vide. Amin.
 
10. maja 1864. godine
u Vladimirskom ženskom manastiru

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *